Arhive autora: Jelena Drvendžija

Džepni durbin ili umemo li da učimo

Samospoznaja

Dok vežbamo, na treningu, dešava se da smo u prilici da vidimo aspekte svog života koji nam inače izmiču u bašti  šarenolike svakodnevice. Tako, na neki način, Aikido može da posluži kao durbin za posmatranje sopstvenog bića, kao neka vrsta džepnog ogledalceta. 

Naš instruktor u nekom trenutku spoznaje zapaža savršeno jasan odraz naše ličnosti i daje nam neprocenjivo vredne savete koje nam mogu razrešiti čvorove i nedoumice sa kojima se rvemo godinama. I može mu biti stalo da nas uputi u to što je prepoznao.

‘’Imaš li strpljenja da ostvariš povezanost sa svojim ukeom ili jurišaš bezglavo u zbrzanu tehniku? Da li se ta ista crta ogleda i u načinu na koji voziš automobil, žurno i nestrpljivo’’?

‘’Da li otpočinješ tehniku ulažući samo polovičnu energiju , a onda ’uhćeš i pufćeš’ i škrgućeš zubima i vučeš ukea koji je, ispostavilo se, daleko jači ili hitriji nego što si unapred očekivao? Da li se i inače u životu provlačiš po principu ’’Ma, lako ćemo!’’ i ’’Zbudžićemo nešto, bre!’’, umesto da uložiš celokupnu svoju pažnju na svaki pojedinačni zadatak na poslu, svakog klijenta, svaki predmet koji ti se nađe na stolu’’?!

‘’Da li nam je uklapanje u pokretu tai-no-henko već u samom začetku osujećen zbog toga što sebi dozvolimo da nas optereti postojanje ukeovog snažnog hvata za ruku? Da li nam inače u životu strepnje i brige zagorčavaju i truju misli’’?

Da li smo opsesivno fokusirani na tehničke detalje koje čine da tehnika nikada ne deluje spontano i prirodno? Da li smo spremni da gazimo po tuđim osećanjima, zarad tvrdoglavog istrajavanja u nekom našem principijalnom stavu? Umemo li da pronađemo prostor lične slobode pokreta i misli u tome što nas podcene, i povrh, umemo li to da iskoristimo?

Nije li lekovito to što često kada se mučimo sa tehnikom,  pa nam instruktor skrene pažnju na neku našu problematičnu tačku, možemo da razmotrimo ima li ta manjkavost odraz i u široj slici našeg života? 

A da razmislimo? Nije li jedino pošteno da zauzvrat za sve te sate koje provedemo vežbajući, dobijemo nešto životno vredno?! Samoodbrana je privlačan motiv, ali koliko smisla ima čekati na priliku da Aikido upotrebimo za nešto što nam možda nikada neće biti ni od kakve koristi? Koliko su nam vredne lekcije iz Aikido sale?! A znamo li da ih iskoristimo?! Znamo li da učimo?! Želimo li da znamo?! (Osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija

Ukemi ili ujedi čudovište za jezik

Stotinu ćeš puta pasti s konja dok jednom ne naučiš jahati, zlatno je pravilo koje vekovima živi u srcu tradicije konjičkog sporta. Pasti s konja, a ostati nepovređen, deo je jahačkog umeća. A pad s konja je odneo više života nego svi  dvoboji. Pad s konja je krajnje opasan protivnik.

Pad

Naši stari su znali za ovo. Isto tako su znali kako im valja činiti s konjima. Mnogi od njih su bili vojnici konjičkih odreda ili konjički oficiri. Koliko u prošlom veku, naši dedovi i pradedovi, konjanici, jurišali su u punom galopu na neprijateljske linije. Borili su se u pravim pravcatim bitkama. Smrt ih je sustizala samo jednom u životu. 

Jednom li pogrešiš, može biti da nikada ne dobiješ narednu priliku.

Danas je drugačije. Jahanje je postalo sport, kao i mnoge borilačke veštine. Sve se svelo na blago i površinsko, rekreativno, imitiranje fundamentalnih tradicija. Firmirana oprema, od zori-papuča do štapa i mača. O futroli za alat i da ne govorimo. A, o zlatnim slovima izvezenom imenu na obiju?! Gizdavi beli keiko-gi i besprekorna hakama. Stvorovi iz mašte. Stvar prestiža. Fantazija.

Za Budoku, strah od neuspeha ne postoji. Strah neizbežno priziva neuspeh. Za potrebe vežbanja, pak, neuspesi su u početku pravi dar. Oni nas teraju da učimo.

Učenje je put ka razotkrivanju nepoznatog koje leži svud oko nas. Nepoznato oko nas upoznajemo suočavajući se s njim direktno i bez zazora. Odmeravamo ga, isprobavamo i odabiramo mogućnosti na raspolaganju.

Ukemi je svuda. Bez ukemija, kada jednom padnemo – teško ćemo ustati.

Pre nekog vremena, sam imala priliku da razgovaram sa negdašnjom šampionkom konjičkog sporta u preskakanju prepona, Italijankom iz Verone. Uz polustidljivi osmeh, priznala mi je da je u mladosti namerno padala s konja da bi naučila da izađe na kraj sa iznenadnim survavanjem sa sedla. Namerno se suljala niz gelendere u staroj neorenesansnoj zgradi gde je odrasla.

Gledala sam je u čudu, kičmom mi je prošla jeza. Do tada sam verovala da jedino džudisti i golmani priznaju važnost učenju padova kako bi sačuvali svoju kožu. A ova osoba je padanje naučila rušeći sebe s konja i stroglavljujući se nad vijugavim stepeništem.

Strah

Pravi protivinici, oni koji nam dođu glave, koji nas najgore povrede… su strah i sumnja. A zanšin, anđo daza, kokoro, to nisu stvari koje se daju naučiti sedeći u fotelji. 

Sećam se vremena, pre dosta godina, kada sam kao devojčica stajala u uglu dođoa, dakle ne na konju, nego na svojim lelujavim nogama, gledala u tatami: pod je delovao taaaaako daleko, da se treba doslovce strmoglaviti nadole, do tatamija, beskrajno daleko od glave, od očiju. I upravo tu leži strah od neuspeha, od stropoštavanja na pod, od povreda – u glavi.

Glava puna strepnje, puna straha: nesigurnost, bojazan, neprijatnost neizvesnosti. Žmarci. Strah. Već vidiš sebe kao nesrećnu gomilu na podu. Strah.

Ukemi

I kako onda protiv toga? Ukemi.

Prebacuješ se preko glave, preko boka, navrat-nanos, nekako, kakogod, sav uglast, komičan, teturav, kao pokvareni robot, nespretno mlataraš na sve strane, kotrljaš ukoso i naopako… Pa, sledeće večeri ponovo ugrizeš čudovište za jezik i ponovo se kotrljaš: preko glave, navrat-nanos, kao pokvareni robot… I onda, narednog puta, ponovo… ti i čudovište, navrat-nanos…

Koliko puta uradiš ukemi na treningu? Po starom pravilu, što više vežbaš, sve bolje ide.

Koliko puta te je ukemi spasao u zaista opasnim situacijama? Na plaži ispod klizavog tuša? U šetnji šumom, kada neoprezno staneš na vlažnu mahovinu? Koliko puta si padao sa bicikla? A na poledici? Koliko puta si čuo nekog u dođou da ispriča kako se iznenada našao u vazduhu i instinktivno se skotrljao i ustao, kao da ništa nije bilo?! Svako od nas ima takve priče. Dešava se svima, i naravno, dešavaće se i dalje. Ukemi.

Hiljadu ukemija je tek ulaznica kojom otvaraš vrata beskrajnom nizu mogućnosti. Tome uopšte nema kraja.

Jednom kada prestaneš da se pribojavaš pada, gubljenja vertikalnosti, ostajanja bez oslonca, osećaćeš se sigurnije. Bolje ćeš i jahati, neopterećen i umiren saznanjem da ćeš se relativno bezbedno dokopati poda ukoliko bude potrebe. Bolje ćeš zamahivati mačem, bolje ćeš trčati, bolje kuvati ili čistiti pod, igrati salsu… živeti sigurniji u sebe.

Život je zlatni rudnik iskustava koja nam stoje na raspolaganju. Ali ne u zvezdama, ne. Sve dok stopalima dodirujemo zemlju, zvezde su nam nedostižne. A da bi prikupili zlatna zrnca, moramo dodirnuti tlo, moramo znati da je u redu prignuti se, prikloniti se tlu čitavim telom, sa potpunim puzdanjem da ćemo moći ponovo da se uspravimo.

Ovakvo saznanje nas hrabri da pritegnemo kajase svog života i držimo uzde u svojim rukama.

Tajna?

Vežbati, disati, rafinirati svoju energiju, uravnoteživati svoje pokrete, saznavati, gledati život u oči, svako malo ujesti kakvo čudovište za jezik i hodati uspravljene kičme. S ponosom i poštovanjem. Biti najbolji mogući ti.

Tada pad neće biti ništa što će te trajno sprečiti da se pridigneš i nastaviš svoj korak, svoju bitku ili svoj galop.

Uostalom, kakvo mi je to čudovište koje više nema jezik da njime prezrivo mrmlja i šuška i palaca?! (Osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija

Umesto dobrodošlice

Aikido je disciplina u kojoj možemo trajati doživotno. To podrazumeva spremnost na istrajavanje i trajanje, ali sa sobom nosi dugoročno ulaganje u dobro zdravlje, mentalnu stabilnost, samopouzdanje i sposobnost uživanja u životu. Da, recimo da nosi i sposobnost za samoodbranu, ako zatreba.

Unutrasnji vrt u Sali Gessoji u TokijuAli Aikido, kao i mnoge druge discipline, ima svoj put. Aikido sala (dojo) nije ništa nalik fitnes centru. A nije ni nalik akademskoj instituciji. Nije ni odmaralište, ni banja. Ako dođemo u Aikido salu sa takvim očekivanjima, to se može pretvoriti u frustrijajuće iskustvo.

Mnogi ljudi veruju da se od nekog ko vežba Aikido očekuje fanatični nivo predanosti. U stvarnosti, nije potrebno biti nikakav fanatik da bi se godinama ’živelo’ u Aikido sali. Jedino što je potrebno jeste uverenje i svest da se malim, laganim koracima krećemo napred. Razmišljanje u stilu ’nikada nećemo biti tako ’dobri’ kao Sensei’, ’nismo talentovani’, da smo prestari, prespori, predebeli… čiste su besmislice. Ako primenjujemo tako defetističko razmišljanje, za očekivati je da se tako i osećamo.

Naravno da redovno vežbanje nije uvek lako. Ponekad dolazimo iscpljeni fizički, duhovno i psihološki. Ali biti dobar u Aikidou je lako. Biti odličan je još lakše. Evo kako:

Voli. Dolazi na treninge zato što to voliš. Dozvoli da te duboka želja i potreba vodi putem Aikija. Uživaj u treningu, koliko god se da uživati, ali dozvoli sebi da osetiš da ljubav ide dalje od zadovoljstva i uživanja. Ljubav je pokretač i ideja i obećanje koje Aikido nosi. Vežbaj kod instruktora koga voliš, voli svoje drugare u sali (barem neke…). Voli samog sebe, pre svega. 

Dolazi. Jednostavno: budi redovan. Jednom nedeljno je bolje nego nijednom. Dvaput, tri puta nedeljno je odlično. Više od toga može biti – previše, i predstavljati signal da ignorišemo neke druge aspekte svog života. Valja imati dobru meru. Nije neophodno sve u životu podrediti Aikidou. Ali moramo naći način da osmislimo svoj život tako da se u njemu nađe mesta za Aikido. Ukoliko nemamo kontrolu nad svojim vremenom, nemamo kontrolu nad svojim životom. Ne možemo očekivati da imamo iole uspeha u bilo kojoj disciplini sve dok nemamo dovoljno kontrole nad sobom.

Otvori vidike. Kada nađeš instruktora koji ti odgovara, i školu u koju veruješ, otvori svoj um i prihvati to što ti se nudi. Dok si na tatamiju, nemoj suditi, nemoj kritikovati, ne dovodi u pitanje vrednost lekcije koju dobijaš. Vežbaj sa potpunom predanošću, baš to što ti je pokazano. Nema vremena da se ocenjuje napad, postoji tek toliko vremena da se proceni situacija. Sve vreme koje provodimo na tatamiju treba da  posvetimo održavanju potpunog mira u sebi i živahne pažnje za sve oko nas.

Daj najbolje od sebe. Iskorači van svojih granica barem malkice. Otvori svoj um. Vežbaj kao da tvoj instruktor i tvoji drugari u sali rade nepogrešivo dobro, u pravo vreme i sve u korist tvog ličnog boljitka. To, naravno, ne može biti baš tako, barem ne u svakom trenutku, ali vežbanje mašte i vežbanje projektovanja ličnog stava koji sami odaberemo čini da polako stičemo kontrolu nad svojim fokusom i unutrašnjom atmosferom u sebi. Vežbaj kao da si najbolji mogući ti. 

Procenjuj. Kada izađeš iz dođoa, postavljaj sebi pitanja. Iscepkaj tehniku na sitne komade, pa ih ponovo sklapaj. Razgledaj spojeve. Kritikuj, analiziraj, prilagođavaj. Ma koliko dugo da vežbaš, uvek postoji nešto što može bolje. Kako da popraviš kritična mesta u tehnici, u stavu, u kretanju. Kako se tehnika može bolje objasniti? Ili povezati? Ili produbiti? Na koji način bi mogao efikasnije da učiš? Mi sami moramo da nađemo odgovore na ova pitanja.

Preuzmi odgovornost. Nismo u Diznilendu. Ne postoje posetioci, ni statisti, ni gledaoci. Sami smo odgovorni za sopstveno iskustvo u dođou. Nije ničiji posao da nas zabavi ili inspiriše ili motiviše ili saoseća sa našim jadikovkama ili nedostatnostima. Postavi svoje granice. Ne plaši se moći ili kontrole – pa zbog toga si došao u dođo! Ne možeš biti odgovoran ukoliko nemaš kontrolu. Ali takođe, imaj na umu da u Aikidou kontrolu imamo zajedno, i svi zajedno učimo da je koristimo mudro i sa saosećanjem prema drugom biću.

Povinuj se. Svoje obaveze prema dođou izmiruj na vreme. Takođe, znaj da tvoje obaveze prema tvom dođou prevazilaze jednostavnu finansijsku transakciju. Tvoj dođo postaje tvoja kuća na putu Aikija. Trudi se da pomogneš da ona bude čista, čvrsta i vitalna. Regrutuj nove članove. Pomozi da se škola pročuje. Deluj uvek tako da iz tebe izbija duh i prijemčivost tvog dođoa. 

Proviri napolje. Ako imaš sreće, tvoj dođo će te ohrabrivati da ideš u druge sale i vežbaš sa drugima. Potraži gde se održavaju seminari, pogledaj kako se vežba na drugim školama. Budi druželjubiv i pokaži poštovanje prema drugima i njihovim pristupu Aikidou. Ljubaznost je deo našeg puta, kao i iskrena briga za druge. Vežbaj ovaj stav sa svima i u svakoj prilici, sve vreme. Budi tragalac za avanturom, ali uvek uz uvažavanje drugih.

Odmori. Ozbiljno. Odvoj vreme za opuštanje. Odredi tačan datum kada se vraćaš, i dozvoli sebi predah. Dozvoli sebi da s vremena na vreme razoriš svoju rutinu (javi drugarima da znaju šta se dešava… jer će inače brinuti). Bićeš iznenađen koliko će bolji tvoj Aikido biti kada se vratiš. Dve nedelje je sasvim dovoljno, pa čak i mesec dana svakih par godina je dobra mera. Stvarno. Imaš moj blagoslov.

Traži. Budi tragalac. Crpi iz sveta oko tebe. Igraj se potrage za skrivenim blagom. Prati onlajn diskusije i učestvuj u razmeni ideja. Razmišljaj, vagaj, procenjuj. Deluj. Traži dalje i dalje, izvan horizonta, traži kontakt sa svim što vidiš ili makar nazireš u daljini, svim što je sada tu i svim što bi moglo biti. Daj priliku svemu. 

