Arhive oznaka: Aikido u životu

Mudrost je… kako da se sasvim živi

Pre dvadesetak godina otkrila sam jednu vrstu bavljenja sobom, rekreacije, borilačke veštine, umetnosti komunikacije… i šta sve ne, i koji se svi zovu zajedničkim imenom Aikido. Naziv asocira na treskanje leđima po strunjači, znoj pršti na sve strane, bolni jauci paraju uši… ali nije baš tako.

Lets dance!

Pre će biti da se radi o nekom starom američkom filmu u kome svi od tinejdžera punih snova do najgorih baraba i gangstera i domaćica, svi žele da se pojave u klubu gde muzika svira. Naročito je atmosfera fenomenalna: kombinacija blistave baletske dvorane i big band-a, svi su naelektrisani, od početnika do iskusnih vežbača – i apsolutno svi uživaju.  Pa, druženje i igra su bili prvi koji su odbacili rasne podele, odnosno pokazali koji je to nesvarljiv shit – if you can dance, lets dance. Patuljak s džinom, debeli sa mršavim, mladi sa starim, žuti sa belim… lets just bloody dance! Lets bloody live! Lets…

Uz sve poštovanje stroge etikecije, Aikido daje utisak dobrog provoda. Tempo ume da bude jako brz ili vrlo lagan i svrha je primiti energiju, otkotrljati se, pa ustati u jednom dahu,…  i uživati. Partneri se menjaju. Aikido sala nije mesto za ples i udvaranje (iako mnogi ljudi dolaze kao parovi i ljubav se desi svuda), već okuplja ljude koji uživaju u pokretu i ujedinjeni su tim zajedničkim interesom. Svi vežbaju sa svima, uloge se menjaju posle četiri izvođenja tehnike. Vežbanje sa istim partnerom traje obično do promene tehnike, ponekad dve promene i to nakon što se dogovore da je to okay, i svaki put se zahvale jedno drugom. Možda će kasnije u toku treninga vežbati opet.

Da li je Aikido za mene?

Kod Aikidoa genetski faktor nije presudan, lokalni talenti i zanesenjaci izniču podjednako među svim bojama i uzrastima. Nije retkost da u sali vidimo ljude u poznim godinama s takvim osećajem za sklad da  ne moraju nikakve egzibicije da pokazuju: takoreći jedva pomeraju stopala i delove tela.  A deluje hipnotično.  Svako ima šanse da bude dobar (što ne znači da svako jeste, to su različite stvari). Ima mladih i starih, debelih i mršavih, visokih i minijaturnih, svi vežbaju sa svima.

Kultura Dalekog istoka

U srži Aikidoa leži kultura Dalekog istoka. Naglu popularnost je stekao sedamdesetih i osamdesetih kada je popunio jaz između odlaska Brus Lija i tek dolazećeg Karate Kida. Naročito dobro se primio kod tadašnje generacije studenata. Aikido sadrži intrigantno dvojstvo: s jedne strane prilično je dinamičan i pun improvizacija jer mu koreni leže u nečemu što je u minulim vremenima bila borba mačem, kopljem i golim rukama, i kao takav on je idealan za mlade svih uzrasta. Sa druge strane, Aikido se oslanja na tradiciju ezoteričnih znanja o meditaciji, koncentraciji i vežbama disanja – što privlači odrasle, zrele ljude, mahom intelektualce.

Aikido kao igra

Razne studije potvrđuju da ljudi manje pate od depresija i mozak odlično funkcioniše ukoliko se redovno upražnjava neka vrsta igre. Aikido ima jednu dodatnu stranu – on polazi od toga da ljudi koji vežbaju zajedno i koji se možda nikada prethodno nisu sreli, poštuju jedan drugog, jer od njih oboje zavisi celo iskustvo i zajednički cilj je da u raspletu situacije steknu i uvid i estetsko iskustvo.  Aikido uči da konflikt nije tabu; da ga je moguće kontrolisati i usmeravati. Takođe, Aikido uči da ni kontakt nije tabu, ali da se granice ne smeju preći.

