I forma sa štapom Sensei Tade Hiroshija

Aikido i samoodbrana

Za mnoge žene samoodbrana je jedan od osnovnih motiva koji ih dovodi u sale gde se vežbaju borilačke veštine. Baš iz tog razloga mnoge od nas opredeljujemo se za Aikido, Džudo, Karate ili neku drugu veštinu koja potiče iz tradicije goloruke borbe. Veštine koje uključuju rukovanje oružijem ili ’alatom’ kao što je to slučaj sa Kendom, ili veština rukovanja naginatom, štapom (Jo – dugi štap) obično se ne smatraju za veštine pogodne za vežbanje samoodbrambenih zahvata. Naprosto, kakva je svrha vežbanja rukovanja dvometarskim kopljem ili drvenim mačem (Boken) kada ionako ničeg sličnog neće biti pod rukom u slučaju potrebe za samoodbranom u nekom mračnom sokaku?!

Shihonage

Jo Dori Shihonage

I naravno, ozbiljni instruktori u bilo kojoj sali borilačkih veština nikada neće obećavati ženi — i to pogotovo početnici da će je čas-posla obučiti da se uspešno odbrani od kakvog agresivnog nasrtljivca. Iskustvo džudo takmičara i godine u Aikidou učinili su da verujem kako je vrednost vežbanja borilačke veštine u tome što se vremenom izgradi određeni elegantno-samosvesni stav tela i duha koji bez razmene reči obeshrabruje napad. Takvo viđenje potkrepljuju i studije koje argumentovano i statistički potvrđuju kako je ogromna većina žrtava nasilja u stvari ciljno birana na osnovu vidljivih slabosti. Pa opet, uvežbavanje tehnike koja sa sobom nosi građenje ’aure’ i ’stava’ traži godine posvećenog vežbanja.

Pomislićete, neko ko je odrastao u Džudo sali, pa zatim narednu deceniju posvetio Aikidou – ne može tako lako da zamisli istinski neimenovani užas nekoga sateranog uza hladni, vlažnjikavi zid mračnog suterena napuštene zgrade… i ne može da zamisli šta znači zanemeti od straha i slabosti i nedovoljnosti.

Sa druge strane, da li bi stvarno moje iskustvo Džudo takmičara bilo dovoljno da se suočim, oduprem, razrešim situaciju ili barem ’relativno’ uspešno spasim svoju kožu?!? Dugo sam se boksovala sa ovakvim pitanjima.

Jo Dori Shihonage

Jo Dori Shihonage

Danas verujem da mi je odgovor nešto bliži: niti sam ja ta koja je promašila borilačku veštinu i čije su manjkavosti, kao miroljubivog bića, neuklopive sa stvarnom surovošću i nepredvidivošću ulične tuče, već je sve iskustvo koje sam stekla do tada bilo – jednostavno nedovoljno i neprimereno.

Dugo godina se ništa nije menjalo. Naprosto, izbegavala sam da razmišljam o tome. A onda sam upoznala nekog istinski vičnog rukovanju štapom i mačem i provela narednih 7 godina vežbanja Aikidoa u prevođenju pokreta sa oružijem – u pokret bez oružija. I onda u obrnutom smeru. Vežbanje rukovanja mačem i štapom donelo mi je onaj kritični opseg samopouzdanja: budem li napadnuta, moje biće će odgovoriti s priličnom dozom odrešitosti.

I forma sa štapom Sensei Tade Hiroshija

Jo – I forma Aikikai Italy

U čemu je, dakle, stvar sa rukovanjem mačem i štapom?! Prva lekcija koju učimo u sali za borilačke veštine jeste da je cilj da kao slabiji i manji izađemo na kraj sa daleko krupnijim i snažniima od sebe… Za žene to i nije problem, budući da vrlo brzo nauče da uspeh izvođenja tehnike zavisi od opuštenosti u toku izvođenja vrlo preciznih pokreta tehnike.  I tako, težimo da ’uhvatimo’ tehniku koja nam omogućava uspešan pokret nad nekim ko je veći i jači od nas. Unekoliko, žene imaju određenu prednost, budući da muškaci prvo moraju da obuzdaju prirodni refleks upotrebe snage u toku izvođenja pokreta, pa tek onda da počnu da ’traže’ osećaj za kontakt, pravovremenost, opuštenost i tok tehnike. No, pitanje je kako stoje stvari kada se žena nađe pred izazovom izvođenja tehnike nad jednako vičnim, a daleko snažnijim i krupnijim muškarcem?! Takvi obično umeju da osujete sasvim korektno izvedenu tehniku. Nezgodno.

