Arhive autora: Jelena Drvendžija

Mrežica za leptirove (drugi pokušaj)

Ovaj članak započela sam sa namerom da opišem utiske sa seminara učitelja Jamade održanog u Sofiji 11-12. marta 2017. I kao što to već dalo se primetiti, već posle prvog pasusa tekst otišao svojim putem… O utiscima sa seminara sam ipak napsala pričicu – ovde

‘’Toliko je stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.’’ I. Andrić

Pre nekih četvrt veka, ranih devedesetih godina prošlog veka, kada sam ja prvi put došla u kontakt sa Aikidom – nije bilo Interneta i zemlja je bila pod sankcijama. U Aikido krugovima razmenjivale su se VHS kasete, njih svega par: jedna nakojoj su bili snimci O’Sensija i Morihira Saita, i još jedna ili dve sa snimcima neke manifestacije pod nazivom Aikido Friendship Demonstrations – u suštini snimka predavanja nekoliko viđenijih japanskih učitelja. Pored toga, koliko se sećam, pričali su na japanskom. I to je bilo sve.

Da, postojala je još jedna ili dve VHS kasete sa snimcima Daito Ryu Aiki Jujutsu – pa smo s interesovanjem gledali odakle su došle pojedine Aikido tehnike. I to je bilo ukupno sve – i doslovce sve što si mogao da nađeš. Slabo ko je mogao da ide na seminare u inostranstvo: što zbog sankcija, teškoća u izdavanju viza, a što zbog materjalnih i drugih razloga…

I sad ću premotati film na današnji trenutak; namerno se ne zadržavam na pitanjima svega što se dešavalo u međuvremenu – raspada jedinstvene organizacije, nastanku četiri organizacije u Srbiji koje Hombu prepoznaje kao legitimne, niti ću se baviti proliferaciji Dan stepenova i šarolikosti ispitnih programa. Ovde nećemo pričati o tome.

Image may contain: 1 person, sitting, tree, shoes and outdoor

Pričaćemo o nečem drugom. Pričaćemo o prenošenju znanja i ličnoj odgovornosti za svoj napredak na putu Aikidoa. Sankcije su odavno ukinute, pa ipak ne vidi se da se naročito puno putuje na seminare u inostranstvo. Da li je to i dalje posledica materijalnih razloga – ne znam. Lako moguće. Možda je posledica činjenice da Aikido sale danas uglavnom vode ljudi koji su stasavali u vreme sankcija i koje njihovi učitelji nisu navikli na odlaske na seminare u inostranstvo, a ni oni sami ne ohrabruju svoje učenike da putuju i uče. Što je šteta, po mom mišljenju. Teško mogu da razumem odsustvo avanturističkog duha i želje da se uputimo u novo i nepoznato. Meni to liči na povlađivanje liniji manjeg otpora i nekoj otužnoj intelektualno-duhovnoj inerciji – da ne kažemo lenjosti i malodušnosti. Eto na to mi liči – neka mi bude oprošteno na iskrenosti.

Jer sada – više nego ikada ranije – imamo prilike da u nekoj bližoj zemlji vidimo uživo i eventualno osetimo nekoga od starijih majstora ili čak direktnih učenika O’Senseija. Ranije generacije to nisu imale u tolikoj meri. Sada stariji majstori uglavnom imaju redovne seminare u Evropi, i prilično često u našem direktnom okruženju. I uglavnom se zna gde ko dolazi i u koje doba godine – što je sjajno, jer se tako put lakše da isplanirati i uklopiti u druge aspekte života.

Čula sam stav da su odlasci na vikend seminare super-fun, totalna fešta i zabava; da “nude obilje dobre energije, prilike da se družimo, vežbamo sa drugima iz drugih organizacija i zemalja, uspostavljamo nova prijateljstva, bla, bla…“ Pored toga, ako je sreće, nađe se tu i slika sa čuvenim majstorom. Ipak, kada se zagrebe ispod površine Fb sličica, teško ko može da ispriča i opiše bilo šta konkretnije o idejama koje je majstor pokušao da predstavi u toku seminara. U stvari, verujem da mnogi iskreno sumnjaju da takvi seminari imaju u pozadini bilo kakvu ideju vodilju. I obično se glasno dovodi u pitanje da li su tri treninga (koliko obično traje vikend seminar) dovoljna da bi se mogao steći bilo kakav uvid u majstorove ideje i sagledavanje Aikidoa. O tehnikama i da ne govorimo. Obično se priča da je neophodno duže pratiti nekog učitelja da bi se sagledalo njegovo viđenje i upoznati njegove specifičnosti. Mislim, naravno – ali, čoveče, to nije poenta seminara.

Druga strana te iste priče je danas svima dostupna mogućnost da vide klipove sa seminara preko Interneta. Web je svuda oko nas. Pitanje je – u suštini – koliko ovaj novi medij menja i preoblikuje sadržaj koji nudi – odnosno, način na koji mi taj sadržaj pratimo, doživljavamo i razumemo.

U tome i jeste stvar: Web je totalno bljutav i bezukusan. Prosto, ne donosi doživljaj. Kako to već biva, neke stvari se srećno slože, a neke ne. Ponekad ton i slika idu zajedno, ponekad ne. Meni lično uglavnom je krajnje dosadno da gledam u statičan ekran na kome učitelj stoji, priča i objašnjava apstraktne pojmove. Jednostavno, kognitivno se ne uklapa u naše iskustvo da neko obučen u Keiko-gi stoji, govori i eventualno pomalo gestikulira rukama. A, opet, ako gledam kako neko u kontinuitetu izvodi tehnike, osećam potrebu da odmah pokušam da ustanem i ponovim ono što sam videla. Da to viđeno prenesem u svoj doživljaj koji moje telo može da primi i oseti.

Isto tako, naporno je pratiti izvođenje Aikido tehnike koju prate veštački ubačena glasovna objašnjenja ili tekst na ekranu oko vizuelnog sadržaja. Ovo brzo umara pažnju, i zato jako dobra objašnjenja često promaknu s radara.

Još gore od toga, ako se radi samo o kratkom isečku sa seminara – efekat je još slabiji, jer nedostaje kontekst iz koga je taj segment isečen. Jednostavno, nedostaje povezujuća ideja koju učitelj pokušava da prenese. Metodologija seminara najčešće podrazumeva da učitelj odabere jednu povezujuću ideju koju razvija počevši od uvodnih tehnika, preko različitih varijanti kretanja do krunskog dela predavanja i središta treninga. Bez te progresije – ukupne šanse da se uhvati celina lekcije – vrlo su male.

I eto paradoksa. Toliko obilje sadržaja na Webu, a tako su male šanse da ono bude od prave koristi.

Klipovi sa seminara uglavnom nisu vredni gladanja dva puta – prosto, ne isporučuju vrednost za uloženo vreme. Evo u čemu je problem: ne menjaju nas. Ne menjaju ravnotežu u nama, ne donose nove utiske, nova iskustva. Ostajemo obični posmatrači, pasivna publika. Statisti u kukuruzu.

A sad ponovo premotavamo film – i da se setimo zašto smo ovde? Zašto uopšte pričamo o Aikidou? Nije li Aikido obećanje unutrašnje promene i rasta? Usavrš
avanja sebe? Pobeda nad starim navikama? Ne znači li učenje Aikidoa spremnost da se otisne prema nepoznatom mestu, među nepoznate ljude i spremnost da se tamo nađe svoje pleme? Da, to je Aikido – putovanje kroz promene.

I kako to onda pomiriti sa prirodom sveprisutnog Weba?

Nadmetanje sa Webom na njegovom terenu je gubitnička strategija. Ali Web se može koristiti pametno – za traženje informacija o tome gde se u okolini mogu naći prilike za pravu promenu, prilike za sopstveni rast kroz suočavanje sa novim situacijama, za učenje iz prve ruke. Uostalom, od kada se to moć ljudskog duha završava ivicom ekrana?!

(Osmeh included!)

P.S. Osećam i znam da bi bilo nepravedno ne odati iskrenu za hvalnost učiteljici Jeleni koja me je uputila ka fascinantnim izvorima novih saznanja širom Evrope i u Japanu. Oni su me, sa svoje strane, dalje ohrabrili da otvoreno gledam u nepoznato, radujem se svemu novome što mogu da naučim, i sa uživanjem koračam stranim predelima i šumama noseći moju malu magičnu mrežicu za leptirove.Image may contain: one or more people, people standing, tree and outdoor

Na ovoj planeti sasvim je dovoljno kamenja

Ima li čega primenljivog u Aikidou? Ne znam. Zaista ne znam. Možda nema. Pa ipak, vežbati Aikido znači imati neku vrstu vizije, želje, potrebe, i neke  elastično oformljene predstave savršenije verzije svog bića. Iznova i iznova dolaziti u salu uprkos raznim preprekama i osujećenjima. I istrajavati u prizivanju i prihvatanju samo-korekcija i samo-promena.  Samo što – ništa od toga nije ’samo’. 

Zima u vrtu

Kada sam kao mala počela da treniram džudo brzo mi je postalo jasno da sam ušla u svet u kome posvećenost, ozbiljnost i samopregor postaju navika. Treniraš i kada si prehlađen, i kada si povređen i kada se tvoji drugari igraju ili izlaze. Uveče pakuješ torbu, trčiš na trening, prolaziš kroz zagrevanje, istezanje, vežbe fleksibilnosti, brzine, ravnoteže, učiš da padaš i ustaješ… I sve vreme znaš da niko drugi to ne može da uradi za tebe i da sve što uvežbaš postaje neraskidivi deo tebe. U džudo klubu veoma brzo naučiš da možeš da se oslanjaš samo na uvežbane kombinacije tehnika i na svoju omiljenu tehniku ’specijalku’. To te vuče da dalje usavršavaš svoju veštinu, nalaziš nove kombinacije i razvijaš druge omiljene tehnike.

Kada su došla takmičenja, shvatila sam da za pobede nije dovoljno voleti da treniraš, već moraš da se odlučiš da na svakom treningu od sebe daš i više no što si mislio da možeš, da upornije i odrešitije napadaš i da ne propustiš ni tračak mogućnosti da kazniš svaku grešku protivnika. I da, naučiš da se za samo jedan tren dobar rezultat može preobratiti u ambis poraza.

A poraza smo svi imali. Ne raduješ im se, ali naučiš da im ne dozvoliš da te odvuku u veliku potištenost. Počneš da ih shvataš kao putokaze o tome šta je to što nije dobro u tvom načinu vođenja borbe. Naučiš da dišeš duboko i slušaš kritiku instruktora i da nađeš nadu u tome što ti je pokazao šta možeš raditi bolje. Ne doživljavaš kritiku kao frustrirani kobac koji pršti od besa; i niti šta čuje, niti mari. Naučiš da sačuvaš deo sebe i za narednu borbu, da ustraješ do kraja dana, iako si u bolu, u nepravdi, premoren i osujećen.

I da, jako dobro naučiš šta znači ’’sutra je novi dan’’. Tako sam jedne teške večeri kada sam iscrpljena od upornih takmičarskih povreda, otišla na prvi Aikido trening. I ostala tamo do danas. Oh, ni to nije bilo bez svojih izazova – gledajući unazad na tih četvrt veka provedenih u različitim Aikido salama i pet godina vođenja sopstvene sale.

Tamo i tada, nije mi ni na pamet padalo da će lekcije koje sam naučila kao džudo takmičar i Aikidoka postati moje praktične i svakodnevne vodilje u mnogim drugim oblastima života, bilo da se radi o školovanju, poslu ili životnim izborima. Danas mogu da vidim najmanje deset načina na koji nas Aikido podučava i priprema za realni život. Aikido nam pokazuje put da se ne borimo sa drugima, već da se izborimo sa sobom i za sebe. Evo na šta mislim.

Isprobavamo nove stvari

U Aikido sali se stalno susrećemo sa novim. Kao u nekoj laboratoriji, stalno isprobavamo nove izazove i nije nam strašno ako u prvi mah ne uspemo. Ma, ni ako u prvih nebrojeno puta ne uspemo. U sebi nosimo viziju apsolutne tehnike koju želimo da ostvarimo i uz podršku ljudi oko nas i savete našeg instruktora nastavljamo i ne posustajemo, čak ni onda kada je teško. Čak ni onda kada je neizgledno. Kada smo trapavi ili tupavi i kada ni sami ne verujemo da možemo.

Menjamo svoj stav

’’Aikido tehnika nije uvek lepa’’ – sećam se jednog seminara kada sam od jednog brilijantnog instruktora čula baš te reči. ’’Lepa je kada postoji nešto između ukea i torija što je lepo.’’ U početku, dok ne steknemo iskustvo u kretanju, često se sudaramo sa svojim partnerima na treningu; u početku slabije možemo da procenimo distancu i brzinu kretanja i manje smo vični preciznosti. Ponekad jednostavno ne umemo da ponovimo ni sled pokreta, a nekmoli da unesemo ritam ili osetimo pravi trenutak za tehniku. To je sve u redu, polako se naviknemo da situacije rešavamo tako što ćemo ostati prisutni i pažljivi, skoncentrisani i vedri u novim pokušajima. Naučimo da ne gubimo strpljenje i samopouzdanje ako stvari ne idu kako treba. Ostajemo pozitivni jer tako ćemo prebroditi situaciju i naći odgovor u pokretima koji su nam potrebni. I da, ne moramo biti savršeni.

Vežbamo samodisciplinu i pažljiv odnos prema sebi

Aikido je Zen u pokretu.  Aikido navikava naš duh na fleksibilnu eleganciju koja proizilazi iz preciznosti i umeća orijentacije i prilagođavanja u prostoru i vremenu. Sve što ne dobacuje do tog nivoa – jednostavno prestaje da nam bude interesantno i inspirativno. Čak i hrana koja nas sprečava da kasnije u Sali dajemo svoj maksimum prestaje da bude zanimljiva – ma kako da je ukusna ili privlačna.

Čarolija upornosti

Aikidoke se brzo naviknu na rutinu dolazaka u salu bilo da je prijatno veče ili pada sneg. I uglavnom čitav dan jednim okom istražuju mogućnost da se u neka doba osame da bi malo vežbali neku rutinu sa štapom ili mačem – ili naprosto zamišljali tehniku. Isto tako, brzo počnu da osećaju kako im se sa približavanjem termina za trening duh budi i oživljava.

Majstori istrajnosti

Sve što uložimo postaje vidljivo i očigledno – i sve što propustimo da uložimo takođe je očigledno. Ljudi u Aikido salu dolaze sa različitim početnim motivima, a istrajavaju zato što zavole ono što tamo pronađu.

Pobede, velike i male

Nakon svakog ispita, bilo našeg, bilo naših drugara iz sale, pravi se slavlje. Ali zapljeskamo i na svaki ostvareni pomak, svaki mali uspeh i pobedu nad svojim pređašnjim ograničenjima. Ubrzo shvatimo da od nas samih zavisi koliko ćemo malih pobeda proslaviti.

Dajemo najbolje od sebe

Perfekcionizam danas nije naročito popularna karakteristika, ali Aikidoke mnogo energije – mentalne, fizičke, duhovne, emotivne i svake druge vrste – ulažu u usavršavanje svoje veštine. Brzo naučimo šta funkcioniše i vredno je truda, a na šta ne treba trošiti napor.

Čisto srce

Čak i kada ne uspevamo u nečemu, čak i kada nailazimo na velike teškoće i pravimo serije naizgled uzaludnih pokušaja, Aikidoke ostaju i prilježno nastavljaju ka cilju – to je jednini način. Malodušnošću se ne postiže ništa.

Perspektiva

Mladim ljudima, nestrpljivim i željnim ostvarenja, neobično deluje kada čuju da se Aikidou zenit ili zlatno doba dostiže tek između pedesete i šezdesete godine života, ili čak i kasnije. Odrasle osobe često napreduju brže nego mladi. U sportovima je tako nešto nemoguće. U realnom životu – nije. Aikidoke se dugo usavršavaju i ostaju usmerene ka svom unutrašnjem i etičkom razvoju, svom smislu za motivaciju i čestu promenu oslonaca na tom dugom putu.

Tiho samopouzdanje

Suštinsko samopouzdanje zrači iz čoveka. Prepoznatljivo je i neodoljivo. Neka vrsta povučene staloženosti, rezervisane samouverenosti. Naravno, posle mnogo godina vežbanja naše oko postane vrlo osetljivo i lako raspoznaje razliku između ljudi u gizdavim paradnim perjanicama i onih koji polako koračaju noseći o ramenu stare lovačke bisage.

Kao i uvek u životu, situacija šalje poruku – a detalji su bogovi. Izvoli, izdrži (osmeh included!)

Ko se hvali, taj se kvari ili kreativnost ćoravog genija

Kada me pitaju čime se bavim, kažem da sam ja jedan dosadni bankar. M’ da :), na to mi odlazi veći deo dana. Nisam baš tako zamišljala svoj život, ali tako se dogodilo. Sa druge strane, više od tri-četvrtine svog života provela sam na tatamiju, bilo kao džudo takmičar, bilo na časovima Aikidoa. To me dovodi u čudnu situaciju da sam među bankarima neko ko vodi ’dvostruki život’, odnosno ko istrajava u svojim ’produženim mladalačkim porivima’, koji se čak ’dodiruju s neozbiljnošću’, dok me Aikido instruktori smatraju nekom vrstom polu-profesionalca, ili nekog ko je, nazovimo-to-tako, manje posvećen i manje upućen na razvijanje svoje veštine, jer zaboga, uvek može da računa na platu u banci. ’’Da,’’ kažu, i jedni i drugi, ’’baš je to lepo biti svestran, i mora da je i zanimljivo i uzbudljivo i možda malo naporno…, ali čemu sav taj samopregor, čemu toliko iscrpljivanje, fizičko, finansijsko, …?’’

Pa, dobro, moglo bi biti i gore. Sećam se jednom da me je sestra pred polazak na džudo Aikikentakmičenje pitala – ’’zar se ne bojiš da ćeš biti poslednja, da ćeš izgubiti svaku borbu?’’ Mnogo kasnije, kada smo razgovarali o otvaranju Aikido sale Dunav, pojavilo se slično pitanje: zar se ne brineš da možda nemaš dovoljno znanja da ponudiš ljudima koji dođu u Salu? Zar se ne bojiš da ćeš iz večeri u veče dolaziti u praznu salu i da će se sve to ulaganje u kupovinu tatamija i u zakupljivanje prostora pretvoriti u gorak pepeo skrhanih iluzija?

Odgovor je uvek lako dolazio: ’Da. Da, naravno, bojim se; sve me to plaši. Uvek me je plašilo. Plaši me i mnogo štošta drugo što ne možete ni da pretpostavite, kao što su ljigave morske alge i druge strašne stvari.’ A kada je u pitanju Aikido, meni prvo padne na pamet da se zapitam – zašto? Je li to razložno? Kakve veze strah ima sa Aikidom? Aikido je nešto što radim već decenijama, kao što je moj otac matematičar i povremeno je ’pokazivao’ matematiku deci svojih prijatelja, čak i kada je bio direktor škole. Nikada nikome nije palo na pamet da ga pita da li se plaši da pokazuje nekome kako se rešavaju jednačine, ili geometrijski problemi ili polinomi. Pitanja su uvek: ’kako ide?’ ili ’jeste li već prešli na ’tri nepoznate’?’’.

Sa druge strane, pisci, glumci, sportisti, i uopšte kreativne osobe na svim poljima imamo tu zastrašujuću reputaciju mentalne nestabilnosti. Treba čuti samo priče po svlačionicama sportskih centara, ili pratiti malo novinske članke. Koliko sjajnih bića nastrada i to vrlo rano, najčešće sopstvenom zaslugom. Kreativnost i talenat brzo prestaju da budu čarolija radosnog utočišta, već razorne sile protiv kojih je borba unapred izgubljena. Čak i Stiven King smatra da ga svaka nova knjiga pomalo ’ubije’. I zašto nas takva izjava nimalo ne čudi? Zato što smo potpuno navikli da kreativnost povezujemo sa patnjom. Umetnost uvek nekako vodi uskom stazom nad ponorom.

Meni se ta ideja ne dopada; meni je to naopako. Takođe, mislim da je takvo poimanje stvari opasno, i da obeshrabruje kreativnost u bilo kom pogledu. Obeshrabruje bavljenje sobom i usavršavanje svojih mogućnosti do istinskih granica. Obeshrabruje nas da živimo kao najbolji mogući mi – a takva pomisao je opaka i zastrašujuća. Meni se mnogo više dopada ideja da putujemo stazom upoznavanja i dorađivanja sebe, snažnih energetskih upliva koji raspršuju ravnodušnost – ako smo već rođeni sa receptorima i perceptorima za nadahnutosti svakojake vrste. ’’Znaš’’, rekao mi je pre nekog vremena jedan drug iz Aikido sale, ’’mene u Aikidou jedino lepota interesuje’’.

Tehnika odbrane od nožaI razmišljala sam kako su stare kulture, i čak nama bliski stari Grci i Rimljani imali probitačnije ideje o kreativnosti i stvaralaštvu na svakom polju. Oni su doslovce smatrali da je kreativnost jedno nevidljivo, duhovno biće koje nam povremeno prilazi iz nekog nepoznatog izvora i iz sasvim nepoznatih razloga. Grci su ovakve duhove nazivali daemonima. Sokrat je tvrdio da mu mudrost dolazi od daemona koji mu se obraća iznutra. Rimljani su, takođe, imali sličnu ideju. Za njih je reč ’genije’ bila oznaka za naročito inteligentnu ili visprenu osobu, već za magično, nevidljivo biće koje životari, obitava i deluje u okviru umetnikovog studija. Nešto kao domaći lar ili japanski kami. Genije bi se po svojoj volji pojavljivao i pomagao majstoru u stvaranju i oblikovanju umetničkog dela.

Eto. Sjajno. Eto načina da se psihološki domognemo druge obale i spasimo od posledica kreativnosti. I eto načina da se oslobodimo sujete i narcisoidnosti; ako stvoriš nešto fantastično i prelepo, naravno, moraš za to zahvaliti svom sobnom geniju, zar ne? Svi znaju da je on bio posebno nadahnut i da je prevazišao samog sebe. A ako sve propadne, to pak nije samo tvoja krivica, svi znaju da ti je genije bio zločest i namćorast i samo gledao da sve uprska, kako bi mogao iz prikrajka da se ruga i smejulji i kikoće i cereka. U redu, ništa zato, doći će mu bolji dani.

A onda nas je renesansa i kasnije racionalizam lišio ovakvih utešnih ideja i postavila čoveka i njegovu svest i podsvest i razum iznad svih bogova i svih božanstava i genija i demona i svega ostalog što postoji ili možda i ne. U tom univerzumu nema mesta za duhove, kreativne ili bilo koje druge. I od tog vremena se kaže da je neko genije umesto da ima svog genija. Od te tačke, odgovornost je samo na nama.

Meni se čini da je to velika greška; prevelika je to odgovornost za ljudsku psihu da ne može da se osloni na kreativnu misteriju ili mističnu vezu sa nečim malo većim i moćnijim od svoje nejakosti. A možda i nije. U svakom slučaju, čini se da ima jednako smisla kao i kada se kreativni čin objašnjava kapricom, polu-ludilom, stanjem hipertenzije i hiper-senzitivizma… – kako god ga nazvali, kreativnost nema mnogo veze sa racionalnim i svesnim. A kadkad je zdravo paranormalna.

Ovih dana ja se pak vraćam jednoj drugoj epizodi, takođe veoma dobroj, silom prilika opet, valjda, goneći neke duhove koje vidim samo ja, tražeći za sebe neku vrstu psihološkog otklona i zaštitnog sloja između sebe i oštrih ivica mogućnosti da ne budem zadovoljna svojim polaganjem za četvrti Dan stepen u Aikidou. I sećam se da sam nakon svih onih intenzivnih priprema i vežbanja, na kraju, jutro pre ispita, podigla pogled i pomislila: slušaj ti, tamo, znam da sam jako daleko od perfekcije… ali uradiću sve što znam i mogu, razumeš, sve živo. I to je to. Ako hoćeš da to liči na nešto, moraš da se pojaviš i uradiš svoj deo posla. U redu? I dovraga, čak i ako se ne pojaviš, ja ću nastaviti dalje i bez tvoje pomoći jer je Aikido nešto što ja volim da radim. Ali da znaš da ja sad idem tamo i da ću dati sve od sebe, eto.

 Tehnika kontroleI onda, kada je sve već prošlo, i kada sam na miru gledala slike sa polaganja, opet mi se pojavila ta ideja kako su se u prošlosti u pustinjama Severne Afrike Beduini iz dugačkih karavana uveče okupljali da sede kraj vatre i izvode ritualne plesove na mesečini, satima, sve do svanuća. Jesu li oni bili savršeni, jesu li igrali perfektno, bez greške, potpuno savršeno? Jesu li oni bili profesionalci? Jesu li bili najpredanije posvećeni svojoj veštini igre? A opet, svako malo, nešto bi se dogodilo i neko od igrača bi se zaneo. Vi sad znate o čemu govorim, jer smo svi videli na koncertima i na sportskim terenima, pa i na školskim priredbama i na običnim časovima, kako ljudi prevazilaze sebe. Kao da čovek doslovce prolazi kroz kapiju ne radeći ništa što već hiljadu puta ranije nije radio, ali ovog puta se sve sklopi, ovog puta ga nešto obasja iznutra, neki novi izvor sjaja. I mi to svi znamo da prepoznamo.

Kada se tako nešto događalo tamo u pustinji, ljudi su i tada znali to da prepoznaju. I dali su mu ime. Spojili bi dlanove i šaputali ’’Allah, Allah, Allah, Bog, Bog, Bog.’’ U značenju ’eto božijeg dela’. Uzgred, kada su Mavari osvojili Španiju, oni su doneli svoje običaje, ali se tokom vremena uzvik izobličio iz Allah, Allah, Allah, u olé, olé, olé, koji se i danas čuje – u zanosu flamenko plesa, da ne pominjemo borbe s bikovima. Sjano, maestralno, bravo, olé!

Posle svega, kada me je jedan drugar pitao, ’a jesi li imala tremu?’, kako da mu objasnim. Nisam se plašila, nisam se više ni brinula, išla sam da radim ono što odavno radim. Da se pojavim i radim Aikido najbolje što mogu. Svaki sledeći napad, svaku pojedinačnu tehniku, od početka do kraja; i onda Zanshin, trenutak spokoja. Dakle, ako se ćoravom geniju prohte to da budem bolja od sebe same, olé, sjajno! A ako genije okrene glavu na drugu stranu, pa šta, nastavljamo dalje, i olé za nas, jer dajemo sve od sebe.

Ostavili su nam stari Beduini još jednu poduku. Nemojmo se smejati onome ko zbog ljubavi gubi ponos; već onome ko zbog ponosa gubi ljubav. Jer nije isto kada je čovek u pustinji, i kada je pustinja u čoveku.

Autor: Jelena Drvendžija


Tamo gde počinje mit

Stepeniste hrama - proslava Zlatne nedeljeGde u stvari počinje mit? Da li on počinje istinom, kakva god bila, koja evoluira van svojih početnih okvira u nešto posebno, u priču bez kraja, u nešto neprepoznatljivo? Psiholozi jungovske škole smatraju da su mitovi iskonski obrasci sadržani u zaumnom ili podsvesnom nivou naše psihe – slično nekakvim obojenim naočarama pomoću kojih naš um gleda na nas same i svet okolo. Mitovi, svetu oko nas nameću neki red i smisao, ili barem red koji nama ima smisla. U svemu tome, rekla bih da je granica između reda i smisla u isto vreme i realnost i iluzija, kao i zvezde koje vidimo na nebu. Nauka i astronomija će nam reći jedno, naše oko i astrologija nešto drugo. Mitovi su zvezdane konstelacije u dubini našeg uma.