Magična tehnika

Jedna od univerzalnih osobina svakog zaljubljenika u Aikido je da veruje u postojanje magične tehnike. Nije mit u pitanju. Kompletno nepredvidiva stvar, ponekad se desi sa nekim sa kime si vežbao puno puta pre toga, a ponekad je u pitanju neko koga si video tada i nikada više. Desi se, i trenutak u kome shvatiš da se dešava je kao rađanje sunca u tvojim grudima, blage vatre i tečne miline i kako su tvoje grudi male jednom suncu, ono se širi i raste, i ti sa njim.

Takvi su trenuci sublimacija samog postojanja i svega što si do tada učio, bez budućnosti, planova i kalkulacija,  tvoja umetnost i tehnika je našla svoj par i sve to uz soundtrack nečega što bi u drugačijem ritmu bilo pogibeljno loše po naše zglobove, kosti i zdravlje. Neponovljiva, ova iskustva i kao sećanja menjaju agregatna stanja jednog običnog, kalcifikovanog ljudskog duha, they liquify and solify, make the deadest in the room come alive. Traju nekad par sekundi, nekada desetinu minuta, tek koliko traje dok instruktor ne promeni tehniku i ne razmeša vežbače.

Ja imam nekoliko koje čuvam. Ponekad, kad sam dobro raspoložena, čini mi se da sam totalno i neuračunljivo srećna da sam bila u stanju da učestvujem, stvorim svoju polovinu takve magije. A kad sam u lošem stanju pa se setim, razumem da je baš tako: nuračunljivo i neodgovorno sam srećna, jer sam ponekad saučesnik u magičnom. This is living.

Autor: Jelena Drvendžija

Ukemi ili ujedi čudovište za jezik

Stotinu ćeš puta pasti s konja dok jednom ne naučiš jahati, zlatno je pravilo koje vekovima živi u srcu tradicije konjičkog sporta. Pasti s konja, a ostati nepovređen, deo je jahačkog umeća. A pad s konja je odneo više života nego svi  dvoboji. Pad s konja je krajnje opasan protivnik.

Pad

Naši stari su znali za ovo. Isto tako su znali kako im valja činiti s konjima. Mnogi od njih su bili vojnici konjičkih odreda ili konjički oficiri. Koliko u prošlom veku, naši dedovi i pradedovi, konjanici, jurišali su u punom galopu na neprijateljske linije. Borili su se u pravim pravcatim bitkama. Smrt ih je sustizala samo jednom u životu. 

Jednom li pogrešiš, može biti da nikada ne dobiješ narednu priliku.

Danas je drugačije. Jahanje je postalo sport, kao i mnoge borilačke veštine. Sve se svelo na blago i površinsko, rekreativno, imitiranje fundamentalnih tradicija. Firmirana oprema, od zori-papuča do štapa i mača. O futroli za alat i da ne govorimo. A, o zlatnim slovima izvezenom imenu na obiju?! Gizdavi beli keiko-gi i besprekorna hakama. Stvorovi iz mašte. Stvar prestiža. Fantazija.

Za Budoku, strah od neuspeha ne postoji. Strah neizbežno priziva neuspeh. Za potrebe vežbanja, pak, neuspesi su u početku pravi dar. Oni nas teraju da učimo.

Učenje je put ka razotkrivanju nepoznatog koje leži svud oko nas. Nepoznato oko nas upoznajemo suočavajući se s njim direktno i bez zazora. Odmeravamo ga, isprobavamo i odabiramo mogućnosti na raspolaganju.

Ukemi je svuda. Bez ukemija, kada jednom padnemo – teško ćemo ustati.

Pre nekog vremena, sam imala priliku da razgovaram sa negdašnjom šampionkom konjičkog sporta u preskakanju prepona, Italijankom iz Verone. Uz polustidljivi osmeh, priznala mi je da je u mladosti namerno padala s konja da bi naučila da izađe na kraj sa iznenadnim survavanjem sa sedla. Namerno se suljala niz gelendere u staroj neorenesansnoj zgradi gde je odrasla.

