Arhive oznaka: aikido dojo

Šta je Aikido?

Šta je Aikido?

Jelena Drvendžija, 3.Dan - Šihogiri bokenAko se pitaš: Šta je to Aikido? Da li je Aikido za mene? Koju školu da odaberem? … i pri tom si student, u decembru ćeš imati priliku da nađeš odgovore na sva ova pitanja. Aikido Dojo Dunav tokom čitavog decembra organizuje besplatne treninge Aikidoa za sve početnike studente. Potrebno je samo da se pojaviš na treningu (ponedeljak, sreda ili petak od 20:00 do 21:30) u sali Aikido Dojo Dunav u ulici Narodnih heroja 30, Novi Beograd. Uvek nas možete pozvati i telefonom na 069 – 312- 68 – 06.

Da bi znao šta te očekuje u jednom Aikido dođou pogledaj

Aikido za početnike

Kako odabrati borilačku veštinu

Kada razmišljamo o tome da bi se bavili nekom borilačkom veštinom, naravno, prvo pitanje je kako odabrati borilačku veštinu. Da bi znao šta je Aikido i da li je to borilačka veština za tebe, najbolje je da probaš. U samom dođou lako ćeš videti da li je to pokret, ritam, uopšte ambijent koji tebi odgovara. Mesec dana je dovoljno vremena da ili zaključiš da Aikido nije za tebe ili ostaneš nepovratno inficiran lepotom Aikidoa.

Aikido i samoodbrana

Uvod u Aikido

Umesto dobrodošlice

Drugi korak je naći odgovarajuću školu

U Aikidou, za razliku od ostalih borilačkih veština, nema takmičenja, nema pobednika i nema poraženih. Nema šampiona, ali nema ni gubitnika. Ne postoji najbolji i najjači učitelj, niti najbolja škola. Aikido je traganje i prvi korak u tom traganju je traganje za učiteljem. Kad budeš u dođou koji je za tebe znaćeš. Ako ga ne nađeš iz prve, probaj sledeći…

Kad pronađeš školu i učitelja shvatićeš da ni tu nije kraj tvoje odgovornosti. Učitelj ti neće dati Aikido. Pokazaće ti put i naučiti te kuda da gledaš. Ostalo je na tebi. Slučajni prolaznici ti mogu pomoći tako što će ti tu i tamo staviti pokoji znak pored puta.

Aikido u svakodnevnom životu

 

 

Psi hramovnici

’Fu’ psi.

Tako ih zovu: ’fu’ psi.

Niste do sada primetili, je li?! Ne mari, tu su oni, motaju se oko vrata vašeg dođoa. U današnje vreme teže ih je primetiti. Gotovo su nevidljivi. Većina ljudi ih nikada ne primeti, čak ni kada im se prikažu pred očima u sred bela dana. Većina nas prosto ne obraća pažnju. Ali oni su, svejedno, tu – tvrdim vam. Pazite ih se. A mogu vam postati i saveznici – ako naučite da ih razumete.

Hram Tozan, Japan

komainu

Kada se daju videti, obično su ponačinjeni u bronzi ili kamenu. Govorim, naravno, o statuama koje po tradiciji čuvaju ulaze u hramove i druga važna zdanja. U stvari su to lavovi, ali nikada to ne bi rekli po njihovom izgledu. Izgledaju baš kao psi, i zato se danas tako i zovu. Kineski ’fu’ psi. Ili ’komainu’ na japanskom. Oni su čuvari dveri. Ponekad su ponačinjeni i u obličju namrgođenih, opakih božanstava rata. Nisam sigurna kako se tada zovu.

Često sam se pitala zašto bi neko uopšte postavljao pse, lavove, demonska božanstva ili bilo šta slično pred svoja vrata?! Oni su čuvari, tu su da zaštite. Da zaštite – šta i od koga? Da odagnaju zloćude prevrtljivce iskvarenog duha?! To mi nikada nije imalo smisla. Istinske vrednosti hramova nikada ne mogu biti poharane, i nije li upravo hram ili škola ili dođo mesto u kome se ljudima nudi način da sebe učine boljim? Ako smo svi tako ispravni i savršeni, zašto su nam takva mesta i dalje potrebna?

Trebale su mi godine vežbanja Aikidoa dok nisam uvidela o čemu se radi. Za to vreme sam često posmatrala kako ljudi dođu u salu, provedu sa nama neko vreme i onda nestanu. Iz čista mira… Pojedu ih psi-hramovnici. Videla sam ljude koji su vežbali mesecima ili čak godinama i onda, najednom, kao da više nisu kadri ni blizu da prođu vratima dođoa. Opet – zbog pasa.

A ja?? Meni se Aikido uvek dopadao, ali moje srce nikada nije bilo ono što bi ljudi nazavli – pravoverno. Menjala sam učitelje, odlazila iz sale u salu, od jednog kluba do drugog. Pre desetak godina, kada sam došla u sadašnji klub, sećam se kako je u jednom periodu moj ego stučenog nosa doslovce cvileo od frustracije zbog mog, svima belodanog, neznanja. Jedino je neki bledunjavi, ali nepokolebljivi prkos razgonio režeći čopor pred vratima dođoa… Čula bih ih satima pre treninga. Kadkad sam ih čula i u snu.

Onda sam shvatila: umetnici i zidari nisu te statue postavljali pred hramove kao stilsku dekoraciju. Ne, postavljali su ih pred vrata kao iskrenu preporuku i upozorenje namernicima. Kao iskreni savet: pazite šta nosite sa sobom. U hramu ili svetilištu ili u dođou ste dobrodošli, ali pre nego što uđete postavljen vam je znak da obratite pažnju šta donosite sa sobom. Psi-hramovnici su u nama. Meni se čini kao čin pažnje i uljudnosti što su u prošlosti pred takva mesta postavljali statue čuvara. I ma koliko rano pre treninga da pođete od kuće, ma koliko da žurite, psi-hramovnici će uvek stići pred dođo pre vas, verujte. Čekaće vas. Uprtih očiju.

Šta radiš ti uopšte ovde? Šta hoceš ti ovde? Zašto nisi negde gde je zabavnije, ili ugodnije? Zašto ne čitaš knjigu, ne gledaš neki dobar film? Zašto se ne baviš nečim kreativnim, ha? Zašto ne pokušaš da radiš nešto što će ti doneti koji dinar? Zašto ne spremiš taj ormar već jednom? Zašto ne izlaziš, zašto se ne baviš svojim životom? Šta će tebi sve ovo? Misliš da ćeš postići nešto? Misliš da si talentovan? Toliki su talentovaniji od tebe… i brže napreduju, normalno. Imaš previše godina. Imaš dve leve noge. Nemaš nikakvu kondiciju, Sediš po čitav dan. Slabunjav si, predebeo si, prespor si. Na kraju, aman, nemaš li ti ništa bolje da radiš sa svojim životom?!

Možeš milion puta da prođeš pored njih i uprkos njima, i možeš svako veče da odlaziš u dođo, ali nikada ih se nećeš osloboditi. Oni će uvek biti tu, motaće se oko vrata. Ako i ne uspeju da ti dođu glave, mnogo puta gledaćeš kako nestaju tvoji drugari, možda čak i tvoji sopstveni učenici.

Nisam sigurna kako učitelji izlaze na kraj sa njima. A možda nauče da se provlače. I dalje nisam uverena u pravovernosti svoga srca, ali zasigurno znam da ovo ima veze sa srcem. Sa srcem i sa potrebom: proćićeš kroz ta vrata zato što to želiš, zato što osećaš, zato što ništa drugo u tom ternutku ne želiš da radiš više nego da uđeš u tu salu i budeš tamo. Zato što je ta želja u tom trenutku snažnija nego tvoj strah ili tvoje sumnje. Proći ćeš kroz ta vrata samo ako je tvoja želja istinita, ako ti osećaš da je istina da je to bolje mesto za tebe nego bilo koje drugo.  Prolazak kroz ta vrata je svaki put životno pitanje – pitanje tvog života, lepote upoznavanja sebe, ovladavanja svojim duhom i tvojim istinskim bićem. Kako uopšte možeš da se dvoumiš?!

Za utehu, kad zakoračiš u salu znaš da su i svi oni koje vidiš unutra takođe morali da prođu pored svojih pasa. I njih njihova sopstvena želja i potreba nosi i vodi. To su tvoji partneri u sali, sa njima vežbaš iz dana u dan. I razumeš da njihovi psi laju i reže drugačije od tvojih, ali da svako od nas mora da se suoči sa sopstvenim vrtlogom postojanosti i nesigurnosti. Daj sve od sebe da zajedno stvorite što opipljiviju atmosferu razumevanja i podrške, znajući da svako od vas, i svako ko uopšte dođe u salu mora prvo svaki put da izađe na kraj sa psima-hramovnicima i svojim sopstvenim poricanjima. 

Jednog dana kada posustaneš pred vratima dođoa, treba da znaš da nisi ni prvi, a sigurno nisi ni poslednji. I treba da znaš da uvek postoji neki trenutak kada je pravo vreme da se okreneš i vratiš kući, ili da nađeš sebi novi dođo, ili da zakoračiš na potpuno drugu stranu. Tvoj učitelj, tvoj dođo, tvoji drugari sa treninga, godine vežbanja, povrede i radosti – svemu tome odrešito okreni leđa. Hrabro zakorači prema novim horizontima koji te više privlače, bez zastajkivanja i bez samosažaljenja.

Moraš, ipak, znati, ma gde da si se uputio – da će tvoji psi-hramovnici tamo stići pre tebe. Većma će se oni postarati da te dočekaju kraj neke nove kapije.

Autor: Jelena Drvendžija

Kokyu Ho

Netoksični dođo

Dok vežbaš Aikido, dozvoli sebi da uživaš.
Uživaj u pokretu, radi njega samog.
Nemoj opsesivno pokušavati da tehniku odmah izvedeš ’ispravno’. Samo ćeš se obeshrabriti i početi sebi da prigovaraš kako ’to ništa ne valja’.
Ili ćeš početi da razgovaraš sa partnerom, umesto da vežbaš.
Niko te ne procenjuje i ne ocenjuje.
Nisi na ispitu.
A nisi ni nespretnjaković.
Jednostavno priđi partneru i izvedi pokret.
Onda, ponovo. Još jednom.
I onda nastavi da ponavljaš.
Ponavaljanje će obnoviti povezanost između tvog uma, tela i tvoje energije. Time će i pokreti postati rafiniraniji.
I to ne zato što ćeš dopreti do nekakvog intelektualnog razumevanja, iako će i to doći, već zato što će te pokret uzeti pod svoje.

Kretanje je život

Sensei Zuko Domeniko - Konkyu nage

Udah, pokret i izdah…

Udah… izdah. Disanje i pokret.
Učini sve što je u tvojoj moći u tom pokretu i onda ga zaboravi.
Nisi došao da sudiš bilo kome, niti bilo ko sudi sebi.
U dođo si došao da se pročistiš od svih natruha i balasta koji te sprečavaju da budeš najbolji mogući ti.

Dođo je mesto gde, uz zahvalnost, imaš priliku da budeš ti.
Odustani od poziranja, glume i visokih očekivanja. Budi samo onaj najbolji mogući ti.

Uzdisanje nad dubokim mislima je beskorisno i jalovo.
Pokušavanje da umom dopreš do razumevanja tehnike pre nego što je izvedeš ravno je gubljenju vremena.
Uradi bilo šta. Bilo šta je već početak.

Ne postoji „pogrešan“ pokret

Postoji samo pokret koji je više ili manje u skladu sa situacijom, ali za početak možeš da uradiš samo ono što je u tvojoj moći, eto tako.
Što se više krećeš, pokret postaje sve bolji. Napredak je prosto – nizbežan!
Ali samo pod uslovom da se krećeš.
Stajanje i gledanje neće te odvesti nikuda.
Prosto učini ono što ti se učini najboljim u tom trenutku, i onda ga slobodno zaboravi. Pusti da taj pokret prohuji i da ga više nema. Nema ga.
Sutra je novi dan.

Zapamti, ipak, ovde se radi o borilačkom putu. Jedina stvar koja te neće odvesti nikuda osim u turobnost i bol – jeste da se zatvoriš, slediš i ukočiš.

Sensei Zuko Domeniko - Tenchinage

Pokret

Kočenje je refleksna reakcija, proizvod stare, preživljene traume, roditeljskog ukoravanja ili loše poduke gde su ti govorili da to što radiš ne valja, da je pogrešno, da ne valjaš, da si loš, da si prespor, predebeo, prestar, da nisi dorastao, da si šeprtlja, da si prenizak ili …
Ništa od ovoga ne nosi poduku i ne uči te da postaneš bolji. U suštini, takva ’poduka’ nije ništa drugo do nasilje. Nisi ti taj koji je ’pogrešan’, već je to nasilnik koji te sputava. Daj sebi priliku da ne budeš pogrešan, daj sebi pokret.

Niko ne očekuje da ti tehnika bude besprekorna

Barem ne u prvih pedeset godina. Posle pedeset godina moraćeš ozbiljno da se posvetiš rafinisanju svoje tehnike.
I…
Tome nikada neće biti kraja. Ali sada je – sada.
Počni privim malim korakom.
Čak i najveći učitelji, i najiskusniji majstori i dalje uče i nikada ne prestaju da uče.

Prema tome, dok treniraš dopusti sebi da učiš i da uživaš u tome.
Da, istina je, nalaziš se u tradicionalnom dođou. Pokaži poštovanje.
Da, istina je, vežbaš borilačku veštinu. Probudi svoje instinkte, svu budnost i pažnju.
Da, istina je: vežbaš kretanja, vežbaš um i  duh, to traži da budeš prisutan celim bićem.
Ali prevashodno, zatisni svoj ego, dnevne brige, svoju prošlost, tuđa očekivanja i pritiske. Ostavi ih napolju.

Kada se na ulazu u dođo nakloniš, potrudi se da osetiš kako ulaziš u ’duhovni prostor’ gde ti i tvoji prijatelji razmenjujete energiju, ne napade.

Ostalo je manje važno.

Ništa u vezi sa tobom nije „neodgovarajuće“

Svakom od nas se događa da tu i tamo zarđamo od životnih okolnosti i nedostatka prilike da fino naštelujemo svoj lični instrument za život, svoj duh i celokupno svoje biće.

Jelena Drvendzija - Koshinage

Dopusti pokret…

Iako poneko dozvoli sebi da to zaboravi, svi smo mi počeli sa „određenom“ dozom nespretnosti, tri leve noge i šeprtljastostim mlataranjem, ako ne i samodestruktivnim navikama pokupljenim uzput, iz sporta ili neke druge veštine.

I to je život. Prihvati ga. Prihvati sebe. I prihvati da svaka nova aktivnost koju upoznaješ po prvi put nosi određenu dozu neprijatnosti. To je posledica promene. Promene uznemiravaju naše navike, inerciju našeg okamenjenog, ustaljenog i poznatog života.
Nije to ništa naročito, to je samo još jedna stvar koja će se vremenom menjati.
Aikido se uči kroz stalan, uporan, nanomilimetarski sticaj novih pokreta. Transformacija je neminovna, ali joj treba dati vremena i priliku da se izbori sa starim.

Promena je lekovita, i za tebe i za one oko tebe, i za društvo, pa i za svet.
Još jednom, uživaj dok vežbaš, dok učiš, dozvoli sebi da se krećeš, dozvoli sebi pokret. Budi dobar prema svom instrumentu za život.

Autor: Jelena Drvendžija