Arhive oznaka: Aikido trening

Aikido za početnike – osnovne informacije

Šta je Aikido?

Aikido nije sport i nema ničeg zajedničkog s tučom.nikyo

Cilj u sportu je izdejstvovati pobedu, a tuča se uči na ulici. Agresiji i samoljubivoj dominaciji nema mesta u Aikido sali.

Aikido je vrsta komunikacije koja stalno teži samokorekciji u usaglašavanju s trenutnom situacijom. To ne znači uvek biti brži ili jači od druge osobe… ili znati gde boli ako se udari. Kada se vežba na miroljubiv način, Aikido pokazuje put ka iskrenom usavršavanju i primenljiv je u svakom aspektu života i u svakoj prilici.

Aikido traži odgovore na pitanja: da li naše delovanje odgovara prirodi trenutka u kome smo se zatekli? Kakav stav i kakvo kretanje nas može dovesti do razrešenja situacije bez upotrebe sile? Koliko dobro ’’čitamo’’ ono što nam se u trenutku događa? Aikido nudi prostor za istraživanje načina da postignemo ravnotežu sa sobom i sa situacijom i da mirno delujemo u skladu sa momentom.

Kako izgleda jedan treningu u Aikido Dojo Dunavu?

Treninzi u našoj sali uvek počinju vežbama disanja i razgibavanjem i zagrevanjem. Ovim se pripremamo za drugi deo treninga u kome se uvežbavaju Aikido tehnike. Trening se uglavnom završava sa Kokju Ho. U svakom slučaju vrlo liči na Aikido Trening u Japanu.

Šta je potrebno od opreme za trening?

Od opreme, za početak, nije potrebno imati ništa specijalno. Dovoljno je poneti udobnu trenerku dugih rukava, donji deo trenerke i papuče (za hodanje od svlačionice do tatami-strunjača). Inače, Aikido se vežba u japanskoj odeći koja se zove Gi, a nosioci crnog pojasa nose preko i crne pantalone koje se zovu Hakama. Više informacija možeš potražiti na stranici Oprema za vežbanje.

Da li je moguće samo gledati jedan trening?

Naravno. Predlažem da svratiš i vidiš kako izgleda trening, ili još bolje da poneseš ugodnu trenerku i probaš da li ti Aikido pokreti odgovaraju, kakva filozofija leži iza tehnika i kako se osećaš u svemu tome, kako ti prija ili ne prija…  Ko zna, možda otkriješ da si u stvari rođen za – recimo, taj origami?!?

Sa koliko godina treba početi sa treninzima i da li moram da budem u dobroj fizičkoj kondiciji da bih trenirao Aikido?

Godine nisu nikakav ograničavajući faktor za početak vežbanja. Isto važi i za fizičku kondiciju. (U Aikidou kondicija je vrlo ‘specifična’ i nikako ne uključuje odrednice kao što su ‘sprint na 100m’ ili ‘skok u dalj’. :)) U stvari, ma kako paradoksalno zvučalo, pravilo je da zreliji vežbači brže napreduju. Ranija iskustva u sportovima i veštinama, takođe su nebitna, iako bi bilo sjajno da znaš, recimo, origami. (Šalim se!) OK, da budemo pošteni do kraja, potrebno je i dosta entuzijazma i dobre volje.

Da li postoje neka posebna pravila ponašanja u Aikido Dojo Dunavu?

Da. Aikido je japanska borilačka veština i u našoj sali poštuju se pravila kao i u svakom japanskom dođou. Svaki trening otpočinje i završava se naklonom koji se u japanskoj tradiciji bitno razlikuje od mesta koje klanjanje ima u evropskoj kulturnoj baštini.. Članak Ponašanje na tatamiju sadrži glavne odrednice etikecije u jednoj Aikido sali.

Koliko puta nedeljno moram da treniram?

Broj treninga u nedelji je vrlo individualna stvar: u suštini, rekla bih da zavisi od tvog apetita za vežbanjem. Naše želje i naše mogućnosti se ponekad uklješte pod pravim uglom i to ume da nam napravi unutrašnji kratak spoj. Kada počnemo da vežbamo prvo se suočavamo sa promenom ritma života, doslovce ‘pravljenjem’ mesta za Aikido u svom danu/nedelji, pa onda sa navikavanjem na taj ritam, pa potrebom da strpljivo pravimo male korake u tehnici, pa tako redom. To deluje banalno, ali u praksi, iz dana u dan, život nameće svoje zahteve i uopšte nije tako lako izaći na kraj sa svim raznoraznim zahtevima i pritiscima – unutrašnjim i spoljašnjim. Vežbati tri puta nedeljno je sjajno, ali se teško postiže, a vežbati jednom je bolje nego napustiti svoju želju da se bavimo sobom na način koji nas privlači…

Da li postoji verovatnoća da se na treningu povredim?

Od kad vežbam Aikido nikad se niko nije povredio na treningu. Naravno, verovatnoća postoji, ali isto tako možeš se povrediti i na ulici i kod kuće… Na treningu smo valjda svi svesni da se ipak bavimo borilačkom veštinom i svi su dodatno oprezni da slučajno nekoga ne povrede. Aikido nas i podučava kako da se, bez povreda, izvučemo iz nezgodnih situacija.

Šta je Aikido?

Šta je Aikido?

Jelena Drvendžija, 3.Dan - Šihogiri bokenAko se pitaš: Šta je to Aikido? Da li je Aikido za mene? Koju školu da odaberem? … i pri tom si student, u decembru ćeš imati priliku da nađeš odgovore na sva ova pitanja. Aikido Dojo Dunav tokom čitavog decembra organizuje besplatne treninge Aikidoa za sve početnike studente. Potrebno je samo da se pojaviš na treningu (ponedeljak, sreda ili petak od 20:00 do 21:30) u sali Aikido Dojo Dunav u ulici Narodnih heroja 30, Novi Beograd. Uvek nas možete pozvati i telefonom na 069 – 312- 68 – 06.

Da bi znao šta te očekuje u jednom Aikido dođou pogledaj

Aikido za početnike

Kako odabrati borilačku veštinu

Kada razmišljamo o tome da bi se bavili nekom borilačkom veštinom, naravno, prvo pitanje je kako odabrati borilačku veštinu. Da bi znao šta je Aikido i da li je to borilačka veština za tebe, najbolje je da probaš. U samom dođou lako ćeš videti da li je to pokret, ritam, uopšte ambijent koji tebi odgovara. Mesec dana je dovoljno vremena da ili zaključiš da Aikido nije za tebe ili ostaneš nepovratno inficiran lepotom Aikidoa.

Aikido i samoodbrana

Uvod u Aikido

Umesto dobrodošlice

Drugi korak je naći odgovarajuću školu

U Aikidou, za razliku od ostalih borilačkih veština, nema takmičenja, nema pobednika i nema poraženih. Nema šampiona, ali nema ni gubitnika. Ne postoji najbolji i najjači učitelj, niti najbolja škola. Aikido je traganje i prvi korak u tom traganju je traganje za učiteljem. Kad budeš u dođou koji je za tebe znaćeš. Ako ga ne nađeš iz prve, probaj sledeći…

Kad pronađeš školu i učitelja shvatićeš da ni tu nije kraj tvoje odgovornosti. Učitelj ti neće dati Aikido. Pokazaće ti put i naučiti te kuda da gledaš. Ostalo je na tebi. Slučajni prolaznici ti mogu pomoći tako što će ti tu i tamo staviti pokoji znak pored puta.

Aikido u svakodnevnom životu

 

 

Ko nas to gleda iza ogledala

Prvi dani u dođou

Svi znamo kako to izgleda kada smo početnici i prvi put dođemo na trening Aikidoa. I poznato nam je koliko je to neobično osećanje i koliko nam je sve strano: obukli smo neku čudnu odeću, zavezali nekako pojas, klanjamo se i mumlamo neke strane reči, nervozno i nesigurno imitiramo neku neshvatljivu etikeciju. Onda počne trening i malo po malo učimo kako ne znamo ni da sedimo, ni da stojimo, ni da hodamo, o padanju i da ne govorimo… Ostali u sali nas gledaju i sležu ramenima s razumevanjem. Krišom skreću pogled u stranu…

Dan za danom

Cilj je uvek isti: uraditi tehniku kako valja i ako je moguće – iz prve, što se retko dešava. Zapravo, gotovo nikad. Pre nego što išta uradimo kako valja, čeka nas čitava jednaSeiza otrežnjujuća večnost u kojoj smo potpuno pogrešni, spetljani, vezani u čvor, smešni i teturavi, besprizorno trapavi… pa onda, umišljeno celomudreni, gordo nadmeni… pfffff pa onda pijani od neprikosnovenosti i šta sve ne. Svi smo to prošli, u svakoj Sali se to događa, i naravno, događaće se i dalje.  No, kap znoja na tatamiju jednako je klizava za majstora koliko i za početnika. ’’Čak i majmunu se desi da padne s drveta’’, kaže jedna stara kineska poslovica.

Sticanje iskustva

Jednom sam od starijeg drugara čula da Aikido tehnika ne može biti dobra ako nije lepa – i ne može biti lepa ako nije prava. Ni tada, ni sada nisam se slagala sa ovim stavom. Činilo mi se da podgreva kvazi-holivudsko bahato glumatanje. U svakom slučaju, uvek mi se činilo da svako u dođou može da prozre takvog ’terminatora’ za tili čas. Samopregor, zahvalnost, disciplina, skromnost i neprestano samoispitivanje donose daleko bolji ’imidž ’ od krvožedne oštrine.

Klackalica za instruktore

Istinski nadareni i nadahnuti instruktori prilaze svojoj ulozi bez isticanja svoje ličnosti. Takvi instruktori se prepoznaju po svom razumevanju, produbljenošću i istančanim osećajem za meru. Njihova elegancija potiče iz jezgra zahvalnosti s kojom gledaju na svetAikido: Kokyu nage oko sebe, iz mašte i iz ljubavi prema životu. Takve osobine Japanci vezuju za termin ’shibumi’. Nadareni i nadahnuti instruktor nema interesovanja da se zagleda u ogledalo, širi ramena, seče oštrim pogledom sve oko sebe i s neodobravanjem se odnosi prema svakoj nespretnosti i neznanju drugih. ’Shibumi’ je nešto što se ne vidi u ogledalu i ne odnosi se na pojas, niti na rang, niti obavezno dolazi sa stažom, ili godinama, ili samodestruktivnim, zatupljujućim ponavljanjem… istog. Izgled često vara, lažni imidž još češće… Konačno, svi znamo kako se car proveo u svom novom odelu.

Ogledalo koje ’shibumi’ glača pruža odraz iznutra, nikad spolja. Nekima je interesantnije da glačaju svoje ogledalo iznutra, a nekima da pilje u svoju spoljnu sliku i priliku. Ogledalu je svejedno. Ono uvek daje odraz – onome ko ume da gleda.

Autor: Jelena Drvendžija

Džepni durbin ili umemo li da učimo

Samospoznaja

Dok vežbamo, na treningu, dešava se da smo u prilici da vidimo aspekte svog života koji nam inače izmiču u bašti  šarenolike svakodnevice. Tako, na neki način, Aikido može da posluži kao durbin za posmatranje sopstvenog bića, kao neka vrsta džepnog ogledalceta. 

Naš instruktor u nekom trenutku spoznaje zapaža savršeno jasan odraz naše ličnosti i daje nam neprocenjivo vredne savete koje nam mogu razrešiti čvorove i nedoumice sa kojima se rvemo godinama. I može mu biti stalo da nas uputi u to što je prepoznao.

‘’Imaš li strpljenja da ostvariš povezanost sa svojim ukeom ili jurišaš bezglavo u zbrzanu tehniku? Da li se ta ista crta ogleda i u načinu na koji voziš automobil, žurno i nestrpljivo’’?

