Arhive kategorija: Aikido trening

Aikido trening u Japanu

Aikikai Hombu DojoSistem treninga je manje više sličan u svim dođoima. Cipele se ostavljaju na samom ulazu u zgradu u kojoj je dođo, a ne tek u sali za vežbanje. Ovo važi za sve, bez obzira da li su u pitanju posetioci ili vežbači. Učenici obavezno pre i posle treninga čiste salu. Keikogi (dogi) ostaje u dođou, okačen na vešalicu da se vetri. Vežbač ga nosi sa sobom jedino radi pranja ili u slučaju dužeg odsustvovanja.

Za svaki trening postoji fiksirana satnica ali učenici mogu ući u salu u bilo koje vreme  tokom treninga. Ovo ne treba shvatiti kao „korzo“, već je u pitanju poštovanje japanskog „rastegljivog“ radnog vremena i student dolazi kad može. U nekim školama je potrebno obavestiti učitelja ako unapred znate da ne možete doći na trening. (Takođe, postoje posebni zatvoreni dođoi u koje se dolazi na preporuku i mora se redovno vežbati i po cenu života.) Dojo Jo BokenPravilo je da se tokom treninga sve vreme vežba sa istim partnerom. Novopridošli, ako je neparan, sedi na tatamiju dok ne dođe neki drugi zakasneli vežbač. Ukoliko se niko ne pojavi on će tako sedeti do kraja časa. Ovo nije kazna nego se radi o tome da onaj ko je zakasnio ne ometa one koji već rade. Izuzetak u promeni partnera je moguć, po neki put, ako dođe novi čovek. Na primer, da je prilično snažan ili interesantan po nečem drugom, pa instruktor dozvoli da jedan broj učenika proba i sa „strancem“ neku tehniku.

Posetiocu koji dođu samo da gledaju trening takođe sede na tatamiju ili na drvenom podu pored tatamija (ne postoje nikakve klupe). Ne pričaju međusobno i ne mogu stajati dok posmatraju šta se radi. Instruktori ne daju skoro nikakva usmena objašnjenja tehnike ili principa (izuzetak je u Šin šin toicu aikidou).

Od ukupno, obično, sat vremena treninga učenici efektivno rade skoro 50 minuta. Instruktor malo vremena posveti pojedinačnim ispravkama, a uglavnom se jedna tehnika vežba oko 15 do 20 minuta. Vežbači ne pričaju među sobom bez razloga, već samo ako postoji stvarna potreba da se nešto kaže. Učitelj prilazi samo onima koji rade nepravilno. Tada Hiroshi La Spezia Pokazuje tehnikuČesto puta se može čuti kako se ljudi hvale da im je instruktor posvetio više vremena ili im češće prilazio nego nekom drugom. To u stvari znači da su radili lošije od ostalih. U koncepciji treninga kod malo iskusnijih vežbača ne postoji ono što bi se moglo nazvati zagrevanjem. Svako pre časa radi neke vežbe, po sopstvenoj želji i znanju, a 5 minuta pre početka treninga svi sedaju u seiza položaj i čekaju majstora. Nakon ritualnog pozdrava odmah se počinje sa tehnikama. U svakom hombu dođou radi veći broj instruktora i svaki član sam odlučuje kod koga će dolaziti (ovo ne važi za početnike).

Iz knjige „Aikido“

Branko B. Blažičević

Dojo

Moje telo je moj dođo

U prenesenom smislu „dođo“ podrazumeva i pažnju sa kojom učenik prati instrukcije učitelja, kao i način na koji se instruktor odnosi prema svakom učeniku ponaosob. Podrazumeva i duh poštovanja među učenicima bez obzira na njihovo iskustvo, sposobnosti, godine…

Aikido Dojo Dunav je mesto gde dolazimo da bi svakog dana dali najbolje od sebe i da na kraju treninga odemo bolji nego što smo došli. To je mesto gde dolazimo da bi naučili nešto više o sebi, svojim strahovima i svojim mogućnostima. To je mesto gde dolazimo da upoznamo i usavršimo sebe.

Učitelj Zuko Domeniko kaže: „Moje telo je moj dođo.“

 

Keiko

kokyu

Aikido Keiko je japanski termin za Aikido trening.

Pod uticajem učitelja Hiroši Tade (9. Dan) u Aikido sali Dunav naročitu pažnju posvećujemo sledećim aspektima veštine:

Ki (Životna energija) Moguće ju je negovati, koncentrisati, usmeriti i sprovoditi.
Tanden (Centar) Uspostaviti i održavati ravnotežu i mir centra svog bića.
Kokyu (Disanje) Ciklično disanje i usklađivanje ritma udaha-izdaha i pokreta.
Hanmi (Stav) Kretanje i tehnika su ogledalo stava duha i uma, srca i iskrenog pozitivnog stava prema svetu.
Mushin (Nesputanost uma) Sposobnost pribiranja uma i nepomućene koncentracije duha.
Ukemi (Padovi) Primanje energije kretanja, sticanje sigurnosti i rasterećenosti od gubitka ravnoteže.
Ai (Uklapanje) Sinhronizacija, pravovremenost i usaglašenost brzine i sile sa kretanjem.
Taiso (Zagrevanje) Kombinacija pokreta opuštanja i disanja.
Jo / Boken (Štap / Mač) Vežbaju se samostalno i u parovima (kate).

Autor: Jelena Drvendžija

Šta je Aikido?

Aikido nije sport i nema ničeg zajedničkog s tučom.nikyo

Cilj u sportu je izdejstvovati pobedu, a tuča se uči na ulici. Agresiji i samoljubivoj dominaciji nema mesta u Aikido sali.

Aikido je vrsta komunikacije koja stalno teži samokorekciji u usaglašavanju s trenutnom situacijom. To ne znači uvek biti brži ili jači od druge osobe… ili znati gde boli ako se udari. Kada se vežba na miroljubiv način, Aikido pokazuje put ka iskrenom usavršavanju i primenljiv je u svakom aspektu života i u svakoj prilici.

Aikido traži odgovore na pitanja: da li naše delovanje odgovara prirodi trenutka u kome smo se zatekli? Kakav stav i kakvo kretanje nas može dovesti do razrešenja situacije bez upotrebe sile? Koliko dobro ’’čitamo’’ ono što nam se u trenutku događa? Aikido nudi prostor za istraživanje načina da postignemo ravnotežu sa sobom i sa situacijom i da mirno delujemo u skladu sa momentom.

Autor: Jelena Drvendžija

Nakamura Tempu

Hronološke crtice i biografski podaci 

pripremio Savai Atsuhiro i H. E. Djui, fotografije su vlasništvo Savai Atsuhira

NakamuraTempu Mlad

„U Tempukai sam otišao u junu iste godine u kojoj sam se učlanio u Aikikai. Učitelj Nakamura Tempu je izvodio mesečne seminare u Sali Gekoden u hramu Gekokuđi. Kao što je to bio slučaj i sa Aikikaijem, Tempukai takođe nije javno promovisao svoj rad, tako da su se ljudi upoznavali sa njihovim učenjem tek uz preporuku onih koji su već bili članovi. Učitelja Tempua sam tada lično upoznao i kada sam čuo njegovo predavanje, odmah sam poželeo da učim od njega.“

Hiroshi Tada Sensei, 9. Dan Aikikai

1876
Nakamura Tempu Sensei je rođen 30. jula u oblasti Ođi Muri (Oji Mura, Toyoshima Gun, Tokyo Fu) (danas se ta oblast zove   Oji, Kitaku, Tokyo To). Otac mu se zvao Sukeoki, a majka Čou. Na rođenju je dobio ime Nakamura Saburo i bio je treći sin u porodici.

Otac Nakamura Sukeokija bio je pripadnik klana Janagava (Yanagawa Clan (1)) sa ostrva Kjušu i visoki državni službenik, direktor kovnice Ministarstva finansija. Majka mu je bila sposobna žena, živahnog duha iz prestonice, Eda, sada Tokija (2).

U susedstvu njegove prodice živeli su jedan britanski inžinjer, specijalista za štampu, koji je radio za kovnicu i njegova supruga koja je bila veoma vezana za malog Saburua, i od koje je još kao malo dete svakodnevno učio engleski jezik.

1889
Saburu završava osnovno školovanje u oblasti Honđo, u Tokiju (Honjo, Tokyo). Upisuje Šugju Kan (Shuyu Kan  (3)) gimnaziju u oblasti Fukuoka, na ostrvu Kjušu (Kyushu).

1892
Sa 16 godina napušta školu i prelazi u Genđo Ha (Genyo Sha (4)), koju je vodio Tojama Mitsuru (Toyama Mitsuru (5)). Saburuov prelazak kod tutora bio je moguć jedino zalaganjem barona Maeda Masana (saburuovog strica) koji je bio pomoćnik ministra poljoprivrede i trgovine.

U novoj školi je ubrzo dobio nadimak Panter zbog vatrenog temperamenta. I pored toga, postao je pomoćnik Kinkići Konoa (Kinkichi Kono), mladog kapetana koji je u to vreme obavljao tajne zadatke u Mandžuriji i na poluostrvu Rjoto u Kini, par meseci pre nego što su Japan i Kina zvanično zaratili. Saburo je u to vreme godinu dana intenzivno učio kineski jezik.

1894
Prelazi u Gakušuin školu (Gakushuin High School (6)), ali ubrzo odustaje. U to vreme se upoznaje sa Hizaja Ivazakijem (Iwasaki Hisaya (7)).NakamuraTempu sa macem

1902
U 26. godini postaje operativac Tajne službe u okviru Glavnog štaba Armije, gde je prošao kroz posebnu obuku. Poslat je u Mandžuriju gde je prikupljao podatke i obaljao vojne zadatke pre početka Japansko-ruskog rata.

1904
Japan i Rusija su otpočele vojni sukob kada je Saburou bilo 28 godina. U toku rata, Saburo je u svojstvu obaveštajca prikupljao podatke dok nije otkriven i izveden pred streljački vod Ruske armije. Život mu je spasio saborac koji je sekund pre streljanja bacio ručnu granatu na logor i omogućio Saburou da u metežu pobegne.

Drugom prilikom ga je ustrelio snajper dok je patrolirao duž Velikog kineskog zida. Pao je sa zida i zadobio ozbiljne povrede od kojih je oko mesec dana proveo u komi. Čitavog života, nakon toga, imao je povremene napade vrtoglavice i vid mu je znatno oslabio.

1905
Sa 29 godina, vratio se u roditeljsku kuću u Hongo (Tokijo). On je jedan od 9 vojnika koji su se vratili iz jedinice koja je brojala 113 člana.

U ovo doba, predsednik državne institucije zadužene za mlinove (danas Nisshin Flour Mill), Kaićiro Nezu  (Nezu Kaichiro) ga je pozvao da se pridruži rukovodstvu institucije.

1906
U 30. godini Saburo je posle pregleda dobio obeshrabrujuću dijagnozu da boluje od tuberkuloze u poznom stadijumu i da neće dugo živeti. Lečio ga je Dr. Kitazato, najveći stručnjak za tuberkulozu u Japanu, ali tretman nije doneo rezultate. Saburo se zato u nadi da pronađe duševni mir i spokojstvo pred smrt, okrenuo knjigama o religiji, medicini i psihologiji.

1909
Sa 33 godien, Saburo odlazi u Sjedinjene države kako bi tražio savet od tamošnjih lekara. Samo putovanje u to doba predstavljao je iscrpljujući napor čak i za zdrave ljude. Na putu je upoznao Orsona Swet Mardena, čuvenog mladog filozofa koji je napisao ‘Kako da dobijete ono što želite’. Pa ipak Mardenov metod nije doneo boljitka Saburu i njegovoj bolesti.

1911
U 35. godini Saburuova bolest se primirila zahvaljujući medicinskim tretmanima u Sjedinjenim državama. Ohrabren ovakvim razvojem događaja, Saburo se upisuje na studije medicine na Univerzitetu Kolumbija.

Nakamura Tempu - meditacija

Nakamura Tempu – meditacija

Pa ipak, tuberkuloza se vratila, i Saburo ponovo traži sebi leka, duhovnog i medicinskog, ovoga pua u Londonu gde prati seminar ‘Mentalne aktivnosti i nervni sistem’, koji vodi H. Adington Brus. Išao je i u Pariz kod Dr. Lindera sa Univerziteta u Lijonu. Sa Dr. Linderom ga je upoznala glumica Sara Bernhardt. Dr. Linder je izučavao efikasnost autosugestije pomoću ogledala.

Saburuova bolest je nastavila da se pogoršava, ali je on nastavio da traži sebi leka. U jednom trenutku je posetio i Hansa Adolfa Edvarda Drajša (Hans Adolf Eduard Driesch), poznatog biologa. Pa ipak, ni on nije mogao da mu da potrebne odgovore na pitanja života, smrti i funkcionisanja ljudskog uma.

Maja 1911. godine Saburo je odlučio da se brodom vrati u Japan. U hotelu Kairo, u Egiptu, neočekivano je sreo učitelja joge pod imenom Kalipa. Pratio je ovog učitelja do sela Gorke (Gorkhe) na granici Kine i Indije u podnožju trećeg vrha planine Kančenjunga na Himalajama.