Živi. Aikido je način života. Vežbaj svakodnevno. Ranije, kada bih čula svog instruktora da ovo kaže, ta poruka me je brinula.  Danas znam da to znači vežbanje pažnje dok vozim, korigovanje pristupa drugima dok radim ili čekam u redu, vežbanje strpljenja i efikasnosti dok čistim ili perem sudove. Male promene, u pravo vreme, daju ogromne rezultate. Nije li tako sa razvojem tehnike? Ono što pažljivo vežbamo i kultivišemo, postaje bolje i bolje. Pet sekundi Aikidoa, u percepciji, saradnji, komunikaciji, stotinama puta na dan – to je vežbanje Aikidoa.

I opet: voli. Aikido je disciplina ljubavi. Možda ti se ne čini, ali neizbežno je tako. Čak i ako vežbaš samo da bi stekao sposobnost samoodbrane, ipak se odnekud došunja to pitanje ’a zašto želim da se branim i da živim?’. Ispod straha, želje za kontrolom, ambicije, pa čak i ljutnje, leži ljubav. Voliš život. Voliš porodicu, prijatelje, predmete koji su ti dragi. Ljubav je uvek motiv, ma kako je maskirali. Kada je izvučemo iz pakovanja i kamuflaža, vidimo da sve postaje daleko povezanije. Oslonci postaju pouzdaniji i čvršći. Imamo centar, imamo ravnotežu. A sa ravnotežom, imamo i slobodu.

Kada imamo slobodu, malo šta drugo nam je neophodno.

Autor: Jelena Drvendžija

Tai-no-henko ili jednostavnost preokreta

U doslovnom prevodu, Tai-no-henko znači ’preokret telom’. To je jedan od osnovnih kretanja koje učimo u Aikidou: pripada ’osnovnim’ kretanjima; naoko deluje jednostavno; ne zahteva naročitu uvežbanost. Ne podrazumeva komplikovane korake, prehvate i veštu koordinaciju… Varka leži u tome što često zanemarujemo vrednost ovog jednostavnog kretanja i šta sve može da nas nauči. Tai no henko, umetnost preokreta

Zabeleženo je kako je O Sensei govorio da svaki trening valja započeti sa vežbanjem Tai-no-henko… I još da svaki put Tai-no-henko pokret radimo sa punom pažnjom.

Za početak, trudimo se da pravilno izvedemo pokret. Prste prednje noge dovedemo u ravan sa partnerovim stopalom i zatim čitavo telo rotiramo oko prednjeg dela tog stopala. Trudimo se da okret izvedemo precizno i fluidno, bez upotrebe snage… Kao i kada imamo boken u rukama, preciznost je od prevashodnog značaja.

Ali možda više od toga, svaki detalj ovog pokreta donosi svoja dublja pitanja. Recimo: 

  • Šta nam primicanje prednjeg stopala prema parteru umesto uzmicanja u stranu, govori o suštini postizanja harmonije?
  • Možemo li ostati pri svojim stavovima i u isto vreme izbeći konflikt sa nekim sa kim se ne slažemo?
  • Može li se ’preokret telom’ izvesti bez ’preokreta u glavi’?
  • Možemo li u istom trenu biti fleksibilni i savršeno precizni?

Ovakva pitanja izvode nas iz Aikido sale i prodiru u svaki aspekt našeg života. A odgovori koje nalazimo u svom životu čine da Aikido živimo kao svoj životni put.

Ostalo je takođe zabeleženo da je O Sensei govorio kako možemo učiti iz svega što vidimo, ako samo želimo. (Osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija

Konflikt ili izdahni duboko

U nekoj boji, u nekom obliku, u nekoj dimenziji, sa konfliktima se susrećemo iz dana u dan. Neki od njih nas tresnu po čelu, neki nas ustalasaju, a neki prorežu testerom krug oko naših stopala, gotovo kao u crtanom filmu. Dobro raspoloženje nam se rastoči i na njegovom mestu se razmnože negativne ideje. Dan postane gorak i tmuran. Lepi trenutci nam se čine tek daleke uspomene. Pred nama pustinja i kaktusi. Kako ponovo napuniti oči zelenilom? Sve se ovo svakodnevno dešava oko nas i, naravno, dešavaće se i dalje. Da li je uopšte moguće živeti bez grubog brušenja, bez sukoba i sudaranja sa drugima, sa obavezama i životnim zahtevima i nehotičnim okolnostima? Priče iz starina i iskazi Učitelja Uješibe o duhovnom cilju Aikidoa nude nam par saveta koji mogu biti od pomoći. Namršteni čuvari hramova

Prvo, moramo prihvatiti činjenicu da je konflikt deo svakodnevnog života. Nije moguće proći kroz život zauvek izbegavajući svaki zamisliv i nezamisliv konflikt u ma kom obliku ili intenzitatu. Jednostavno, način na koji težimo da usmeravamo svoj život i način na koji se držimo svojih ustaljenih stavova i navika, način na koji se suprotstavljamo promenama čini koflikt sastavnim delom života. Može nas zateći bilo gde i bilo kada.

Drugo, konflikt obično nema jasan početak i jasan kraj. Razgledajući malo neku skorašnju situaciju, teško nam je da pokažemo prstom na tačku u kojoj je počeo, a još manje da kažemo sa pouzdanjem: ’a onda je među nama sukoba zauvek nestalo’.

Treće, moramo prestati da gledamo na konflikt kao na sukob u kome ili pobedimo ili izgubimo. Neminovno ćemo izgubiti. Damo li sve od sebe, opet možemo doživeti poraz. Ukoliko ustuknemo i povučemo se, to može delovati kao mudar i celishodan potez. No, konflikta ima na sve strane, i ne možemo se večito povlačiti iz svakog sukoba u kome se nađemo.

Za početak, dopusti da konflikt postoji

Kada nam nije do sukoba, kada ne vidimo sebi mesto u nekoj situaciji, a ne možemo da se povučemo, Aikido može da nam ponudi način da se ne borimo i da ne bežimo. Aikido kaže: ’Nemoj se tući. Nemoj ni bežati. Umesto toga, ’dozvoli’. Prosto, za početak dozvoli da situacija postoji takva kakva je. Prođi kroz nju. Isprati je. Ne oslanjaj se ni na snagu, ni na pamet, ni na brzinu. Osloni se na svoju intuiciju.’

Aikido nudi put koji nije ni defanzivan, ni agresivan. Prosto je slobodan.

Dopuštanje situaciji da postoji, dopuštanje sebi da sagledamo situaciju bez ostrašćenosti, dopuštanje sebi da ostanemo otvoreni za svoju intuiciju koja teži da razreši zaplet, sve to traži pažnju i prisebnost koji nikome nisu bogom dani.

Dopuštanje zahteva vežbu

U situaciji sukoba ne vredi anticipirati, jer je sva prilika da ćemo u procesu ’predviđanja’ učitati u situcaiju štošta čega u startu nije bilo. Povrh toga, anticipiranjem šaljemo signale koji kod drugog provociraju otpor i pojačavaju suprotstavljanje. Ovo, zauzvrat, nas izaziva na protivodgovor. I eto recepta za tuču, bilo da sevaju pesnice ili reči ili otkos netrpeljivog pogleda…

Ne vredi se oslanjati ni na pamćenje. To nas samo vraća na rutine koje smo naučili ranije. Razmišljanje će nas sprečiti da procenjujemo trenutnu situaciju. Sprečiće nas da posegnemo za maštovitim ’štapom i kanapom’ i inovativno rešavamo situaciju uz iskričavo prisustvo duha, baš kao što se sećamo da je onaj starac iz priče učinio u vozu ili kao što je Učitelj Jamada razrešio situaciju u baru.

Kako, dakle, činiti?

Lako je reći: Samo polako! Bitno je zadržati duhovni mir! Ne učitavaj u sukob svoje strahove! Ne paniči! Ne dozvoli sebi da planeš! Ne budi lak kao pero, budi lagan kao ptica koja zna kuda leti.’ Da, to zbilja nije teško reći. No, ukoliko nismo prirodno staloženi i trezveni, ako nam je prirođen oštriji temperament, teško će nam biti i da zamislimo mogućnost da ovako razrešavamo konflikte, a nekmoli da to sprovedemo u delo. I šta onda? Rešenje konflikta nije u stezanju pesnice...

Jedan od jednostavnijih načina je da prosto izdahnemo vazduh iz pluća. Sav vazduh, lagano. A onda da pratimo kako taj naš izdah obuhvata situaciju i širi se obuhvatajući i nas same. Na ovaj način skrećemo fokusnu tačku sa druge strane u konfliktu na nas same. Uskraćujemo sebi mentalnu fiksaciju na protivnika, da. Prekidamo nit rastuće emotivne napetosti. To je već dobar početak. Takođe, ovaj potez zbunjuje našeg ’sagovornika’, a nas oslobađa ubojite snage njegove opaske ili žaoke njegove nezaslužene kritike ili nepravedne optužbe i deluje da trenutno umanji vrednost njegove osude koju nam je prećutno ili direktno uputio u srce. Lagani, duboki izdah čini da se ne osećamo odbačenim, jer smo mi ti koji se odvajaju od situacije sukoba, pravimo sebi prostor da bolje sagledamo iskrenutu prizmu našeg sagovornika, da vidimo šta ga tera u pokušaj konfrontacije. Laganim izdahom dajemo sebi vremena i prostora da sagledamo i drugu stranu situacije.

Niko od nas ne može izbeći osećaj tuge i bola, ali možemo ponešto da učinimo da umanjimo njihovu snagu i dejstvo. Dug, lagan izdah čini čudo. Omogućava nam da se prikupimo. Da se blago mobilišemo za pribrano delovanje.

Aikido

U vežbanju Aikido tehnike, što više vežbamo, duboko disanje postaje sve lakše, sve prirodnije. Svako razmišljanje o disanju uključuje naš um, a s njim i naša sećanja i zahteve i namere i sav naš… ego. Što više se krećemo u tehnici, disanje lakše teče samo od sebe, nalazi svoj put. Lakše zaboravimo na to da treba da dišemo ’pravilno’. Manje moramo da ’pazimo’ na disanje. Uklapanje

’Disanje’ je teško vežbati sam. Zato iskusniji Aikido instruktori jednostavno počnu da nas bacaju. Pad za padom, prestajemo da budemo u stanju da uradimo bilo šta drugo osim da uđemo u tehniku, ispratimo je i  ’primamo’ pad. Kretanje se samo po sebi postara za sve. Što umorniji postajemo, teže nam je da ’kontrolišemo’ disanje ili da ’zadržavamo dah’. Dišemo zato što, naprosto, moramo! Dišemo jer nemamo nikakvog izbora. Kretanje je odveć intenzivno i odveć brzo, odveć naglo se smenjuju trenutci napada i trenutci gubitka svake ravnoteže, kontakt sa tlom svakim korakom postaje sve neizvesniji, …udahni dok još možeš i pažljivo troši svoj dah… Svima nam se ovo događalo, i naravno događaće se i dalje. Ali jedino u Aikido sali znamo da ovo možemo da vežbamo bez straha.

Ples

Lagan, dug izdah nalikuje na ples sa životom uz dobru muziku. ’’Uz lagan izdah.. samo prati i razgledaj’, rekao mi je jedan prijatelj koji je vrlo vičan plesu. ’’Približiš se životu kao da plešeš sa svakim trenutkom u kome se nađeš. Ako se nađeš u situaciji sukoba, dozvoli sebi da pratiš svoj izdah sve do srži te situacije. Ne fokusiraj se na problemKreći se vrlo blizu, prati i razgledaj svojim opipavajućim dahom. Ne ulazi u protivnikov prostor, gledaj dobro da ga ne gaziš po prstima. Dozvoli da tvoj izdah bude lagan i kontinuiran i ni za trenutak se ne opterećuj mišlju o tome kada treba da udahneš. Udah će doći sam. Pleši toliko blizu da postane nemoguće razlikovati da li vodiš ili pratiš. Ne pokušavaj da se istakneš, ne pokušavaj da po svojoj volji promeniš ili razrešiš situaciju. Konflikt tako postaje prostor najdublje meditacije…“ Možda treba da pomenem da momak brilijantno pleše? Zadovoljstvo je samo gledati ga dok se kreće u paru…

Konflikt može da razruši sve ono što nam je vredno, to svi znamo. Može da uništi i naš život. Kako sprečiti i zaobići zlokobne i opasne aspekte konflikta? Kako da sprečimo konflikt da dovede u pitanje ispunjenje naših nastojanja i želja? Konflikt je stecište stresa i igralište zbunjenosti i straha. To je aksijom. Uslovi u kojima se odvija konflikt naizgled su upravo oprečni meditaciji. Uz sabran, lagan, dug izdah, pak, i crno srce konflikta pretvara se u tunel kojim je moguće proći. Čak i konflikt je moguće koristiti da se sagledava i podstiče naša prisebnost na delu. U tehnici. U kretanju.

Niko nije rekao da je lako. Ali, šta je alternativa?! (Osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija

Psi hramovnici

’Fu’ psi.

Tako ih zovu: ’fu’ psi.

Niste do sada primetili, je li?! Ne mari, tu su oni, motaju se oko vrata vašeg dođoa. U današnje vreme teže ih je primetiti. Gotovo su nevidljivi. Većina ljudi ih nikada ne primeti, čak ni kada im se prikažu pred očima u sred bela dana. Većina nas prosto ne obraća pažnju. Ali oni su, svejedno, tu – tvrdim vam. Pazite ih se. A mogu vam postati i saveznici – ako naučite da ih razumete.

Hram Tozan, Japan

komainu

Kada se daju videti, obično su ponačinjeni u bronzi ili kamenu. Govorim, naravno, o statuama koje po tradiciji čuvaju ulaze u hramove i druga važna zdanja. U stvari su to lavovi, ali nikada to ne bi rekli po njihovom izgledu. Izgledaju baš kao psi, i zato se danas tako i zovu. Kineski ’fu’ psi. Ili ’komainu’ na japanskom. Oni su čuvari dveri. Ponekad su ponačinjeni i u obličju namrgođenih, opakih božanstava rata. Nisam sigurna kako se tada zovu.

Često sam se pitala zašto bi neko uopšte postavljao pse, lavove, demonska božanstva ili bilo šta slično pred svoja vrata?! Oni su čuvari, tu su da zaštite. Da zaštite – šta i od koga? Da odagnaju zloćude prevrtljivce iskvarenog duha?! To mi nikada nije imalo smisla. Istinske vrednosti hramova nikada ne mogu biti poharane, i nije li upravo hram ili škola ili dođo mesto u kome se ljudima nudi način da sebe učine boljim? Ako smo svi tako ispravni i savršeni, zašto su nam takva mesta i dalje potrebna?

Trebale su mi godine vežbanja Aikidoa dok nisam uvidela o čemu se radi. Za to vreme sam često posmatrala kako ljudi dođu u salu, provedu sa nama neko vreme i onda nestanu. Iz čista mira… Pojedu ih psi-hramovnici. Videla sam ljude koji su vežbali mesecima ili čak godinama i onda, najednom, kao da više nisu kadri ni blizu da prođu vratima dođoa. Opet – zbog pasa.

A ja?? Meni se Aikido uvek dopadao, ali moje srce nikada nije bilo ono što bi ljudi nazavli – pravoverno. Menjala sam učitelje, odlazila iz sale u salu, od jednog kluba do drugog. Pre desetak godina, kada sam došla u sadašnji klub, sećam se kako je u jednom periodu moj ego stučenog nosa doslovce cvileo od frustracije zbog mog, svima belodanog, neznanja. Jedino je neki bledunjavi, ali nepokolebljivi prkos razgonio režeći čopor pred vratima dođoa… Čula bih ih satima pre treninga. Kadkad sam ih čula i u snu.

Onda sam shvatila: umetnici i zidari nisu te statue postavljali pred hramove kao stilsku dekoraciju. Ne, postavljali su ih pred vrata kao iskrenu preporuku i upozorenje namernicima. Kao iskreni savet: pazite šta nosite sa sobom. U hramu ili svetilištu ili u dođou ste dobrodošli, ali pre nego što uđete postavljen vam je znak da obratite pažnju šta donosite sa sobom. Psi-hramovnici su u nama. Meni se čini kao čin pažnje i uljudnosti što su u prošlosti pred takva mesta postavljali statue čuvara. I ma koliko rano pre treninga da pođete od kuće, ma koliko da žurite, psi-hramovnici će uvek stići pred dođo pre vas, verujte. Čekaće vas. Uprtih očiju.