‘’Da li otpočinješ tehniku ulažući samo polovičnu energiju , a onda ’uhćeš i pufćeš’ i škrgućeš zubima i vučeš ukea koji je, ispostavilo se, daleko jači ili hitriji nego što si unapred očekivao? Da li se i inače u životu provlačiš po principu ’’Ma, lako ćemo!’’ i ’’Zbudžićemo nešto, bre!’’, umesto da uložiš celokupnu svoju pažnju na svaki pojedinačni zadatak na poslu, svakog klijenta, svaki predmet koji ti se nađe na stolu’’?!

‘’Da li nam je uklapanje u pokretu tai-no-henko već u samom začetku osujećen zbog toga što sebi dozvolimo da nas optereti postojanje ukeovog snažnog hvata za ruku? Da li nam inače u životu strepnje i brige zagorčavaju i truju misli’’?

Da li smo opsesivno fokusirani na tehničke detalje koje čine da tehnika nikada ne deluje spontano i prirodno? Da li smo spremni da gazimo po tuđim osećanjima, zarad tvrdoglavog istrajavanja u nekom našem principijalnom stavu? Umemo li da pronađemo prostor lične slobode pokreta i misli u tome što nas podcene, i povrh, umemo li to da iskoristimo?

Nije li lekovito to što često kada se mučimo sa tehnikom,  pa nam instruktor skrene pažnju na neku našu problematičnu tačku, možemo da razmotrimo ima li ta manjkavost odraz i u široj slici našeg života? 

A da razmislimo? Nije li jedino pošteno da zauzvrat za sve te sate koje provedemo vežbajući, dobijemo nešto životno vredno?! Samoodbrana je privlačan motiv, ali koliko smisla ima čekati na priliku da Aikido upotrebimo za nešto što nam možda nikada neće biti ni od kakve koristi? Koliko su nam vredne lekcije iz Aikido sale?! A znamo li da ih iskoristimo?! Znamo li da učimo?! Želimo li da znamo?! (Osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija

Ukemi ili ujedi čudovište za jezik

Stotinu ćeš puta pasti s konja dok jednom ne naučiš jahati, zlatno je pravilo koje vekovima živi u srcu tradicije konjičkog sporta. Pasti s konja, a ostati nepovređen, deo je jahačkog umeća. A pad s konja je odneo više života nego svi  dvoboji. Pad s konja je krajnje opasan protivnik.

Pad

Naši stari su znali za ovo. Isto tako su znali kako im valja činiti s konjima. Mnogi od njih su bili vojnici konjičkih odreda ili konjički oficiri. Koliko u prošlom veku, naši dedovi i pradedovi, konjanici, jurišali su u punom galopu na neprijateljske linije. Borili su se u pravim pravcatim bitkama. Smrt ih je sustizala samo jednom u životu. 

Jednom li pogrešiš, može biti da nikada ne dobiješ narednu priliku.

Danas je drugačije. Jahanje je postalo sport, kao i mnoge borilačke veštine. Sve se svelo na blago i površinsko, rekreativno, imitiranje fundamentalnih tradicija. Firmirana oprema, od zori-papuča do štapa i mača. O futroli za alat i da ne govorimo. A, o zlatnim slovima izvezenom imenu na obiju?! Gizdavi beli keiko-gi i besprekorna hakama. Stvorovi iz mašte. Stvar prestiža. Fantazija.

Za Budoku, strah od neuspeha ne postoji. Strah neizbežno priziva neuspeh. Za potrebe vežbanja, pak, neuspesi su u početku pravi dar. Oni nas teraju da učimo.

Učenje je put ka razotkrivanju nepoznatog koje leži svud oko nas. Nepoznato oko nas upoznajemo suočavajući se s njim direktno i bez zazora. Odmeravamo ga, isprobavamo i odabiramo mogućnosti na raspolaganju.

Ukemi je svuda. Bez ukemija, kada jednom padnemo – teško ćemo ustati.

Pre nekog vremena, sam imala priliku da razgovaram sa negdašnjom šampionkom konjičkog sporta u preskakanju prepona, Italijankom iz Verone. Uz polustidljivi osmeh, priznala mi je da je u mladosti namerno padala s konja da bi naučila da izađe na kraj sa iznenadnim survavanjem sa sedla. Namerno se suljala niz gelendere u staroj neorenesansnoj zgradi gde je odrasla.

Gledala sam je u čudu, kičmom mi je prošla jeza. Do tada sam verovala da jedino džudisti i golmani priznaju važnost učenju padova kako bi sačuvali svoju kožu. A ova osoba je padanje naučila rušeći sebe s konja i stroglavljujući se nad vijugavim stepeništem.

Strah

Pravi protivinici, oni koji nam dođu glave, koji nas najgore povrede… su strah i sumnja. A zanšin, anđo daza, kokoro, to nisu stvari koje se daju naučiti sedeći u fotelji. 

Sećam se vremena, pre dosta godina, kada sam kao devojčica stajala u uglu dođoa, dakle ne na konju, nego na svojim lelujavim nogama, gledala u tatami: pod je delovao taaaaako daleko, da se treba doslovce strmoglaviti nadole, do tatamija, beskrajno daleko od glave, od očiju. I upravo tu leži strah od neuspeha, od stropoštavanja na pod, od povreda – u glavi.

Glava puna strepnje, puna straha: nesigurnost, bojazan, neprijatnost neizvesnosti. Žmarci. Strah. Već vidiš sebe kao nesrećnu gomilu na podu. Strah.

Ukemi

I kako onda protiv toga? Ukemi.

Prebacuješ se preko glave, preko boka, navrat-nanos, nekako, kakogod, sav uglast, komičan, teturav, kao pokvareni robot, nespretno mlataraš na sve strane, kotrljaš ukoso i naopako… Pa, sledeće večeri ponovo ugrizeš čudovište za jezik i ponovo se kotrljaš: preko glave, navrat-nanos, kao pokvareni robot… I onda, narednog puta, ponovo… ti i čudovište, navrat-nanos…

Koliko puta uradiš ukemi na treningu? Po starom pravilu, što više vežbaš, sve bolje ide.

Koliko puta te je ukemi spasao u zaista opasnim situacijama? Na plaži ispod klizavog tuša? U šetnji šumom, kada neoprezno staneš na vlažnu mahovinu? Koliko puta si padao sa bicikla? A na poledici? Koliko puta si čuo nekog u dođou da ispriča kako se iznenada našao u vazduhu i instinktivno se skotrljao i ustao, kao da ništa nije bilo?! Svako od nas ima takve priče. Dešava se svima, i naravno, dešavaće se i dalje. Ukemi.

Hiljadu ukemija je tek ulaznica kojom otvaraš vrata beskrajnom nizu mogućnosti. Tome uopšte nema kraja.

Jednom kada prestaneš da se pribojavaš pada, gubljenja vertikalnosti, ostajanja bez oslonca, osećaćeš se sigurnije. Bolje ćeš i jahati, neopterećen i umiren saznanjem da ćeš se relativno bezbedno dokopati poda ukoliko bude potrebe. Bolje ćeš zamahivati mačem, bolje ćeš trčati, bolje kuvati ili čistiti pod, igrati salsu… živeti sigurniji u sebe.

Život je zlatni rudnik iskustava koja nam stoje na raspolaganju. Ali ne u zvezdama, ne. Sve dok stopalima dodirujemo zemlju, zvezde su nam nedostižne. A da bi prikupili zlatna zrnca, moramo dodirnuti tlo, moramo znati da je u redu prignuti se, prikloniti se tlu čitavim telom, sa potpunim puzdanjem da ćemo moći ponovo da se uspravimo.

Ovakvo saznanje nas hrabri da pritegnemo kajase svog života i držimo uzde u svojim rukama.

Tajna?

Vežbati, disati, rafinirati svoju energiju, uravnoteživati svoje pokrete, saznavati, gledati život u oči, svako malo ujesti kakvo čudovište za jezik i hodati uspravljene kičme. S ponosom i poštovanjem. Biti najbolji mogući ti.

Tada pad neće biti ništa što će te trajno sprečiti da se pridigneš i nastaviš svoj korak, svoju bitku ili svoj galop.

Uostalom, kakvo mi je to čudovište koje više nema jezik da njime prezrivo mrmlja i šuška i palaca?! (Osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija

Psi hramovnici

’Fu’ psi.

Tako ih zovu: ’fu’ psi.

Niste do sada primetili, je li?! Ne mari, tu su oni, motaju se oko vrata vašeg dođoa. U današnje vreme teže ih je primetiti. Gotovo su nevidljivi. Većina ljudi ih nikada ne primeti, čak ni kada im se prikažu pred očima u sred bela dana. Većina nas prosto ne obraća pažnju. Ali oni su, svejedno, tu – tvrdim vam. Pazite ih se. A mogu vam postati i saveznici – ako naučite da ih razumete.

Hram Tozan, Japan

komainu

Kada se daju videti, obično su ponačinjeni u bronzi ili kamenu. Govorim, naravno, o statuama koje po tradiciji čuvaju ulaze u hramove i druga važna zdanja. U stvari su to lavovi, ali nikada to ne bi rekli po njihovom izgledu. Izgledaju baš kao psi, i zato se danas tako i zovu. Kineski ’fu’ psi. Ili ’komainu’ na japanskom. Oni su čuvari dveri. Ponekad su ponačinjeni i u obličju namrgođenih, opakih božanstava rata. Nisam sigurna kako se tada zovu.

Često sam se pitala zašto bi neko uopšte postavljao pse, lavove, demonska božanstva ili bilo šta slično pred svoja vrata?! Oni su čuvari, tu su da zaštite. Da zaštite – šta i od koga? Da odagnaju zloćude prevrtljivce iskvarenog duha?! To mi nikada nije imalo smisla. Istinske vrednosti hramova nikada ne mogu biti poharane, i nije li upravo hram ili škola ili dođo mesto u kome se ljudima nudi način da sebe učine boljim? Ako smo svi tako ispravni i savršeni, zašto su nam takva mesta i dalje potrebna?

Trebale su mi godine vežbanja Aikidoa dok nisam uvidela o čemu se radi. Za to vreme sam često posmatrala kako ljudi dođu u salu, provedu sa nama neko vreme i onda nestanu. Iz čista mira… Pojedu ih psi-hramovnici. Videla sam ljude koji su vežbali mesecima ili čak godinama i onda, najednom, kao da više nisu kadri ni blizu da prođu vratima dođoa. Opet – zbog pasa.

A ja?? Meni se Aikido uvek dopadao, ali moje srce nikada nije bilo ono što bi ljudi nazavli – pravoverno. Menjala sam učitelje, odlazila iz sale u salu, od jednog kluba do drugog. Pre desetak godina, kada sam došla u sadašnji klub, sećam se kako je u jednom periodu moj ego stučenog nosa doslovce cvileo od frustracije zbog mog, svima belodanog, neznanja. Jedino je neki bledunjavi, ali nepokolebljivi prkos razgonio režeći čopor pred vratima dođoa… Čula bih ih satima pre treninga. Kadkad sam ih čula i u snu.

Onda sam shvatila: umetnici i zidari nisu te statue postavljali pred hramove kao stilsku dekoraciju. Ne, postavljali su ih pred vrata kao iskrenu preporuku i upozorenje namernicima. Kao iskreni savet: pazite šta nosite sa sobom. U hramu ili svetilištu ili u dođou ste dobrodošli, ali pre nego što uđete postavljen vam je znak da obratite pažnju šta donosite sa sobom. Psi-hramovnici su u nama. Meni se čini kao čin pažnje i uljudnosti što su u prošlosti pred takva mesta postavljali statue čuvara. I ma koliko rano pre treninga da pođete od kuće, ma koliko da žurite, psi-hramovnici će uvek stići pred dođo pre vas, verujte. Čekaće vas. Uprtih očiju.

Šta radiš ti uopšte ovde? Šta hoceš ti ovde? Zašto nisi negde gde je zabavnije, ili ugodnije? Zašto ne čitaš knjigu, ne gledaš neki dobar film? Zašto se ne baviš nečim kreativnim, ha? Zašto ne pokušaš da radiš nešto što će ti doneti koji dinar? Zašto ne spremiš taj ormar već jednom? Zašto ne izlaziš, zašto se ne baviš svojim životom? Šta će tebi sve ovo? Misliš da ćeš postići nešto? Misliš da si talentovan? Toliki su talentovaniji od tebe… i brže napreduju, normalno. Imaš previše godina. Imaš dve leve noge. Nemaš nikakvu kondiciju, Sediš po čitav dan. Slabunjav si, predebeo si, prespor si. Na kraju, aman, nemaš li ti ništa bolje da radiš sa svojim životom?!

Možeš milion puta da prođeš pored njih i uprkos njima, i možeš svako veče da odlaziš u dođo, ali nikada ih se nećeš osloboditi. Oni će uvek biti tu, motaće se oko vrata. Ako i ne uspeju da ti dođu glave, mnogo puta gledaćeš kako nestaju tvoji drugari, možda čak i tvoji sopstveni učenici.

Nisam sigurna kako učitelji izlaze na kraj sa njima. A možda nauče da se provlače. I dalje nisam uverena u pravovernosti svoga srca, ali zasigurno znam da ovo ima veze sa srcem. Sa srcem i sa potrebom: proćićeš kroz ta vrata zato što to želiš, zato što osećaš, zato što ništa drugo u tom ternutku ne želiš da radiš više nego da uđeš u tu salu i budeš tamo. Zato što je ta želja u tom trenutku snažnija nego tvoj strah ili tvoje sumnje. Proći ćeš kroz ta vrata samo ako je tvoja želja istinita, ako ti osećaš da je istina da je to bolje mesto za tebe nego bilo koje drugo.  Prolazak kroz ta vrata je svaki put životno pitanje – pitanje tvog života, lepote upoznavanja sebe, ovladavanja svojim duhom i tvojim istinskim bićem. Kako uopšte možeš da se dvoumiš?!

Za utehu, kad zakoračiš u salu znaš da su i svi oni koje vidiš unutra takođe morali da prođu pored svojih pasa. I njih njihova sopstvena želja i potreba nosi i vodi. To su tvoji partneri u sali, sa njima vežbaš iz dana u dan. I razumeš da njihovi psi laju i reže drugačije od tvojih, ali da svako od nas mora da se suoči sa sopstvenim vrtlogom postojanosti i nesigurnosti. Daj sve od sebe da zajedno stvorite što opipljiviju atmosferu razumevanja i podrške, znajući da svako od vas, i svako ko uopšte dođe u salu mora prvo svaki put da izađe na kraj sa psima-hramovnicima i svojim sopstvenim poricanjima. 

Jednog dana kada posustaneš pred vratima dođoa, treba da znaš da nisi ni prvi, a sigurno nisi ni poslednji. I treba da znaš da uvek postoji neki trenutak kada je pravo vreme da se okreneš i vratiš kući, ili da nađeš sebi novi dođo, ili da zakoračiš na potpuno drugu stranu. Tvoj učitelj, tvoj dođo, tvoji drugari sa treninga, godine vežbanja, povrede i radosti – svemu tome odrešito okreni leđa. Hrabro zakorači prema novim horizontima koji te više privlače, bez zastajkivanja i bez samosažaljenja.

Moraš, ipak, znati, ma gde da si se uputio – da će tvoji psi-hramovnici tamo stići pre tebe. Većma će se oni postarati da te dočekaju kraj neke nove kapije.

Autor: Jelena Drvendžija