Posle dve godine i nekoliko meseci vežbanja jogističke meditacije, Saburo je iskusio duhovnu otkrovenje i buđenje svoje svesti. Njegova bolest je nestala i nikada se do kraja života nije povratila. Saburo će se kasnije vratiti u Japan kao prvi Japanac koji je doneo jogističku filozofiju i meditaciju u svoju zemlju.

1913
Na putu u Japan, Saburo se zaustavio u Šangaju, gde se susreo sa starim prijateljem Enđiro Jamazom (Yamaza Enjiro), koji je u to vreme bio Japanski ambasador u Kini i na čiji se zahtev Saburo priključio drugoj revoluciji (Xinhai Geming). Pomagao je Sun Venu kao jedan od najpouzdanijih političkih savetnika. Međutim, sa propašću revolucije, vraća se u Japan u toku narednih nekoliko godina postaje predsednik Tokijske poslovne i štedne banke, nakon čega je uspešno vodio još nekoliko kompanija.

1919
Sa 43 godine Seiburo je iznenada odlučio da napusti dotadašnji način života, poslovne drušvene krugove i posveti se osnivanj Toitsu-Kaija, kasnije Toitsu-Toitsu Gakai (institute za jedinstvena filozofska i zdravstvena istraživanja) posvećen pružanju pomoći ljudima da poboljšaju svoje duhovno i fizičko zdravlje.

Saburo je u to vreme davao besplatnu poduku u Shin-shin-toitsu-do, „Putu ka ujedinjenju uma i tela,“ koju je svakodnevno vodio u parku Ueno i Hibiya u Tokiju. Septembra 1919. njegove napore primetio je Ivao Mukai (Mukai Iwao), državni tužilac, i upoznao ga sa premijerom Takaši Harom (Hara Takashi (8)).

Kao rezultat ovog poznanstva, mnoge poznate ličnosti iz javnog i političkog života počele su da dolaze i slušaju Nakamurina predavanja. Admiral Heihaćiro Togo (Togo Heihachiro (9)); Jugo Sugiura (Sugiura Jugo (10)), poznati prosvetar; i Sodo Išikava (Ishikawa Sodo), čuveni sveštenik Zen manastira Soiđi (Soiji) bili su samo neki od sledbenika Nakamurinog učenja.

1923
U 47. godini, na molbu ministra pravde Senosuke Yokote (Yokota Sennosuke), Nakamura se angažovao u rešavanju sukoba oko železničkog saobraćaja sa Korejom U toku rada na ovom pitanju upoznao je Makoto Saita, korejskog guvernera, uz čiju pomoć je osnovao korejski ogranak svog instituta.NakamuraTempu kaligrafija

1924
Kada je Namamuri bilo 48 godina, pomorski admiral Eisuke Jamamoto (Yamamoto Eisuke), tada predsednik Japanske pomorske akademije posavetovao je markiza Komatsua da pohađa Nakamurina predavanja. Postavši sledbenik Nakamurinih učenja markiz Komatsu je Nakamuru preporučio trojci carskih prinčeva (Higashi Kuni, Kita Shirakawa, i Takeda).

Mnogi istaknuti pojedinci kao što su minister pravde Jukio Ozaki (Ozaki Yukio), minister unutrašnjih poslova Šinpei Goto  (Goto Shinpei) i Soićiro Asano (Asano Soichino) pohodili su Nakamurina Šin-šin-toicu-do predavanja  (Shin-shin-toitsu-do ili japanska joga)

Decembra 1924. osnovan je novi centar ‘Toitsu Tetsui Gakkai’ u Osaki.

1925
Sa 49 godina, Nakamura je održao izuzetno posećenu i uticajnu seriju predavanja pod nazivom „Yamai & Byoki“ („Bolest i briga“) koja se emitovala na radiju i koju su čuli svi u Japanu i Osaki. Ovo se dogodilo 8. juna, tačno 8 dana od osnivanja nacionalne radio službe. Učitelj Nakamura je tako postao jedan od prvih koji su se naciji obratili putem radio talasa.

1925 to 1947
Od 1925. mnoge područne škole njegogovog ‘Toitsu Tetsui Gakkai’ centra osnivane su u Kjotu, Nagoji, Kobeu, Otaru. Januara 1940.  ‘Toitsu Tetsui Gakkai’ je promenio ime u ‘Tempu-Kai’ ( „Tempu udruženje“). Udruženje je održalo mnoštvo seminara, javnih predavanja i društvenih aktivnosti sve do početka Drugog svetskog rata.

Ozlojeđeni Nakamurinim pacifističkim stavovima i mirnodobskom filozofijom, marta 1945. Ratna komanda naredila je uništenje sedišta Udruženja Tempukai.

Od oktobra 1946. godine predavanja Shin-shin-toitsu-do počinju ponovo u velikom zdanju ‘Toranomon’ u tokijskom kvartu Šibaku. Od tada, javna predavanja se organizuju svakog meseca i to u različitim delovima Tokija.

1947
U oktobru 1947, učitelj Nakamura je u 71. godini života vodio specijalni trodnevni seminar japanske joge (Shin-shin-toitsu-do) grupi od 250 zaposlenih u Generalštabu američke vojske na zahtev komandanta Ajkelburgera. Seminar je održan u prostorijama novinske kuće Mainići (MainichiPressBuilding). U publici se našao i milioner Džon D. Rokfeler, koji je, impresioniran predavanjem, ponudio učitelju Nakamuri organizovanje javnih predavanja u Sjedinjenim državama. Učitelj Nakamura je ponudu odbijo, smatrajući da je njegova prevashodna dužnost da doprinese oporavku svog naroda od posledica ratnih razaranja.

Tempu-Kai je svoje aktivnosti proširio na čitavu teritoriju Japana.

1962
Aprila 1962. Japanska vlada je zvanično priznala Tempu-Kai za neprofitnu obrazovnu fondaciju i instituciju od javnog značaja. Na japanskom takva formulacija, ‘zaidan hojin’, ima izuzetnu težinu kada je privatna fondacija u pitanju. Učitelju Nakamuri tada je bilo 86 godina.NakamuraTempu Tempukai

Ovo priznanje značaja fondaciji predstavlja u stvari priznanje velikom zalaganju koje je fondacija uložila tokom niza godina pomažući i ohrabrujući građane Japana u nastojanju da poboljšaju svoju kvalitet svog života, vitalnost i zdravlje.

1968
U aprilu su završeni radovi na zdanju pod nazivom ‘Tempu Kaikan’ („Zdanje Udruženja Tempu“). Zdanje se nalazi u okviru kompleksa hrama Gokukuđi (Gokokuji) u Tokiju.  Iste godine, 1. decembra, učitelj Nakamura je preminuo u 92. godini.

1968 do danas
Broj ljudi koje je učitelj Nakamura lično podučavao premašuje 100.000. Njegovi sledbenici bili su ljudi najraznovrsnijih profesija i ubeđenja iz svih krajeva Japana.

Među ranijim i sadašnjim poklonicima Šin-šin-toicu-doa sui  članovi carske porodice, visoki držani službenici, poznati učenjaci, kulturni poslenici, osvajači olimpijskih medalja, umetnici i poslovni ljudi.

Tempu-Kai se nikada i nigde ne reklamira. Novi članovi dolaze uz preporuke starijih članova. Godine 1988., kada je proslavljana sedemdesetogodišnjica Tempu-Kaija, članstvo fondacije je brojalo preko million ljudi.

Beleške
1. Klan Janagava (Yanagawa) je čuven po pričama o ratnom junaštvu.
2. Uobičajeno je da se za osobu iz Eda kaže da je ‘Edokko’. Na japanskom kada se za nekoga kaže da je ‘Edokko’, to podražumeva da je ta osoba bistra i okretna.

3. Čak i danas, ‘Shuyu Kan’ je čuvena privatna gimnazija na ostrvu Kjušu.

4. ‘Genyo Sha’ je bila poznata desničarska politička grupacija koja je vodila nacionalni pokret za ostvarivanje desničarske vizije demokratije.
5. ‘Toyama Mitsuru’ je bio uticajni politički aktivista i vođa pokreta ‘Genyo Sha’. Ne samo da je uticao na politički život Japana, već je učestvovao i u Sun Venovoj revoluciji u Kini i pokretu za nacionalnu nezavisnost u Indiji. Tojama je na mnogo načina uticao na Nakamurin životni put: pomogao mu je da dobije vizu za putovanje u SAD, da dođe u priliku da podučava mlade prinčeve i sl.
6. ‘Gakushuin’ je posebna gimnazija u kojoj su obrazovanje sticali članovi carske porodice i aristokratije. Kasnije je osnovan i  ‘Gakushuin’ univerzitet. Tamo se i danas obrazuju pripadnici carske porodice.
7. Iwasaki Hisaya je sin čuvenog osnivača kartela Mitsubishi.
8. Hara Takashi je jedan od najpoznatijih premijera Japana. Osnivač je prve partije pod nazivom ‘Seiyu-Kai’, kao i po uvođenju demokratskih načela u upravljanje državom.
9. Togo Heihachiro je bio poznati admiral, često upoređivan sa britanskim admiralom Nelsonom. Predvodio je japansku flotu i porazio rusku mornaricu u Rusko-japanskom ratu.
10. Sugiura Jugo je ostao u pamćenju kao reformista prosvete. Strudirao je hemiju u Velikoj Britaniji i kasnije postao predsednik Tokijskog univerziteta.

Autor: Aikido Dojo Dunav

Učitelj Hiroshi Tada – biografija

Hiroši Tada je jedan od poslednjih živih instruktora iz posleratne generacije koja je gradila Aikikai Hombu Dojo u Tokiju pod vodstvom Kišomaru Uešibe i Koiči Toheia. Rodjen je u Tokiju; diplomirao na univerzitetu Vaseda gde je bio kapiten karate kluba pre nego što je 1948. počeo da vežba Aikido kod Moriheja Uješibe.

Godine 1964-e O’Sensei ga je poslao u Italiju da podučava Aikido. Tamo osniva Aikikai Italije pod nazivom Društvo za negovanje japanske tradicionalne kulture.

 

U Japan se vraća 1973. Nakon povratka u Japan bio je stariji instruktor u Hombu Dojo-u, a i danas aktivno podučava u Gesoji Dojo-u. Njegov Aikido karakteriše vanredno dinamična i neprekidna povezanost izmedju vežbača, a razvio je i poseban sistem vežbi disanja i meditacije koje je nazvao Kinorenma (気の錬磨 „vežbe za razvoj Ki energije“).

Sensei Hiroši Tada, 9. Dan Aikikai

Sensei Hiroši Tada, 9. Dan Aikikai

I nakon povratka u Japan Hiroši Tada redovno odlazi u Italiju gde održava vikend seminare kao i tradicionalni letnji dvonedeljni seminar. Poslednjih godina ovaj seminar održava se u La Speciji.

U intervju koji je Sensei Hiroshi Tada dao za Aikido žurnal možete pročitati njegova razmišljanja o samostalnom treningu i o neophodnosti vežbanja štapa i mača kao i o njegovom poznanstvu sa učiteljem Nakamura Tempu.

Jedan od njegovih karakterističnih prikaza, ovog puta u Švajcarskoj 2009. godine

Autor: Aikido Dojo Dunav

Šta je Aikido?

Šta je Aikido?

Jelena Drvendžija, 3.Dan - Šihogiri bokenAko se pitaš: Šta je to Aikido? Da li je Aikido za mene? Koju školu da odaberem? … i pri tom si student, u decembru ćeš imati priliku da nađeš odgovore na sva ova pitanja. Aikido Dojo Dunav tokom čitavog decembra organizuje besplatne treninge Aikidoa za sve početnike studente. Potrebno je samo da se pojaviš na treningu (ponedeljak, sreda ili petak od 20:00 do 21:30) u sali Aikido Dojo Dunav u ulici Narodnih heroja 30, Novi Beograd. Uvek nas možete pozvati i telefonom na 069 – 312- 68 – 06.

Da bi znao šta te očekuje u jednom Aikido dođou pogledaj

Aikido za početnike

Kako odabrati borilačku veštinu

Kada razmišljamo o tome da bi se bavili nekom borilačkom veštinom, naravno, prvo pitanje je kako odabrati borilačku veštinu. Da bi znao šta je Aikido i da li je to borilačka veština za tebe, najbolje je da probaš. U samom dođou lako ćeš videti da li je to pokret, ritam, uopšte ambijent koji tebi odgovara. Mesec dana je dovoljno vremena da ili zaključiš da Aikido nije za tebe ili ostaneš nepovratno inficiran lepotom Aikidoa.

Aikido i samoodbrana

Uvod u Aikido

Umesto dobrodošlice

Drugi korak je naći odgovarajuću školu

U Aikidou, za razliku od ostalih borilačkih veština, nema takmičenja, nema pobednika i nema poraženih. Nema šampiona, ali nema ni gubitnika. Ne postoji najbolji i najjači učitelj, niti najbolja škola. Aikido je traganje i prvi korak u tom traganju je traganje za učiteljem. Kad budeš u dođou koji je za tebe znaćeš. Ako ga ne nađeš iz prve, probaj sledeći…

Kad pronađeš školu i učitelja shvatićeš da ni tu nije kraj tvoje odgovornosti. Učitelj ti neće dati Aikido. Pokazaće ti put i naučiti te kuda da gledaš. Ostalo je na tebi. Slučajni prolaznici ti mogu pomoći tako što će ti tu i tamo staviti pokoji znak pored puta.

Aikido u svakodnevnom životu

 

 

Učitelj Hiroshi Tada – intervju

 

Intervju sa šihanom Hiroši Tadom, 9. Dan,  Aikikai

(za Aikido žurnal ovaj intervju je vodio Stenli Pranin)

Aikido žurnal: Koliko sam razumeo, Aikidom ste se upoznali po upisu na Univerzitet Vaseda?

Učitelj Tada: Tako je, ali budući da je bio rat nisam mogao da se upišem u dođo sve do marta 1950.

Takođe, na Univerzitetu ste prvo počeli da vežbate karate, pa ste se kasnije preorijentsali na Aikido…

U stvari, nisam imao puno iskustva  u karateu, iako imam Dan zvanje. U prvo vreme sam vežbao i Karate i Aikido, ali sam vremenom počeo da provodim sve više vremena na Aikidou i nisam mogao više da vežbam oboje. Nije stvar u tome da sam mislio da je Aikido bolji, već je moja odluka proizišla iz ogromnog poštovanja koje sam osećao prema učitelju Moriheju Uješibi. Njega sam, poznao od ranije, preko mog oca.

Godine 1942. obreo sam se u Sinkju (Shinkyo, današnji Čang Čun u Mandžuriji), ali se desilo da sam zakasnio na čuvenu demonstraciju koju je učitelj Uješiba izveo na slavnom Kenkoku univerzitetu prilikom proslave godišnjice Univerziteta. Moj rođak koji je godinu dana stariji od mene bio je tamo i posle mi je pričao o toj fantastičnoj izvedbi. Po njegovim rečima gotovo da niko nije mogao normalno da padne ukemi kada bi ga učitelj Uješiba bacio. Pričao je da su ukei delovali kao da ih je udarila visokonaponska struja.

U publikaciji Hombu dođoa pod nazivom Aikido Tankyu, u broju 4, objavljen je Vaš članak u kome pišete o svojoj zbunjenosti nad neobičnim načinom na koji je učitelj Uješiba razmišljao.

Kada sam došao u dođo bilo mi je dvadeset godina, a Učitelj je imao sezdeset sedam, a to je razlika od oko četrdeset šest ili sedam godina. Međutim, on me je sa tolikom lakoćom bacao ma kojom snagom da sam ga napadao, da je delovalo kao da među nama ne postoji razlika u godinama. Kada sada razmišljam o tome, naravno, sve mi to deluje savršeno razumljivo.

U svakom slučaju, njegovo prisustvo je bilo toliko svrarno i opipljivo, i toliko je zračio energijom da sam sve vreme bio svestan da se nalazim pred istinskim majstorom veštine.

 Morihei Ueshiba i Hiroshi TadaDa li ste u isto vreme kada ste počeli da vežbate Aikido prišli i Tempukaiju?

U vreme kada sam počeo da vežbam u Hombu dođou većina članova je bila aktivna u Tempukaiju ili Nišikaiju. Naravno, u to vreme je Hombu dođo brojao svega šest ili sedam članova. Među njima su bili: Keizo Jokozama i njegov mlađi brat, Yusaku, obojica u to doba studenti na Univerzitetu Hitocubaši. Jusaku je u toku rata proveo nekoliko godina u vojnoj akademiji, te se tek nakon rata upisao na Univerzitet. Upravo on me je odveo u Tempukaiji i Ićikukaiji. Nakon toga, još jedna osoba me je podučavala vežbama koje su uključivale post. Ove vežbe, zajedno sa učenjem majstora Uješibe, postale su osnova mog vežbanja Aikidoa.

U Tempukai sam otišao u junu iste godine u kojoj sam se učlanio u Aikikai. Učitelj Nakamura Tempu je izvodio mesečne seminare u Sali Gekoden u hramu Gekokuđi. Kao što je to bio slučaj i sa Aikikaijem, Tempukai takođe nije javno promovisao svoj rad, tako da su se ljudi upoznavali sa njihovim učenjem tek uz preporuku onih koji su već bili članovi. Učitelja Tempua sam tada lično upoznao i kada sam čuo njegovo predavanje, odmah sam poželeo da učim od njega.

Nakamura Tempu (1876-1968)Da li su se Učitelj Uješiba i Učitelj Tempu međusobno poznavali?

Da. Upoznali su se pre mog dolaska, izgleda da ih je povezao otac Tadaši Abe koji je bio član i Tempukaija i učenik majstora Uješibe. U prvo vreme Tempukai je nosi naziv Toicu Tecuigakai (Toitsu Tetsuigakkai, Društo za proučavanje ujedinjene medicine i filozofije). Rad Društva se koncentrisalo na ujedinjenje uma i tela. Učestvovao sam u mnogim eksperimentima koje je izvodio Učitelj Tempu i mnogo sam od njega naučio.

Koliko dugo ste bili aktivni u Tempukaiju?

Bio sam tamo sve do odlaska u Evropu, oktobra 1964. godine. Učitelj Tempu je počinuo u Decembru 1968. Godine. Za tih šest godina, koliko sam inicijalno proveo u Evropi i Učitelj Uješiba i Učitelj Tempu i moj deda, svi su napustili ovaj svet.

Čuo sam da je Učitelj Tempu bio i majstor mača?

Da, bio je majstor Zuihen škole bato-đucua (Zuihen-ryu battojutsu). Ime koje je uzeo, Tempu, dolazi od kineskih karaktera ’ten’ i ’pu’, koji kada se napišu zajedno označavaju formu ’amatsukaze’ koja pripada školi Zuihen ryu, a u kojoj je on bio naročito vičan. Učitelj Tempu je bio potomak gosporada Tačibana, koji je bio daimjo pokrajine Janagava (feudalni gospodar). U pokrajini Janagava poznavanju borilačkih veština posvećivala se velika pažnja, kao i u klanu Saga sa ostrva Kjušu, poznatom po knjizi Hagakure (klasik po pitanju bušido tradicije, posvećen Cunemoto Jamamotou godine 1716.). Sadržaj predavanja Učitelja Tempua bio je toliko sasvim različit od svega što sam do tada čuo, jer se on oslanjao više na sopstveno direktno iskustvo pre nego na bilo kakav intelektualni proces promišljanja. Učitelj Uješiba je govorio na sličan način. Ideje koje se prepoznaju na intelektualnom nivou nikada ne ostavljaju ni blizu tako snažan utisak, niti mogu tako snažno da privuku ljude.

Da li bi nam nešto mogli reći o Ićikukaiju?

Čovek po imenu Tetsuju Ogura bio je jedan od poslednjih uči dešija Tešu Jamaoke. U toku perioda Taišo, studenti i sledbenici Ogure su zajedno sa članovima veslačkog kluba Tokijskog carskog univerziteta (današnji Tokijski univerzitet) osnovali udruženje koje je praktikovalo misogi (ritualno pročišćenje postom i lišavanjem). Predvodio ga je Masatecu Inoune. U početku su se članovi Ićikukaija sastajali 19. dana svakog meseca, na dan kada je umro Tešu Jamaoka, i zato se udruženje naziva Ićikukai (ichiku na japanskom znači ’1 i 9’, dakle ’19’).

Kada sam se priključio Udruženju, sastajali smo se u starom dođou Nogata-maći u Nakanu koji potiče iz Taišo perioda. Sedali bismo u seiza položaju od četvrtka do nedelje po deset sati na dan, izgovarajući tiho delova iz norita (šinto molitve), pokušavajući da što dublje osetimo naše biće. Ova praksa po nečemu liči na izgovaranje mantre. Kada se prođe inicijacija i postanete član, onda tek možete učestvovati na sastancima jednom mesečno, uvek u nedelju. Tada bi se izvodila vežba Ićiman-barai u toku koje se zvoncetom koje držite u ruci zvoni deset hiljada puta. Zvuk zvona ne postaje jasan i oštar sve dok vam pokret ruke ne postane automatski. Mnogi od mojih najboljih učenika na časovima koje sada držim rade ovu vežbu.

Da li ste vežbali sa bokenom i đoom?

U jednom periodu Učitelj Uješiba bi se veoma ljutio kada bi učenici u dođou pokušavali da vežbaju sa bokenom ili đoom, i nije uopšte dozvoljavao takve vežbe. Kasnije je, ipak, počeo da podučava oba alata. Kao dete sam dobijao časove streličarstva sa dugim japanskim lukom, što je bila tradicija u mojoj porodici. U srednjoj školi sam, takođe, vežbao kendo. Ovo se dešavalo u toku rata, pa možete zamisliti da nije bilo ni malo orijentisano ka sportskom nadmetanju. Kasnije, pošto sam otpočeo da vežbam Aikido, sam sam uvežbavao zamahe i sekove na jednom drvetu kraj moje kuće.

Samostalni trening je izizetno važan ma kojom se umetnošću bavili. Vazno je izgraditi sopstveni program vežbanja, počevši sa trčanjem. U svojim dvadesetim i tridesetim godinama ustajao sam u pola šest izjutra i trčao nekih petnaest kilometara. Kada bi se vratio kući uzimao sam boken i vežbao sek na pripremljenoj gomili pruća. U to doba kuće u Điugaoki su bile udaljenije jedna od druge nego  što su danas, pa sam mogao da pravim buku koliko sam hteo. Vežbao sam metod Đigen-rju škole (Jigen-ryu), koji sam naučio od Učitelja Uješibe u Ivami. U staro doba ratnici iz Sacume (na ostrvu Kjušu) su vežbali zamahujući na snopove pruća deset hiljada puta dnevno. Ja sam u najboljem slučaju uspevao da dostignem pet hiljada udaraca. Prvo bi mi ruke odmah utrnule, ali kasnije sam naučio da udaram čak i tvrdo drvo bez problema. Svoje učenike, studente sa Univerziteta Vaseda i Gakušin hrabrim da vežbaju na ovaj način. Verujem da je to jedan od najboljih načina da se vežba Aikido.

Naravno, nije dobro preterano koristiti fizičku snagu. Boken treba držati lagano, stežući blago malim i domalim prstom u momentu kontakta sa metom. Brzina i sposobnost da se prsti stegnu pravilno će se vremenom prirodno usaglasiti. Ovaj vid lagane vežbe je veoma bitan, jer ako se sve vreme vežba sa mnogo snage, može se steći izuzetno štetna navika da se bacanja izvode preterano silovito ili da se odveć mnogo snage ulaže u poluge, što pak može biti krajnje opasno.

Lido di Venezia, Italy, 1968. Hiroshi TadaNa žalost, gotovo svuda postoji manjak prostora u dođoima, tako da se vežbe sa bokenom i đoom ređe upražnjavaju. Voleo bih da vidim da se ovo promeni, tako da vežbe sa alatom postanu što češće.

Ovo što sam malopre opisao je bazični način vežbanja seka, ali rad nogu, pokreti ruku i razvoj upotrebe kija kroz kokjuho su drugi izuzetno važni elementi samostalnog vežbanja.

Vi ste vežbali sa Učiteljem Uješibom i zatim ste usklađivali sopstveni način vežbanja u skladu sa onim što ste videli od njega?

Da, veoma je značajno pažljivo proučavati sistem samostalnog vežbanja koji upražbnjava vaš učitelj i dobro ga upoznati. Inače, možete zapasti u različite zamke izhitrenih zaključaka što se na posletku svede na besmisleno i iskrivljeno vežbanje. U svakom slučaju, treba s vremena na vreme ponovno proveravati svoje shvatanje onoga što vaš učitelj čini i što ste od njega naučili, te da iz toga ponovo izdvojite osnovne linije koje ćete iznova i iznova proučavati i vežbati dok ih ne učinite svojim. Na taj način se stvara i nadograđuje sopstveni metod vežbanja.

Verujem da, ako želite postati znalac u bilo kojoj oblasti, bilo da su to borilačke veštine, sport, neka od umetnosti, štagod, morate da vežbate najmanje dve hiljade sati godišnje dok ste u svojim dvadesetim i tridesetim. To bi odgovaralo period od pet do šest sati dnevno. Verovatno ove mere variraju od čoveka do čoveka, ali veći deo tog vremena mora biti posvećen samostalnom vežbanju. Posle takvog samostalnog rada idete u dođo ge se naučeno potvrđuje, isprobava i razrađuje.

Korištenje snopa pruća je dobar način da se vežba jer omogućava da se koristi puno više snage nego onda kada vežbate sa partnerom koji je ljudsko biće. Nije probitačno ulagati svu snagu kada vežbate sa čovekom – tada je bolje vežbati postizanje pravilnih, čistih i preciznih linija kretanja.

Da li je Učitej Uješiba ikada pričao o Daito-rju školi ili Onisaburou Degaćiju?

Uvek je Učitelj Uješiba sa najvećim poštovanjem govorio o svojim učiteljima, uključujući majstora Sokakua Takedu i poštovanog Onisaburoa Degućija. Sećam se da je za Daito-rju školu uvek naglašavao da smatra kako ta škola ima odličan metode za vežbanje. Posle treninga je Učitelj Uješiba imao običaj da uđe u dođo kako bi nam ispričao ponešto iz svog iskustva.

Koliko sam čuo Učitelj Uješiba je u tim prilikama pričao i o religiji, naročito o Omoto-kjo učenju…

Da, i ponekad bih vrlo dobro pratio njegovu misao, dok bih ponekad potpuno izgubio nit. Ali on bi uvek rekao: ’Ovo je moj način da iskažem neke pojmove, želim da svako od vas na svoj način razume to o čemu govorim, da sam duboko istraži i prenese moje reči tako da one u tom novom vremenu ne izgube svoj smisao’.

Aikido ima mnogo više vrednosti da ponudi čovečanstvu nego što se to obično pretpostavlja, više čak nego što to pretpostavljaju i ljudi poput mene, koji su mu se posvetili životno. Godine 1952. Kada sam diplomirao na Univerzitetu, moj prijatelji su bili listom iznenađeni mojom odlukom da se posvetim Aikidou, verovatno zato što je rat tak bio iza nas. Za mene, pak, Aikido koji je podučavao Učitelj Uješiba predstavljao je otelotvorenje japanske kulture i u njemu sam video nešto što bi moglo biti izuzetno važno za razvoj japanske kulture.

U stvarnosti, međutim, Aikido je u Evropi brže hvatao svoje korene nego u samom Japanu. Pa ipak, kada se počinje iz početka, u potpuno različitom kulturnom okruženju, nije moguće vežbati Aikido bez jasnog razumevanja o tome šta Aikido jeste i čemu teži. Bez takvih osnova, bilo bi to isto kao ući na voz bez ideje gde će vas taj voz odvesti. Drugim rečima, bitno je imati jasne ciljeve vežbanja od samog početka, a takođe i realistične metode vežbanja. Nije probitačno tražiti od ljudi koji žele da vežbaju puta nedeljno, isto što i od onih koji vežbaju par sati svakog dana. Sasvim je dovoljno da ljudi vežbaju na način koji za njih ima smisla u okviru njihovog ličnog stila života. Oni koji žele da se specijalizuju za Aikido i da duboko istražuju umetnost Aikidoa, pak, moraju imati sasvim jasnu predstavu kuda idu i na koji način će tamo dospeti.

Hiroshi Tada All Japan EmbukaiNe mogu ništa da kažem o tome koji je metod vežbanja ispravan a koji nije. Mnogi iskusni poznavaoci borilačkih veština ne vide ni valjanost ni smisao da kritikuju tehnike drugih, jer ima mnogo slučajeva u kojima neko ko deluje slab iskaže nesvakidašnju i ogromnu snagu.

 Kako biste opisali organizaciju koju ste podigli u Italiji?

Zvaničan naziv italijanskog Aikikaija je L’Associazione di Cultura Tradizionale Giapponese (Udruženje za negovanje tradicionalne japanske kulture). Ova organizacija je priznata od strane Italijanskog ministarstva kulture. Kao što ime kaže, Aikido koji se u okviru ove organizacije vežba ima formu tradicionalne kulture, i potpuno je belodano jasno daono što oni vežbaju ni na koji način nije povezano sa sportom. Verujem da je svakom Japancu koji živi u Japanu teško da razume ovu situaciju. Naime, u Italiji se Aikido vežba kao metod ’meditacije u pokretu’. U Italiji, Švajcarskoj i Nemačkoj izraz ’ki-no-renma’ (razvoj kija) koristi se doslovce na isti način kao u japanskom jeziku.

Autor: Aikido Dojo Dunav

Aikido mač i štap

U čemu je, dakle, stvar sa rukovanjem mačem (boken) i štapom (Jo)?!

Prva lekcija koju čujemo u sali za borilačke veštine jeste da je cilj da kao slabiji i manji izađemo na kraj sa daleko krupnijim i snažnijm od sebe… Za žene to i nije problem, budući da vrlo brzo nauče da uspeh izvođenja tehnike zavisi od opuštenosti u toku izvođenja vrlo preciznih pokreta tehnike. I tako, težimo da ’uhvatimo’ tehniku koja nam omogućava uspešan pokret nad nekim ko je veći i jači od nas. Unekoliko, žene imaju određenu prednost, budući da muškaci prvo moraju da obuzdaju prirodni refleks upotrebe snage u toku izvođenja pokreta, pa tek onda da počnu da ’traže’ osećaj za kontakt, pokret iz centra, pravovremenost, opuštenost i tok tehnike.

 

Razgledajući na moje pređašnje iskustvo, uočila sam neke zbilja prelepe obrasce i tehnike koje sa lakoćom primenjujem na ravnopravnim partnerima. Ili snažnijim i većim, a manje iskusnim vežbačima. Ali nedostajalo mi je, pa… određena unutrašnja povezanost elemenata i principa koji u svakom trenutku mogu da se razmešaju i nanovo preslože kako bi odgovorili na iznenadne i promenljive situacije. A to je upravo ono čime nas uče jo i boken.

Snaga je višak

Pre svega, moramo imati u vidu da alat donosi idealnu situaciju ravnopravnosti u snazi i veličini. Pravilno upotrebljen, dugi krak poluge štapa povećava našu snagu nekoliko puta. I to ne samo snagu ruku, već snagu čitavog tela u pokretu. Uzevši štap u ruke, razlike u visini, težini, dužini nogu, ruku… prestaju da budu toliko značajne. Žena sa štapom ili bokenom, jednako je snažna kao i muškarac. Nije tako puno snage potrebno da bi se zadao vraški bolan udarac ili ubod štapom, zar ne?! Ipak, ono što je apsolutno nužno jeste poznavanje obrazaca i principa.

Na šta ciljam: iako je u mnogim salama u kojima sam vežbala isticana važnost opuštenosti, sklanjanja sa linije napada, poštovanja kritične distance, inicijative, provokacije, presretanja protivnikove putanje kretanja, izvlačenja iz ravnotežnog položaja, uklapanja u protivnikov pokret, nepomućenosti namere…, dakle, ipak, ono što smo sve vreme uvežbavali bili su obrasci pokreta. Sa mačem ili štapom u rukama, otkrivamo da je mnogo lakše osetiti i naučiti principe. Jasna putanja brzog zaseka oštrice idealno simplifikuje princip kretanja. Nešto kao obojena, uveličana i uprošćena trodimenzionalna demonstracija napada.

 Aikido principi

Kritična distanca: zamislimo za trenutak – suočeni sa protivnikom koji zamahuje štapom, sasvim nam je lako da sagledamo ko od nas kontroliše centralnu liniju. Pozicija vrha štapa u odnosu na moje telo postaje belodano jasna; ako vrh đoa gleda barem centimetar van moje centralne ose, postoji prilika za mene da se provučem svojim štapom i ostvarim svoj napad. Ovo je naravno, istoventno i u situaciji kada se suočavamo sa nenaoružanim protivnikom, ali tada postizanje toliko nepogrešive percepcije i jasnoće situacije traži ogromno iskustvo i vičnost u ’čitanju’ situacije.

Jo dori, Postizanje kontrole kritične distance takođe je daleko jednostavnije kada se u rukama drži jo ili boken. Suočavanje se odvija na većoj udaljenosti, kritična borbena distanca je takođe izdužena i jasno označena vrhom oružija. Tehnike koje se izvode bez alata zahtevaju dramatično kraću distancu, ne dužu od ispružene ruke, koja pri tom varira iz jednog momenta u drugi; godine i godine vežbe potrebne su da bi se iole pravilno procenjivala brzina kretanja i pravovremenost akcije kada je tako kratka distanca u pitanju. Sa druge strane, iako razlike u veličini, brzini i snazi vežbača ostaju neosporne činjenice, njih uveliko ublažava konstantnost dužine štapa ili mača, kao i jednostavna činjnica da je za pokrivanje dužeg rastojanja potrebno duže vreme. Za učenje i uvežbavanje kako se postiže pravovremenost akcije, to dodatno vreme i dodatni prostor su, naprosto, neprocenjiv dar.

Isto važi i za postizanje osećaja različitih kritičnih distanci između različitih oružija, njihovih dužina i specifičnosti: vežbe u kojima jedan drži boken i drugi jo daju interesantne uvide u brzinu boda u odnosu na liniju seka. I opet: distanca, brzina, pravovremenost, ravnoteža, sve to dobija potpuno novu, ’podebljanu’ dimenziju koju se valja prilagodljivo prihvatiti, te upotrebiti najbolje strane alata koji nam je na raspolaganju. Neprocenjivo vredne su i lekcije kada vežbamo sa nekim ko u rukama ima štap ili mač, a mi ne. Ili obrnuto, kada neko pokušava da nam oduzme boken ili jo.

Kada uvid i razumevanje veze između različitih alata i kritične distance postane intuitivno, dakle stvar trenutnog osećaja, postaje već daleko lakše prilagoditi se različitostima situacija napada i mogućim reakcijama. Iskustvo govori da konstantno variranje distance u golorukim tehnikama obeznađuje početnika u pokušaju da stekne osećaj za kritičnu distancu od drugoga. Ovo, pak, za posledicu najčešće ima neodgovarajuću standardizaciju tehnika koje se ’za potrebe učenja’ deformišu i, nadalje, postaju okamenjene u svojoj ’prilagođenosti’ početnicima kao ’jedini, pravi način’ – nešto što u spontanoj i situacijom uslovljenom suočavanju – naprosto ne postoji. Da ne govorimo o tome kako je petrifikacija smisla tehnike sasvim suprotna svakom principu učenja i razvoja prilagodljivosti reakcija.

Izoštravanje pogleda i meki fokus

Fascinira još jedna stvar u vezi sa vežbanjem mača i štapa u Aikidou: uvežbavanje veštine posmatranja – vizuelnog praćenja i poimanja smisla pokreta. Ne postoji ništa delotvornije, Jo Dori Shihonageverujem, od osećaja kada se mač iz punog zamaha zaustavlja tik od mog čela ili kada vrh dugog štapa u snažnom bodu nađe svoje mesto među mojim nezaštićenim rebrima. Vrlo brzo naučite da pomno pratite svaku nijansu svaki najmanji pokret. Takođe, pažnja da se neko od okolnih vežbača ne povredi u toku izvođenja tehnike na svoj način izoštrava percepciju i perifernu viziju prostora oko nas. Osetljiviji među nama vremenom razviju antene sposobne da konstantno prate 360 stepeni okruženja, sve uz punu pažnju koju zahteva suočavanje sa vežbačem koji u rukama ima isto ili različito oružije. Naravno, vežbanje pažnje, percepcije i budnosti svojstveno je i vežbanju tehnika bez upotrebe alata, ali mi se čini da su dramatična delotvornost osećanja oružija na svojim dlanovima i percepcija oružija u tuđim rukama neprevaziđeno sredstvo poduke u pažnji i budnosti.

Da li vežbati Boken i Jo?

Ni jednog trenutka ne pomišljam da sugerišem kako se svi principi napada i Jelena Drvendžija, 3.Dan - Šihogiri bokenodbrane daju lakše naučiti vežbanjem sa štapom i mačem. Izvođenje iz ravnoteže (kuzuši) daleko se direktnije i dublje oseća u tehnikama Džudoa i Aikidoa bez alata, i naravno, potpuno je neophodno raspolagati barem rudimentarnim poznavanjem principa parterne borbe i zadavanja udaraca.

Ono što pokušavam da naglasim jeste da je vreme provedeno u vežbanju alata u Aikidou nadasve svrsishodan način da se otpočne sa dubljim upoznavanjem principa sukoba, a da u svakom slučaju skraćuje vreme koje  potrebno da dostignu nivo na kome će sa smirenim pouzdanjem moći da se oslone na svoje reakcije.

Autor: Jelena Drvendžija

Smirenost i samopouzdanje

Zbog čega se izgubimo pred javni nastup? Zašto nam se ruke tresu i glas nam postaje neprepoznatljiv? Da li se smirenost može uvežbati? 

“Događa se čoveku da mora govoriti pred velikom publikom. On napiše govor kod kuće, uvežba ga i zakazanog dana izađe na govornicu. Oči slušalaca počinju mu ličiti na uperene strele. U tom trenutku krv mu navire u lice, srce lupa i on ne vidi ništa više osim tamnih senki. Boreći se uspeva reći: „Ja, ja …“, i zatim završava: „… ne znam.“. Slušaoci počnu da se smeju.

S vremena na vreme svi mi srećemo ljude koji pocrvene, ne mogu izustiti ni reč pred drugima niti ih pogledati u lice. Zbunjeni su i smotani. Kada pokušaju da se saberu, još više se zbune.

Prvo da objasnim zbog čega ljudi ne mogu postići smirenost

Ljudska biće prirodno imaju smirenost. Međutim, usled velikog vezivanja za racionalnu stranu, pogotovo za nerazrešene nedoumice, zbog oklevanja da se izabere jedna od više sukobljenih kaimanu facemogućnosti postupanja, pažnja večine ljudi se usresređuje na glavu i njen sadržaj, misli počinju da se obrću sve brže i brže, sposobnost rasuđivanja pada, um vri, žeđ za kontrolom raste, ramena se dižu, celo telo postaje napeto, dah se skraćuje, srce ubrzano kuca i težište tela, koje je prirodno usmereno prema dole, „diže se“. Ki postaje slab, um zgrčen, javlja se i opšte uverenje da je čovekovo prirodno stanje uznemirenost, a da je svako ko uspe bpostići smirenost nešto više od čoveka.

Međutim, ako hoćete postići smirenost, najpre morate verovati, dakle odlučiti se za shvatanje da je čovekovo osnovno stanje upravo smirenost, kao što je osnovna činjenica da je težište tela ispod.

Telo će se staložiti, a um postići smirenost

Ako ne možete biti opušteni, redovno primenjujte Ki meditaciju. Dok beskrajno utišavate talase svesti, zapravo postižete smirenost. Samom Ki meditacijom ulazite u stanje smirenost. Kada ova staloženost dopre i potone u nesveno, primetićete da ostajete mirni čak i u opasnim situacijama.conrast unexpected

Sad ću vam objasniti kako da proverite da li ste postigli smirenost. Ovo može biti posebno korisno kad vam neposredno predstoji provera vaših sposobnosti.

Stanite uspravno, noge razmaknite za širinu ramena. Ruke razmaknite sa strane sa šakama blago savijenim u zglobovima i okrenutim prema telu. Zamahnite sada rukama tako da se susretnu u sredini, ispred vaših očiju. Ovo uradite dok izbrojite do 5. Neka vas vaš partner, u trenutku kad su vam šake u visini očiju, mekano zaustavi jednom rukom i neka ih gurne. Ako vas uspe gurnuti nazad, to znači da vam se težište ruku podiglo zajedno sa rukama, a takođe i tanden, što uzrokuje nestabilnost.

U drugoj vežbi neka vas vaš partner uhvati (dok ste u istom početnom položaju kao malopre) desnom rukom za prste vaše desne ruke i neka vam pomogne da na opušten način ponovo spojite šake u visini očiju. Kad kaže „Stop“, neka mekano oslobodi vašu ruku. Ako vam se prsti i za malo pomaknu, vaš partner moći će da vas gurne. U suprotnom, neće moći da vas pomeri, čak i ako koristi obe ruke, pa čak i ako stojite na jednoj nozi.

Telo je odraz uma

Ako je um potpuno miran, tada je mirno i telo. Um se ne može videti, ali se može odrediti njegovo stanje posmatranjem tela. Kad na reč „Stop“ zaustavite ruke i prsti vam ostanu potpuno mirni, to dokazuje da vam je um miran.Vežbe disanja

Pre nego što izađete na proveru sposobnosti (na pozornicu ispit i sl), sami probajte ovu vežbu i proverite zaustavljaju li vam se ruke meko i ostaju li mirne ispred očiju. Ako je to tako, onda vam je i um postigao smirenost. Izađite u ovom stanju, sa samopouzdanjem, na ispit. Lica prisutnih će vam biti vrlo jasna. Ako ih ima hiljadu, ne trebate gledati u sve. Izaberite jednu osobu u pravcu u kome gledate i obratite se njoj. Kad vam se oči pomere, obratite se drugoj osobi. Potpuno je nebitno obraćate li se jednoj ili hiljadam osoba. To je smirenost, bez straha.

Morate, međutim, raditi ovu vežbu često. Ako je uradite prvi put, ili samo u odlučnim trenutcima, nećete moći zaustaviti mekano šake. Morate vežbati svakodnevno kako biste bili sposobni da zadržite prste u potpuno nepomičnom položaju. Na osnovu svakodnevnog vežbanja bićete to u stanju da uradite i onda kad je potrebno. A kako ćete smiriti prste šake ako drhte? Uradite već opisanu vešbu. Tresite ih najbrže što možete 10 do 20 sekundi, pa kada prestanete, ostanite za trenutak tako. Zatim ponovite vežbu stavljanjem šaka ispred lica. Prsti će biti mirni. Ako brzo tresete ruke, prirodno ćete se smiriti. Ovo je drugi od četiri osnovna načela ujedinjenja uma i tela, a kao što sam ranije rekao, kad je jedan princip prisutan, zastupljena su i ostala tri. Ako ovo vežbate svakodnevno, uskoro ćete moći da budete spokojni i bez vežbi, jer je spokoj prirodno, osnovno stanje ljudskog bića.Smirenost i samopouzdanje

Međutim, najvažnije je da svake večeri vežbate Ki meditaciju. Ako vam je tanden kako list papira pričvršćen lepkom, u presudnom trenutku on će ispasti. Ali, ako vam je tanden, kao rupa izbušena bušilicom, tada će biti postojan. Beskonačno sabiranje tandena za polovinu slično je upotrebi najjače bušilice. Pribranost vas osposobljava da budete smireni u teškim i uznemirujućim okolnostima. Važno je da verujete da posedujete moć razvijanja.

Podsvest

Da biste postigli smirenost, važno je izmeniti i podsvesnu stranu. Budući da je vaše, vama svojstveno ponašanje u teškim situacijama navika, a to znači da je usađeno i u podsvest, kad god se nađete u takvoj situaciji, podsvest će prouzrokovati isti, nepovoljan način ponašanja, uznemirenost i rastresenost. Svesni deo je izgrađen od sadržaja nesvesnog. Zato ne možemo svesnim nalogom, samo mišlju, sprečiti uzbuđenje. To je kao da hoćete smiriti uzburkanu vodu rukom. Redovna Ki meditacija i zazen stvaraju novu, pozitivnu naviku koja prodire i u nesvesno i zaokuplja ga menjajući sadržaj, dakle postepeno smenjuje loše navike.

Međutim, još jedna vežba može ubrzati tok promene. Svesni ste u budnom stanju, dok je nesvesno sakriveno u dubinama sve do kritičnog trenutka. Nesvesno, s druge strane, vlada dok spavate, tačnije dok sanjate, a svesno se povlači.Pokušajte ovom vežbom izvući korist iz trenutka kad se ova dva stanja mešaju. Poruka koju svesno oblikujete baš pre nego što ćete zaspati, tone u nesvesno. Kada, na primer, čovek koji inače ustaje kasnije ujutru, želi da se probudi rano, u tri sata, da bi otišao na pecanje ili krenuo na put, on se diže tačno na vreme bez pomoći budilnika. Napomena da je potrebno probuditi se u određeno vreme ostaje u njegovoj podsvesti itera ga da se probudi u tačno vreme. Koristite istu taktiku. Stojeći ispred ogledala pre nego što legnete u krevet, recite na primer: „Ti se ne uzbuđuješ kad govoriš pred ljudima.“ NakamuraTempu TempukaiOvo sam naučio od Tempu Nakamure kad sam bio mlad. Kad se obraćate sopstvenom liku u ogledalu, nalog postaje snažan. Nemojte nikada govoriti: „Ja se ne…“. To slabi nalog, jer vam u ogledalu izgleda kao da ga neko drugi izgovara; obrnuto, kad vi govorite liku, tad se čini kao da se lik obraća vama. Kad ste usadili nalog, ne radite više ništa i odite pravo na spavanje. Bilo kakva dodatna delatnost oslabiće delovanje poruke. Nikada nemojte izgovarati više od jedne poruke za jednu noć. Potreban vam je samo minut. Bez obzira koliko ste zaposleni trebali biste za

Šta je Ki-No-Renma

Doslovno prevedena, reč ‘Ki-No-Renma’ znači „iskovati sopstvenu životnu energiju“.

Termin „renma“ u Japanu se koristi za opisivanje umetnosti kovanja mača, kroz dugotrajno i istrajno nanošenje i preklapanje slojeva čelika. Sa druge strane, reč „Ki“ (sanskrit: prana), ili ‘Chi’ na kineskom, označava vitalnu energiju koja održava metabolizam, kao i mentalno, emocionalno i duhovno delovanje ljudskog bića.

Ki nije jednostavna energija, nimalo ne liči na recimo, električnu struju. Ki je suptilna sila obdarena inteligencijom, ljubavlju i željama. U ljudskom telu Ki protiče kroz nervni sistem i posebnim kanalima koji se zovu meridijani. Tokom prakse ‘Kinorenme’ pokušavamo da stupio u kontakt, apsorbujemo, prilagodimo i usmerimo ovu silu u nama koja je i lična i univerzalna.

Kinorenma je skup metoda koji se odnose na primenu unutrašnjih tehnika disanja, koncentracije i meditacije na vežbanje tehnike Aikida. Ove tehnike je učitelj Hiroši Tada primio od svog učitelja Nakamura Tempua, a on ih je pak proučio sa učiteljem Radža Yoge, Kalipe. Bez upoznavanja i primene Kinorenme, Aikido tehnike ostaju bez supstance i dubine, kao prazna školjka spoljnih oblika.

Kinorenma je dragocena praksa i za one koji nisu privučeni dinamikom Aikidoa kao meditacije u pokretu. Ona pruža iskustveni i filozofski osnov za povećanje sopsteve unutrašnje energije i duhovni rast.

Tehnike Ki-No-Renme:

  • Tehnike disanja i povećavanja energije (Kokyu);
  • Tehnike koncentracije (Dharana);
  • Otvaranje centara (Tanden);
  • Kontrola 5 čula (Pratiahara);
  • Meditacija (An-đo-daza).

Ciljevi Ki-No-Renme:

  • Povećavanje unutrašnje životne energije;
  • Poboljšanje koncentracije;
  • Opuštanje tenzije tela;
  • Podizanje otpornosti na stres
  • Obezbeđivanje solidne osnove na koju se nadovezuju tehnike Aikidoa.

Autor: Jelena Drvendžija

Vežbe disanja

Razmislite o sebi.  Poručuje li vam telo bolom, umorom, ukočenošću, groznicom, ili otežanim disanjem da želi više pažnje od vas, da mu je potrebna nova energija, odmor od obaveza, mir u kome će moći da vam se obrati i od vas dobije odgovor?! Vežbe disanja su jedan način da pomognemo svom telu i čine osnovu Kinorenme.Vežbe disanja doprinose osećaju mirnoće

Kontrola disanja

Ceo život provedemo dišući, pa ipak, većina taj proces, najvažniji za sva živa bića, ostavlja neistraženim i u domenu nesvesnog. Čovek je jedini u stanju da svesno kontroliše disanje, zaustavlja ga, ubrzava ili usporava.

Potreba da udahnemo je bez premca najvaća naša potreba i prirodni refleks. Zato je od ključne važnosti da vežbom udah pretvorimo u kontrolisani proces kojim osim pluća vazduhom ispunjavamo i stomak, stvarajući osećaj punoće, stabilnosti i snage.

Pravilno disanje

Nakon snažnog, dubokog udaha, vazduh spuštamo u stomak, telo se opušta, ali ne do stanja mlitavosti, već do postizanja osećaja stabilnositi koji karakterišu smirenost i mekoća. Vežbe disanja doprinose razvijanju stabilnosti i ranotežeOva faza u porcesu disanja trebalo bi da se odlikuje našom najvećom unutrašnjom aktivnošću, jer se sveukupna svrha disanja – prikupljanje energije u telu, dešava upravo tada. Sva su čula usmerena ka unutra, da bi se svaki deo tela osetio, sagledao  iz neposredne blizine, iznutra. Stanje anđodaze, potpunog  spoljašnjeg i unutrašnjeg mira, presudno boji ovaj trenutak u vežbi. Zapravo, ovo stanje nam je neophodno.

Izdah je povezan sa iskorišćenjem prikupljene i suspregnute energije. Sve aktivnosti velikog intenziteta, preporučuje se da se obavljaju pri izdahu (podizanje tereta, manevri koji zahtevaju veliku brzinu i snagu, skokovi…). Tada je naša energija, kako fizički tako i duhovno usmerena ka spolja.

Značaj uspostavljanja kontrole nad izdahom, ogleda se u mogućnosti da ga produžimo u skladu sa potrebom radnje koju vršimo, ili skratimo tako da postane energetsko koplje usmereno ka odabranom cilju – na Istoku poznato kao
Kiai’.

Hara

Centar naše fizičke moći nalazi se u hari (donjem stomaku) te je zato jedan od osnovnih vežbi u Kinorenmi upravo vežba disanja koja povećava kapacitete naše hare. Učitelj Tada to voli da objasni kao „punjenje baterije“.

Vežbe disanja i spremni smo za pokretStanite malo raširenih nogu, blago povijenih kolena i prave kičme. Dlanove stavite na stomak, odmah ispod pupka. Zatvorite oči i posmatrajte sebe. Pokušajte da zamislite kako vazduh putuje kroz vaše telo. Udahnite, spustite vazduh u stomak, zadržite ga dve sekunde i onda polako izdah. Posmatrajte iznutra kako se tokom izdaha energija iz vaše hare širi na dole prema stopalima i na gore prema vrhu glave. Izdah treba da traje dosta duže od udaha. Kad izbacite sav vazduh, napravite malu pauzu, dve sekunde, pa tek onda ponovite čitav ciklus. Već posle nekoliko udaha osetićete kako se prostor ispod vaših dlanova greje.

Ova vežba disanja se može raditi svakodnevno onoliko koliko vam prija, a najlepše je raditi je uveče pred spavanje.

Autor: Aikido Dojo Dunav

Oprema za vežbanje

Odeća za vežbanje

Na časove Aikidoa uvek dolazimo uredni i čisti. Uklonimo sav nakit, budući da se on može zakačiti na odeću drugih polaznika ili ogrebati i povrediti druge. Vodimo računa da su nam nokti na rukama i nogama uredni i podrezani. Odeća za vežbanje, ’keiko-gi’, uvek mora biti čista i cela na početku časa.

Aikido - vez na odeći za vežbanje U salu ulazimo u papučama ’Zori’, koje skidamo pred ulazak na tatami.

Ukoliko na čas dolazimo sa manjom ogrebotinom ili posekotinom, moramo ranu prekriti i zaštiti od infekcije pre početka vežbanja. Ukoliko se u toku časa ogrebemo, odmah prekidamo vežbanje, obaveštavamo instruktora i učinimo ranu bezbednom. Nakon toga uklanjamo bilo kakve tragove koji su nastali na tatamiju.

Pre početka časa zajedno sa drugim polaznicima pripremamo salu za vežbanje. Po okončanom času, zajedno sa drugim polaznicima čistimo ili slažemo tatami.

Alat: mač i štap

Kad u sali uzimamo alat u ruke (’bokken’, ’jo’, ’shinai’, ’tanto’…), prvo ga postavimo u vodoravan položaj ispruženih ruku, tako da leži na našim ispruženim dlanovima. Ukoliko alat koji smo uzeli ima ’oštricu’ (’boken’, ’tanto’), onda alat uzimamo tako da oštrica bude okrenuta prema nama, kao izraz dobronamernosti. Sa izuzetkom štapa (’jo’), koji nema dršku, sve ostale alate uzimamo tako da je drška sa naše leve strane. Lagano se naklonimo alatu sa kojim ćemo vežbati, podižući ga do visine očiju.

Kada razmenjujemo alat u toku časa (npr. kada menjamo uloge u tehnika oduzimanja noža), to činimo sa istom pažnjom prema alatu kao što je gore opisano, s izuzetkom situacije kada vraćamo ukeu drveni nož ’tanto’ nakon izvedene tehnike oduzimanja oružija. U tom slučaju samo spustimo tanto na par koraka od njega, tek koliko da budemo na sigurnom odstojanju od mogućeg trenutnog napada kada uke podigne tanto.Seiza

Dok sedimo na potkolenicama i petama u položaju seiza, alat držimo sa svoje desne strane. Alat koji ima ’oštricu’ polažemo pored sebe tako da je oštrica okrenuta prema nama, kao izraz dobronamernosti.

Alat se u salu donosi u zatvorenoj futroli i nikada se ne vadi van futrole kada nismo u sali ili kada nemamo čas Aikidoa u prirodi.

Autor: Aikido Dojo Dunav

Aikido Dojo Dunav, Novi Beograd`

Neuhvatljivi Aiki

‘Ai’ označava harmoniju, a ’ki’ se odnosi na energiju. Sledstveno tome, pojam ’Aiki’ bi trebalo da upućuje na harmonizaciju energije. I dalje je jednako nejasno. Mora da postoji neko bolje objašnjenje. Šta je to Aiki? 

Kada po prvi put vidimo Aikido, malo ko ne pomisli kako tu postoji neka duboka magija koja čini da ljudi naizgled bez napora budu zavitlani preko pola prostorije i da jednako elegantno i okretno ustanu kao da se ništa nije desilo. Moje iskustvo džudo takmičara govorilo mi je da je po sredi biti neka luda koreografija ili igra. Gledala sam kako to drugi rade, a baš na  isti način su bacali i mene. Da li ću i ja ikada moći tako da radim Aikido? I šta je uopšte taj Aiki? Svi odgovori koje sam dobijala na moja pitanja bili su zamotani u neke neprozirne aiki-reči. Objašnjenja, tumačenja, opisi – ništa nisam mogla da razaberem.

Aikido tehnike?

Prvo mi se činilo da je Aiki zbir ispravnog izvođenja svih delova tehnike. Pomeranje nogu, stav, ravnoteža, spiralna putanja kretanja. Tehnike se, naravno, odnose na telo. Aikido mi je tako postao proučavanje biomehanike i fizike. Ukoliko povežem telesno kretanje, dovedem svoje telo u pravilan položaj, krećem se precizno i uravnoteženo, – dakle, sve to ako uradim, da li ću onda priviriti u taj neuhvatljivi Aiki?

Ne. Ali ću time napraviti još jedan korak niz tu čudnu stazu, i onda, ko zna, – možda ga tamo odnekle i ugledam.

Aikido principi?

Kasnije sam počela Aiki da tražim u pojmovnom ucelinjenju. Koncepti, pojmovi, ideje i principi –  to su pitanja uma. Aikido mi je postao vežba povezanosti uma i tela. Ukoliko je za moj um belodano jasno šta moje telo treba da učini – to će mi dati uvid u taj neuhvatljivi Aiki, zar ne?

Ne. Ali će me ponukati dalje niz put, i može biti da ću ga tamo odnekud u daljini raspoznati.

Uporno vežbanje?

I onda se ništa nije dešavalo. Posle nekog vremena prestala sam da tražim taj neuhvatljivi Aiki. Možda je Aiki neki proces, ili putovanje ili prosto orjentacija, pre nego neki utvrđeni cilj. Prestalo je da mi bude bitno da uradim tehniku besprekorno tačno, usresredila sam se na osećaj kretanja i odnosa ukea i torija. Razne tehnike, razne varijante kretanja. Nismo uspevali da brojimo koliko tehnika, koliko različitih ulazaka i mogućih nastavaka. I tako iz dana u dan.

Ukoliko vežbam iskreno, usresređeno i dosledno – hoću li spoznati makar obrise tog neuhvatljivog Aikija? 

Ne. Ali će mi dati dobar vetar u leđa na mojoj vrletnoj stazi, i možda tamo negde, možda mi se Aiki pričini odnekud.

I opet: ne. Ali to više nije bitno. U međuvremenu se neko pojavio i rekao: ’Tvoji pokreti su veoma lepi. To dolazi od vežbe i proučavanja tehnike. Sada treba samo da osećaš. Vidim kako sve vreme u sebi razmišljaš: je li ovo što ja radim u redu? Sada prestani da misliš. Odvoj se od toga. Samo traži osećaj.’

Niko nije rekao da neću morati malo da se potrudim da bih počela da osećam. Ali, ni to nije bitno. Osećaj je dobar. A to je važno. Možda, kada vežbaš tako da se potpuno odvojiš od sebe i potpuno pronađeš sebe, – možda tada nađeš i svoj Aiki.

Šta je uopšte taj Aiki?

Možda je Aiki pristup: Aiki kao ucelinjenje – spoj i međudejstvo. Spojene energije nekako daju daleko više od skupa svojih delova. Celina sadrži delove, ali je ona sama  više nego svi delovi zajedno. 

Možda je Aiki vera da tehniku možeš da izvedeš uvek, i pristup koji ti omogućava da ne brineš možeš li ili ne možeš. Pristup koji je prosto – aktivan: niti agresivan, niti pasivan. Pristup koji slobodno lebdi nad situacijom, slobodan od tipičnih reakcija napada ili bega.

Možda je Aiki prosta činjenica. Prosta izjava činjeničnog stanja: izjava moje vere da u napadu, kada me uke stegne za ruku ili zgrabi ili zamahne da me udari – da ja i dalje imam kontrolu nad sobom. Da dozvoljavam sebi da priđem i stopim se sa napadom. Neki bi to opisali kao sklanjanje sa linije napada, ili upijanje napada, ili izbegavanje. Kako god ga definisali, bitno je da se ne izgubi kontakt sa sobom i da se nastavi kretanje koje dobija oblik tehnike koje će nas na jedan ili drugi način dovesti do nekakvog razrešenja. 

Možda: što manje tehnika deluje kao sukob – to je više Aiki. Nije lako tragati za nečim čega nigde nema kada ga svuda tražite, a kada se prepustite sopstvenom osećaju,  Aiki vam obujmi čitavo biće. Dakle, Aiki – kao ’dozvoliti’, a ne ’učiniti’.

Možda je Aiki kao Zen koan. Što se više skoncentrišemo na pitanje šta je Aiki, to su slabije prilike da ćemo iznedriti odgovor. Odbacivši pitanje, koračajući iz dana u dan vijugavom stazom koja mi je pod nogama, Aiki odgovori sam.

Da li to znači da sam dovoljno odmakla niz stazu i da sam konačno spoznala šta je Aiki?

Ne. Ne bih rekla… Ali, od pre nekog vremena, svako malo, kada osluškujem menjanje osećaja u vežbanju i kako se produžava kontakt i pristup u tehnici… svako malo dok vežbamo iskrenim intenzitetom, pažnjom, usresređenošću i dopuštamo da nas taj zajednički napor menja  i oblikuje i razvija – svako malo mi se učini da je na delu taj neuhvatljivi Aiki. (Osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija

Ukemi ili ujedi čudovište za jezik

Stotinu ćeš puta pasti s konja dok jednom ne naučiš jahati, zlatno je pravilo koje vekovima živi u srcu tradicije konjičkog sporta. Pasti s konja, a ostati nepovređen, deo je jahačkog umeća. A pad s konja je odneo više života nego svi  dvoboji. Pad s konja je krajnje opasan protivnik.

Pad

Naši stari su znali za ovo. Isto tako su znali kako im valja činiti s konjima. Mnogi od njih su bili vojnici konjičkih odreda ili konjički oficiri. Koliko u prošlom veku, naši dedovi i pradedovi, konjanici, jurišali su u punom galopu na neprijateljske linije. Borili su se u pravim pravcatim bitkama. Smrt ih je sustizala samo jednom u životu. 

Jednom li pogrešiš, može biti da nikada ne dobiješ narednu priliku.

Danas je drugačije. Jahanje je postalo sport, kao i mnoge borilačke veštine. Sve se svelo na blago i površinsko, rekreativno, imitiranje fundamentalnih tradicija. Firmirana oprema, od zori-papuča do štapa i mača. O futroli za alat i da ne govorimo. A, o zlatnim slovima izvezenom imenu na obiju?! Gizdavi beli keiko-gi i besprekorna hakama. Stvorovi iz mašte. Stvar prestiža. Fantazija.

Za Budoku, strah od neuspeha ne postoji. Strah neizbežno priziva neuspeh. Za potrebe vežbanja, pak, neuspesi su u početku pravi dar. Oni nas teraju da učimo.

Učenje je put ka razotkrivanju nepoznatog koje leži svud oko nas. Nepoznato oko nas upoznajemo suočavajući se s njim direktno i bez zazora. Odmeravamo ga, isprobavamo i odabiramo mogućnosti na raspolaganju.

Ukemi je svuda. Bez ukemija, kada jednom padnemo – teško ćemo ustati.

Pre nekog vremena, sam imala priliku da razgovaram sa negdašnjom šampionkom konjičkog sporta u preskakanju prepona, Italijankom iz Verone. Uz polustidljivi osmeh, priznala mi je da je u mladosti namerno padala s konja da bi naučila da izađe na kraj sa iznenadnim survavanjem sa sedla. Namerno se suljala niz gelendere u staroj neorenesansnoj zgradi gde je odrasla.

Gledala sam je u čudu, kičmom mi je prošla jeza. Do tada sam verovala da jedino džudisti i golmani priznaju važnost učenju padova kako bi sačuvali svoju kožu. A ova osoba je padanje naučila rušeći sebe s konja i stroglavljujući se nad vijugavim stepeništem.

Strah

Pravi protivinici, oni koji nam dođu glave, koji nas najgore povrede… su strah i sumnja. A zanšin, anđo daza, kokoro, to nisu stvari koje se daju naučiti sedeći u fotelji. 

Sećam se vremena, pre dosta godina, kada sam kao devojčica stajala u uglu dođoa, dakle ne na konju, nego na svojim lelujavim nogama, gledala u tatami: pod je delovao taaaaako daleko, da se treba doslovce strmoglaviti nadole, do tatamija, beskrajno daleko od glave, od očiju. I upravo tu leži strah od neuspeha, od stropoštavanja na pod, od povreda – u glavi.

Glava puna strepnje, puna straha: nesigurnost, bojazan, neprijatnost neizvesnosti. Žmarci. Strah. Već vidiš sebe kao nesrećnu gomilu na podu. Strah.

Ukemi

I kako onda protiv toga? Ukemi.

Prebacuješ se preko glave, preko boka, navrat-nanos, nekako, kakogod, sav uglast, komičan, teturav, kao pokvareni robot, nespretno mlataraš na sve strane, kotrljaš ukoso i naopako… Pa, sledeće večeri ponovo ugrizeš čudovište za jezik i ponovo se kotrljaš: preko glave, navrat-nanos, kao pokvareni robot… I onda, narednog puta, ponovo… ti i čudovište, navrat-nanos…

Koliko puta uradiš ukemi na treningu? Po starom pravilu, što više vežbaš, sve bolje ide.

Koliko puta te je ukemi spasao u zaista opasnim situacijama? Na plaži ispod klizavog tuša? U šetnji šumom, kada neoprezno staneš na vlažnu mahovinu? Koliko puta si padao sa bicikla? A na poledici? Koliko puta si čuo nekog u dođou da ispriča kako se iznenada našao u vazduhu i instinktivno se skotrljao i ustao, kao da ništa nije bilo?! Svako od nas ima takve priče. Dešava se svima, i naravno, dešavaće se i dalje. Ukemi.

Hiljadu ukemija je tek ulaznica kojom otvaraš vrata beskrajnom nizu mogućnosti. Tome uopšte nema kraja.

Jednom kada prestaneš da se pribojavaš pada, gubljenja vertikalnosti, ostajanja bez oslonca, osećaćeš se sigurnije. Bolje ćeš i jahati, neopterećen i umiren saznanjem da ćeš se relativno bezbedno dokopati poda ukoliko bude potrebe. Bolje ćeš zamahivati mačem, bolje ćeš trčati, bolje kuvati ili čistiti pod, igrati salsu… živeti sigurniji u sebe.

Život je zlatni rudnik iskustava koja nam stoje na raspolaganju. Ali ne u zvezdama, ne. Sve dok stopalima dodirujemo zemlju, zvezde su nam nedostižne. A da bi prikupili zlatna zrnca, moramo dodirnuti tlo, moramo znati da je u redu prignuti se, prikloniti se tlu čitavim telom, sa potpunim puzdanjem da ćemo moći ponovo da se uspravimo.

Ovakvo saznanje nas hrabri da pritegnemo kajase svog života i držimo uzde u svojim rukama.

Tajna?

Vežbati, disati, rafinirati svoju energiju, uravnoteživati svoje pokrete, saznavati, gledati život u oči, svako malo ujesti kakvo čudovište za jezik i hodati uspravljene kičme. S ponosom i poštovanjem. Biti najbolji mogući ti.

Tada pad neće biti ništa što će te trajno sprečiti da se pridigneš i nastaviš svoj korak, svoju bitku ili svoj galop.

Uostalom, kakvo mi je to čudovište koje više nema jezik da njime prezrivo mrmlja i šuška i palaca?! (Osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija

Tai-no-henko ili jednostavnost preokreta

U doslovnom prevodu, Tai-no-henko znači ’preokret telom’. To je jedan od osnovnih kretanja koje učimo u Aikidou: pripada ’osnovnim’ kretanjima; naoko deluje jednostavno; ne zahteva naročitu uvežbanost. Ne podrazumeva komplikovane korake, prehvate i veštu koordinaciju… Varka leži u tome što često zanemarujemo vrednost ovog jednostavnog kretanja i šta sve može da nas nauči. Tai no henko, umetnost preokreta

Zabeleženo je kako je O Sensei govorio da svaki trening valja započeti sa vežbanjem Tai-no-henko… I još da svaki put Tai-no-henko pokret radimo sa punom pažnjom.

Za početak, trudimo se da pravilno izvedemo pokret. Prste prednje noge dovedemo u ravan sa partnerovim stopalom i zatim čitavo telo rotiramo oko prednjeg dela tog stopala. Trudimo se da okret izvedemo precizno i fluidno, bez upotrebe snage… Kao i kada imamo boken u rukama, preciznost je od prevashodnog značaja.

Ali možda više od toga, svaki detalj ovog pokreta donosi svoja dublja pitanja. Recimo: 

  • Šta nam primicanje prednjeg stopala prema parteru umesto uzmicanja u stranu, govori o suštini postizanja harmonije?
  • Možemo li ostati pri svojim stavovima i u isto vreme izbeći konflikt sa nekim sa kim se ne slažemo?
  • Može li se ’preokret telom’ izvesti bez ’preokreta u glavi’?
  • Možemo li u istom trenu biti fleksibilni i savršeno precizni?

Ovakva pitanja izvode nas iz Aikido sale i prodiru u svaki aspekt našeg života. A odgovori koje nalazimo u svom životu čine da Aikido živimo kao svoj životni put.

Ostalo je takođe zabeleženo da je O Sensei govorio kako možemo učiti iz svega što vidimo, ako samo želimo. (Osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija

Konflikt ili izdahni duboko

U nekoj boji, u nekom obliku, u nekoj dimenziji, sa konfliktima se susrećemo iz dana u dan. Neki od njih nas tresnu po čelu, neki nas ustalasaju, a neki prorežu testerom krug oko naših stopala, gotovo kao u crtanom filmu. Dobro raspoloženje nam se rastoči i na njegovom mestu se razmnože negativne ideje. Dan postane gorak i tmuran. Lepi trenutci nam se čine tek daleke uspomene. Pred nama pustinja i kaktusi. Kako ponovo napuniti oči zelenilom? Sve se ovo svakodnevno dešava oko nas i, naravno, dešavaće se i dalje. Da li je uopšte moguće živeti bez grubog brušenja, bez sukoba i sudaranja sa drugima, sa obavezama i životnim zahtevima i nehotičnim okolnostima? Priče iz starina i iskazi Učitelja Uješibe o duhovnom cilju Aikidoa nude nam par saveta koji mogu biti od pomoći. Namršteni čuvari hramova

Prvo, moramo prihvatiti činjenicu da je konflikt deo svakodnevnog života. Nije moguće proći kroz život zauvek izbegavajući svaki zamisliv i nezamisliv konflikt u ma kom obliku ili intenzitatu. Jednostavno, način na koji težimo da usmeravamo svoj život i način na koji se držimo svojih ustaljenih stavova i navika, način na koji se suprotstavljamo promenama čini koflikt sastavnim delom života. Može nas zateći bilo gde i bilo kada.

Drugo, konflikt obično nema jasan početak i jasan kraj. Razgledajući malo neku skorašnju situaciju, teško nam je da pokažemo prstom na tačku u kojoj je počeo, a još manje da kažemo sa pouzdanjem: ’a onda je među nama sukoba zauvek nestalo’.

Treće, moramo prestati da gledamo na konflikt kao na sukob u kome ili pobedimo ili izgubimo. Neminovno ćemo izgubiti. Damo li sve od sebe, opet možemo doživeti poraz. Ukoliko ustuknemo i povučemo se, to može delovati kao mudar i celishodan potez. No, konflikta ima na sve strane, i ne možemo se večito povlačiti iz svakog sukoba u kome se nađemo.

Za početak, dopusti da konflikt postoji

Kada nam nije do sukoba, kada ne vidimo sebi mesto u nekoj situaciji, a ne možemo da se povučemo, Aikido može da nam ponudi način da se ne borimo i da ne bežimo. Aikido kaže: ’Nemoj se tući. Nemoj ni bežati. Umesto toga, ’dozvoli’. Prosto, za početak dozvoli da situacija postoji takva kakva je. Prođi kroz nju. Isprati je. Ne oslanjaj se ni na snagu, ni na pamet, ni na brzinu. Osloni se na svoju intuiciju.’

Aikido nudi put koji nije ni defanzivan, ni agresivan. Prosto je slobodan.

Dopuštanje situaciji da postoji, dopuštanje sebi da sagledamo situaciju bez ostrašćenosti, dopuštanje sebi da ostanemo otvoreni za svoju intuiciju koja teži da razreši zaplet, sve to traži pažnju i prisebnost koji nikome nisu bogom dani.

Dopuštanje zahteva vežbu

U situaciji sukoba ne vredi anticipirati, jer je sva prilika da ćemo u procesu ’predviđanja’ učitati u situcaiju štošta čega u startu nije bilo. Povrh toga, anticipiranjem šaljemo signale koji kod drugog provociraju otpor i pojačavaju suprotstavljanje. Ovo, zauzvrat, nas izaziva na protivodgovor. I eto recepta za tuču, bilo da sevaju pesnice ili reči ili otkos netrpeljivog pogleda…

Ne vredi se oslanjati ni na pamćenje. To nas samo vraća na rutine koje smo naučili ranije. Razmišljanje će nas sprečiti da procenjujemo trenutnu situaciju. Sprečiće nas da posegnemo za maštovitim ’štapom i kanapom’ i inovativno rešavamo situaciju uz iskričavo prisustvo duha, baš kao što se sećamo da je onaj starac iz priče učinio u vozu ili kao što je Učitelj Jamada razrešio situaciju u baru.

Kako, dakle, činiti?

Lako je reći: Samo polako! Bitno je zadržati duhovni mir! Ne učitavaj u sukob svoje strahove! Ne paniči! Ne dozvoli sebi da planeš! Ne budi lak kao pero, budi lagan kao ptica koja zna kuda leti.’ Da, to zbilja nije teško reći. No, ukoliko nismo prirodno staloženi i trezveni, ako nam je prirođen oštriji temperament, teško će nam biti i da zamislimo mogućnost da ovako razrešavamo konflikte, a nekmoli da to sprovedemo u delo. I šta onda? Rešenje konflikta nije u stezanju pesnice...

Jedan od jednostavnijih načina je da prosto izdahnemo vazduh iz pluća. Sav vazduh, lagano. A onda da pratimo kako taj naš izdah obuhvata situaciju i širi se obuhvatajući i nas same. Na ovaj način skrećemo fokusnu tačku sa druge strane u konfliktu na nas same. Uskraćujemo sebi mentalnu fiksaciju na protivnika, da. Prekidamo nit rastuće emotivne napetosti. To je već dobar početak. Takođe, ovaj potez zbunjuje našeg ’sagovornika’, a nas oslobađa ubojite snage njegove opaske ili žaoke njegove nezaslužene kritike ili nepravedne optužbe i deluje da trenutno umanji vrednost njegove osude koju nam je prećutno ili direktno uputio u srce. Lagani, duboki izdah čini da se ne osećamo odbačenim, jer smo mi ti koji se odvajaju od situacije sukoba, pravimo sebi prostor da bolje sagledamo iskrenutu prizmu našeg sagovornika, da vidimo šta ga tera u pokušaj konfrontacije. Laganim izdahom dajemo sebi vremena i prostora da sagledamo i drugu stranu situacije.

Niko od nas ne može izbeći osećaj tuge i bola, ali možemo ponešto da učinimo da umanjimo njihovu snagu i dejstvo. Dug, lagan izdah čini čudo. Omogućava nam da se prikupimo. Da se blago mobilišemo za pribrano delovanje.

Aikido

U vežbanju Aikido tehnike, što više vežbamo, duboko disanje postaje sve lakše, sve prirodnije. Svako razmišljanje o disanju uključuje naš um, a s njim i naša sećanja i zahteve i namere i sav naš… ego. Što više se krećemo u tehnici, disanje lakše teče samo od sebe, nalazi svoj put. Lakše zaboravimo na to da treba da dišemo ’pravilno’. Manje moramo da ’pazimo’ na disanje. Uklapanje

’Disanje’ je teško vežbati sam. Zato iskusniji Aikido instruktori jednostavno počnu da nas bacaju. Pad za padom, prestajemo da budemo u stanju da uradimo bilo šta drugo osim da uđemo u tehniku, ispratimo je i  ’primamo’ pad. Kretanje se samo po sebi postara za sve. Što umorniji postajemo, teže nam je da ’kontrolišemo’ disanje ili da ’zadržavamo dah’. Dišemo zato što, naprosto, moramo! Dišemo jer nemamo nikakvog izbora. Kretanje je odveć intenzivno i odveć brzo, odveć naglo se smenjuju trenutci napada i trenutci gubitka svake ravnoteže, kontakt sa tlom svakim korakom postaje sve neizvesniji, …udahni dok još možeš i pažljivo troši svoj dah… Svima nam se ovo događalo, i naravno događaće se i dalje. Ali jedino u Aikido sali znamo da ovo možemo da vežbamo bez straha.

Ples

Lagan, dug izdah nalikuje na ples sa životom uz dobru muziku. ’’Uz lagan izdah.. samo prati i razgledaj’, rekao mi je jedan prijatelj koji je vrlo vičan plesu. ’’Približiš se životu kao da plešeš sa svakim trenutkom u kome se nađeš. Ako se nađeš u situaciji sukoba, dozvoli sebi da pratiš svoj izdah sve do srži te situacije. Ne fokusiraj se na problemKreći se vrlo blizu, prati i razgledaj svojim opipavajućim dahom. Ne ulazi u protivnikov prostor, gledaj dobro da ga ne gaziš po prstima. Dozvoli da tvoj izdah bude lagan i kontinuiran i ni za trenutak se ne opterećuj mišlju o tome kada treba da udahneš. Udah će doći sam. Pleši toliko blizu da postane nemoguće razlikovati da li vodiš ili pratiš. Ne pokušavaj da se istakneš, ne pokušavaj da po svojoj volji promeniš ili razrešiš situaciju. Konflikt tako postaje prostor najdublje meditacije…“ Možda treba da pomenem da momak brilijantno pleše? Zadovoljstvo je samo gledati ga dok se kreće u paru…

Konflikt može da razruši sve ono što nam je vredno, to svi znamo. Može da uništi i naš život. Kako sprečiti i zaobići zlokobne i opasne aspekte konflikta? Kako da sprečimo konflikt da dovede u pitanje ispunjenje naših nastojanja i želja? Konflikt je stecište stresa i igralište zbunjenosti i straha. To je aksijom. Uslovi u kojima se odvija konflikt naizgled su upravo oprečni meditaciji. Uz sabran, lagan, dug izdah, pak, i crno srce konflikta pretvara se u tunel kojim je moguće proći. Čak i konflikt je moguće koristiti da se sagledava i podstiče naša prisebnost na delu. U tehnici. U kretanju.

Niko nije rekao da je lako. Ali, šta je alternativa?! (Osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija

Uvod u Aikido

U početku se Aikido razvio kao veština borenja. Kao takav, zahtevao je poznavanje određenih formi kretanja kojima bi se neutralisao napad protivnika. Vremenom su ove forme manje ili više evoluirale i razdvojile one koji ih podučavaju u različite škole. Međutim, ono što se nikada ne menja kada govorimo o majstorstvu u nekoj borilačkoj veštini je:

 Nije li tako i u životu?

Veliki učitelji Aikidoa, čiji se prikazi veštine mogu videti na filmovima ili uživo, u svojim pokretima deluju fascinantno, zar ne?!  Kako dosegnuti do toga?

Samo uvežbavanje tehničkih formi kretanja može da traje nekoliko godina.  Za ostale elemente  potrebno je znatno više vremena, i to pod uslovom da im se poklanja puna pažnja. Mnogo češće se dešava da onaj ko vežba godinama nije siguran kuda da ide i ostane zarobljen tehničkom formom. Drugim rečima, ostaje lišen osnovne ideje Aikidoa – harmonije na nivou fizičkog i duhovnog.

Majstor Hiroshi Tada, učenik Moriheja Uješibe, jedini je koji već skoro četrdeset godina, na svojim seminarima i časovima pokazuje put kojim se prosta tehnička formu podiže na nivo veštine. Kroz raznovrsni sistem vežbi disanja, koncentracije, razvijanja osetljivosti svih čula, upoznavanja sopstvenog tela i njegovog prirodnog ritma i mogućnosti, tehničke forme dobijaju umetnički nivo i efikasnost.

Kontakt partnera u Budou sličan je onome koji postoji u plesu, s tom razlikom što se  primenjuju principi pitanja i odgovora,  neprekidnog napada i odbrane i odsustva ritma muzike.

U Aikidou ritam dolazi iznutra, vezan je za disanje i energiju koja se razmenjuje, dajući pravo značenje definiciji „koristi se snaga napadača“.

Ova vrsta vežbi zahteva izvesnu zrelost vežbača, ali ne zahteva prethodno poznavanje borilačkih veština ili prethodno izgrađenu fizičku kondiciju.

Najveći kvalitet koji neka aktivnost može imati u današnjem dobu je da zadovolji potrebe za psihofizičkom relaksacijom i usavršavanjem, svakoga ko to poželi, bez obzira na pol i uzrast, a da to traje celog života. Nije čudo što se danas čuje kako je Aikido iz sistema borenja evoluirao u filozofski stav prema životu i okruženju.

Budo u današnjem vremenu pomaže da naučimo kako da organizujemo svoju energiju i svoj život, kako da vladamo sobom.  Vežbanjem osoba stiče senzibilnost i sigurnost u sebe i svoje osećaje, pa tako umesto da bude zatečena – biva pripremljena za sve što joj život donosi.  Budo danas predstavlja način da se izborimo sa vremenom i svetom koji nas okružuje.

Upoznajući Aikido upoznajemo se sa načinom života čiji je osnovni moto harmonija sa sobom i drugima. Aikido je predivno prilagodljiv mogućnostima svakog pojedinca. Zato ga bez straha od neuspeha ili povreda treba probati. Bogatstvo i siromaštvo našeg života zapravo zavise od nas samih.

Autor: Jelena Drvendžija

Naklon

Značaj i značenje naklona u japanskoj tradiciji se bitno razlikuje od mesta koje klanjanje ima u evropskoj kulturnoj baštini. Naklon u japanskoj kulturi ne nosi nikakve religiozne konotacije. Naklon je jednostavan izraz poštovanja i prijateljskog stava – kao što je to u evropskoj kulturi rukovanje koje izvodimo u različitim prilikama: pri upoznavanju, ponovnom susretu, kao izraz zahvalnosti, kao podršku ili kao izvinjenje i u mnogim drugim slučajevima.

IMG_6319_1Uglavnom se koriste dve vrste naklona: u sedećem stavu i u stojećem stavu.

Sensei Hiroshi Tada 9.Dan Sedeći naklon izvodi se iz položaja ’seiza’, tj. iz položaja kada sedimo na potkolenicama i petama, sa rukama oslonjenim na butiname. Spuštamo prvo levi dlan ispred sebe na tatami, pa zatim i desni, oblikujući trougao između palčeva i kažiprsta jedne i druge ruke, a telo će se prirodno prikloniti unapred. Težimo da nam kičma ostane nesavijena, i da sedimo što bliže petama. Čelom gotovo dodirnemo trougao između leve i desne nadlanice i ostanemo u tom položaju oko tri sekunde, a onda se vraćamo u početni položaj prateći obrnuti sled pokreta.

Naklon u stojećem stavu izvodimo tako što spojimo pete i uspravimo se. Muškarci nastavljaju naklon tako što ruke postave sa strane tela, dok žene dlanove pomere na butine, te se iz tog položaja, prave kičme naklone unapred za oko 15-30%. Kao i kod sedećeg naklona, ostajemo u priklonjenom položaju oko tri sekunde, nakon čega se vraćamo u ispravljeni stav.

Etikecija nalaže da naklon izvodimo u sledećim prilikama:

Na početku i na kraju časa

Naklon učiteljuNa početku i na kraju časa polaznici se postroje u liniju tako da gledaju u centralnu tačku sale ’Shomen’ ispred koga stoji instruktor. Svi zajedno se prvo naklone slici O-Senseija, zatim se učenici i instruktor naklone jedni drugima i izgovore učtivo molbu da vežbaju zajedno. Na kraju časa se naklone i izraze zahvalnost što su vežbali zajedno. Nakon što instruktor izađe sa tatamija, učenici se ponovo naklone čelu sale i svim partnerima sa kojima su vežbali.

Naklon partneru odabranom za vežbanje

Kada odaberemo partnera za vežbanje, prvo mu se naklonimo. Isto učinimo i kada instruktor da znak za prekidanje vežbe. U slučaju da se oboje nalazimo u sedećem položaju, izvešćemo sedeći naklon, ako oboje stojimo, izvešćemo stojeći naklon. Nije neophodno prekidati tok vežbanja i izvoditi naklon svaki put kada zamenimo uloge ukea i torija, dakle onoga koji pruža tehniku i onoga koji tehniku prima.

Naklon instruktoru za dodatne savete

Ukoliko nam instruktor priđe i ponudi dodatne informacije ili savete, uvek mu se naklonimo u sedećem položaju. Ukoliko se nalazimo vrlo blizu para kome instruktor nudi dodatna objašnjenja, učtivo je prekinuti vežbanje i sesti da bi mu se napravilo više mesta da demonstrira željenu tehniku, tiho ispratimo dodatne savete i nakon toga se naklonimo kao da se instruktor obraćao nama.

Dodela Aikido diplomaKada se slučajno sudarimo sa drugim vežbačima na času

Ukoliko se slučajno sudarimo sa nekim, odmah upitamo da li je druga osoba povređena ili oseća bol i izvinimo se uz naklon. Zatim tiho nastavljamo vežbanje. Ukoliko je osoba povređena ili nije u stanju da nastavi vežbanje odmah se poziva instruktor.

U toku polaganja za stepenove i primanja diploma

Kada priđemo instruktoru da primimo diplomu, prvo se naklonimo, primimo je,  zatim je odložimo na stranu, pa se ponovo naklonimo i zatim povučemo.

Ponašanje na tatamiju

Etikecija u dođou  s jedne stane povlači korene iz japanske tradicije iz koje je ova veština ponikla, a sa druge strane, izraz je univerzalne pristojnosti i dobrog vaspitanja. Saveti koji slede nikako ne predstavljaju iscpan spisak pravila ponašanja, ali najbolje je prosto biti upoznat sa pravilima i njihovim značenjem, pa zatim slediti dobru praksu gledajući starije učenike u dođou. Ukoliko nas nešto zbunjuje ili imamo nedoumica, uvek se možemo obratiti instruktoru za pojašnjenje i savet.

Obraćanje drugim osobama u dođou

Po tradiciji, pored imena instruktora koji vodi trening, uvek se dodaje ’sensei’ i za vreme vežbanja mu se obraća sa ’sensei’, što u doslovnom prevodu znači ’učitelj’ ili ’onaj koji je išao putem pre mene’. Glavnom instruktoru sale uvek se obraćamo sa ’sensei’, kako za vreme vežbanja, tako i van sale. Mlađi instruktori uglavnom preferiraju manje formalno oslovljavanje. Ukoliko je više instruktora prisutno u sali, obraća im se prezimenom kome se dodaje titula ’sensei’.

U Japanu, polaznici koji duže vežbaju od nas nazivaju se ’sempai’, dok su oni sa manje iskustva u vežbanju ’kohai’. Smatra se učtivim da se iskusnijima obraća kao ’sempai’ ili imenom ili prezimenom uz titulu ’sempai’. Ukoliko nam stariji polaznik naznači da želi da mu se obraćamo samo imenom, sasvim je u redu poslušati ga.

Retko ćemo doživeti da nam se stariji učenici obraćaju sa ’kohai’, jer to ume da deluje nipodaštavajuće. Onda kada želimo da istaknemo formalni stav prema nekome, japanska tradicija poznaje obraćanje sa ’Jovan-san’, ili ’Petrovic-san’. Najčešće, srećom, nije potrebno biti toliko formalan. Obraćanje imenom je, uglavnom, savršeno prihvatljivo.

U prilikama kada oslovljavamo učitelje visokog ranga, često se koriste izrazi karakteristični za evropsku kulturu kao što su ’Učitelj Tada’ ili ’Majstor Tada’. Japanski ekvivalenti, kao što je titula ’Shihan’ najčešće se navode samo u pisanom tekstu, dok se u govornom obraćanju obično kaže ’Sensei’.

Ponašanje na tatamiju

Naše ponašanje u dođou i na tatamiju uvek bi trebalo da odražava univerzalni princip poštovanja i zahvalnosti. Nikada se ne smemo upuštati u odmeravanja snage: Aikido tehnike su odveć opasne i mogu dovesti do ozbiljnih povreda ukoliko se nekontrolisano izvode. Ukoliko naš partner oseća bol, ili ako je povređen pa neke pokrete nije kadar da izvede, nikada ga ne smemo prisiljavati na to. Na isti način, ukoliko smo sami povređeni ili imamo zdravstvenih problema, moramo o tome obavestiti partnera sa kojim trenutno vežbamo, i naravno, instruktora koji drži čas kako bi mogao da prilagodi svoja očekivanja i zahteve našim trenutnim mogućnostima.

Instruktor koji vodi čas jedini je autoritet čiji se tehničke smernice prate u toku vežbanja. Uvek se trudimo da u potpunosti izvedemo tehniku onako kako ju je instruktor pokazao.

U toku vežbanja aktivno tražimo iskusnije polaznike kako bi vežbali sa njima, i ne čekamo da se oni ponude da vežbaju sa nama. Takođe, svi gosti koji dođu u salu zaslužuju status počasnog gosta i nikada se ne sme dopustiti da se osećaju izolovano ili usamljeno. Kada vežbamo sa gostom, uvek mu nudimo da vežba prvi, bez obzira na njegovo iskustvo.

Tačnost

Tačnost dolaska na časove i redovnost na časovima reflektuje miran um i staloženo stanje duha.

U salu dolazimo desetak minuta pre početka časa kako bismo zajedno sa drugim polaznicima pripremili tatami za vežbanje, presvukli se i bez žurbe seli na tatami da sačekamo početak časa. Ukoliko zakasnimo na čas, čekamo pred tatamijem dok nam instruktor ne da znak da možemo da se pridružimo času, a zatim izvodimo uobičajene pozdravne naklone. Ukoliko osećamo potrebu da se istegnemo ili zagrejemo, to činimo u uglu sale kako ne bi remetili čas.

Ukoliko postoji razlog zbog koga smo neizostavno morali da zadocnimo na čas (iznenadne obaveze u porodici ili na poslu ili sl.) kašnjenje će nam biti tolerisano, ukoliko u pogodnom trenutku objasnite instruktoru o čemu se radi.

Takođe, smatra se izuzetno lošim gestom napustiti čas pre završetka. Ukoliko postoje neodložni razlozi zbog kojih se mora izaći sa časa, to je prihvatljivo ukoliko se instruktor unapred obavesti.
 
Autor: Aikido Dojo Dunav