Mrežica za leptirove (drugi pokušaj)

Ovaj članak započela sam sa namerom da opišem utiske sa seminara učitelja Jamade održanog u Sofiji 11-12. marta 2017. I kao što to već dalo se primetiti, već posle prvog pasusa tekst otišao svojim putem… O utiscima sa seminara sam ipak napsala pričicu – ovde

‘’Toliko je stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.’’ I. Andrić

Pre nekih četvrt veka, ranih devedesetih godina prošlog veka, kada sam ja prvi put došla u kontakt sa Aikidom – nije bilo Interneta i zemlja je bila pod sankcijama. U Aikido krugovima razmenjivale su se VHS kasete, njih svega par: jedna nakojoj su bili snimci O’Sensija i Morihira Saita, i još jedna ili dve sa snimcima neke manifestacije pod nazivom Aikido Friendship Demonstrations – u suštini snimka predavanja nekoliko viđenijih japanskih učitelja. Pored toga, koliko se sećam, pričali su na japanskom. I to je bilo sve.

Da, postojala je još jedna ili dve VHS kasete sa snimcima Daito Ryu Aiki Jujutsu – pa smo s interesovanjem gledali odakle su došle pojedine Aikido tehnike. I to je bilo ukupno sve – i doslovce sve što si mogao da nađeš. Slabo ko je mogao da ide na seminare u inostranstvo: što zbog sankcija, teškoća u izdavanju viza, a što zbog materjalnih i drugih razloga…

I sad ću premotati film na današnji trenutak; namerno se ne zadržavam na pitanjima svega što se dešavalo u međuvremenu – raspada jedinstvene organizacije, nastanku četiri organizacije u Srbiji koje Hombu prepoznaje kao legitimne, niti ću se baviti proliferaciji Dan stepenova i šarolikosti ispitnih programa. Ovde nećemo pričati o tome.

Image may contain: 1 person, sitting, tree, shoes and outdoor

Pričaćemo o nečem drugom. Pričaćemo o prenošenju znanja i ličnoj odgovornosti za svoj napredak na putu Aikidoa. Sankcije su odavno ukinute, pa ipak ne vidi se da se naročito puno putuje na seminare u inostranstvo. Da li je to i dalje posledica materijalnih razloga – ne znam. Lako moguće. Možda je posledica činjenice da Aikido sale danas uglavnom vode ljudi koji su stasavali u vreme sankcija i koje njihovi učitelji nisu navikli na odlaske na seminare u inostranstvo, a ni oni sami ne ohrabruju svoje učenike da putuju i uče. Što je šteta, po mom mišljenju. Teško mogu da razumem odsustvo avanturističkog duha i želje da se uputimo u novo i nepoznato. Meni to liči na povlađivanje liniji manjeg otpora i nekoj otužnoj intelektualno-duhovnoj inerciji – da ne kažemo lenjosti i malodušnosti. Eto na to mi liči – neka mi bude oprošteno na iskrenosti.

Jer sada – više nego ikada ranije – imamo prilike da u nekoj bližoj zemlji vidimo uživo i eventualno osetimo nekoga od starijih majstora ili čak direktnih učenika O’Senseija. Ranije generacije to nisu imale u tolikoj meri. Sada stariji majstori uglavnom imaju redovne seminare u Evropi, i prilično često u našem direktnom okruženju. I uglavnom se zna gde ko dolazi i u koje doba godine – što je sjajno, jer se tako put lakše da isplanirati i uklopiti u druge aspekte života.

Čula sam stav da su odlasci na vikend seminare super-fun, totalna fešta i zabava; da “nude obilje dobre energije, prilike da se družimo, vežbamo sa drugima iz drugih organizacija i zemalja, uspostavljamo nova prijateljstva, bla, bla…“ Pored toga, ako je sreće, nađe se tu i slika sa čuvenim majstorom. Ipak, kada se zagrebe ispod površine Fb sličica, teško ko može da ispriča i opiše bilo šta konkretnije o idejama koje je majstor pokušao da predstavi u toku seminara. U stvari, verujem da mnogi iskreno sumnjaju da takvi seminari imaju u pozadini bilo kakvu ideju vodilju. I obično se glasno dovodi u pitanje da li su tri treninga (koliko obično traje vikend seminar) dovoljna da bi se mogao steći bilo kakav uvid u majstorove ideje i sagledavanje Aikidoa. O tehnikama i da ne govorimo. Obično se priča da je neophodno duže pratiti nekog učitelja da bi se sagledalo njegovo viđenje i upoznati njegove specifičnosti. Mislim, naravno – ali, čoveče, to nije poenta seminara.

Druga strana te iste priče je danas svima dostupna mogućnost da vide klipove sa seminara preko Interneta. Web je svuda oko nas. Pitanje je – u suštini – koliko ovaj novi medij menja i preoblikuje sadržaj koji nudi – odnosno, način na koji mi taj sadržaj pratimo, doživljavamo i razumemo.

U tome i jeste stvar: Web je totalno bljutav i bezukusan. Prosto, ne donosi doživljaj. Kako to već biva, neke stvari se srećno slože, a neke ne. Ponekad ton i slika idu zajedno, ponekad ne. Meni lično uglavnom je krajnje dosadno da gledam u statičan ekran na kome učitelj stoji, priča i objašnjava apstraktne pojmove. Jednostavno, kognitivno se ne uklapa u naše iskustvo da neko obučen u Keiko-gi stoji, govori i eventualno pomalo gestikulira rukama. A, opet, ako gledam kako neko u kontinuitetu izvodi tehnike, osećam potrebu da odmah pokušam da ustanem i ponovim ono što sam videla. Da to viđeno prenesem u svoj doživljaj koji moje telo može da primi i oseti.

Isto tako, naporno je pratiti izvođenje Aikido tehnike koju prate veštački ubačena glasovna objašnjenja ili tekst na ekranu oko vizuelnog sadržaja. Ovo brzo umara pažnju, i zato jako dobra objašnjenja često promaknu s radara.

Još gore od toga, ako se radi samo o kratkom isečku sa seminara – efekat je još slabiji, jer nedostaje kontekst iz koga je taj segment isečen. Jednostavno, nedostaje povezujuća ideja koju učitelj pokušava da prenese. Metodologija seminara najčešće podrazumeva da učitelj odabere jednu povezujuću ideju koju razvija počevši od uvodnih tehnika, preko različitih varijanti kretanja do krunskog dela predavanja i središta treninga. Bez te progresije – ukupne šanse da se uhvati celina lekcije – vrlo su male.

I eto paradoksa. Toliko obilje sadržaja na Webu, a tako su male šanse da ono bude od prave koristi.

Klipovi sa seminara uglavnom nisu vredni gladanja dva puta – prosto, ne isporučuju vrednost za uloženo vreme. Evo u čemu je problem: ne menjaju nas. Ne menjaju ravnotežu u nama, ne donose nove utiske, nova iskustva. Ostajemo obični posmatrači, pasivna publika. Statisti u kukuruzu.

A sad ponovo premotavamo film – i da se setimo zašto smo ovde? Zašto uopšte pričamo o Aikidou? Nije li Aikido obećanje unutrašnje promene i rasta? Usavrš
avanja sebe? Pobeda nad starim navikama? Ne znači li učenje Aikidoa spremnost da se otisne prema nepoznatom mestu, među nepoznate ljude i spremnost da se tamo nađe svoje pleme? Da, to je Aikido – putovanje kroz promene.

I kako to onda pomiriti sa prirodom sveprisutnog Weba?

Nadmetanje sa Webom na njegovom terenu je gubitnička strategija. Ali Web se može koristiti pametno – za traženje informacija o tome gde se u okolini mogu naći prilike za pravu promenu, prilike za sopstveni rast kroz suočavanje sa novim situacijama, za učenje iz prve ruke. Uostalom, od kada se to moć ljudskog duha završava ivicom ekrana?!

(Osmeh included!)

P.S. Osećam i znam da bi bilo nepravedno ne odati iskrenu za hvalnost učiteljici Jeleni koja me je uputila ka fascinantnim izvorima novih saznanja širom Evrope i u Japanu. Oni su me, sa svoje strane, dalje ohrabrili da otvoreno gledam u nepoznato, radujem se svemu novome što mogu da naučim, i sa uživanjem koračam stranim predelima i šumama noseći moju malu magičnu mrežicu za leptirove.Image may contain: one or more people, people standing, tree and outdoor

Mrežica za leptirove (drugi pokušaj) by