Šta radiš ti uopšte ovde? Šta hoceš ti ovde? Zašto nisi negde gde je zabavnije, ili ugodnije? Zašto ne čitaš knjigu, ne gledaš neki dobar film? Zašto se ne baviš nečim kreativnim, ha? Zašto ne pokušaš da radiš nešto što će ti doneti koji dinar? Zašto ne spremiš taj ormar već jednom? Zašto ne izlaziš, zašto se ne baviš svojim životom? Šta će tebi sve ovo? Misliš da ćeš postići nešto? Misliš da si talentovan? Toliki su talentovaniji od tebe… i brže napreduju, normalno. Imaš previše godina. Imaš dve leve noge. Nemaš nikakvu kondiciju, Sediš po čitav dan. Slabunjav si, predebeo si, prespor si. Na kraju, aman, nemaš li ti ništa bolje da radiš sa svojim životom?!

Možeš milion puta da prođeš pored njih i uprkos njima, i možeš svako veče da odlaziš u dođo, ali nikada ih se nećeš osloboditi. Oni će uvek biti tu, motaće se oko vrata. Ako i ne uspeju da ti dođu glave, mnogo puta gledaćeš kako nestaju tvoji drugari, možda čak i tvoji sopstveni učenici.

Nisam sigurna kako učitelji izlaze na kraj sa njima. A možda nauče da se provlače. I dalje nisam uverena u pravovernosti svoga srca, ali zasigurno znam da ovo ima veze sa srcem. Sa srcem i sa potrebom: proćićeš kroz ta vrata zato što to želiš, zato što osećaš, zato što ništa drugo u tom ternutku ne želiš da radiš više nego da uđeš u tu salu i budeš tamo. Zato što je ta želja u tom trenutku snažnija nego tvoj strah ili tvoje sumnje. Proći ćeš kroz ta vrata samo ako je tvoja želja istinita, ako ti osećaš da je istina da je to bolje mesto za tebe nego bilo koje drugo.  Prolazak kroz ta vrata je svaki put životno pitanje – pitanje tvog života, lepote upoznavanja sebe, ovladavanja svojim duhom i tvojim istinskim bićem. Kako uopšte možeš da se dvoumiš?!

Za utehu, kad zakoračiš u salu znaš da su i svi oni koje vidiš unutra takođe morali da prođu pored svojih pasa. I njih njihova sopstvena želja i potreba nosi i vodi. To su tvoji partneri u sali, sa njima vežbaš iz dana u dan. I razumeš da njihovi psi laju i reže drugačije od tvojih, ali da svako od nas mora da se suoči sa sopstvenim vrtlogom postojanosti i nesigurnosti. Daj sve od sebe da zajedno stvorite što opipljiviju atmosferu razumevanja i podrške, znajući da svako od vas, i svako ko uopšte dođe u salu mora prvo svaki put da izađe na kraj sa psima-hramovnicima i svojim sopstvenim poricanjima. 

Jednog dana kada posustaneš pred vratima dođoa, treba da znaš da nisi ni prvi, a sigurno nisi ni poslednji. I treba da znaš da uvek postoji neki trenutak kada je pravo vreme da se okreneš i vratiš kući, ili da nađeš sebi novi dođo, ili da zakoračiš na potpuno drugu stranu. Tvoj učitelj, tvoj dođo, tvoji drugari sa treninga, godine vežbanja, povrede i radosti – svemu tome odrešito okreni leđa. Hrabro zakorači prema novim horizontima koji te više privlače, bez zastajkivanja i bez samosažaljenja.

Moraš, ipak, znati, ma gde da si se uputio – da će tvoji psi-hramovnici tamo stići pre tebe. Većma će se oni postarati da te dočekaju kraj neke nove kapije.

Autor: Jelena Drvendžija

Uvod u Aikido

U početku se Aikido razvio kao veština borenja. Kao takav, zahtevao je poznavanje određenih formi kretanja kojima bi se neutralisao napad protivnika. Vremenom su ove forme manje ili više evoluirale i razdvojile one koji ih podučavaju u različite škole. Međutim, ono što se nikada ne menja kada govorimo o majstorstvu u nekoj borilačkoj veštini je:

 Nije li tako i u životu?

Veliki učitelji Aikidoa, čiji se prikazi veštine mogu videti na filmovima ili uživo, u svojim pokretima deluju fascinantno, zar ne?!  Kako dosegnuti do toga?

Samo uvežbavanje tehničkih formi kretanja može da traje nekoliko godina.  Za ostale elemente  potrebno je znatno više vremena, i to pod uslovom da im se poklanja puna pažnja. Mnogo češće se dešava da onaj ko vežba godinama nije siguran kuda da ide i ostane zarobljen tehničkom formom. Drugim rečima, ostaje lišen osnovne ideje Aikidoa – harmonije na nivou fizičkog i duhovnog.

Majstor Hiroshi Tada, učenik Moriheja Uješibe, jedini je koji već skoro četrdeset godina, na svojim seminarima i časovima pokazuje put kojim se prosta tehnička formu podiže na nivo veštine. Kroz raznovrsni sistem vežbi disanja, koncentracije, razvijanja osetljivosti svih čula, upoznavanja sopstvenog tela i njegovog prirodnog ritma i mogućnosti, tehničke forme dobijaju umetnički nivo i efikasnost.

Kontakt partnera u Budou sličan je onome koji postoji u plesu, s tom razlikom što se  primenjuju principi pitanja i odgovora,  neprekidnog napada i odbrane i odsustva ritma muzike.

U Aikidou ritam dolazi iznutra, vezan je za disanje i energiju koja se razmenjuje, dajući pravo značenje definiciji „koristi se snaga napadača“.

Ova vrsta vežbi zahteva izvesnu zrelost vežbača, ali ne zahteva prethodno poznavanje borilačkih veština ili prethodno izgrađenu fizičku kondiciju.

Najveći kvalitet koji neka aktivnost može imati u današnjem dobu je da zadovolji potrebe za psihofizičkom relaksacijom i usavršavanjem, svakoga ko to poželi, bez obzira na pol i uzrast, a da to traje celog života. Nije čudo što se danas čuje kako je Aikido iz sistema borenja evoluirao u filozofski stav prema životu i okruženju.

Budo u današnjem vremenu pomaže da naučimo kako da organizujemo svoju energiju i svoj život, kako da vladamo sobom.  Vežbanjem osoba stiče senzibilnost i sigurnost u sebe i svoje osećaje, pa tako umesto da bude zatečena – biva pripremljena za sve što joj život donosi.  Budo danas predstavlja način da se izborimo sa vremenom i svetom koji nas okružuje.

Upoznajući Aikido upoznajemo se sa načinom života čiji je osnovni moto harmonija sa sobom i drugima. Aikido je predivno prilagodljiv mogućnostima svakog pojedinca. Zato ga bez straha od neuspeha ili povreda treba probati. Bogatstvo i siromaštvo našeg života zapravo zavise od nas samih.

Autor: Jelena Drvendžija

Naklon

Značaj i značenje naklona u japanskoj tradiciji se bitno razlikuje od mesta koje klanjanje ima u evropskoj kulturnoj baštini. Naklon u japanskoj kulturi ne nosi nikakve religiozne konotacije. Naklon je jednostavan izraz poštovanja i prijateljskog stava – kao što je to u evropskoj kulturi rukovanje koje izvodimo u različitim prilikama: pri upoznavanju, ponovnom susretu, kao izraz zahvalnosti, kao podršku ili kao izvinjenje i u mnogim drugim slučajevima.

IMG_6319_1Uglavnom se koriste dve vrste naklona: u sedećem stavu i u stojećem stavu.

Sensei Hiroshi Tada 9.Dan Sedeći naklon izvodi se iz položaja ’seiza’, tj. iz položaja kada sedimo na potkolenicama i petama, sa rukama oslonjenim na butiname. Spuštamo prvo levi dlan ispred sebe na tatami, pa zatim i desni, oblikujući trougao između palčeva i kažiprsta jedne i druge ruke, a telo će se prirodno prikloniti unapred. Težimo da nam kičma ostane nesavijena, i da sedimo što bliže petama. Čelom gotovo dodirnemo trougao između leve i desne nadlanice i ostanemo u tom položaju oko tri sekunde, a onda se vraćamo u početni položaj prateći obrnuti sled pokreta.

Naklon u stojećem stavu izvodimo tako što spojimo pete i uspravimo se. Muškarci nastavljaju naklon tako što ruke postave sa strane tela, dok žene dlanove pomere na butine, te se iz tog položaja, prave kičme naklone unapred za oko 15-30%. Kao i kod sedećeg naklona, ostajemo u priklonjenom položaju oko tri sekunde, nakon čega se vraćamo u ispravljeni stav.

Etikecija nalaže da naklon izvodimo u sledećim prilikama:

Na početku i na kraju časa

Naklon učiteljuNa početku i na kraju časa polaznici se postroje u liniju tako da gledaju u centralnu tačku sale ’Shomen’ ispred koga stoji instruktor. Svi zajedno se prvo naklone slici O-Senseija, zatim se učenici i instruktor naklone jedni drugima i izgovore učtivo molbu da vežbaju zajedno. Na kraju časa se naklone i izraze zahvalnost što su vežbali zajedno. Nakon što instruktor izađe sa tatamija, učenici se ponovo naklone čelu sale i svim partnerima sa kojima su vežbali.

Naklon partneru odabranom za vežbanje

Kada odaberemo partnera za vežbanje, prvo mu se naklonimo. Isto učinimo i kada instruktor da znak za prekidanje vežbe. U slučaju da se oboje nalazimo u sedećem položaju, izvešćemo sedeći naklon, ako oboje stojimo, izvešćemo stojeći naklon. Nije neophodno prekidati tok vežbanja i izvoditi naklon svaki put kada zamenimo uloge ukea i torija, dakle onoga koji pruža tehniku i onoga koji tehniku prima.

Naklon instruktoru za dodatne savete

Ukoliko nam instruktor priđe i ponudi dodatne informacije ili savete, uvek mu se naklonimo u sedećem položaju. Ukoliko se nalazimo vrlo blizu para kome instruktor nudi dodatna objašnjenja, učtivo je prekinuti vežbanje i sesti da bi mu se napravilo više mesta da demonstrira željenu tehniku, tiho ispratimo dodatne savete i nakon toga se naklonimo kao da se instruktor obraćao nama.

Dodela Aikido diplomaKada se slučajno sudarimo sa drugim vežbačima na času

Ukoliko se slučajno sudarimo sa nekim, odmah upitamo da li je druga osoba povređena ili oseća bol i izvinimo se uz naklon. Zatim tiho nastavljamo vežbanje. Ukoliko je osoba povređena ili nije u stanju da nastavi vežbanje odmah se poziva instruktor.

U toku polaganja za stepenove i primanja diploma

Kada priđemo instruktoru da primimo diplomu, prvo se naklonimo, primimo je,  zatim je odložimo na stranu, pa se ponovo naklonimo i zatim povučemo.

Zazen

Taisen Deshimaru u položaju zazen.U dođou u kome vežbam, meditacija u sedećem položaju (zazen) prirodno nadopunjuje tehnike Aikidoa. Zazen je ključni pojam za razumevanje japanskog sistema borlačkih veština.

Aikidô se ponakad naziva i ‘Zen u pokretu’: (za) sedeći stav, (zen) meditacija.

Celovitost Aikidoa obuhvata kako stabilnost i nepomućenost Zazena, tako i harmoničnu dinamiku Aikido tehnika.

Učitelj Hiroši Tada često ponavlja da pojam ‘zazen’ u potpunosti odgovara značenju izraza anjôdaza.

ANJÔ DAZA (Anđodaza)

Uvek je problematično, a najčešće je i neuputno pokušavati prevesti starinske reči iz orijentalnih tradicija u moderan jezik zapadnih kultura. Vremenska i kulturna udaljenost čini da svaki pokušaj prevođenja umnogome gubi na jasnoći i preciznsoti. Pa ipak, kadkad je nužno, makar orjentacije radi, upoznati se sa barem grubim značenjem izraza koje sa sobom nosi tradicionalni orijentalni pogled na svet:

An - Biti spokojan, nepomuećnog duha, smiren i tih

 

AN – Biti spokojan, nepomuećnog duha, smiren i tih

Jo - Popripraviti se, ponačiniti se, učiniti sebe spremnim

 

JÔ – Popripraviti se, ponačiniti se, učiniti sebe spremnim,

Da - Pojačavajući verbalni prefix ( ‘baš-‘, ‘upravo’, ‘naprosto’)

 

DA – Pojačavajući verbalni prefix ( ‘baš-‘, ‘upravo’, ‘naprosto’)

Za - Sedeći, sedište, pozicija, položaj

 

ZA – Sedeći, sedište, pozicija, položaj

U najopštijem smislu, termin anjôdaza mogli bismo prevesti kao „sedeti mirno, uspravljenih leđa’, ili ‘sedeti stabilno i mirno“, ili pak,  „pronaći mesto za spokoj“.

Odmah primećujemo da takve opšte odrednice nude bezbroj mogućnosti za različita tumačenja. Slično je i drugim dragocenim rečima Zen budizma: mushin, munen, muga – čiji je horizont mogućih interpretacija teško i sagledati. Pa ipak, učenik koji se ne zadovoljava time da u nekakvoj kvazi-intelektualnoj raspravi nabraja moguća značenja i definicije, radije sebe podvrgava direktnom  čulno-iskustvenom doživljaju i intuitivnim razumevanju.

Učitelj Tada, za edukativne svrhe termin anjôdaza objašnjava kao stanje u kome se svest oslobađa od prijanjanja za bilo koji pojedinačan objekat/čulno opažanje/misao/problem. U takvom psihofizičkom stanju duh je smiren ali priseban,  pripravan je ali ne prijanja ni za kakvo aktivno razmišljanje.

Autor: Jelena Drvendžija

Kokyu Ho

Netoksični dođo

Dok vežbaš Aikido, dozvoli sebi da uživaš.
Uživaj u pokretu, radi njega samog.
Nemoj opsesivno pokušavati da tehniku odmah izvedeš ’ispravno’. Samo ćeš se obeshrabriti i početi sebi da prigovaraš kako ’to ništa ne valja’.
Ili ćeš početi da razgovaraš sa partnerom, umesto da vežbaš.
Niko te ne procenjuje i ne ocenjuje.
Nisi na ispitu.
A nisi ni nespretnjaković.
Jednostavno priđi partneru i izvedi pokret.
Onda, ponovo. Još jednom.
I onda nastavi da ponavljaš.
Ponavaljanje će obnoviti povezanost između tvog uma, tela i tvoje energije. Time će i pokreti postati rafiniraniji.
I to ne zato što ćeš dopreti do nekakvog intelektualnog razumevanja, iako će i to doći, već zato što će te pokret uzeti pod svoje.

Kretanje je život

Sensei Zuko Domeniko - Konkyu nage

Udah, pokret i izdah…

Udah… izdah. Disanje i pokret.
Učini sve što je u tvojoj moći u tom pokretu i onda ga zaboravi.
Nisi došao da sudiš bilo kome, niti bilo ko sudi sebi.
U dođo si došao da se pročistiš od svih natruha i balasta koji te sprečavaju da budeš najbolji mogući ti.

Dođo je mesto gde, uz zahvalnost, imaš priliku da budeš ti.
Odustani od poziranja, glume i visokih očekivanja. Budi samo onaj najbolji mogući ti.

Uzdisanje nad dubokim mislima je beskorisno i jalovo.
Pokušavanje da umom dopreš do razumevanja tehnike pre nego što je izvedeš ravno je gubljenju vremena.
Uradi bilo šta. Bilo šta je već početak.

Ne postoji „pogrešan“ pokret

Postoji samo pokret koji je više ili manje u skladu sa situacijom, ali za početak možeš da uradiš samo ono što je u tvojoj moći, eto tako.
Što se više krećeš, pokret postaje sve bolji. Napredak je prosto – nizbežan!
Ali samo pod uslovom da se krećeš.
Stajanje i gledanje neće te odvesti nikuda.
Prosto učini ono što ti se učini najboljim u tom trenutku, i onda ga slobodno zaboravi. Pusti da taj pokret prohuji i da ga više nema. Nema ga.
Sutra je novi dan.

Zapamti, ipak, ovde se radi o borilačkom putu. Jedina stvar koja te neće odvesti nikuda osim u turobnost i bol – jeste da se zatvoriš, slediš i ukočiš.

Sensei Zuko Domeniko - Tenchinage

Pokret

Kočenje je refleksna reakcija, proizvod stare, preživljene traume, roditeljskog ukoravanja ili loše poduke gde su ti govorili da to što radiš ne valja, da je pogrešno, da ne valjaš, da si loš, da si prespor, predebeo, prestar, da nisi dorastao, da si šeprtlja, da si prenizak ili …
Ništa od ovoga ne nosi poduku i ne uči te da postaneš bolji. U suštini, takva ’poduka’ nije ništa drugo do nasilje. Nisi ti taj koji je ’pogrešan’, već je to nasilnik koji te sputava. Daj sebi priliku da ne budeš pogrešan, daj sebi pokret.

Niko ne očekuje da ti tehnika bude besprekorna

Barem ne u prvih pedeset godina. Posle pedeset godina moraćeš ozbiljno da se posvetiš rafinisanju svoje tehnike.
I…
Tome nikada neće biti kraja. Ali sada je – sada.
Počni privim malim korakom.
Čak i najveći učitelji, i najiskusniji majstori i dalje uče i nikada ne prestaju da uče.

Prema tome, dok treniraš dopusti sebi da učiš i da uživaš u tome.
Da, istina je, nalaziš se u tradicionalnom dođou. Pokaži poštovanje.
Da, istina je, vežbaš borilačku veštinu. Probudi svoje instinkte, svu budnost i pažnju.
Da, istina je: vežbaš kretanja, vežbaš um i  duh, to traži da budeš prisutan celim bićem.
Ali prevashodno, zatisni svoj ego, dnevne brige, svoju prošlost, tuđa očekivanja i pritiske. Ostavi ih napolju.

Kada se na ulazu u dođo nakloniš, potrudi se da osetiš kako ulaziš u ’duhovni prostor’ gde ti i tvoji prijatelji razmenjujete energiju, ne napade.

Ostalo je manje važno.

Ništa u vezi sa tobom nije „neodgovarajuće“

Svakom od nas se događa da tu i tamo zarđamo od životnih okolnosti i nedostatka prilike da fino naštelujemo svoj lični instrument za život, svoj duh i celokupno svoje biće.

Jelena Drvendzija - Koshinage

Dopusti pokret…

Iako poneko dozvoli sebi da to zaboravi, svi smo mi počeli sa „određenom“ dozom nespretnosti, tri leve noge i šeprtljastostim mlataranjem, ako ne i samodestruktivnim navikama pokupljenim uzput, iz sporta ili neke druge veštine.

I to je život. Prihvati ga. Prihvati sebe. I prihvati da svaka nova aktivnost koju upoznaješ po prvi put nosi određenu dozu neprijatnosti. To je posledica promene. Promene uznemiravaju naše navike, inerciju našeg okamenjenog, ustaljenog i poznatog života.
Nije to ništa naročito, to je samo još jedna stvar koja će se vremenom menjati.
Aikido se uči kroz stalan, uporan, nanomilimetarski sticaj novih pokreta. Transformacija je neminovna, ali joj treba dati vremena i priliku da se izbori sa starim.

Promena je lekovita, i za tebe i za one oko tebe, i za društvo, pa i za svet.
Još jednom, uživaj dok vežbaš, dok učiš, dozvoli sebi da se krećeš, dozvoli sebi pokret. Budi dobar prema svom instrumentu za život.

Autor: Jelena Drvendžija

I forma sa štapom Sensei Tade Hiroshija

Aikido i samoodbrana

Za mnoge žene samoodbrana je jedan od osnovnih motiva koji ih dovodi u sale gde se vežbaju borilačke veštine. Baš iz tog razloga mnoge od nas opredeljujemo se za Aikido, Džudo, Karate ili neku drugu veštinu koja potiče iz tradicije goloruke borbe. Veštine koje uključuju rukovanje oružijem ili ’alatom’ kao što je to slučaj sa Kendom, ili veština rukovanja naginatom, štapom (Jo – dugi štap) obično se ne smatraju za veštine pogodne za vežbanje samoodbrambenih zahvata. Naprosto, kakva je svrha vežbanja rukovanja dvometarskim kopljem ili drvenim mačem (Boken) kada ionako ničeg sličnog neće biti pod rukom u slučaju potrebe za samoodbranom u nekom mračnom sokaku?!

Shihonage

Jo Dori Shihonage

I naravno, ozbiljni instruktori u bilo kojoj sali borilačkih veština nikada neće obećavati ženi — i to pogotovo početnici da će je čas-posla obučiti da se uspešno odbrani od kakvog agresivnog nasrtljivca. Iskustvo džudo takmičara i godine u Aikidou učinili su da verujem kako je vrednost vežbanja borilačke veštine u tome što se vremenom izgradi određeni elegantno-samosvesni stav tela i duha koji bez razmene reči obeshrabruje napad. Takvo viđenje potkrepljuju i studije koje argumentovano i statistički potvrđuju kako je ogromna većina žrtava nasilja u stvari ciljno birana na osnovu vidljivih slabosti. Pa opet, uvežbavanje tehnike koja sa sobom nosi građenje ’aure’ i ’stava’ traži godine posvećenog vežbanja.

Pomislićete, neko ko je odrastao u Džudo sali, pa zatim narednu deceniju posvetio Aikidou – ne može tako lako da zamisli istinski neimenovani užas nekoga sateranog uza hladni, vlažnjikavi zid mračnog suterena napuštene zgrade… i ne može da zamisli šta znači zanemeti od straha i slabosti i nedovoljnosti.

Sa druge strane, da li bi stvarno moje iskustvo Džudo takmičara bilo dovoljno da se suočim, oduprem, razrešim situaciju ili barem ’relativno’ uspešno spasim svoju kožu?!? Dugo sam se boksovala sa ovakvim pitanjima.

Jo Dori Shihonage

Jo Dori Shihonage

Danas verujem da mi je odgovor nešto bliži: niti sam ja ta koja je promašila borilačku veštinu i čije su manjkavosti, kao miroljubivog bića, neuklopive sa stvarnom surovošću i nepredvidivošću ulične tuče, već je sve iskustvo koje sam stekla do tada bilo – jednostavno nedovoljno i neprimereno.

Dugo godina se ništa nije menjalo. Naprosto, izbegavala sam da razmišljam o tome. A onda sam upoznala nekog istinski vičnog rukovanju štapom i mačem i provela narednih 7 godina vežbanja Aikidoa u prevođenju pokreta sa oružijem – u pokret bez oružija. I onda u obrnutom smeru. Vežbanje rukovanja mačem i štapom donelo mi je onaj kritični opseg samopouzdanja: budem li napadnuta, moje biće će odgovoriti s priličnom dozom odrešitosti.

I forma sa štapom Sensei Tade Hiroshija

Jo – I forma Aikikai Italy

U čemu je, dakle, stvar sa rukovanjem mačem i štapom?! Prva lekcija koju učimo u sali za borilačke veštine jeste da je cilj da kao slabiji i manji izađemo na kraj sa daleko krupnijim i snažniima od sebe… Za žene to i nije problem, budući da vrlo brzo nauče da uspeh izvođenja tehnike zavisi od opuštenosti u toku izvođenja vrlo preciznih pokreta tehnike.  I tako, težimo da ’uhvatimo’ tehniku koja nam omogućava uspešan pokret nad nekim ko je veći i jači od nas. Unekoliko, žene imaju određenu prednost, budući da muškaci prvo moraju da obuzdaju prirodni refleks upotrebe snage u toku izvođenja pokreta, pa tek onda da počnu da ’traže’ osećaj za kontakt, pravovremenost, opuštenost i tok tehnike. No, pitanje je kako stoje stvari kada se žena nađe pred izazovom izvođenja tehnike nad jednako vičnim, a daleko snažnijim i krupnijim muškarcem?! Takvi obično umeju da osujete sasvim korektno izvedenu tehniku. Nezgodno.

 Ova razlika u ’snazi’, naročito kada ’znamo’ da smo tehnički potkovanije od momaka, može sasvim da nas obespokoji. U svakom slučaju, jasno je da suočene sa nekim mnogo jačim i većim od sebe, moramo da budemo stvarno vične u onome što radimo. U takvoj situaciji je teško naći dovoljno oslonca za samopouzdanje.

 Razgledajući na moje pređašnje iskustvo, uočila sam neke zbilja prelepe obrasce i tehnike koje sa lakoćom primenjujem na jednako ravnopravnim partnerima. Ili snažnijim i većim, a manje iskusnim vežbačima. Ali nedostajalo mi je, pa… određena unutrašnja povezanost elemenata i principa koji u svakom trenutku mogu da se razmešaju i nanovo preslože kako bi odgovorili na iznenadne i promenljive situacije. A to je upravo ono čime nas uče štap i mač.

 Snaga je višak

Jo dori, odbrana od štapa

Jo dori, odbrana od štapa

Pre svega, moramo imati u vidu da alat donosi idealnu situaciju ravnopravnosti u snazi i veličini. Pravilno upotrebljen, dugi krak poluge štapa povećava našu snagu nekoliko puta. I to ne samo snagu ruku, već snagu čitavog tela u pokretu. Uzevši štap u ruke, razlike u visini, težini, dužini nogu, ruku… prestaju da budu toliko značajne. Žena sa štapom ili mačem, jednako je snažna kao i muškarac. Nije tako puno snage potrebno da bi se zadao vraški bolan udarac ili ubod štapom, zar ne?! Ipak, ono što je apsolutno nužno jeste poznavanje obrazaca i principa.

Na šta ciljam: iako je u mnogim salama u kojima sam vežbala isticana važnost opuštenosti, sklanjanja sa linije napada, poštovanja kritične distance, inicijative, provokacije, presretanja protivnikove putanje kretanja, izvlačenja iz ravnotežnog položaja, uklapanja u protivnikov pokret, nepomućenosti namere…, dakle, ipak, ono što smo sve vreme uvežbavali bili su obrasci poketa. Sa mačem ili štapom u rukama, otkrivamo da je mnogo lakše osetiti i naučiti principe. Ne trikove, i ne varke, i ne cake. Jasna putanja brzog zaseka oštrice idealno simplifikuje princip kretanja. Nešto kao obojena i uveličana i uprošćena trodimenzionalna demonstracija napada.

Aikido principi

Kritična distanca: zamislimo za trenutak – suočeni sa protivnikom koji zamahuje štapom, sasvim nam je lako da sagledamo ko od nas kontroliše centralnu liniju. Pozicija vrha štapa u odnosu na moje telo postaje belodano jasna; ako vrh đoa gleda barem centimetar van moje centralne ose, postoji prilika za mene da se provučem svojim štapom i ostvarim svoj napad. Ovo je naravno, istoventno i u situaciji kada se suočavamo sa nenaoružanim protivnikom, ali tada postizanje toliko nepogrešive percepcije i jasnoće situacije traži ogromno iskustvo i vičnost u ’čitanju’ situacije.

Postizanje kontrole kritične distance takođe je daleko jednostavnija kada se u rukama drži štap ili mač. Suočavanje se odvija na većoj udaljenosti, kritična borbena distanca je takođe udaljenija i jasno označena vrhom oružija. Tehnike koje se izvode bez alata zahtevaju dramatično kraću distancu, ne dužu od ispružene ruke, koja pri tom varira iz jednog momenta u drugi; godine i godine vežbe potrebne su da bi se iole pravilno procenjivala brzina kretanja i pravovremenost akcije kada je tako kratka distanca u pitanju. Sa druge strane, iako razlike u veličini, brzini i snazi vežbača ostaju neosporne činjenice, njih uvliko ublažava konstantnost dužine štapa ili mača, kao i jednostavna činjnica da je za pokrivanje dužeg rastojanja potrebno duže vreme. Za učenje kako se postiže pravovremenost akcije, to  dodatno vreme i dodatni prostor je, naprosto, neprocenjiv dar.

Isto važi i za postizanje osećaja različitih kritičnih distanci između različitih oružija, njihovih dužina i specifičnosti: vežbe u kojima jedan drži mač i drugi štap daju interesantne uvide u brzinu boda u odnosu na liniju seka. I opet, distanca, brzina, pravovremenost, ravnoteža, sve to dobija potpuno novu, ’izmeštenu’ dimenziju na koju se valja prilagodljivo prihvatiti, te upotrebiti najbolje strane alata koji nam je na raspolaganju. Opet, na svoj način neprocenjivo vredne su i lekcije kada vežbamo sa nekim ko u rukama ima štap ili mač, a mi ne. Ili obrnuto, kada neko pokušava da nam oduzme mač ili štap.

Kada uvid  i razumevanje veze između različitih alata i kritične distance postane intuitivna, postaje već daleko lakše prilagoditi se različitostima situacija napada i mogućim reakcijama. Iskustvo govori da konstantno variranje distance u golorukim tehnikama obeznađuje postizanje osećaja za kritičnu distancu prostora lične sigurnosti. Ovo, pak, za posledicu najčešće ima neodgovarajuću standardizaciju tehnika koje se ’za potrebe učenja’ deformišu i, nadalje, postaju okamenjene u svojoj ’prilagođenosti’ kao ’jedini, pravi način’ – nešto što u spontanoj i situacijom uslovljenom suočavanju – naprosto ne postoji. Da ne govorimo o tome kako je petrifikacija smisla tehnike sasvim suprotna svakom principu učenja i razvoja prilagodljivosti reakcija.

Izoštravanje pogleda i meki fokus

Fascinirajuća je još jedna stvar u vezi sa vežbanjem mača i štapa u Aikidou: uvežbavanje veštine observacije – vizuelnog praćenja i poimanja smisla pokreta. Ne postoji ništa delotvornije, verujem, od osećaja kada se mač iz punog zamaha zaustavlja tik od mog čela ili kada vrh dugog štapa u snažnom bodu nađe svoje mesto među mojim nezaštićenim rebrima. Vrlo brzo naučite da pomno pratite svaku nijansu svaki najmanji pokret protivnika. Takođe, pažnja da se neko od okolnih vežbača ne povredi u toku izvođenja tehnike na svoj način izoštrava percepciju i perifernu viziju prostora oko nas. Osetljiviji među nama vremenom razviju antene sposobne za konstantno praćenje 360 stepeni okruženja, sve uz punu pažnju koju zahteva suočavanje sa vežbačem koji u rukama ima isto ili različito oružije. Naravno, vežbanje pažnje, percepcije i budnosti svojstveno je i vežbanju tehnika bez upotrebe alata, ali mi se čini da je dramatična delotvornost osećanja oružija na svojim dlanovima i percepcija oružija u tuđim rukama neprevaziđeno sredstvo poduke u pažnji i budnosti.

Ni jednog trenutka ne pomišljam da sugerišem kako se svi principi napada i odbrane mogu lakše naučiti vežbanjem sa štapom i mačem. Izvođenje iz ravnoteže (kuzuši) daleko se direktnije i dublje oseća u tehnikama Džudoa i Aikidoa bez alata, i naravno, potpuno je neophodno raspolagati barem rudimentarnim poznavanjem principa parterne borbe i zadavanja udaraca.

Ono što pokušavam da naglasim jeste da je vreme provedeno u vežbanju alata u Aikidou nadasve svrsishodan način da se otpočne sa dubljim upoznavanjem principa sukoba, a da u svakom slučaju skraćuje vreme koje je ženama (naravno, i muškarcima) potrebno da dostignu nivo na kome će sa smirenim pouzdanjem moći da se oslone na svoje reakcije odbrane.

Vežbanje tehnika sa ‘alatom’ nudi specifičnu priliku istančavanja osećaja za kontakt, pokret iz centra, pravovremenost, opuštenost i tok tehnike, da ne govorimo o upotrebi dugog kraka poluge, variranju kritične distance napada, i razvijanju specifičnog vizuelnog praćenja i poimanja smisla pokreta. Slabo šta može da se meri sa vežbanjem mača i štapa u postizanju izoštrene percepcije fokusa i periferne vizije.

I dakle, kada me danas pitaju šta bih radila kada… bih se našla zatečena i presretnuta sama u kakvom tamnom sokaku… Ja pomislim: ’’Pa kako sama?! Sa mnom su moj Boken i moj Đo! Hej, batice, nas je troje, a ti si sam! (Osmeh included)’’

Autor: Jelena Drvendžija