 Ova razlika u ’snazi’, naročito kada ’znamo’ da smo tehnički potkovanije od momaka, može sasvim da nas obespokoji. U svakom slučaju, jasno je da suočene sa nekim mnogo jačim i većim od sebe, moramo da budemo stvarno vične u onome što radimo. U takvoj situaciji je teško naći dovoljno oslonca za samopouzdanje.

 Razgledajući na moje pređašnje iskustvo, uočila sam neke zbilja prelepe obrasce i tehnike koje sa lakoćom primenjujem na jednako ravnopravnim partnerima. Ili snažnijim i većim, a manje iskusnim vežbačima. Ali nedostajalo mi je, pa… određena unutrašnja povezanost elemenata i principa koji u svakom trenutku mogu da se razmešaju i nanovo preslože kako bi odgovorili na iznenadne i promenljive situacije. A to je upravo ono čime nas uče štap i mač.

 Snaga je višak

Jo dori, odbrana od štapa

Jo dori, odbrana od štapa

Pre svega, moramo imati u vidu da alat donosi idealnu situaciju ravnopravnosti u snazi i veličini. Pravilno upotrebljen, dugi krak poluge štapa povećava našu snagu nekoliko puta. I to ne samo snagu ruku, već snagu čitavog tela u pokretu. Uzevši štap u ruke, razlike u visini, težini, dužini nogu, ruku… prestaju da budu toliko značajne. Žena sa štapom ili mačem, jednako je snažna kao i muškarac. Nije tako puno snage potrebno da bi se zadao vraški bolan udarac ili ubod štapom, zar ne?! Ipak, ono što je apsolutno nužno jeste poznavanje obrazaca i principa.

Na šta ciljam: iako je u mnogim salama u kojima sam vežbala isticana važnost opuštenosti, sklanjanja sa linije napada, poštovanja kritične distance, inicijative, provokacije, presretanja protivnikove putanje kretanja, izvlačenja iz ravnotežnog položaja, uklapanja u protivnikov pokret, nepomućenosti namere…, dakle, ipak, ono što smo sve vreme uvežbavali bili su obrasci poketa. Sa mačem ili štapom u rukama, otkrivamo da je mnogo lakše osetiti i naučiti principe. Ne trikove, i ne varke, i ne cake. Jasna putanja brzog zaseka oštrice idealno simplifikuje princip kretanja. Nešto kao obojena i uveličana i uprošćena trodimenzionalna demonstracija napada.

Aikido principi

Kritična distanca: zamislimo za trenutak – suočeni sa protivnikom koji zamahuje štapom, sasvim nam je lako da sagledamo ko od nas kontroliše centralnu liniju. Pozicija vrha štapa u odnosu na moje telo postaje belodano jasna; ako vrh đoa gleda barem centimetar van moje centralne ose, postoji prilika za mene da se provučem svojim štapom i ostvarim svoj napad. Ovo je naravno, istoventno i u situaciji kada se suočavamo sa nenaoružanim protivnikom, ali tada postizanje toliko nepogrešive percepcije i jasnoće situacije traži ogromno iskustvo i vičnost u ’čitanju’ situacije.

Postizanje kontrole kritične distance takođe je daleko jednostavnija kada se u rukama drži štap ili mač. Suočavanje se odvija na većoj udaljenosti, kritična borbena distanca je takođe udaljenija i jasno označena vrhom oružija. Tehnike koje se izvode bez alata zahtevaju dramatično kraću distancu, ne dužu od ispružene ruke, koja pri tom varira iz jednog momenta u drugi; godine i godine vežbe potrebne su da bi se iole pravilno procenjivala brzina kretanja i pravovremenost akcije kada je tako kratka distanca u pitanju. Sa druge strane, iako razlike u veličini, brzini i snazi vežbača ostaju neosporne činjenice, njih uvliko ublažava konstantnost dužine štapa ili mača, kao i jednostavna činjnica da je za pokrivanje dužeg rastojanja potrebno duže vreme. Za učenje kako se postiže pravovremenost akcije, to  dodatno vreme i dodatni prostor je, naprosto, neprocenjiv dar.

Isto važi i za postizanje osećaja različitih kritičnih distanci između različitih oružija, njihovih dužina i specifičnosti: vežbe u kojima jedan drži mač i drugi štap daju interesantne uvide u brzinu boda u odnosu na liniju seka. I opet, distanca, brzina, pravovremenost, ravnoteža, sve to dobija potpuno novu, ’izmeštenu’ dimenziju na koju se valja prilagodljivo prihvatiti, te upotrebiti najbolje strane alata koji nam je na raspolaganju. Opet, na svoj način neprocenjivo vredne su i lekcije kada vežbamo sa nekim ko u rukama ima štap ili mač, a mi ne. Ili obrnuto, kada neko pokušava da nam oduzme mač ili štap.

Kada uvid  i razumevanje veze između različitih alata i kritične distance postane intuitivna, postaje već daleko lakše prilagoditi se različitostima situacija napada i mogućim reakcijama. Iskustvo govori da konstantno variranje distance u golorukim tehnikama obeznađuje postizanje osećaja za kritičnu distancu prostora lične sigurnosti. Ovo, pak, za posledicu najčešće ima neodgovarajuću standardizaciju tehnika koje se ’za potrebe učenja’ deformišu i, nadalje, postaju okamenjene u svojoj ’prilagođenosti’ kao ’jedini, pravi način’ – nešto što u spontanoj i situacijom uslovljenom suočavanju – naprosto ne postoji. Da ne govorimo o tome kako je petrifikacija smisla tehnike sasvim suprotna svakom principu učenja i razvoja prilagodljivosti reakcija.

Izoštravanje pogleda i meki fokus

Fascinirajuća je još jedna stvar u vezi sa vežbanjem mača i štapa u Aikidou: uvežbavanje veštine observacije – vizuelnog praćenja i poimanja smisla pokreta. Ne postoji ništa delotvornije, verujem, od osećaja kada se mač iz punog zamaha zaustavlja tik od mog čela ili kada vrh dugog štapa u snažnom bodu nađe svoje mesto među mojim nezaštićenim rebrima. Vrlo brzo naučite da pomno pratite svaku nijansu svaki najmanji pokret protivnika. Takođe, pažnja da se neko od okolnih vežbača ne povredi u toku izvođenja tehnike na svoj način izoštrava percepciju i perifernu viziju prostora oko nas. Osetljiviji među nama vremenom razviju antene sposobne za konstantno praćenje 360 stepeni okruženja, sve uz punu pažnju koju zahteva suočavanje sa vežbačem koji u rukama ima isto ili različito oružije. Naravno, vežbanje pažnje, percepcije i budnosti svojstveno je i vežbanju tehnika bez upotrebe alata, ali mi se čini da je dramatična delotvornost osećanja oružija na svojim dlanovima i percepcija oružija u tuđim rukama neprevaziđeno sredstvo poduke u pažnji i budnosti.

Ni jednog trenutka ne pomišljam da sugerišem kako se svi principi napada i odbrane mogu lakše naučiti vežbanjem sa štapom i mačem. Izvođenje iz ravnoteže (kuzuši) daleko se direktnije i dublje oseća u tehnikama Džudoa i Aikidoa bez alata, i naravno, potpuno je neophodno raspolagati barem rudimentarnim poznavanjem principa parterne borbe i zadavanja udaraca.

Ono što pokušavam da naglasim jeste da je vreme provedeno u vežbanju alata u Aikidou nadasve svrsishodan način da se otpočne sa dubljim upoznavanjem principa sukoba, a da u svakom slučaju skraćuje vreme koje je ženama (naravno, i muškarcima) potrebno da dostignu nivo na kome će sa smirenim pouzdanjem moći da se oslone na svoje reakcije odbrane.

Vežbanje tehnika sa ‘alatom’ nudi specifičnu priliku istančavanja osećaja za kontakt, pokret iz centra, pravovremenost, opuštenost i tok tehnike, da ne govorimo o upotrebi dugog kraka poluge, variranju kritične distance napada, i razvijanju specifičnog vizuelnog praćenja i poimanja smisla pokreta. Slabo šta može da se meri sa vežbanjem mača i štapa u postizanju izoštrene percepcije fokusa i periferne vizije.

I dakle, kada me danas pitaju šta bih radila kada… bih se našla zatečena i presretnuta sama u kakvom tamnom sokaku… Ja pomislim: ’’Pa kako sama?! Sa mnom su moj Boken i moj Đo! Hej, batice, nas je troje, a ti si sam! (Osmeh included)’’

Autor: Jelena Drvendžija

Aikido i samoodbrana by