‘Htej’, ‘smej’…

Kada govorimo o samoodbrani, obično kažem da nisam instruktor samoodbrane i da ne umem nikoga da naučim da se bije na ulici. U stvari, vrlo jasno stavim svima do znanja da me ulična tuča ne zanima, i da takvu poduku potraže na nekom drugom mestu. Ali na časovima Aikidoa, sve vreme skrećem pažnju na jednu zaista neobičnu , ali bitnu istinu: a to je da nema zapovednog načina glagola ‘smeti’, ‘hteti’ i ‘moći’. Ne može se nekome reći: ‘Smej!’ ili ‘Htej!’, ili ‘Moj!’. Mimma Turco 6.Dan(Ovo zvuči kao šala-doskočica, ali iako se na časovima Aikidoa često šalimo, nikada nismo neozbiljni.) Stvar je u dubokoj semantičkoj istini  u poimanju radnji koje sadrže glagoli htenja, smelosti i mogućnosti. Te radnje pripadaju oblasti ličnih odluka. Smeš da probaš da padneš ili ne smeš; ne možeš da uklopiš svoje kretanje u kretanje druge osobe sve dok se ne dogodi da možeš; hoćeš – čak i kada se ne usuđuješ… Sve se ovo potpuno belodano jasno vidi u Aikido sali, iz dana u dan posmatramo svoj odraz koji se ogleda u tim malim ličnim odlukama… koliko i šta smemo i možemo, koliko hoćemo i kakvog je kvaliteta to što hoćemo, šta nam sve to naše unutrašnje biće nalaže… I gledamo kako se tokom vremena naše težnje i mogućnosti menjaju. Baš kao i naše smelosti. I naše poimanje sebe i svojih stremljenja i stavova.

Nepostojanje zapovednog načina ‘voljnih’ glagola odražava duboko usađeno stanovište da se na te voljne radnje ne može, niti pak sme, uticati, čak ni kada se pretvore u negacije. I to je ono što se u Donatella Lagorio 6.DanAikido sali nauči: niko nam ne može zabraniti da hoćemo, smemo ili možemo. U nemogućnosti zabrane ovih voljnih radnji sadržan se princip slobode, egzistencijalistički princip lične odluke u svakom trenutku življenja, bez obzira na stepen ‘ograničenosti’ snage, potencijala i mogućnosti koji je na raspolaganju. Upravo ovu lekciju učimo na stazi Aikidoa, i upravo nam na tu istinu skreću pažnju stariji od nas u Aikido sali. Učimo da se suočavamo sa sobom, da vidimo sebe, prihvatimo ono što možemo i distancu od onoga što još ne smemo.

Svi smo od malih nogu stalno doživljavali da nam nalažu da nešto hoćemo – iako mi to ne želimo, da možemo – iako znamo da ne možemo, da nešto smemo – iako znamo da se bojimo. Tu leži i deo problema i deo vrednosti koračanja stazom Budoa. Vidite li sada koliki je posao pred instruktorima u Aikido sali?! Naspram tog trnovitog puta, naučiti nekoga da šutne nasrtljivca u cevanicu nije vredno pomena, zar ne?!

Autor: Jelena Drvendžija

'Htej', 'smej'... by