Mitovi i priče baziraju se na onome što smo videli ili čuli ili pak onome što bismo voleli da vidimo, onome što nam drugi, stariji, ispričaju da je baš tako i traženju nekakvog smisla u nizu događaja i protoku vremena. Mitovi mogu da ubiju ili zarobe, mogu da prognaju; u njima je svet podeljen na tamu i svetlost, i vrlo je lako svrstati nekoga koga ne poznajemo – u tmušu i tminu.

tools for a jouneyVolimo naše mitove, naše priče, one nas čine većim od nas samih, važnijim nego što jesmo – samom svešću da znamo i posedujemo takvu priču. Mi imamo ključ i objašnjenje. Mitovi daju smisao – čak i kada su neistina.

A šta se događa kada se pored mita promoli još jedna priča, različita od one koju čvrsto držimo u glavi? Još bolje, šta se dogodi kada se pojavi neko ko je lično bio tamo i video nešto sasvim drugačije nego što pričaju tvorci mita? Šta ako ima više ljudi koji su lično bili i videli?

Nedavno sam pričala sa poznanicima koji treniraju Aikido već duže vreme i bila začuđena što čujem o postojanju ’Yari kate’ ili ’Kate kopljem’. Zainteresovana, pitala sam kako to izgleda i kako se radi, i odakle koplje i zašto baš koplje … Ispostavilo se da se ta kata radi standardnim Jo-om, ali da ’’pokreti liče na rad kopljem’’. Aha, interesantno … Korak po korak, došli smo do toga da je to ’’u stvari Kata sa kopljem majstora Tade koju je on video od majstora Uješibe, još davne šezdeset i neke …’’

Ooooh. Kakvo razočaranje.

Ispostavilo se da ’Kata s kopljem’ nije ništa više do romantčano-misticizovani izmaštani naziv za formu koju je učitelj Tada osmišljavao za potrebe Aikikai Italije nekih dvadesetak godina pred kraj XX veka. Na svakom letnjem dvonedeljnom seminaru u Italiji majstor Tada objašnjava da to nije nikakva Kata, da je Kata nešto drugo, već da je to što radimo prosto ’forma sa Jo-om’. Takođe, da to nije samo jedna forma, već da postoji: osnovna forma, forme A i B, kao i alternativni odgovor na formu A. Ove forme su se razvijale iz osnovnih elemenata sa štapom koje je majstor Tada povezivao godinama i objašnjavao ih na tradicionalnim letnjim seminarima prvo u Koverćanu blizu Firence, pa u Rimu, pa konačno, od devedesetih u La Speciji. Ali trebalo je biti tamo Tada Sensei, Izvor: Aikikai Italiai čuti da nikakvog koplja nema ni od korova i da se majstor Tada izričito protivi da se o tim pokretima sa Jo-om govori kao o ’Kati’. On smatra da ’Kata’ predstavlja vekovnu tradiciju škole, i da za formu sa štapom koju je on osmislio da bi pomogao svojim učenicima da savladaju elemente Jo-a – taj termin nikako ne stoji. Majstor Tada se smeje sebi u bradu, kako to samo on ume, i kaže, ’’možda ću ovih dana još malo poraditi na njoj …’’

Tada Sensei, Izvor: Aikikai ItaliaIma tome već neko vreme, jedan prijatelj koji već dugo, dugo vežba Aikido rekao mi je nešto interesantno: ’’Budi oprezna s kim vežbaš. Postaćeš kao i oni, i ako nisi dobro odabrala, patićeš i ti i oni.’’ Možda sam zato toliko dugo lutala u Aikidou pre nego što sam našla malo mesta za sebe. Mesta taman koliko da oslonim stopala. Ni pedalj više. Ali toliko koliko moja dva stopala pokrivaju tamo gde ja jesam, toliko je dovoljno. Bilo da je ovde u Beogradu, ili u Italiji ili u Beču ili u Japanu. Ah, ali nije li to već začetak jednog novog mita, kao i onaj o odlasku na jedan trening na seminar majstora Domenika, pre više od deset godina, nakon koga sam – prosto i jednostavno “ostala“ u Jeleninom dođou?! Oh, pa čula sam i tu priču do sada u nekoliko verzija – i različito obojenu, već u zavisnosti ko je priča.

SeizaTako mit radi. Bilo da priču pričaju ljudi koji su direktno učestvovali u događajima, ili da je prepričavaju oni koji su o njoj slušali od drugih, svaka priča u trenutku pripovedanja postaje jedna verzija istine. I ponekad su baš te različite verzije daleko interesantnije, životnije od suvih činjenica; priče daju tumačenje potonjih događaja, punije su značenjem i smislom… Ko može odoleti tome? Ipak smo mi svi samo ljudi. I daaa, svi volimo dobru priču. (Osmeh included!)

Moć nesavršenosti – paradoks strele

Doskora nisam volela da vidim svoje stare slike sa različitih seminara Aikidoa i polaganja za stepenove. Čak ni one lepe fotografije od pre nekoliko godina koje je moj talentovani drug Bane napravio u toku polaganja za treći dan. Nemojte ni pokušati da me pitate zašto ih ne volim. Znate vi to i bez pitanja: na njima tehnika koju izvodim nikada ne izgleda onako kao bih ja to želela. U stvari vrlo mali broj tih slika je uopšte preživeo moj cenzuru i brisanje još na prvi pregled. Godinama sam sprovodila ovu oštru trijažu.

Seminar u Rancu, Italija 2009.One koje su se provukle, danas govore o razvoju i sazrevanju i tehnike i razmišljanja. Danas ih razgledam sa interesovanjem i razumevanjem. Šta se promenilo? Pa, promenilo se moje shvatanje uspeha i moje razumevanje kreativnosti. Promenilo se to što sada razlikujem uspeh od umešnosti, prepoznajem razliku između pobede i umetnosti. Sve je počelo kada sam shvatila i počela da cenim blagodeti delimičnog uspeha.

U stvari, počelo je jednog dana kada sam po prvi put videla strelce koji gađaju iz luka. Interesovalo me je da vidim ono što se naziva ’paradoks strele’. Pakleno julsko popodne na strelištu je okupilo petnaestak strelaca, što je već samo po sebi paradoks, ali poenta ovog paradoksa je u tome što strelci ne gađaju u metu, već tik van mete, i ta tačka je kod svakog strelca na drugom mestu. Gledala sam dakle, strelce kako se prikupljaju, svi su delovali opušteni i raspoloženi. Jedna žena je držala sladoled u kornetu, a drugom rukom je živo gestikulirala; prošli su pored mene i počeli da zauzimaju položaje naspram meta međusobno znalački razmenjujući recepte i uglove i metafore za brzinu i putanju… Stala sam diskretno iza njih i pratila šta im instruktor govori, mada sam slabo šta razumela. Posebno nisam razumela kako je iko od njih uspe da pogodi metu toliko udaljenu da izgleda kao kutija šibica. Pri tom, njihovi lukovi su mi izgledali glomazni, gotovo zastrašujuće vijugavi i ratoborno sazdani. Videlo se da nisu nimalo lagani, oko deset kilograma različitih legura metala, drveta i plastike koje treba držati mirno u jednoj ispruženoj ruci.

Počeli su da napinju i izbacuju strele. Osoba ispred mene je prvo pogodila sedmi krug, dobro se sećam; meni se učinilo da je to sjajno postignuće. Zatim: devetku, fantastično! Zatim su usledile dve desetke, i tada sam pomislila da možda to streličarstvo i nije tako teško kako mi se u prvi mah učinilo. Onda je naredna strela pala dole ne dosegavši metu. Bez vidljivih promena u stavu, streličar je nastavio da zateže luk i pušta strele, jednu za drugom. Gledala sam i druge strelce; tri sata su smireno podizali teške lukove i puštali strele, bez pauze, bez razgovora, bez predaha. Na kraju su neki bili toliko iscrpljeni da su se naslonili na zid, jedan je legao na travu, ispruživši ruke i noge i samo gledao gore, iscrpljen, tragajući verovatno za onim što je T. S. Eliot nazvao ’mirnom tačkom u zakovitlanom svetu’.

Takaharu FurukawaU našoj današnjoj zapadnoj kulturi toliko je malo posvećenosti i discipline. Tako je retko videti beskompromisnu usmerenost ka preciznosti i samopregor stajanja tri sata na istom mestu da bi se gađalo u udaljenu tačkicu; beskrajno pritezanje svojih očekivanja zarad tačnosti koja zavisi od jednog damara srca. Ono što je mene držalo prikovanu pogledom za strelce bila je fascinacija trenutkom u kome sam bila svedok nečeg beskrajno retkog u današnjem svetu – gledala sam u živu razliku između postignuća i majstorstva.

Pogoditi deseti krug je postignuće, uspeh i ostvarenje, a majstorstvo je prihvatanje istine da sve to nije ništa ukoliko ne možeš da ga ponoviš još jednom, dvaput, triput… Majstorstvo nije isto što i puka spretnost. I nije isto što i uspeh, koji ja vidim kao događaj, jedan momenat u reci vremena, i oznaka kojom svet opisuje takve trenutke. Majstorstvo je usmerenost ka izlasku ispod obzora ograničenja i stalna težnja ka usavršavanju. Ono što nas u tome vodi i nosi je vrednost koju vidimo u nesavršenosti, u nedovršenosti, ali i u pokušavanju ostvarenja. Koliko puta čujemo da je neko delo klasik, čak i remek-delo, a da ga je umetnik smatrao beznadežnim, nedovršenim, iskrivljenim ili nedovoljnim – dakle, tek ’delom u pokušaju’? Pol Sezan je često smatrao za svoje slike da su još nedovršene i stavljao bi ih u stranu da ih u nekom trenutku doradi. U stvari, nakon njegove smrti tek je deseti deo svojih slika uopšte potpisao kao završena dela. Njegova omiljena knjiga je bila Balzakovo ’’Nepoznato remek-delo’’ sa čijim se glavnim junakom poistovećivao. Franc Kafka je od svog prijatelja tražio da nakon njegove smrti svi njegovi dnevnici, rukopisi, pisma i čak i crtane skice budu spaljene. On je u njima video samo nedostatnosti i manjkavosti. Srećom, prijatelj ga nije poslušao, pa svet danas ima Ameriku, Proces, i Zamak. Uzgred, Zamak je toliko je ’nedovršen’, da se završava u pola rečenice.

Meni se čini da je umetnost je uvek iznova put u nedovršeno. Kako nam zvuče Mikelanđelove reči ’’Gospode, dozvoli da uvek želim više nego što mogu da postignem!’’ kada gledamo scenu iz Starog Zaveta oslikanu u Sistinskoj kapeli na kojoj Adam u Mikelanđelovom obličju dodiruje prstom ispruženu ruku Boga?!

Umetnost leži u nepopustljivoj težnji; ona ne postiže cilj, ona ne ostvaruje uspeh. Ona se upire svom snagom da priđe što bliže mestu gde želimo da budemo. Umetnost je požrtvovano istrajavanje u pregoru, a ne pregorevanje zarad uspeha. Koliko majstora, zanatlija i tihih inovatora oko sebe znamo koji u suštini žive baš na takav način?!

Umetnost i majstorstvo stalno stoje na vrhovima prstiju i stalno posežu napred. Kada su Djuka Elingtona pitali koja od njegovih pesama mu je omiljena, on je prosto rekao ’’Svaka nova mi je omiljena’’. Razmišljam da nedovršenost, kao osnovni element majstorstva, leži u ovome: što više postajemo umešniji i spretniji, što više znamo i umemo, što više slobode naša inovativnost zadobija, to bolje vidimo da ne znamo sve ono što smo mislili da znamo, i ne umemo sve što nam se činilo lako i prijemčivo. Danas je taj fenomen poznat kao Duning-Krugerov efekat: učenje je otkrivanje šta se sve još ne zna.

Uspesi nas motivišu, to je sigurno, ali neutažene težnje nas navode da se i dalje trudimo. To je kao razlika između srebrne i bronzane medalje u sportu. Na džudo takmičenjima jako dobro sam naučila tu razliku: srebro ne osvojiš – već izgubiš zlato. Za razliku od toga, bronzana medalja te podstiče i raduje, jer si se borio i domogao medalje, yes!

I više od toga, ono što nas ispunjava nije osećaj da smo sve živo postigli, već da ostaje nešto i za sutra, da ćemo i sutra razmrsivati neko novo klupko. Nije slučajno to što je ideja o namernoj nedovršenosti sastavni deo svih mitova o stvaranju sveta. Takođe, u kulturi Zen budizma, kao recimo i u kulturi Navaho Indijanaca, majstori keramike ili tkači komplikovanih ćilima bi namerno ugrađivali malenu grešku ili nepravilnost u predmete koje stvaraju. Oni ne vide sebe kao znalce koji naprave od početka do kraja savršeno remek-delo i ne smatraju znaju sve o tkanju ili grnčariji. Njihova majstorija je vrhunska zato što za njih kraj ne postoji.

Unutrasnji vrt u Sali Gessoji u TokijuKada razmišljam o tome, jasno mi je zašto mi je jedan od Aikido instruktora koje veoma cenim jednom rekao da oseća kako nikada ne može dovoljno da ponudi i pomogne ljudima u svom Dođou. Ni vežbe vizualizacije, ni stalno uvežbavanje tehnika ne dovode do, recimo, apsolutnog-ultimativnog-neprikosnovenog savršenstva… Nije to zvučalo ni kao vajkanje, niti je izgovoreno uz uzdah samosažaljenja. Prosto me je podsetio, ili blago priznao naglas, da prihvata svoj put kroz vijugave predele nesavršenosti.

Šta god da započinjemo, čime god da se bavimo, uvek polazimo od neke nedorađene i nedovršene ideje, čak kada smo u pitanju mi sami i naše ranije ’ja’. Primicanje onome što smo mislili da želimo  pomaže da posegnemo i za onim što nikada nismo sanjali da uopšte možemo. Danas upravo tako gledam na te stare fotografije sa davnih seminara. Čak i kada stvaramo iluzije i utopije, verujem da i one moraju biti igra bez granica, jer odražavaju naš život u nadi bez kraja. (Osmeh included!)

Aikido u svakodnevnom životu – stav i reči menjaju raspoloženje i situaciju

Meka reč umine bes; Prizvuk osude pothranjuje ljutnju …

Kako izgleda i kako zvuči ’meka’ reč? Da li kralj David misli na tiho izgovorene reči?  Je li suprotnost mekoj reči siktanje ili prostakluk proceđen kroz zube? Meni se čini da je tako: suprotnost uljudnosti je agresija u reči, stavu i misli.

Ali onda, kako odgovoriti na to, tako da sagovornik dobro zapamti naše reči, a pri tome ne podići ton?

Ili se radi o nečem drugom, o načinu da se govori na način koji ne dovodi do konflikta,Kaimanu in the cage ljutitog brecanja, omalovažavanja, sarkazma, zahtevanja, spočitavanja, svaljivanja krivice i svega onoga zbog čega se ubrzo posle rasprave ljuto zažali? Meni deluje da ništa od pomenutog ne spada u kategoriju ’meke reči’. U stvari, svi ti govori ljutnje samo pogoršavaju situaciju.

Svi iz iskustva znamo da omalovažavanje proizvodi istu reakciju na drugoj strani, sarkazam nam se vraća kao bumerang sa dodatkom ironije, a na pretnje se odgovara kontrapretnjama. I sve to produbljuje konflikt.

Postoji alternativni put. U Aikidou, u fizičkim tehnikama, kao i u ličnom ophođenju, ne napadamo, ne branimo se, niti blokiramo drugoga koji inicira napad. U Aikidou zaobilazimo napad, uzimamo napadačevu energiju i usklađujemo se sa njegovom putanjom dok se uklanjamo sa linije napada. Ako nam neko u kući kaže: ’’Potpuno si beskorisan, nikada ne pomažeš u kućnim poslovima.’’ Odgovor u duhu Aikidoa mogao bi biti: ’’Pa, u pravu si, ne učestvujem u kućnim poslovima u meri u kojoj to očekuješ od mene. Jasno mi je da osećaš da sav rad leži samo na tebi. Možemo li da pogledamo šta u stvari očekujemo jedno od drugoga kada su kućni poslovi u pitanju.’’

IMG_0721

Meni se čini da tehnike koje vežbamo na tatamiju savršeno odgovaraju sledećim principima, a posle ću objasniti kako:

  1. Saslušam te, iako to ne znači da se slažem s tobom. Ljudi obično u početku kažu ’’Ali ako ne kažem nešto, onaj drugi će misliti da odobravam sve što je rekao.’’ Nije baš tako. Kada saslušamo sve što je sagovornik želeo da nam saopšti, uvek postoji jedna tiha stanka i uvek je moguće reći jednostavno ’’Ja vidim stvari drugačije’’, i tu se zaustaviti. Ukoliko sagovornika interesuje kako mi vidimo stvari, on će verovatno pitati ’’Pa, dobro, kako ih ti vidiš?’’, i to je prilika da ponudimo svoje viđenje situacije. Ukoliko sagovornik ponovo preuzme inicijativu i nastavi da govori, mi ćemo ponovo slušati dok ne završi, bez pokušaja da protivrečimo ili da se svađamo.
  2. Različita viđenja ne znače obavezno da je jedna strana u pravu; različita viđenja su upravo to – različita viđenja. Ovo je stvarno teška lekcija, ali često pomaže da primimo sagovornikove stavove bez automatskog puštanja bodlji, barikada i emotivnih reakcija koje nastaju kada ono što je rečeno shvatimo suviše lično. Takođe pomaže i drugoj osobi, jer pokazujemo interesovanje za ono što on ili ona misli, i time otvaramo vrata da se ona zainteresuje za ono što mi mislimo. Suprotno tome, automatsko negiranje ili osuda tuđih stavova stvara i nama problem, jer osuđujući drugoga moramo pretpostaviti da će i on nas osuđivati.
  3. Prihvatanje ne podrazumeva mirenje sa situacijom. Prihvatanje počinje time što ćemo prihvatiti sebe. Potrebno je da prihvatimo sebe u situaciji u kojoj jesmo, i kako smo se u njoj našli. To ne znači da ćemo uvek biti ponosni ni na svoje reči, ni na svoja dela, ni na ponašanje. Ali moramo prihvatiti šta se dogodilo, bez dodatnih osuda i onda ćemo moći da prihvatimo i drugoga. Prihvatanje jednostavno podrazumeva da vidimo i shvatamo da je situacija takva kakva jeste, i da možemo da je podnesemo sve do prilike da situaciju promenimo. Jednom kada naučimo da prihvatimo sebe i druge, nestaće i potreba da krivimo i njih i sebe.

Evo primera iz života. Prošlog proleća ispričala sam mojoj učiteljici Aikidoa anegdotu o tome kako sam vraćajući se sa treninga u centru grada pored obližnjeg novinskog kioska začula bolni jauk šutnutog šteneta. Da sam videla sićušno bića sklupčano u bolu i da sam nasrnula na čoveka koji ga je udario. Čovek je pao, a ja sam dograbila štene i trkom pobegla između zgrada. Ovu epizodu nije baš bilo tako lako priznati jer to nije ponašanje primereno za nekoga ko je prilično dugo u Aikidou. Svejedno, učiteljica je pažljivo slušala bez prekidanja, osim tihog ’’Siroto štene’’. A ja sam nastavila o tom begu preko pola grada … i o tome šta je kasnije bilo kad smo stigli kući, i na kraju, morala sam da joj kažem i da se ne kajem, da bih verovatno ponovo uradila istu stvar u sličnoj situaciji. Ali sada, kada bolje razmislim, nisam do kraja sigurna da je čovek namerno šutnuo štene. Moguće je možda i da ga nije video gledajući u novine koje je kupovao. I da nisam nimalo ponosna na moju ’’akciju’’ tog jutra. I u stvari, izgleda da ću morati da se pozabavim poukama koje sam dobila iz tog iskustva …

IMG_0615 - CopyDanas mislim da je iskustvo bilo na nekoliko načina poučno: nateralo me je da preispitam svoje reakcije, i preispitam svoje prihvatanje različitih mogućih situacija. Možda jednako važno, omogućilo mi je da naučim novu lekciju o prihvatanju drugih. Da je učiteljica na bilo koji način reagovala osudivši moju reakciju, ja bih se našla u poziciji da se branim ili opravdavam. Umesto toga, ona je priču ispratila i dala mi prostora da sama dođem do uvida i zaključka da je moja reakcija bila neodgovarajuća.

U Aikidou učimo da uspostavljamo ravnotežu između sebe, svog kretanja i situacije u kojoj se nađemo. Učimo da osećamo gde se nalazimo i kuda se krećemo u svakom trenutku, kao i gde se drugi nalaze i kuda se kreću. Učimo takođe i gde su granice našeg ličnog prostora i kako da ih drugi ne naruše. Učimo i kako da mi ne narušimo tuđe granice. To znači i da uviđamo da osuda koju bismo primili od drugih nije ravna lekciji koju možemo da izvučemo iz situacije. Osuda govori o onom koji osuđuje, isto kao što govori i prihvatanje. U Aikidou cilj nije nadmašiti ili poraziti drugoga. Aikido uči da razrešimo situacije u kojima se nađemo. Postoje pravila, kao i u komunikaciji. To je jedan novi jezik koji učimo. Evo još nekoliko primera kako on funkcioniše:

  • Ne bih bila do kraja iskrena ukoliko ti ne bih rekla da … (na samom početku kažemo šta nam je namera ili cilj). Svi žele da u komunikaciji budu iskreni, ali to često nije slučaj. Ukoliko radije branimo svoju neiskrenost pod izgovorom da bi odveć iskren govor mogao povrediti drugu stranu, to se na kraju svodi na održavanje površnog i, u suštini, nebitnog odnosa. Time što ćemo jasno staviti do znanja da sledi iskren iskaz, drugoj strani će biti lakše da sasluša i primi ono što imamo da kažemo. To je ono što rade prijatelji.
  • To što tražiš od mene mi je toliko mrsko, a odveć mi je stalo do tebe da ti to prećutim. Svi smo bili u prilici da je neko od nas tražio nešto što radije nikako ne bismo uradili, a toliko nam je bilo neprijatno da uskratimo pomoć, da smo na kraju pristali, jer nismo znali kako da odbijemo. Onda se javlja ljutnja i mrzovolja. Mrzovolja se rađa iz potisnutih osećanja. Ukoliko stavimo do znanja kako se osećamo u vezi sa molbom, većina ljudi će naći neki drugi način da reše to svoje pitanje i bez nas.
  • Zbunjuje me kad … objasni mi tako da mogu da razumem … Zbunjenost je jedno od stanja koje prethode ljutnji. Ali ljudi bolje reaguju kada im se kaže da nas nešto u vezi sa njima zbunjuje, nego kada nas nešto u vezi sa njima ljuti. To je zato što je izjava o zbunjenosti poziv da zajedno rešimo problem. Ovaj pristup je koristan kada se ono što određena osoba govori i ono što radi ne poklapa.
  • Da li bi bio raspoložen da …? Zahtevi, implicitne naredbe, komande – samo produbljuju jaz. Onaj kome se zadaju zahtevi oseća se kontrolisanim i odatle uglavnom ne proizilazi ništa sem otpora. Ponuda da se nešto preduzme ne bi smela da zvuči sarkastično ili da implicira konsekvence ukoliko odgovor bude odričan.
  • Kako da reagujem kada ti…? Kada počnemo na ovakav način, to uvodi drugu stranu u proces rešavanja problema. Time se pravi razlika između kažnjavanja sa jedne strane, i posledica sa druge. Jedna od važnih razlika između kazne i posledice jeste da kada je posledica u pitanju, one mogu biti unapred poznate. Ukoliko su konsekvence unapred poznate, daleko je teže osećati ljutnju spram onoga ko sprovodi ustaljenu disciplinu.IMG_0610
  • Ipak … uprkos … bez obzira … ovo su načini da se razgovor vrati nazad na temu. Kada sagovornik pokuša da skrene razgovor ili kaže nešto što ne stoji, lako je vratiti razgovor nazad kratkim ’’pa ipak …’’. ’’Ali ti ostaješ za kompjuterom do posle ponoći …’’ ’’Svejedno, sutra je radni dan, i ide se u školu, tako da se mora na vreme na spavanje’’. Često se dešava da je potrebno nekoliko puta ponoviti isti pristup, jer sagovornik najčešće pokuša sa nekoliko sličnih argumenata. U tom slučaju se dalja diskusija prekida sa ’’bez obzira, na spavanje se radnim danima ide u 10.’’
  • Ne, to nije prihvatljivo. Postoje neke stvari ili ponašanja koja jednostavno nisu prihvatljiva bilo u sali za Aikido, u kući ili na poslu, i o nekim granicama nema diskusije. Ne izigravamo policajca ili despota. Šta drugi čine sa svojim vremenom ili u svom prostoru, to je njihova stvar. Isto tako, nije nikakav problem reći ’Ne, to neće moći’, ukoliko neko pokuša da meša pića na mojoj kućnoj zabavi. Ne postoji nikakva potreba za raspravom po ovim pitanjima, dovoljno je jasno reći ’to nije prihvatljivo’. Ukoliko druga strana otvori pitanje kojim bi poljuljala ovu granicu, uvek postoji gornja taktika ’pa ipak, bez obzira…’.
  • Imam utisak … kada/budući da … Često se dešava da svoje utiske ili osećanja predstavimo kao osudu. Osude su problematična stvar, ali sami utisci nisu. Kada se nađemo u diskusiji, jasno je da ne delimo iste utiske i možda ni osećanja. Osude se često maskiraju izrazima ’’Imam osećaj da ne slušaš’’ i onda sve drugo što sledi posle tog ’imam osećaj da …’ je osuda i najčešće će dovesti do zatvaranja druge osobe i prelaženja u defanzivu. Osećanja su unutrašnji izveštaji koji ne moraju biti bilo šta sem toga jer ’osećam da me ne voliš’  zapravo ne mora da znači da me ne voliš. U stvari, možeš me voleti beskrajno, a da ja se ja u ovom trenutku ili životnoj fazi osećam nevoljeno. Razgovarati o svojim osećanjima je veoma važno, ali je važno i biti oprezan i pažljiv u načinu na koji se to radi i u čijem prisustvu se to čini. Ukoliko ljudima pred kojima se otkrivaju svoja osećanja nije stalo do nas, nije im stalo ni do naših osećanja. Sa druge strane, osećanja su nešto što delimo sa drugim ljudima oko nas. Ukoliko znam kako se osećaš, i dozvolim sebi da saosećam sa tobom, to ljude spaja na jedinstven način.
  • Imam utisak da osećaš … Neki ljudi vole da pričaju svoje priče i ubeđeni su u njihovu potpunu verodostojnost. U stvari, pričaju ih da bi potvrdili sebi njihovu verodostojnost: ukoliko njihove priče drugi prihvate – to znači da su u pravu, zar ne?!  Na taj način oni često zaobilaze ono što u stvari osećaju ili ne uspevaju da promene u svom životu. Parafraziranjem njihovih osećanja (iako oni u priči ne pominju osećanja kao takva), može im se skrenuti pažnja na to što im se događa i to im može pomoći da bolje vide šta im se događa. Osvešćujući to što nam se dešava iznutra, lakše možemo da otkrijemo koja su to osećanja koja nas teraju ka (samo)destruktivnom ponašanju (iza svakog ponašanja leži neko osećanje). Takođe, parafraziranje daje sagovorniku na znanje da ga pažljivo slušamo i da nam je stalo kako se on ili ona oseća. Ukoliko želite da pokažete nekome da vam je stalo do njega, slušajte šta je to što on ili ona oseća. To, doduše, često ume da znači slušati da se čuje ono što nije izgovoreno.
  • Ukoliko to uradiš, znaću da ne želiš da budemo više prijatelji. Niko od nas ne voli da spaljuje mostove, ali ukoliko nismo spremni da donesemo teške odluke i stanemo na put prijateljstvu koje to više nije, ostajemo s osećanjem gorčine i bespomoćnog besa. Svako naše ponašanje vuče neke posledice i na nama je da preuzmemo odgovornost za ono što učinimo ili propustimo da učinimo. Nije neophodno biti nepotrebno grub. Recimo, ne mora se majstoru koga smo angažovali da zalepi pločice besno odbrusiti u lice, dovoljno je reći ’Pošto se niste tri dana za redom pojavljivali na poslu, niti nas kontaktirali sa objašnjenjem, prihvatamo vašu odluku da ne želite da radite ovde.’ Ili ’budući da ne želiš da potražimo pomoć bračnog savetnika, prihvatam tvoju odluku da ne želiš da ostanemo u braku’.
  • Predlažem da … da li bi razmislio da … Da li bi ti bilo prihvatljivo da …? Preterano grube i direktne naredbe ili zahtevi drugoj osobi deluju kao da pokušavamo da je kontrolišemo i to automatski stvara otpor. Od tog trenutka na dalje naš sagovornik ne obraća pažnju na suštinu i smisao rečenog, već traži način da se odbrani. S druge strane, ako pokušamo sa ponudom ’Da li bi ti bilo prihvatljivo da …’ ostavlja utisak da sagovornik na raspolaganju ima različite mogućnosti i to samo po sebi navodi na konstruktivnije razmišljanje, a pored toga i učvršćuje naš međusobni kontakt jer IMG_0581zajednički rešavamo stvar.
  • Kakvo je bilo tvoje iskustvo s tim …, šta ti se sad čini kad se setiš …? Ovo nije lako pitanje i treba ga pažljivo koristiti jer može da zvuči kao prozivka. Sa druge strane, ako se pažljivo upotrebi, otvara sagovorniku put da sam oceni svoje ponašanje. Ukoliko mu mi namećemo svoje viđenje, on ili ona će odmah preći u defanzivni stav i pokušati da dokaže kako je u pravu. Većina nas i sama jako dobro zna kad smo u životu doneli razne pogrešne odluke, ili se izglupirali ili napravili budalu od sebe na stotinu načina. Ipak, niko ne voli kada mu to neko drugi kaže ili mu se naruga. Kada znamo šta funkcioniše u našem životu, a šta ne, imamo dva izbora: više se potrudimo da ga dobro uradimo, ili da pokušamo na drugačiji način. Možemo stoga da prihvatimo svoju grešku i da se onda potrudimo da je prevaziđemo.
  • I dokle ti misliš tako da …? Ova opaska daje sagovorniku do znanja da sam ima kontrolu nad onim što čini u životu, a i da može da promeni ili prekine sa određenim ponašanjem ako tako odluči. Uvek postoji izbor. Ponekad nam se mogućnosti između kojih moramo da izaberemo nimalo ne dopadaju, ali sama činjenica da imamo izbor daje osećaj kontrole nad našim životom. U istom trenutku kada prihvatimo da imamo izbora i da je odluka na nama, postajemo odgovorni za svoje postupke ili za svoju neodgovornost. Nestaje mogućnost da se odgovornost prebaci na druge. Hemingvej kaže: ’’Ako imaš sreće … sam ćeš sebi biti kriv.’’ Ukoliko si sam kriv, na tebi je da to popraviš. Ukoliko ti neko drugi donosi odluke – teško tebi.
  • To je najteži način da se nauči kako … Ovaj pristup pokazuje saosećanje i brigu za drugoga bez da mu se staje na muku ili ga sažaljeva. Ništa nije propast sveta ukoliko se iz toga izvuku lekcije za dalje. Neke lekcije su, istina, gorče od drugih, ali sve su važne da bi se naučilo kako prosuđivati i kako vagati svoje mogućnosti. Jedan moj prijatelj kaže da je njegov drugi brak uspeo zato što je prvi bio potpun promašaj. Obično se kaže da dobre odluke nastaju iz iskustva, a iskustvo nastaje iz loših odluka.
  • U pravu si, s vremena na vreme stvarno umem načisto da uprskam stvar … Ovo je sasvim dobar način da se parira nekome ko voli da govori u apsolutima kao što su ’ti uvek ..’, ’ti nikada …’, ’stalno to činiš …’. Niko nije toliko savršen da nikada ne greši. I ne moramo ulaziti u raspravu o ’uvek’ i ’nikad’, ali ne moramo ni da se složimo s tim. Sasvim je u redu priznati: ’’U pravu si, nisam uvek pažljiva koliko bi trebalo …’’. Ne moramo ni da pokušamo da branimo neodbranjivo. Mnogi ljudi imaju u glavi ideju da ukoliko se budu savršeno vladali i ukoliko ne naprave nijednu grešku neće na kraju biti ostavljeni i nikada se niko neće ljutiti na njih. Ali u životu stvari jednostavno ne idu tako, zar ne? Kako se to vama čini?

Sve ovo su načini da se priđe, da se prvobitni potencijalni sukob preobrazi u zajedničko kretanje ka zajedničkom cilju. Aikido je način da se na miran i mek način odagna tuđ bes i ljutnja, umesto da se na nju odgovara dodavanjem ulja na vatru, sukobom, sarkazmom, ismevanjem, izazivanjem sažaljenja ili krivice, parodijom, ili nečim još gorim. Učenje Aikidoa je kao učenje novog jezika, prvo stanemo i zamislimo se ’Kako se to kaže na jeziku Aikidoa?’, a kasnije dolazi samo od sebe. I to ne znači da će nam svaki put poći za rukom. Čak ni maternji jezik ne koristimo uvek savršeno, zar ne?

Uzgred, moja učiteljica sasvim podržava da ne ostavljam štene, Nelu, samu, da je dovodim u salu i naučim je da me mirno čeka blizu tatamija … i da posle obrišem čitav pod. (Osmeh included.)

Autor: Jelena Drvendžija

‘Htej’, ‘smej’…

Kada govorimo o samoodbrani, obično kažem da nisam instruktor samoodbrane i da ne umem nikoga da naučim da se bije na ulici. U stvari, vrlo jasno stavim svima do znanja da me ulična tuča ne zanima, i da takvu poduku potraže na nekom drugom mestu. Ali na časovima Aikidoa, sve vreme skrećem pažnju na jednu zaista neobičnu , ali bitnu istinu: a to je da nema zapovednog načina glagola ‘smeti’, ‘hteti’ i ‘moći’. Ne može se nekome reći: ‘Smej!’ ili ‘Htej!’, ili ‘Moj!’. Mimma Turco 6.Dan(Ovo zvuči kao šala-doskočica, ali iako se na časovima Aikidoa često šalimo, nikada nismo neozbiljni.) Stvar je u dubokoj semantičkoj istini  u poimanju radnji koje sadrže glagoli htenja, smelosti i mogućnosti. Te radnje pripadaju oblasti ličnih odluka. Smeš da probaš da padneš ili ne smeš; ne možeš da uklopiš svoje kretanje u kretanje druge osobe sve dok se ne dogodi da možeš; hoćeš – čak i kada se ne usuđuješ… Sve se ovo potpuno belodano jasno vidi u Aikido sali, iz dana u dan posmatramo svoj odraz koji se ogleda u tim malim ličnim odlukama… koliko i šta smemo i možemo, koliko hoćemo i kakvog je kvaliteta to što hoćemo, šta nam sve to naše unutrašnje biće nalaže… I gledamo kako se tokom vremena naše težnje i mogućnosti menjaju. Baš kao i naše smelosti. I naše poimanje sebe i svojih stremljenja i stavova.

Nepostojanje zapovednog načina ‘voljnih’ glagola odražava duboko usađeno stanovište da se na te voljne radnje ne može, niti pak sme, uticati, čak ni kada se pretvore u negacije. I to je ono što se u Donatella Lagorio 6.DanAikido sali nauči: niko nam ne može zabraniti da hoćemo, smemo ili možemo. U nemogućnosti zabrane ovih voljnih radnji sadržan se princip slobode, egzistencijalistički princip lične odluke u svakom trenutku življenja, bez obzira na stepen ‘ograničenosti’ snage, potencijala i mogućnosti koji je na raspolaganju. Upravo ovu lekciju učimo na stazi Aikidoa, i upravo nam na tu istinu skreću pažnju stariji od nas u Aikido sali. Učimo da se suočavamo sa sobom, da vidimo sebe, prihvatimo ono što možemo i distancu od onoga što još ne smemo.

Svi smo od malih nogu stalno doživljavali da nam nalažu da nešto hoćemo – iako mi to ne želimo, da možemo – iako znamo da ne možemo, da nešto smemo – iako znamo da se bojimo. Tu leži i deo problema i deo vrednosti koračanja stazom Budoa. Vidite li sada koliki je posao pred instruktorima u Aikido sali?! Naspram tog trnovitog puta, naučiti nekoga da šutne nasrtljivca u cevanicu nije vredno pomena, zar ne?!

Autor: Jelena Drvendžija

Obuzdati svoje misli, razumeti svoje reči

Kažemo da u Aikidou ne postoje kontrapozicije, da nema sukoba, i da nema takmičenja. I da se uvek valja odmeravati isključivo sa samim sobom…

BambooAli isto tako često čujemo da  je neko „baš talentovan“, i da je neko „dobar“ ili čak „baš dobar“, blago njemu… I, da, priznajmo, naravno da se sve vreme merimo sa drugima.

Ipak, moramo shvatiti da to što je neko bolji od nas ne znači automatski da smo mi loši. Čovek koji se stalno upoređuje sa drugima osuđen je na stalnu gorčinu jer će se uvek pojaviti neko bolji, uspešniji, bogatiji, pametniji, lepši. Za početak, predlažem da ispravimo uobičajenu jezičku praksu da čim primetimo da je neko istaknut u nečemu pozitivnom, odbijemo da govorimo da je on ili ona „na zavidnom nivou“. Jer, zavist je uvek negativna i neprijateljska, a kada je neko dobar, na njega se treba ugledati, i od njega treba uzorno učiti.

Tragična je greška mešati i poistovećivati poštovanje i zavist. Ovde nam jezik odaje svojeStones and moss unutrašnje pojmovne tajne. Prestajući da govorimo o „zavidnom“ i počinjući da govorimo o „uzornom“ nivou, menjamo i sam ključ našeg ukupnog odnosa prema čoveku koga opisujemo. Jezik je opasna i veoma delotvorna stvar. I mi ga koristimo, kako-kad, na našu štetu ili korist. Zavideći uzoru, prizvanijem od nas, čini da podjednako upropaštavamo i objekat naše zavisti i nas same. Ili, nasuprot tome, uzimajući ono pohvalno i istaknuto za svoj plemenit uzor i konkretnu šansu da tako i sami postanemo bolji i autentičniji. Izbor je na nama.

Path with the flowerOstalo je bazična ljudska psihologija: kako ljudi ne vole da se osećaju neprijatno i ne vole da ih boli, to neprijatno osećanje koje možemo imenovati kao osećanje zavisti motiviše ih na akcije koje će smanjiti bol. Pošto je bol nastao tako što je osoba ustanovila činjenicu da je onaj istaknutiji gore, a da je ona – dole, to smanjenje bola se onda zasniva na smanjenju vertikalne razlike.

A to je moguće na različite načine: ili će se osoba koja zavidi potruditi da razvije dati kvalitet i stekne datu vrednost kako bi se približila istaknutome, ili će povući dole istaknutog tako što će želeti da obezvredi njegov uspeh ili poništi njegovu vrednost. Ono prvo je, opet, mnogo teže od drugog. Zato se mnogi odlučuju na lakšu varijantu. A mnogi ne ostaju na nivou želje, već aktivno rade na obezvređivanju, tako da vremenom prevlada okruženje opšteg obezvređenja u vrelu neistaknutih.

Osmeh

 

Ponekad se zagledam u lice tog sedokosog starog čoveka na fotografiji…

O'Sensei Morihei Ueshiba

Kada se pitam ’’koliko je primenljiv Aikido?’’ – ja se u stvari pitam: ’’Da li će Aikido u meni stvoriti ono što je O-Sensei opisivao kao promenu koja se dogodila u negovoj svesti?’’

Usavršavanje percepcije, kretanja, ravnoteže, ritma, pa možda i razgibanost i savitljivost zglobova – sve su to teme koje su me zanimale od moje jedanaeste godine, ali njihova se vrednost gotovo sasvim iscrpljuje u nastojanju da me održe u zdravlju i snazi kako bih mogla da vežbam i postavljam sebi ona zaista bitna pitanja.

Stoga, u suštini, ono što tražim od Aikidoa jeste taj perfektni i elegantni izraz dobrodošlice i sigurnosti koji vidim na fotografijama tog starog sedog čoveka. Pribran, otvoren, smiren.

Autor: Jelena Drvendžija

Kakvo je ona sidro… i kakav motor

sa seminara Jelene Vrzić, 5-6. oktobar 2013.

Kotegaeshi seminar

Nije bilo tako davno kada sam se žalila na umor petkom. Dočepali su me se na poslu kao da ja igram neku važnu ulogu iako je verovatno jedino neophodno da igram, po pravilima ili dovoljno blizu njih..

Zato subotom, nedeljom i jednim manjim delom petka postavljam neizvesnu želju za bavljenje sobom između trougla promenljivih tačaka – u najboljem slučaju u sferi Aikidoa. Prošlog vikenda sam ambiciozno planirala čak dva Aikido seminara, a dobila sam… pa, recimo, zagonetku o motoru i sidru. Oh, zagonetke apsolutno nemaju svrhe sa mnom. Izgube svaki smisao. Ja sam već negde drugo pre nego što se i…

Ali ovog subotnjeg i nedeljnog jutra, u kratkim euforičnim naletima osmišljenom kao Aikido seminar na temu tehnike Kote Gaeshi, žena koju već dobro znam i koja je na svoj način vrlo religiozna, izjavila je svoju ljubav prema životu na neočekivan način – u stvari inspirativan. Ona je u Aikido uložila bila pravu strast: a vera je motor njene ambicije. U tom moru se utope sve sumnje i oklevanja da je ‘nemoguće’ prepreka zaustavlja svakoga, pa i tako posvećene kao što je ona.Let

Uvela nas je bila u svoju radionicu i pokazala nam, kao nalepljeno na zid, pregršt tehnika, kretanja, ulazaka u tehniku, prehvata, poluga, bacanja… i ulila nam osećaj i svest: kakvo je to sidro, verovati u sebe i u svoju maštu i u svoju istinsku moć.