Gledala sam je u čudu, kičmom mi je prošla jeza. Do tada sam verovala da jedino džudisti i golmani priznaju važnost učenju padova kako bi sačuvali svoju kožu. A ova osoba je padanje naučila rušeći sebe s konja i stroglavljujući se nad vijugavim stepeništem.

Strah

Pravi protivinici, oni koji nam dođu glave, koji nas najgore povrede… su strah i sumnja. A zanšin, anđo daza, kokoro, to nisu stvari koje se daju naučiti sedeći u fotelji. 

Sećam se vremena, pre dosta godina, kada sam kao devojčica stajala u uglu dođoa, dakle ne na konju, nego na svojim lelujavim nogama, gledala u tatami: pod je delovao taaaaako daleko, da se treba doslovce strmoglaviti nadole, do tatamija, beskrajno daleko od glave, od očiju. I upravo tu leži strah od neuspeha, od stropoštavanja na pod, od povreda – u glavi.

Glava puna strepnje, puna straha: nesigurnost, bojazan, neprijatnost neizvesnosti. Žmarci. Strah. Već vidiš sebe kao nesrećnu gomilu na podu. Strah.

Ukemi

I kako onda protiv toga? Ukemi.

Prebacuješ se preko glave, preko boka, navrat-nanos, nekako, kakogod, sav uglast, komičan, teturav, kao pokvareni robot, nespretno mlataraš na sve strane, kotrljaš ukoso i naopako… Pa, sledeće večeri ponovo ugrizeš čudovište za jezik i ponovo se kotrljaš: preko glave, navrat-nanos, kao pokvareni robot… I onda, narednog puta, ponovo… ti i čudovište, navrat-nanos…

Koliko puta uradiš ukemi na treningu? Po starom pravilu, što više vežbaš, sve bolje ide.

Koliko puta te je ukemi spasao u zaista opasnim situacijama? Na plaži ispod klizavog tuša? U šetnji šumom, kada neoprezno staneš na vlažnu mahovinu? Koliko puta si padao sa bicikla? A na poledici? Koliko puta si čuo nekog u dođou da ispriča kako se iznenada našao u vazduhu i instinktivno se skotrljao i ustao, kao da ništa nije bilo?! Svako od nas ima takve priče. Dešava se svima, i naravno, dešavaće se i dalje. Ukemi.

Hiljadu ukemija je tek ulaznica kojom otvaraš vrata beskrajnom nizu mogućnosti. Tome uopšte nema kraja.

Jednom kada prestaneš da se pribojavaš pada, gubljenja vertikalnosti, ostajanja bez oslonca, osećaćeš se sigurnije. Bolje ćeš i jahati, neopterećen i umiren saznanjem da ćeš se relativno bezbedno dokopati poda ukoliko bude potrebe. Bolje ćeš zamahivati mačem, bolje ćeš trčati, bolje kuvati ili čistiti pod, igrati salsu… živeti sigurniji u sebe.

Život je zlatni rudnik iskustava koja nam stoje na raspolaganju. Ali ne u zvezdama, ne. Sve dok stopalima dodirujemo zemlju, zvezde su nam nedostižne. A da bi prikupili zlatna zrnca, moramo dodirnuti tlo, moramo znati da je u redu prignuti se, prikloniti se tlu čitavim telom, sa potpunim puzdanjem da ćemo moći ponovo da se uspravimo.

Ovakvo saznanje nas hrabri da pritegnemo kajase svog života i držimo uzde u svojim rukama.

Tajna?

Vežbati, disati, rafinirati svoju energiju, uravnoteživati svoje pokrete, saznavati, gledati život u oči, svako malo ujesti kakvo čudovište za jezik i hodati uspravljene kičme. S ponosom i poštovanjem. Biti najbolji mogući ti.

Tada pad neće biti ništa što će te trajno sprečiti da se pridigneš i nastaviš svoj korak, svoju bitku ili svoj galop.

Uostalom, kakvo mi je to čudovište koje više nema jezik da njime prezrivo mrmlja i šuška i palaca?! (Osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija