Arhive kategorija: Uncategorized

Šoljica čaja

101 Zen priča sastoji se od priča iz knjige Zbirka kamena i peska koju je krajem 13. veka napisao zen učitelj Muđu ("Onaj koji ne stanuje nigde").

Nanin, japanski učitelj iz doba Meiđi (1868 – 1912), primio je univerzitetskog profesora koji je došao da čuje nešto o zenu.

sipanje cajaNanin je poslužio čaj. On je šolju svoga gosta napunio do vrha, a onda je nastavio da sipa.

Profesor je posmatrao kako se šolja preliva i naposletku više nije mogao da se suzdrži. „Prepuna je. Više ne može da stane u nju!“

„Baš kao ova šolja“ reče Nanin, „i ti si ispunjen sopstvenim mislima i sudovima. Kako mogu da ti pokažem zen, ako prvo ne isprazniš svoju šolju?“

Iz knjige
101 Zen Priča i drugi klasici zena
priredio Pol Reps

DO – Put

SHODO„U Japanu su neke od tradicionalnih i svakodnevnih aktivnosti (npr. priprema čaja, aranžiranje cveća, pisanje) još od davnina postale predmet pažljivog proučavanja. Ljudi veoma posvećeno prilaze studiranju tradicionalnih načina na koji se priprema čaj ili izvode pokreti četkicom za pisanje ili mačem. KADO

Stoga usavršavaju svoje pokrete i svoj pribor i traže mogućnosti da se izraze kroz celishodan i skladan pokret ili postignu oblik i ravnotežu celine, izbegavajući bilo koju tenziju ili napor. Njihovi vešti i stilizovani pokreti dostižu nivo istinske kreativne umetnosti.

No, ni tu nije kraj njihovih proučavanja. Ova umetnost biva produbljena do nivoa sagledavanja u jednostavnim oblicima istinski univerzalnih principa koji se odnose na sam život. Tea_ceremonyNa tom stupnju pokreti četkicom po pirinčanom papiru postaju SHO DO – Put četkice, a umetnost raspoređivanja cvetova u skladnu celinu postaje KA DO – Put cveta. Ove DO forme, ili gledanja na život predstavljaju tradicionale načine sagledavanja sveta i čovekovog mesta u njemu. U isto vreme one su i izraz posvećenosti principu univerzalne jednostavnosti.“

Po H.E. Devey, Japanese Yoga: The Way of Dynamic Meditation

 

U srednjim godinama

Trening je jako bitan! U nekim takozvanim srednjim godinama svi primetimo da bi nam baš bilo neophodno da idemo na neki trening. Primetimo takođe i da nam je izbor dosta sužen, jer smo prestareli ono što nam je poznato i čime smo se bavili kad smo bili mladi, a pred nekim novim izazovima malo smo nesigurni i pod pretpostavkom da to nije za nas vraćamo se na početak: koji je sport dobar za mene?

Mogućnost izbora

Mene je počelo da nervira kad krenem u prodavnicu i želim da kupim šampon što moram da provedem sat vremena čitajući sastave i uputstva za upotrebu da bih videla koji je od milion vrsta koje postoje baš za mene. Toliko isto vremena moram da provedem i na sapunima i na sirevima i na čokoladama … Toliko mi je postalo mrsko to birkanje da bih se na kraju okrenula i izašla iz prodavnice ne kupivši ni jedan. Šampon mi je ipak neophodan pa sam morala da smislim neku drugu taktiku: odaberem onaj koji mi prvi padne u oko.  Ovde postoji rizik da mi se ne dopadne, ali onda ga neću kupiti sledeći put i moj problem je rešen.

Ista stvar se dešava i sa sportom. Kada sam završila svoju karijeru profesionalne košarkašice, bilo je evidentno da ću nekim sportom ipak morati da se bavim i nadalje, trening mi je nedostajao,ali bilo mi je jasno da je moja karijera  u košarci završena. Krenula sam u sveobuhvatnu internet pretragu odgovarajućeg sporta. Pročitala sam sijaset odličnih (ali i manje dobrih) tekstova o tome šta bi bilo dobro za mene, ali se od početka još nisam pomerila – i dalje sam sedela kod kuće i razmišljala čime bih mogla da se bavim i na koji trening bih mogla da odem.

Kako pronaći pravi trening

Na svim sajtovima koji su promovisali ovaj ili onaj sport bili su neki mladi, lepi, nasmejani ljudi, vrlo lepo građeni, koji su očigledno uživali u tome čime se bave, ali meni se nekako činilo da to nije za mene i da se ja ne bih baš snašla u njihovom društvu.

aikido trening

Onda sam problem sagledala iz drugog ugla. Šta ću izgubiti, ako se pojavim na bilo kom od tih mesta:  na treningu u teretani, na aerobiku, na pilatesu, na aikidou? Očigledno, baš ništa. A da li postoji makar i mala verovatnoća da nešto dobijem? Pa, ako posle 5 minuta zaključim da mi je tu baš neprijatno uvek mogu da odem, a možda može da se desi da se meni to i svidi. Ako ništa drugo, rizikujem da umesto sat vremena ispred televizora, provedem to isto vreme na treningu konačno se baveći nekim sportom. Tako gledano, nameće se samo jedan zaključak.

Neka izbor odabere tebe

Taktika je sledeća: staviti trenerku i patike u torbu, pogledati na internetu gde je najbliže mesto gde se mogu baviti sobom i krenuti. Ako mi se nije dopalo, sledeći put (već sutradan) ponoviću postupak, s tim što ću precrtati mesto koje mi se nije dopalo. Ako se baš nigde ne nađem u sledećih mesec dana ni to neće biti neka šteta. Moći ću uvek da kažem sebi da sam probala, da sam uradila nešto za sebe, da mi je na kraju krajeva bilo ugodno videti sve te različite ljude i različite sportove. Ako ništa, moći ću prijateljicama, iz prve ruke, da pričam kako koji trening izgleda, a i koliko sam novih neobičnih ljudi srela dok su one sedele onih sat vreme i gledale tv. Malo li je!

Autor: Aikido Dojo Dunav