I meni je bilo drago da sam došla i potpuno sam razumela – i vise od toga, prihvatila – da je životnu vatru teško održavati samom željom, snagom volje, bilo čime. Verovati u postojanje sopstvene slobode u tehnici je velika pomoć na putu Aikija, što je i u najluksuznijem izdanju – ništa manje nego težak put.

Bilo mi je drago da nije pokušala da me ispita, proveri, ubedi – ne, njen je bio izliv čiste ljubavi nakon nesumnjivo teških nedelja i meseci i meni je bilo drago da sam je videla takvu. Koncept je puno puta viđen, ali ona je bila jedinstveno srećna ova dva jutra. Čist izvor pozitivnih emocija je nešto najlepše što ljudi mogu da emituju.

Ne sudim ni o dubokim izvorima, ni o emocijama. Kao i svako ljudsko biće samo povremeno mogu da se prepoznam i pronađem među njima, ali ne žalim se. Svaki put je važan, lep i izuzetan.  Trenutak.

I još jedna mnogo dobra stvar: osećati zahvalnost… stvar mnogo dobra. (osmeh included!)

DO – Put

SHODO„U Japanu su neke od tradicionalnih i svakodnevnih aktivnosti (npr. priprema čaja, aranžiranje cveća, pisanje) još od davnina postale predmet pažljivog proučavanja. Ljudi veoma posvećeno prilaze studiranju tradicionalnih načina na koji se priprema čaj ili izvode pokreti četkicom za pisanje ili mačem. KADO

Stoga usavršavaju svoje pokrete i svoj pribor i traže mogućnosti da se izraze kroz celishodan i skladan pokret ili postignu oblik i ravnotežu celine, izbegavajući bilo koju tenziju ili napor. Njihovi vešti i stilizovani pokreti dostižu nivo istinske kreativne umetnosti.

No, ni tu nije kraj njihovih proučavanja. Ova umetnost biva produbljena do nivoa sagledavanja u jednostavnim oblicima istinski univerzalnih principa koji se odnose na sam život. Tea_ceremonyNa tom stupnju pokreti četkicom po pirinčanom papiru postaju SHO DO – Put četkice, a umetnost raspoređivanja cvetova u skladnu celinu postaje KA DO – Put cveta. Ove DO forme, ili gledanja na život predstavljaju tradicionale načine sagledavanja sveta i čovekovog mesta u njemu. U isto vreme one su i izraz posvećenosti principu univerzalne jednostavnosti.“

Po H.E. Devey, Japanese Yoga: The Way of Dynamic Meditation

 

Put

Put 

Uvek je tako bilo, samo putujući učimo put; 
a da se putuje dobro, mora se imati nekakav utrt gaz.
 

forest at dawnKada se izveštimo u traženju staza,
nove se tada otvaraju ispred nas;
 
pa ih istražujemo jednu po jednu, kako nam
 
koja uputi zov.
 
 
Da naučimo put, vodiče sledimo.
 
Da proživimo put vodiči postajemo;
 
Ako smo vodiči, moramo znati kuda se može.
 
 
Da znamo kojom se drugom stazom može proći,
 
istraživati se mora;
 
a istraživači prolaze između staza
 
u sama presecišta znanog.
 
 
Ne uspnemo li se do visine svojih očekivanja,
 
Bedno padamo do visine svojih navika.

Autor: Jelena Drvendžija

 

Šta je Aikido?

Aikido nije sport i nema ničeg zajedničkog s tučom.nikyo

Cilj u sportu je izdejstvovati pobedu, a tuča se uči na ulici. Agresiji i samoljubivoj dominaciji nema mesta u Aikido sali.

Aikido je vrsta komunikacije koja stalno teži samokorekciji u usaglašavanju s trenutnom situacijom. To ne znači uvek biti brži ili jači od druge osobe… ili znati gde boli ako se udari. Kada se vežba na miroljubiv način, Aikido pokazuje put ka iskrenom usavršavanju i primenljiv je u svakom aspektu života i u svakoj prilici.

Aikido traži odgovore na pitanja: da li naše delovanje odgovara prirodi trenutka u kome smo se zatekli? Kakav stav i kakvo kretanje nas može dovesti do razrešenja situacije bez upotrebe sile? Koliko dobro ’’čitamo’’ ono što nam se u trenutku događa? Aikido nudi prostor za istraživanje načina da postignemo ravnotežu sa sobom i sa situacijom i da mirno delujemo u skladu sa momentom.

Autor: Jelena Drvendžija

Aikido mač i štap

U čemu je, dakle, stvar sa rukovanjem mačem (boken) i štapom (Jo)?!

Prva lekcija koju čujemo u sali za borilačke veštine jeste da je cilj da kao slabiji i manji izađemo na kraj sa daleko krupnijim i snažnijm od sebe… Za žene to i nije problem, budući da vrlo brzo nauče da uspeh izvođenja tehnike zavisi od opuštenosti u toku izvođenja vrlo preciznih pokreta tehnike. I tako, težimo da ’uhvatimo’ tehniku koja nam omogućava uspešan pokret nad nekim ko je veći i jači od nas. Unekoliko, žene imaju određenu prednost, budući da muškaci prvo moraju da obuzdaju prirodni refleks upotrebe snage u toku izvođenja pokreta, pa tek onda da počnu da ’traže’ osećaj za kontakt, pokret iz centra, pravovremenost, opuštenost i tok tehnike.

 

Razgledajući na moje pređašnje iskustvo, uočila sam neke zbilja prelepe obrasce i tehnike koje sa lakoćom primenjujem na ravnopravnim partnerima. Ili snažnijim i većim, a manje iskusnim vežbačima. Ali nedostajalo mi je, pa… određena unutrašnja povezanost elemenata i principa koji u svakom trenutku mogu da se razmešaju i nanovo preslože kako bi odgovorili na iznenadne i promenljive situacije. A to je upravo ono čime nas uče jo i boken.

Snaga je višak

Pre svega, moramo imati u vidu da alat donosi idealnu situaciju ravnopravnosti u snazi i veličini. Pravilno upotrebljen, dugi krak poluge štapa povećava našu snagu nekoliko puta. I to ne samo snagu ruku, već snagu čitavog tela u pokretu. Uzevši štap u ruke, razlike u visini, težini, dužini nogu, ruku… prestaju da budu toliko značajne. Žena sa štapom ili bokenom, jednako je snažna kao i muškarac. Nije tako puno snage potrebno da bi se zadao vraški bolan udarac ili ubod štapom, zar ne?! Ipak, ono što je apsolutno nužno jeste poznavanje obrazaca i principa.

Na šta ciljam: iako je u mnogim salama u kojima sam vežbala isticana važnost opuštenosti, sklanjanja sa linije napada, poštovanja kritične distance, inicijative, provokacije, presretanja protivnikove putanje kretanja, izvlačenja iz ravnotežnog položaja, uklapanja u protivnikov pokret, nepomućenosti namere…, dakle, ipak, ono što smo sve vreme uvežbavali bili su obrasci pokreta. Sa mačem ili štapom u rukama, otkrivamo da je mnogo lakše osetiti i naučiti principe. Jasna putanja brzog zaseka oštrice idealno simplifikuje princip kretanja. Nešto kao obojena, uveličana i uprošćena trodimenzionalna demonstracija napada.

 Aikido principi

Kritična distanca: zamislimo za trenutak – suočeni sa protivnikom koji zamahuje štapom, sasvim nam je lako da sagledamo ko od nas kontroliše centralnu liniju. Pozicija vrha štapa u odnosu na moje telo postaje belodano jasna; ako vrh đoa gleda barem centimetar van moje centralne ose, postoji prilika za mene da se provučem svojim štapom i ostvarim svoj napad. Ovo je naravno, istoventno i u situaciji kada se suočavamo sa nenaoružanim protivnikom, ali tada postizanje toliko nepogrešive percepcije i jasnoće situacije traži ogromno iskustvo i vičnost u ’čitanju’ situacije.

Jo dori, Postizanje kontrole kritične distance takođe je daleko jednostavnije kada se u rukama drži jo ili boken. Suočavanje se odvija na većoj udaljenosti, kritična borbena distanca je takođe izdužena i jasno označena vrhom oružija. Tehnike koje se izvode bez alata zahtevaju dramatično kraću distancu, ne dužu od ispružene ruke, koja pri tom varira iz jednog momenta u drugi; godine i godine vežbe potrebne su da bi se iole pravilno procenjivala brzina kretanja i pravovremenost akcije kada je tako kratka distanca u pitanju. Sa druge strane, iako razlike u veličini, brzini i snazi vežbača ostaju neosporne činjenice, njih uveliko ublažava konstantnost dužine štapa ili mača, kao i jednostavna činjnica da je za pokrivanje dužeg rastojanja potrebno duže vreme. Za učenje i uvežbavanje kako se postiže pravovremenost akcije, to dodatno vreme i dodatni prostor su, naprosto, neprocenjiv dar.

Isto važi i za postizanje osećaja različitih kritičnih distanci između različitih oružija, njihovih dužina i specifičnosti: vežbe u kojima jedan drži boken i drugi jo daju interesantne uvide u brzinu boda u odnosu na liniju seka. I opet: distanca, brzina, pravovremenost, ravnoteža, sve to dobija potpuno novu, ’podebljanu’ dimenziju koju se valja prilagodljivo prihvatiti, te upotrebiti najbolje strane alata koji nam je na raspolaganju. Neprocenjivo vredne su i lekcije kada vežbamo sa nekim ko u rukama ima štap ili mač, a mi ne. Ili obrnuto, kada neko pokušava da nam oduzme boken ili jo.

Kada uvid i razumevanje veze između različitih alata i kritične distance postane intuitivno, dakle stvar trenutnog osećaja, postaje već daleko lakše prilagoditi se različitostima situacija napada i mogućim reakcijama. Iskustvo govori da konstantno variranje distance u golorukim tehnikama obeznađuje početnika u pokušaju da stekne osećaj za kritičnu distancu od drugoga. Ovo, pak, za posledicu najčešće ima neodgovarajuću standardizaciju tehnika koje se ’za potrebe učenja’ deformišu i, nadalje, postaju okamenjene u svojoj ’prilagođenosti’ početnicima kao ’jedini, pravi način’ – nešto što u spontanoj i situacijom uslovljenom suočavanju – naprosto ne postoji. Da ne govorimo o tome kako je petrifikacija smisla tehnike sasvim suprotna svakom principu učenja i razvoja prilagodljivosti reakcija.

Izoštravanje pogleda i meki fokus

Fascinira još jedna stvar u vezi sa vežbanjem mača i štapa u Aikidou: uvežbavanje veštine posmatranja – vizuelnog praćenja i poimanja smisla pokreta. Ne postoji ništa delotvornije, Jo Dori Shihonageverujem, od osećaja kada se mač iz punog zamaha zaustavlja tik od mog čela ili kada vrh dugog štapa u snažnom bodu nađe svoje mesto među mojim nezaštićenim rebrima. Vrlo brzo naučite da pomno pratite svaku nijansu svaki najmanji pokret. Takođe, pažnja da se neko od okolnih vežbača ne povredi u toku izvođenja tehnike na svoj način izoštrava percepciju i perifernu viziju prostora oko nas. Osetljiviji među nama vremenom razviju antene sposobne da konstantno prate 360 stepeni okruženja, sve uz punu pažnju koju zahteva suočavanje sa vežbačem koji u rukama ima isto ili različito oružije. Naravno, vežbanje pažnje, percepcije i budnosti svojstveno je i vežbanju tehnika bez upotrebe alata, ali mi se čini da su dramatična delotvornost osećanja oružija na svojim dlanovima i percepcija oružija u tuđim rukama neprevaziđeno sredstvo poduke u pažnji i budnosti.

Da li vežbati Boken i Jo?

Ni jednog trenutka ne pomišljam da sugerišem kako se svi principi napada i Jelena Drvendžija, 3.Dan - Šihogiri bokenodbrane daju lakše naučiti vežbanjem sa štapom i mačem. Izvođenje iz ravnoteže (kuzuši) daleko se direktnije i dublje oseća u tehnikama Džudoa i Aikidoa bez alata, i naravno, potpuno je neophodno raspolagati barem rudimentarnim poznavanjem principa parterne borbe i zadavanja udaraca.

Ono što pokušavam da naglasim jeste da je vreme provedeno u vežbanju alata u Aikidou nadasve svrsishodan način da se otpočne sa dubljim upoznavanjem principa sukoba, a da u svakom slučaju skraćuje vreme koje  potrebno da dostignu nivo na kome će sa smirenim pouzdanjem moći da se oslone na svoje reakcije.

Autor: Jelena Drvendžija

Ko nas to gleda iza ogledala

Prvi dani u dođou

Svi znamo kako to izgleda kada smo početnici i prvi put dođemo na trening Aikidoa. I poznato nam je koliko je to neobično osećanje i koliko nam je sve strano: obukli smo neku čudnu odeću, zavezali nekako pojas, klanjamo se i mumlamo neke strane reči, nervozno i nesigurno imitiramo neku neshvatljivu etikeciju. Onda počne trening i malo po malo učimo kako ne znamo ni da sedimo, ni da stojimo, ni da hodamo, o padanju i da ne govorimo… Ostali u sali nas gledaju i sležu ramenima s razumevanjem. Krišom skreću pogled u stranu…

Dan za danom

Cilj je uvek isti: uraditi tehniku kako valja i ako je moguće – iz prve, što se retko dešava. Zapravo, gotovo nikad. Pre nego što išta uradimo kako valja, čeka nas čitava jednaSeiza otrežnjujuća večnost u kojoj smo potpuno pogrešni, spetljani, vezani u čvor, smešni i teturavi, besprizorno trapavi… pa onda, umišljeno celomudreni, gordo nadmeni… pfffff pa onda pijani od neprikosnovenosti i šta sve ne. Svi smo to prošli, u svakoj Sali se to događa, i naravno, događaće se i dalje.  No, kap znoja na tatamiju jednako je klizava za majstora koliko i za početnika. ’’Čak i majmunu se desi da padne s drveta’’, kaže jedna stara kineska poslovica.

Sticanje iskustva

Jednom sam od starijeg drugara čula da Aikido tehnika ne može biti dobra ako nije lepa – i ne može biti lepa ako nije prava. Ni tada, ni sada nisam se slagala sa ovim stavom. Činilo mi se da podgreva kvazi-holivudsko bahato glumatanje. U svakom slučaju, uvek mi se činilo da svako u dođou može da prozre takvog ’terminatora’ za tili čas. Samopregor, zahvalnost, disciplina, skromnost i neprestano samoispitivanje donose daleko bolji ’imidž ’ od krvožedne oštrine.

Klackalica za instruktore

Istinski nadareni i nadahnuti instruktori prilaze svojoj ulozi bez isticanja svoje ličnosti. Takvi instruktori se prepoznaju po svom razumevanju, produbljenošću i istančanim osećajem za meru. Njihova elegancija potiče iz jezgra zahvalnosti s kojom gledaju na svetAikido: Kokyu nage oko sebe, iz mašte i iz ljubavi prema životu. Takve osobine Japanci vezuju za termin ’shibumi’. Nadareni i nadahnuti instruktor nema interesovanja da se zagleda u ogledalo, širi ramena, seče oštrim pogledom sve oko sebe i s neodobravanjem se odnosi prema svakoj nespretnosti i neznanju drugih. ’Shibumi’ je nešto što se ne vidi u ogledalu i ne odnosi se na pojas, niti na rang, niti obavezno dolazi sa stažom, ili godinama, ili samodestruktivnim, zatupljujućim ponavljanjem… istog. Izgled često vara, lažni imidž još češće… Konačno, svi znamo kako se car proveo u svom novom odelu.

Ogledalo koje ’shibumi’ glača pruža odraz iznutra, nikad spolja. Nekima je interesantnije da glačaju svoje ogledalo iznutra, a nekima da pilje u svoju spoljnu sliku i priliku. Ogledalu je svejedno. Ono uvek daje odraz – onome ko ume da gleda.

Autor: Jelena Drvendžija

Mudrost je… kako da se sasvim živi

Pre dvadesetak godina otkrila sam jednu vrstu bavljenja sobom, rekreacije, borilačke veštine, umetnosti komunikacije… i šta sve ne, i koji se svi zovu zajedničkim imenom Aikido. Naziv asocira na treskanje leđima po strunjači, znoj pršti na sve strane, bolni jauci paraju uši… ali nije baš tako.

Lets dance!

Pre će biti da se radi o nekom starom američkom filmu u kome svi od tinejdžera punih snova do najgorih baraba i gangstera i domaćica, svi žele da se pojave u klubu gde muzika svira. Naročito je atmosfera fenomenalna: kombinacija blistave baletske dvorane i big band-a, svi su naelektrisani, od početnika do iskusnih vežbača – i apsolutno svi uživaju.  Pa, druženje i igra su bili prvi koji su odbacili rasne podele, odnosno pokazali koji je to nesvarljiv shit – if you can dance, lets dance. Patuljak s džinom, debeli sa mršavim, mladi sa starim, žuti sa belim… lets just bloody dance! Lets bloody live! Lets…

Uz sve poštovanje stroge etikecije, Aikido daje utisak dobrog provoda. Tempo ume da bude jako brz ili vrlo lagan i svrha je primiti energiju, otkotrljati se, pa ustati u jednom dahu,…  i uživati. Partneri se menjaju. Aikido sala nije mesto za ples i udvaranje (iako mnogi ljudi dolaze kao parovi i ljubav se desi svuda), već okuplja ljude koji uživaju u pokretu i ujedinjeni su tim zajedničkim interesom. Svi vežbaju sa svima, uloge se menjaju posle četiri izvođenja tehnike. Vežbanje sa istim partnerom traje obično do promene tehnike, ponekad dve promene i to nakon što se dogovore da je to okay, i svaki put se zahvale jedno drugom. Možda će kasnije u toku treninga vežbati opet.

Da li je Aikido za mene?

Kod Aikidoa genetski faktor nije presudan, lokalni talenti i zanesenjaci izniču podjednako među svim bojama i uzrastima. Nije retkost da u sali vidimo ljude u poznim godinama s takvim osećajem za sklad da  ne moraju nikakve egzibicije da pokazuju: takoreći jedva pomeraju stopala i delove tela.  A deluje hipnotično.  Svako ima šanse da bude dobar (što ne znači da svako jeste, to su različite stvari). Ima mladih i starih, debelih i mršavih, visokih i minijaturnih, svi vežbaju sa svima.

Kultura Dalekog istoka

U srži Aikidoa leži kultura Dalekog istoka. Naglu popularnost je stekao sedamdesetih i osamdesetih kada je popunio jaz između odlaska Brus Lija i tek dolazećeg Karate Kida. Naročito dobro se primio kod tadašnje generacije studenata. Aikido sadrži intrigantno dvojstvo: s jedne strane prilično je dinamičan i pun improvizacija jer mu koreni leže u nečemu što je u minulim vremenima bila borba mačem, kopljem i golim rukama, i kao takav on je idealan za mlade svih uzrasta. Sa druge strane, Aikido se oslanja na tradiciju ezoteričnih znanja o meditaciji, koncentraciji i vežbama disanja – što privlači odrasle, zrele ljude, mahom intelektualce.

Aikido kao igra

Razne studije potvrđuju da ljudi manje pate od depresija i mozak odlično funkcioniše ukoliko se redovno upražnjava neka vrsta igre. Aikido ima jednu dodatnu stranu – on polazi od toga da ljudi koji vežbaju zajedno i koji se možda nikada prethodno nisu sreli, poštuju jedan drugog, jer od njih oboje zavisi celo iskustvo i zajednički cilj je da u raspletu situacije steknu i uvid i estetsko iskustvo.  Aikido uči da konflikt nije tabu; da ga je moguće kontrolisati i usmeravati. Takođe, Aikido uči da ni kontakt nije tabu, ali da se granice ne smeju preći.

Magična tehnika

Jedna od univerzalnih osobina svakog zaljubljenika u Aikido je da veruje u postojanje magične tehnike. Nije mit u pitanju. Kompletno nepredvidiva stvar, ponekad se desi sa nekim sa kime si vežbao puno puta pre toga, a ponekad je u pitanju neko koga si video tada i nikada više. Desi se, i trenutak u kome shvatiš da se dešava je kao rađanje sunca u tvojim grudima, blage vatre i tečne miline i kako su tvoje grudi male jednom suncu, ono se širi i raste, i ti sa njim.

Takvi su trenuci sublimacija samog postojanja i svega što si do tada učio, bez budućnosti, planova i kalkulacija,  tvoja umetnost i tehnika je našla svoj par i sve to uz soundtrack nečega što bi u drugačijem ritmu bilo pogibeljno loše po naše zglobove, kosti i zdravlje. Neponovljiva, ova iskustva i kao sećanja menjaju agregatna stanja jednog običnog, kalcifikovanog ljudskog duha, they liquify and solify, make the deadest in the room come alive. Traju nekad par sekundi, nekada desetinu minuta, tek koliko traje dok instruktor ne promeni tehniku i ne razmeša vežbače.

Ja imam nekoliko koje čuvam. Ponekad, kad sam dobro raspoložena, čini mi se da sam totalno i neuračunljivo srećna da sam bila u stanju da učestvujem, stvorim svoju polovinu takve magije. A kad sam u lošem stanju pa se setim, razumem da je baš tako: nuračunljivo i neodgovorno sam srećna, jer sam ponekad saučesnik u magičnom. This is living.

Autor: Jelena Drvendžija

Šta je Ki-No-Renma

Doslovno prevedena, reč ‘Ki-No-Renma’ znači „iskovati sopstvenu životnu energiju“.

Termin „renma“ u Japanu se koristi za opisivanje umetnosti kovanja mača, kroz dugotrajno i istrajno nanošenje i preklapanje slojeva čelika. Sa druge strane, reč „Ki“ (sanskrit: prana), ili ‘Chi’ na kineskom, označava vitalnu energiju koja održava metabolizam, kao i mentalno, emocionalno i duhovno delovanje ljudskog bića.

Ki nije jednostavna energija, nimalo ne liči na recimo, električnu struju. Ki je suptilna sila obdarena inteligencijom, ljubavlju i željama. U ljudskom telu Ki protiče kroz nervni sistem i posebnim kanalima koji se zovu meridijani. Tokom prakse ‘Kinorenme’ pokušavamo da stupio u kontakt, apsorbujemo, prilagodimo i usmerimo ovu silu u nama koja je i lična i univerzalna.

Kinorenma je skup metoda koji se odnose na primenu unutrašnjih tehnika disanja, koncentracije i meditacije na vežbanje tehnike Aikida. Ove tehnike je učitelj Hiroši Tada primio od svog učitelja Nakamura Tempua, a on ih je pak proučio sa učiteljem Radža Yoge, Kalipe. Bez upoznavanja i primene Kinorenme, Aikido tehnike ostaju bez supstance i dubine, kao prazna školjka spoljnih oblika.

Kinorenma je dragocena praksa i za one koji nisu privučeni dinamikom Aikidoa kao meditacije u pokretu. Ona pruža iskustveni i filozofski osnov za povećanje sopsteve unutrašnje energije i duhovni rast.

Tehnike Ki-No-Renme:

  • Tehnike disanja i povećavanja energije (Kokyu);
  • Tehnike koncentracije (Dharana);
  • Otvaranje centara (Tanden);
  • Kontrola 5 čula (Pratiahara);
  • Meditacija (An-đo-daza).

Ciljevi Ki-No-Renme:

  • Povećavanje unutrašnje životne energije;
  • Poboljšanje koncentracije;
  • Opuštanje tenzije tela;
  • Podizanje otpornosti na stres
  • Obezbeđivanje solidne osnove na koju se nadovezuju tehnike Aikidoa.

Autor: Jelena Drvendžija

Povedi namćora u šetnju

Često se dešava da je naš Uke neko koji voli i ne žali truda da zagorča život Toriju, na razne načine mu sabotira napore da izvede tehniku: ne kreće se, ne predaje energiju, napada sa pola snage ili se bezglavo zaleće na Torija ili se ukopava u mestu kako bi ’testirao’ Torijevu tehniku… 

Dakle, …iako ovaj pristup vežbanju ima svoje dobre strane, uglavnom se dešava da iza njega ne stoji ništa više sem neznanja i izmešanih strahova koji proističu iz ograničenog iskustva. Upravo je ograničenost iskustva problem. To je potpuno prirodan korak i svi smo prošli kroz fazu kada smo se osećali sigurni da mi sad znamo ’šta radimo’ i osećali smo želju da to pokažemo tako što smo se odupriarali Torijevoj tehnici. Nažalost, takvi trenuci nisu doneli nikakav kvalitet našem Aikidou, našoj tehnici, niti našem iskustvu.

Možda bi dobro bilo povremeno se setiti da je Aikido umetnost, a da umetnost nije isto što i ulična tuča. Aikido dođo je mesto gde usavršavamo svoju tehniku i istražujemo načine da, u najmanju ruku, zaobiđemo upotrebu sile i izbegnemo nasilje u ostvarivanju svojih ciljeva. To je mesto za učenje, mesto gde se pokret  isprobava bez podozrenja u sebe i druge. I da, dođo je mesto otkrića, bilo hotimičnog ili slučajnog. Na tom mestu moramo uložiti čitavo svoje biće i sve svoje energije, bez zadrške, da bi prevazišli sebe; i tako svaki put. Preuzimamo ulogu Ukea, pa onda ulogu Torija, i sa obe strane proučavamo kretanje i tehniku Aikidoa. 

Često slušamo i čitamo o tome šta znači biti ’dobar’ učenik, biti ’čistog srca’, biti ’prozračnog uma’, biti ’oslobođen ega’… često i sami razmišljamo o tome. Neretko razgovaramo o tome sa prijateljima, zar ne?! Tešimo se svojim herojskim podvizima beskrajne skromnosti, krajnje skrušenosti i nepokolebljivog samopregora. Prećutkujemo trenutke kada smo se doslovce teturali opijeni ponosom i neprikosnovenošću, osećajući da smo prevazišli do tada poznate granice svog umeća i razumevanja. Tako je, svima nam se dešavalo, i naravno, dešavaće se i dalje.

Takođe, ko je od nas izbegao trenutke osujećujućeg nespokoja zbog činjenice da na seminaru moramo da vežbamo sa nekim daleko neiskusnijim od sebe, nekim ko nam postavlja sva ona očekivana, ali prevaziđena, početnička pitanja… a mi bismo baš tada da se bavimo isključivo sobom, svojim nedoumicama i iskušenjima novine… i opet nas hvata nestrpljenje i netrpeljivost sa kojima se treba obračunati svaki put iznova i iznova. Sačuvati mir i vedrinu, velikodušnost i osećaj zahvalnosti za priliku da izađemo na kraj sa još jednim izazovom i naučimo još jednu lekciju. 

Dakle, da bi spoznali kako stvari funkcionišu, moramo ih iskusiti iz prve ruke: dok vežbamo u ulozi Ukea, bilo sa početnikom ili sa vraški sposobnim znalcem, pruža nam se sjajna prilika da osetimo tehniku u svom njenom dejstvu. Samim tim, ima smisla želeti da osetimo tehniku u njenom najboljem izdanju.

No, budući da ni mi, ni ljudi oko nas nisu veliki majstori, pa čak ni naš instruktor nije savršen, deo odgovornosti za savršenstvo tehnike i kvalitet lekcije koja iz nje proizilazi, uveliko prelazi na Ukea. Kada smo Uke, na nama je da izvedemo iskren i valjan napad, da se krećemo bez zazora, da dozvolimo da nam Tori naruši ravnotežu svojim kretanjem, pa tada da nastavimo da se krećemo tražeći za sebe položaj i trenutak da povratimo ravnotežu, ili barem da spasimo sopstvenu kožu tako što ćemo gledati da izađemo iz začaranog kruga; a time osetiti i valjanost bacanja ili bega u pad.

Eto još jednog razloga zbog koga valja kristalizovati svoje padove: onaj ko se ne ustručava da izgubi vertikalni položaj i skotrlja se do poda lakše će dozvoliti sebi da iskrenim napadom prokocka svoj ravnotežni položaj. Svakodnevno oko sebe vidimo ljude koji dozvole da im hvat pukne ili ga sami puštaju iz pukog straha da ne izgube ravnotežu i ne budu ’bačeni prejako’… 

Tek kada sopstvenim telom osetimo kako izgleda bacanje koje oduzima dah i koje osećamo kako nas uvlači u kovitlac svoje energije, počinjemo da spoznajemo šta je sve moguće učiniti kroz Aikido. Svako takvo iskustvo podiže lestvicu očekivanja od samog sebe, i to svaki put deluje namah i novo i prepoznatljivo. Postajemo svesni da sve što smo pre toga radili ’pa, …i nije baš neki Aikido’. (osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija

Sultani svinga i crvenperka

Sultani svinga

Pre neki dan dok sam se vozila automobilom, iz radija je potekla stara pesma ’Sultans of Swing’, pesma iz mojih tinejdžerskih dana. Dobro znam tu melodiju, karakteristični gust ritam basova, sećam se i reči pesme i volim ono mesto kad kaže: ’… it ain’t what we call ’rock’n’roll…’ 

No kako je pesma tekla postalo mi je sasvim jasno da je ovo očigledno nova verzija koja nosi drugačiji prizvuk u odnosu na original. Dire Straits su je svirali drugačije… A onda sam počela da se pitam da li ja to uopšte slušam pesmu, dakle ritam, reči i muziku ili reprodukujem sadržaj iz sećanja?!

A koliko često tek to radimo na tatamiju, zar ne, posebno kada vežbamo sa dobro poznatim partnerima… A tek na seminarima?! Gledamo gostujućeg majstora kako pokazuje nešto novo, ili delimično novo i onda, umesto da čitavim bićem prionemo na to da oprobamo taj novi metod koji bi mogao na neki način da obogati naš Aikido, mi se nekako zapetljamo i začas klisnemo u tehniku za koju znamo da ’radi’, onako kako ’znamo’ da se ona radi, ili onako kako ’mi’ znamo da se ona radi.

Crvenperka

Otac jednog mog prijatelja je zaljubljenik u fotografisanje u prirodi. Nedavno mi je prilikom posete pokazao neke svoje novije fotografije. Na jednoj od njih vidi se sasvim izbliza slikana nekakva jarko crvena glava ptičice u poluprofilu, tako da joj se jasno vidi jedno tamno, potpuno okruglo oko i silueta kljuna. Primetila sam da je kompozicija fotografije besprekorna, da je odlično uhvaćen trenutak ovlaš okrznutog poluokreta glave, da je to malo biće blještavo crvnog perja prosto … mamilo pitanje: ‘A koja je to ptica?’ Na to je stari fotograf izvadio još jednu fotografiju, istog modela, samo slikanu iz veće udaljenosti. Iznenađenje: moja ptičica je u stvari bio deo ploda jarko rumenog nara, sa peteljkicom umesto kljuna. Sasvim izbliza slikan u makro fokusu, suvarak cveta i nabori rumenkaste kore savršeno su izveli iluziju ptičije glave sa crnim, dugmetastim okom. Još mi pred očima lebdi slika demistifikovane iluzije kao da pita: ’jesi li dovoljno pažljivo sagledala ono što ima da se vidi? Mmm?! A kada ti se ukaže na razliku, jesi li spremna da istu sliku vidiš novim očima?

Misogi

U mnogim dođoima početak nove godine obeležava se odlaskom na obalu reke ili mora, kao i izvođenjem misogi rituala uz snažan kiai. U idealnom slučaju, učesnici bi stupanjem u hladnu vodu i plivanjem ili potapanjem iskusili svežinu novog početka, kao kada su prvi put ušli u salu da se upoznaju sa Aikidom. Takođe u idelanom slučaju svoje bi partnere iz sale, svoj režim vežbanja, svoje navike i svog učitelja sagledavali i upoznavali svežim očima i sa novim stavom. To je lakši deo, čini mi se: videti fizičko obličje nara, osetiti hladnu vodu i primiti iskustvo novog i neočekivanog.

Ali postoji i druga, mentalna komponenta ovom ritualu misogi, ona koja ostaje u nama mnogo duže nego što traje sam ritual, kiai, praznina i bol u grudima, hladnoća ili zajednički doručak koji im sledi… i povratak kući… Taj drugi deo je Ptičica koja nam se pojavi pred očima dok gledamo nešto sasvim uobičajeno i svakodnevno kao simbol našeg napredovanja i prinovljene sposobnosti da prebrodimo trenutke monotonije, napora ili neprijatnosti ili teškoće i tegobe, kako na tatamiju, tako i van njega i da nastavimo dalje, neobojeni trajno i neistrošeni nepovratno tim naporom i teškoćom. Ta ptičica izviri svaki put kada sami sebe iznenadimo upornošću s kojom istrajavamo da dajemo i ulažemo sebe čak i kada cilj deluje neizgledan i nedomašivo dalek, ili nemamo nikakvu ideju kako da mu se primaknemo…ili kada nam cilj naprosto iščezne pred očima… ili kada nam se učini da su nam noge okovane i nemamo snage ni volje ni za šta… Svima nam se to događa i, naravno, događaće se i dalje.

A opet, nije li to suština rituala misogi – odrešito ući i zaplivati vodama života, svaki put iznova, osvežene svesti spremi da se prilagodimo strujama životne stvarnosti, čak i ako naizgled deluje odveć mrzno ili potcenjujuće monotono ili isrpljujuće ili nezahvalno ili… nam čak i ponestaje mašte i energije… ili vodostaj smislenosti postaje zabrinjavajuće nizak.

„Početnički um“

Kako koračamo stazom Aikidoa, naši ciljevi se menjaju; menjamo se i mi sami. Neki motivi pređašnih ’nas’ nestaju u nepovrat. Sve je to prirodan deo rasta i zrenja. Ciljevi koji su se nekada ranije ticali ličnog postignuća i priznanja,  transformišu se vremenom u ogovornost prema grupi, odgovornost da se prenese znanje i dar koji Aikido predstavlja. Takođe, narasta i odgovornost prema sebi: kako da negujemo i čuvamo svoje biće, a da se, pri tom, ne predamo olakim kompromisima, kako da ostanemo istraživači i tragaoci za smislom čak i kada mapa izbledi, ili kada zabasamo u neistraženo i nepoznato; kako da ostanemo istrajni u ponavaljanju istog oblikujući ga i kroteći oštre ivice mladalačke brzine, snage i eksplozivnosti… i nadasve, tu je odgovornost da slušamo i čujemo pesmu koja se peva sada, a ne mentalnu reprodukciju melodije koju smo naučili napamet

Narasta i spremnost da se prihvate naše sopstvene promene i osećaj da ako samo nastavimo da koračamo, negde će put naći nas i otvoriti nam još poneko zlatno polje. Sakriveno pri dnu nara, gleda nas sjajno oko ptičice crvenperke, kao da pita: ’Jesi li zbilja istražio sve što ti Aikido nudi? A šta ako ima još?! Hoćeš li još?! Šta si sve dopustio sebi da naučiš i otkriješ danas? O Aikidou? O sebi?’’

 
Autor: Jelena Drvendžija

Aikido Dojo Dunav, Novi Beograd`

Neuhvatljivi Aiki

‘Ai’ označava harmoniju, a ’ki’ se odnosi na energiju. Sledstveno tome, pojam ’Aiki’ bi trebalo da upućuje na harmonizaciju energije. I dalje je jednako nejasno. Mora da postoji neko bolje objašnjenje. Šta je to Aiki? 

Kada po prvi put vidimo Aikido, malo ko ne pomisli kako tu postoji neka duboka magija koja čini da ljudi naizgled bez napora budu zavitlani preko pola prostorije i da jednako elegantno i okretno ustanu kao da se ništa nije desilo. Moje iskustvo džudo takmičara govorilo mi je da je po sredi biti neka luda koreografija ili igra. Gledala sam kako to drugi rade, a baš na  isti način su bacali i mene. Da li ću i ja ikada moći tako da radim Aikido? I šta je uopšte taj Aiki? Svi odgovori koje sam dobijala na moja pitanja bili su zamotani u neke neprozirne aiki-reči. Objašnjenja, tumačenja, opisi – ništa nisam mogla da razaberem.

Aikido tehnike?

Prvo mi se činilo da je Aiki zbir ispravnog izvođenja svih delova tehnike. Pomeranje nogu, stav, ravnoteža, spiralna putanja kretanja. Tehnike se, naravno, odnose na telo. Aikido mi je tako postao proučavanje biomehanike i fizike. Ukoliko povežem telesno kretanje, dovedem svoje telo u pravilan položaj, krećem se precizno i uravnoteženo, – dakle, sve to ako uradim, da li ću onda priviriti u taj neuhvatljivi Aiki?

Ne. Ali ću time napraviti još jedan korak niz tu čudnu stazu, i onda, ko zna, – možda ga tamo odnekle i ugledam.

Aikido principi?

Kasnije sam počela Aiki da tražim u pojmovnom ucelinjenju. Koncepti, pojmovi, ideje i principi –  to su pitanja uma. Aikido mi je postao vežba povezanosti uma i tela. Ukoliko je za moj um belodano jasno šta moje telo treba da učini – to će mi dati uvid u taj neuhvatljivi Aiki, zar ne?

Ne. Ali će me ponukati dalje niz put, i može biti da ću ga tamo odnekud u daljini raspoznati.

Uporno vežbanje?

I onda se ništa nije dešavalo. Posle nekog vremena prestala sam da tražim taj neuhvatljivi Aiki. Možda je Aiki neki proces, ili putovanje ili prosto orjentacija, pre nego neki utvrđeni cilj. Prestalo je da mi bude bitno da uradim tehniku besprekorno tačno, usresredila sam se na osećaj kretanja i odnosa ukea i torija. Razne tehnike, razne varijante kretanja. Nismo uspevali da brojimo koliko tehnika, koliko različitih ulazaka i mogućih nastavaka. I tako iz dana u dan.

Ukoliko vežbam iskreno, usresređeno i dosledno – hoću li spoznati makar obrise tog neuhvatljivog Aikija? 

Ne. Ali će mi dati dobar vetar u leđa na mojoj vrletnoj stazi, i možda tamo negde, možda mi se Aiki pričini odnekud.

I opet: ne. Ali to više nije bitno. U međuvremenu se neko pojavio i rekao: ’Tvoji pokreti su veoma lepi. To dolazi od vežbe i proučavanja tehnike. Sada treba samo da osećaš. Vidim kako sve vreme u sebi razmišljaš: je li ovo što ja radim u redu? Sada prestani da misliš. Odvoj se od toga. Samo traži osećaj.’

Niko nije rekao da neću morati malo da se potrudim da bih počela da osećam. Ali, ni to nije bitno. Osećaj je dobar. A to je važno. Možda, kada vežbaš tako da se potpuno odvojiš od sebe i potpuno pronađeš sebe, – možda tada nađeš i svoj Aiki.

Šta je uopšte taj Aiki?

Možda je Aiki pristup: Aiki kao ucelinjenje – spoj i međudejstvo. Spojene energije nekako daju daleko više od skupa svojih delova. Celina sadrži delove, ali je ona sama  više nego svi delovi zajedno. 

Možda je Aiki vera da tehniku možeš da izvedeš uvek, i pristup koji ti omogućava da ne brineš možeš li ili ne možeš. Pristup koji je prosto – aktivan: niti agresivan, niti pasivan. Pristup koji slobodno lebdi nad situacijom, slobodan od tipičnih reakcija napada ili bega.

Možda je Aiki prosta činjenica. Prosta izjava činjeničnog stanja: izjava moje vere da u napadu, kada me uke stegne za ruku ili zgrabi ili zamahne da me udari – da ja i dalje imam kontrolu nad sobom. Da dozvoljavam sebi da priđem i stopim se sa napadom. Neki bi to opisali kao sklanjanje sa linije napada, ili upijanje napada, ili izbegavanje. Kako god ga definisali, bitno je da se ne izgubi kontakt sa sobom i da se nastavi kretanje koje dobija oblik tehnike koje će nas na jedan ili drugi način dovesti do nekakvog razrešenja. 

Možda: što manje tehnika deluje kao sukob – to je više Aiki. Nije lako tragati za nečim čega nigde nema kada ga svuda tražite, a kada se prepustite sopstvenom osećaju,  Aiki vam obujmi čitavo biće. Dakle, Aiki – kao ’dozvoliti’, a ne ’učiniti’.

Možda je Aiki kao Zen koan. Što se više skoncentrišemo na pitanje šta je Aiki, to su slabije prilike da ćemo iznedriti odgovor. Odbacivši pitanje, koračajući iz dana u dan vijugavom stazom koja mi je pod nogama, Aiki odgovori sam.

Da li to znači da sam dovoljno odmakla niz stazu i da sam konačno spoznala šta je Aiki?

Ne. Ne bih rekla… Ali, od pre nekog vremena, svako malo, kada osluškujem menjanje osećaja u vežbanju i kako se produžava kontakt i pristup u tehnici… svako malo dok vežbamo iskrenim intenzitetom, pažnjom, usresređenošću i dopuštamo da nas taj zajednički napor menja  i oblikuje i razvija – svako malo mi se učini da je na delu taj neuhvatljivi Aiki. (Osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija