Arhive oznaka: Aikido

Ko se hvali, taj se kvari ili kreativnost ćoravog genija

Kada me pitaju čime se bavim, kažem da sam ja jedan dosadni bankar. M’ da :), na to mi odlazi veći deo dana. Nisam baš tako zamišljala svoj život, ali tako se dogodilo. Sa druge strane, više od tri-četvrtine svog života provela sam na tatamiju, bilo kao džudo takmičar, bilo na časovima Aikidoa. To me dovodi u čudnu situaciju da sam među bankarima neko ko vodi ’dvostruki život’, odnosno ko istrajava u svojim ’produženim mladalačkim porivima’, koji se čak ’dodiruju s neozbiljnošću’, dok me Aikido instruktori smatraju nekom vrstom polu-profesionalca, ili nekog ko je, nazovimo-to-tako, manje posvećen i manje upućen na razvijanje svoje veštine, jer zaboga, uvek može da računa na platu u banci. ’’Da,’’ kažu, i jedni i drugi, ’’baš je to lepo biti svestran, i mora da je i zanimljivo i uzbudljivo i možda malo naporno…, ali čemu sav taj samopregor, čemu toliko iscrpljivanje, fizičko, finansijsko, …?’’

Pa, dobro, moglo bi biti i gore. Sećam se jednom da me je sestra pred polazak na džudo Aikikentakmičenje pitala – ’’zar se ne bojiš da ćeš biti poslednja, da ćeš izgubiti svaku borbu?’’ Mnogo kasnije, kada smo razgovarali o otvaranju Aikido sale Dunav, pojavilo se slično pitanje: zar se ne brineš da možda nemaš dovoljno znanja da ponudiš ljudima koji dođu u Salu? Zar se ne bojiš da ćeš iz večeri u veče dolaziti u praznu salu i da će se sve to ulaganje u kupovinu tatamija i u zakupljivanje prostora pretvoriti u gorak pepeo skrhanih iluzija?

Odgovor je uvek lako dolazio: ’Da. Da, naravno, bojim se; sve me to plaši. Uvek me je plašilo. Plaši me i mnogo štošta drugo što ne možete ni da pretpostavite, kao što su ljigave morske alge i druge strašne stvari.’ A kada je u pitanju Aikido, meni prvo padne na pamet da se zapitam – zašto? Je li to razložno? Kakve veze strah ima sa Aikidom? Aikido je nešto što radim već decenijama, kao što je moj otac matematičar i povremeno je ’pokazivao’ matematiku deci svojih prijatelja, čak i kada je bio direktor škole. Nikada nikome nije palo na pamet da ga pita da li se plaši da pokazuje nekome kako se rešavaju jednačine, ili geometrijski problemi ili polinomi. Pitanja su uvek: ’kako ide?’ ili ’jeste li već prešli na ’tri nepoznate’?’’.

Sa druge strane, pisci, glumci, sportisti, i uopšte kreativne osobe na svim poljima imamo tu zastrašujuću reputaciju mentalne nestabilnosti. Treba čuti samo priče po svlačionicama sportskih centara, ili pratiti malo novinske članke. Koliko sjajnih bića nastrada i to vrlo rano, najčešće sopstvenom zaslugom. Kreativnost i talenat brzo prestaju da budu čarolija radosnog utočišta, već razorne sile protiv kojih je borba unapred izgubljena. Čak i Stiven King smatra da ga svaka nova knjiga pomalo ’ubije’. I zašto nas takva izjava nimalo ne čudi? Zato što smo potpuno navikli da kreativnost povezujemo sa patnjom. Umetnost uvek nekako vodi uskom stazom nad ponorom.

Meni se ta ideja ne dopada; meni je to naopako. Takođe, mislim da je takvo poimanje stvari opasno, i da obeshrabruje kreativnost u bilo kom pogledu. Obeshrabruje bavljenje sobom i usavršavanje svojih mogućnosti do istinskih granica. Obeshrabruje nas da živimo kao najbolji mogući mi – a takva pomisao je opaka i zastrašujuća. Meni se mnogo više dopada ideja da putujemo stazom upoznavanja i dorađivanja sebe, snažnih energetskih upliva koji raspršuju ravnodušnost – ako smo već rođeni sa receptorima i perceptorima za nadahnutosti svakojake vrste. ’’Znaš’’, rekao mi je pre nekog vremena jedan drug iz Aikido sale, ’’mene u Aikidou jedino lepota interesuje’’.

Tehnika odbrane od nožaI razmišljala sam kako su stare kulture, i čak nama bliski stari Grci i Rimljani imali probitačnije ideje o kreativnosti i stvaralaštvu na svakom polju. Oni su doslovce smatrali da je kreativnost jedno nevidljivo, duhovno biće koje nam povremeno prilazi iz nekog nepoznatog izvora i iz sasvim nepoznatih razloga. Grci su ovakve duhove nazivali daemonima. Sokrat je tvrdio da mu mudrost dolazi od daemona koji mu se obraća iznutra. Rimljani su, takođe, imali sličnu ideju. Za njih je reč ’genije’ bila oznaka za naročito inteligentnu ili visprenu osobu, već za magično, nevidljivo biće koje životari, obitava i deluje u okviru umetnikovog studija. Nešto kao domaći lar ili japanski kami. Genije bi se po svojoj volji pojavljivao i pomagao majstoru u stvaranju i oblikovanju umetničkog dela.

Eto. Sjajno. Eto načina da se psihološki domognemo druge obale i spasimo od posledica kreativnosti. I eto načina da se oslobodimo sujete i narcisoidnosti; ako stvoriš nešto fantastično i prelepo, naravno, moraš za to zahvaliti svom sobnom geniju, zar ne? Svi znaju da je on bio posebno nadahnut i da je prevazišao samog sebe. A ako sve propadne, to pak nije samo tvoja krivica, svi znaju da ti je genije bio zločest i namćorast i samo gledao da sve uprska, kako bi mogao iz prikrajka da se ruga i smejulji i kikoće i cereka. U redu, ništa zato, doći će mu bolji dani.

A onda nas je renesansa i kasnije racionalizam lišio ovakvih utešnih ideja i postavila čoveka i njegovu svest i podsvest i razum iznad svih bogova i svih božanstava i genija i demona i svega ostalog što postoji ili možda i ne. U tom univerzumu nema mesta za duhove, kreativne ili bilo koje druge. I od tog vremena se kaže da je neko genije umesto da ima svog genija. Od te tačke, odgovornost je samo na nama.

Meni se čini da je to velika greška; prevelika je to odgovornost za ljudsku psihu da ne može da se osloni na kreativnu misteriju ili mističnu vezu sa nečim malo većim i moćnijim od svoje nejakosti. A možda i nije. U svakom slučaju, čini se da ima jednako smisla kao i kada se kreativni čin objašnjava kapricom, polu-ludilom, stanjem hipertenzije i hiper-senzitivizma… – kako god ga nazvali, kreativnost nema mnogo veze sa racionalnim i svesnim. A kadkad je zdravo paranormalna.

Ovih dana ja se pak vraćam jednoj drugoj epizodi, takođe veoma dobroj, silom prilika opet, valjda, goneći neke duhove koje vidim samo ja, tražeći za sebe neku vrstu psihološkog otklona i zaštitnog sloja između sebe i oštrih ivica mogućnosti da ne budem zadovoljna svojim polaganjem za četvrti Dan stepen u Aikidou. I sećam se da sam nakon svih onih intenzivnih priprema i vežbanja, na kraju, jutro pre ispita, podigla pogled i pomislila: slušaj ti, tamo, znam da sam jako daleko od perfekcije… ali uradiću sve što znam i mogu, razumeš, sve živo. I to je to. Ako hoćeš da to liči na nešto, moraš da se pojaviš i uradiš svoj deo posla. U redu? I dovraga, čak i ako se ne pojaviš, ja ću nastaviti dalje i bez tvoje pomoći jer je Aikido nešto što ja volim da radim. Ali da znaš da ja sad idem tamo i da ću dati sve od sebe, eto.

 Tehnika kontroleI onda, kada je sve već prošlo, i kada sam na miru gledala slike sa polaganja, opet mi se pojavila ta ideja kako su se u prošlosti u pustinjama Severne Afrike Beduini iz dugačkih karavana uveče okupljali da sede kraj vatre i izvode ritualne plesove na mesečini, satima, sve do svanuća. Jesu li oni bili savršeni, jesu li igrali perfektno, bez greške, potpuno savršeno? Jesu li oni bili profesionalci? Jesu li bili najpredanije posvećeni svojoj veštini igre? A opet, svako malo, nešto bi se dogodilo i neko od igrača bi se zaneo. Vi sad znate o čemu govorim, jer smo svi videli na koncertima i na sportskim terenima, pa i na školskim priredbama i na običnim časovima, kako ljudi prevazilaze sebe. Kao da čovek doslovce prolazi kroz kapiju ne radeći ništa što već hiljadu puta ranije nije radio, ali ovog puta se sve sklopi, ovog puta ga nešto obasja iznutra, neki novi izvor sjaja. I mi to svi znamo da prepoznamo.

Kada se tako nešto događalo tamo u pustinji, ljudi su i tada znali to da prepoznaju. I dali su mu ime. Spojili bi dlanove i šaputali ’’Allah, Allah, Allah, Bog, Bog, Bog.’’ U značenju ’eto božijeg dela’. Uzgred, kada su Mavari osvojili Španiju, oni su doneli svoje običaje, ali se tokom vremena uzvik izobličio iz Allah, Allah, Allah, u olé, olé, olé, koji se i danas čuje – u zanosu flamenko plesa, da ne pominjemo borbe s bikovima. Sjano, maestralno, bravo, olé!

Posle svega, kada me je jedan drugar pitao, ’a jesi li imala tremu?’, kako da mu objasnim. Nisam se plašila, nisam se više ni brinula, išla sam da radim ono što odavno radim. Da se pojavim i radim Aikido najbolje što mogu. Svaki sledeći napad, svaku pojedinačnu tehniku, od početka do kraja; i onda Zanshin, trenutak spokoja. Dakle, ako se ćoravom geniju prohte to da budem bolja od sebe same, olé, sjajno! A ako genije okrene glavu na drugu stranu, pa šta, nastavljamo dalje, i olé za nas, jer dajemo sve od sebe.

Ostavili su nam stari Beduini još jednu poduku. Nemojmo se smejati onome ko zbog ljubavi gubi ponos; već onome ko zbog ponosa gubi ljubav. Jer nije isto kada je čovek u pustinji, i kada je pustinja u čoveku.

Autor: Jelena Drvendžija


Aikido za početnike – decembar 2014. godine

Bliži se kraj godine i to je vreme kada pogledamo unazad ne bi li videli šta smo u odlazećoj godini uradili. A možda je to vreme da uradimo još nešto – i to samo za sebe :).

U decembru 2014. i januaru 2015. Aikido Dojo Dunav organizuje Aikido kurs za početnike.

Treninzi će se održavati u sledećim terminima:

– Ponedeljak  20:30 – 22:00
Aikido kurs za početnike– Sreda           20:30 – 22:00
– Petak           20:30 – 22:00

Tokom ovih 24 treninga upoznaćemo:

– Kokyu ho – vežbe disanja i meditacije
– Aiki taiso – vežbe za zagrevanje i istezanje
– Tai sabaki – kretanja koja se koriste u Aikidou
– Ukemi – padovi (kotrljanje unapred i unazad)
– Osnovne tehnike kontrole i tehnike bacanja

Osnovne informacije o tome šta nas očekuje na jednom Aikido treningu – mogu nam dobro doći. U svakom slučaju, prvi trening je besplatan i bez obaveza. Cena čitavog kursa je 2500 dinara.

Ko zna, možda ćete saznati da li je Aikido za vas ili ne, možda nađete sebe u vežbama disanja i one postanu neizostavni deo vašeg dana, možda ćete sledeći put kad se okliznete na ledu shvatiti da to uopšte ne mora da bude toliko opasno iskustvo, jer sad znate kako da padnete, a možda ćete da postaneti daleko svesniji da je vaše telo i vaš duh nešto što treba negovati i usavršavati…

Slobodno se javite telefonom, mejlom ili jednostavno dođite petnaestak minuta pre početka treninga.

Dobrodošli!


Aikido za početnike – osnovne informacije

Šta je Aikido?

Aikido nije sport i nema ničeg zajedničkog s tučom.nikyo

Cilj u sportu je izdejstvovati pobedu, a tuča se uči na ulici. Agresiji i samoljubivoj dominaciji nema mesta u Aikido sali.

Aikido je vrsta komunikacije koja stalno teži samokorekciji u usaglašavanju s trenutnom situacijom. To ne znači uvek biti brži ili jači od druge osobe… ili znati gde boli ako se udari. Kada se vežba na miroljubiv način, Aikido pokazuje put ka iskrenom usavršavanju i primenljiv je u svakom aspektu života i u svakoj prilici.

Aikido traži odgovore na pitanja: da li naše delovanje odgovara prirodi trenutka u kome smo se zatekli? Kakav stav i kakvo kretanje nas može dovesti do razrešenja situacije bez upotrebe sile? Koliko dobro ’’čitamo’’ ono što nam se u trenutku događa? Aikido nudi prostor za istraživanje načina da postignemo ravnotežu sa sobom i sa situacijom i da mirno delujemo u skladu sa momentom.

Kako izgleda jedan treningu u Aikido Dojo Dunavu?

Treninzi u našoj sali uvek počinju vežbama disanja i razgibavanjem i zagrevanjem. Ovim se pripremamo za drugi deo treninga u kome se uvežbavaju Aikido tehnike. Trening se uglavnom završava sa Kokju Ho. U svakom slučaju vrlo liči na Aikido Trening u Japanu.

Šta je potrebno od opreme za trening?

Od opreme, za početak, nije potrebno imati ništa specijalno. Dovoljno je poneti udobnu trenerku dugih rukava, donji deo trenerke i papuče (za hodanje od svlačionice do tatami-strunjača). Inače, Aikido se vežba u japanskoj odeći koja se zove Gi, a nosioci crnog pojasa nose preko i crne pantalone koje se zovu Hakama. Više informacija možeš potražiti na stranici Oprema za vežbanje.

Da li je moguće samo gledati jedan trening?

Naravno. Predlažem da svratiš i vidiš kako izgleda trening, ili još bolje da poneseš ugodnu trenerku i probaš da li ti Aikido pokreti odgovaraju, kakva filozofija leži iza tehnika i kako se osećaš u svemu tome, kako ti prija ili ne prija…  Ko zna, možda otkriješ da si u stvari rođen za – recimo, taj origami?!?

Sa koliko godina treba početi sa treninzima i da li moram da budem u dobroj fizičkoj kondiciji da bih trenirao Aikido?

Godine nisu nikakav ograničavajući faktor za početak vežbanja. Isto važi i za fizičku kondiciju. (U Aikidou kondicija je vrlo ‘specifična’ i nikako ne uključuje odrednice kao što su ‘sprint na 100m’ ili ‘skok u dalj’. :)) U stvari, ma kako paradoksalno zvučalo, pravilo je da zreliji vežbači brže napreduju. Ranija iskustva u sportovima i veštinama, takođe su nebitna, iako bi bilo sjajno da znaš, recimo, origami. (Šalim se!) OK, da budemo pošteni do kraja, potrebno je i dosta entuzijazma i dobre volje.

Da li postoje neka posebna pravila ponašanja u Aikido Dojo Dunavu?

Da. Aikido je japanska borilačka veština i u našoj sali poštuju se pravila kao i u svakom japanskom dođou. Svaki trening otpočinje i završava se naklonom koji se u japanskoj tradiciji bitno razlikuje od mesta koje klanjanje ima u evropskoj kulturnoj baštini.. Članak Ponašanje na tatamiju sadrži glavne odrednice etikecije u jednoj Aikido sali.

Koliko puta nedeljno moram da treniram?

Broj treninga u nedelji je vrlo individualna stvar: u suštini, rekla bih da zavisi od tvog apetita za vežbanjem. Naše želje i naše mogućnosti se ponekad uklješte pod pravim uglom i to ume da nam napravi unutrašnji kratak spoj. Kada počnemo da vežbamo prvo se suočavamo sa promenom ritma života, doslovce ‘pravljenjem’ mesta za Aikido u svom danu/nedelji, pa onda sa navikavanjem na taj ritam, pa potrebom da strpljivo pravimo male korake u tehnici, pa tako redom. To deluje banalno, ali u praksi, iz dana u dan, život nameće svoje zahteve i uopšte nije tako lako izaći na kraj sa svim raznoraznim zahtevima i pritiscima – unutrašnjim i spoljašnjim. Vežbati tri puta nedeljno je sjajno, ali se teško postiže, a vežbati jednom je bolje nego napustiti svoju želju da se bavimo sobom na način koji nas privlači…

Da li postoji verovatnoća da se na treningu povredim?

Od kad vežbam Aikido nikad se niko nije povredio na treningu. Naravno, verovatnoća postoji, ali isto tako možeš se povrediti i na ulici i kod kuće… Na treningu smo valjda svi svesni da se ipak bavimo borilačkom veštinom i svi su dodatno oprezni da slučajno nekoga ne povrede. Aikido nas i podučava kako da se, bez povreda, izvučemo iz nezgodnih situacija.

Obuzdati svoje misli, razumeti svoje reči

Kažemo da u Aikidou ne postoje kontrapozicije, da nema sukoba, i da nema takmičenja. I da se uvek valja odmeravati isključivo sa samim sobom…

BambooAli isto tako često čujemo da  je neko „baš talentovan“, i da je neko „dobar“ ili čak „baš dobar“, blago njemu… I, da, priznajmo, naravno da se sve vreme merimo sa drugima.

Ipak, moramo shvatiti da to što je neko bolji od nas ne znači automatski da smo mi loši. Čovek koji se stalno upoređuje sa drugima osuđen je na stalnu gorčinu jer će se uvek pojaviti neko bolji, uspešniji, bogatiji, pametniji, lepši. Za početak, predlažem da ispravimo uobičajenu jezičku praksu da čim primetimo da je neko istaknut u nečemu pozitivnom, odbijemo da govorimo da je on ili ona „na zavidnom nivou“. Jer, zavist je uvek negativna i neprijateljska, a kada je neko dobar, na njega se treba ugledati, i od njega treba uzorno učiti.

Tragična je greška mešati i poistovećivati poštovanje i zavist. Ovde nam jezik odaje svojeStones and moss unutrašnje pojmovne tajne. Prestajući da govorimo o „zavidnom“ i počinjući da govorimo o „uzornom“ nivou, menjamo i sam ključ našeg ukupnog odnosa prema čoveku koga opisujemo. Jezik je opasna i veoma delotvorna stvar. I mi ga koristimo, kako-kad, na našu štetu ili korist. Zavideći uzoru, prizvanijem od nas, čini da podjednako upropaštavamo i objekat naše zavisti i nas same. Ili, nasuprot tome, uzimajući ono pohvalno i istaknuto za svoj plemenit uzor i konkretnu šansu da tako i sami postanemo bolji i autentičniji. Izbor je na nama.

Path with the flowerOstalo je bazična ljudska psihologija: kako ljudi ne vole da se osećaju neprijatno i ne vole da ih boli, to neprijatno osećanje koje možemo imenovati kao osećanje zavisti motiviše ih na akcije koje će smanjiti bol. Pošto je bol nastao tako što je osoba ustanovila činjenicu da je onaj istaknutiji gore, a da je ona – dole, to smanjenje bola se onda zasniva na smanjenju vertikalne razlike.

A to je moguće na različite načine: ili će se osoba koja zavidi potruditi da razvije dati kvalitet i stekne datu vrednost kako bi se približila istaknutome, ili će povući dole istaknutog tako što će želeti da obezvredi njegov uspeh ili poništi njegovu vrednost. Ono prvo je, opet, mnogo teže od drugog. Zato se mnogi odlučuju na lakšu varijantu. A mnogi ne ostaju na nivou želje, već aktivno rade na obezvređivanju, tako da vremenom prevlada okruženje opšteg obezvređenja u vrelu neistaknutih.

Aikido trening u Japanu

Aikikai Hombu DojoSistem treninga je manje više sličan u svim dođoima. Cipele se ostavljaju na samom ulazu u zgradu u kojoj je dođo, a ne tek u sali za vežbanje. Ovo važi za sve, bez obzira da li su u pitanju posetioci ili vežbači. Učenici obavezno pre i posle treninga čiste salu. Keikogi (dogi) ostaje u dođou, okačen na vešalicu da se vetri. Vežbač ga nosi sa sobom jedino radi pranja ili u slučaju dužeg odsustvovanja.

Za svaki trening postoji fiksirana satnica ali učenici mogu ući u salu u bilo koje vreme  tokom treninga. Ovo ne treba shvatiti kao „korzo“, već je u pitanju poštovanje japanskog „rastegljivog“ radnog vremena i student dolazi kad može. U nekim školama je potrebno obavestiti učitelja ako unapred znate da ne možete doći na trening. (Takođe, postoje posebni zatvoreni dođoi u koje se dolazi na preporuku i mora se redovno vežbati i po cenu života.) Dojo Jo BokenPravilo je da se tokom treninga sve vreme vežba sa istim partnerom. Novopridošli, ako je neparan, sedi na tatamiju dok ne dođe neki drugi zakasneli vežbač. Ukoliko se niko ne pojavi on će tako sedeti do kraja časa. Ovo nije kazna nego se radi o tome da onaj ko je zakasnio ne ometa one koji već rade. Izuzetak u promeni partnera je moguć, po neki put, ako dođe novi čovek. Na primer, da je prilično snažan ili interesantan po nečem drugom, pa instruktor dozvoli da jedan broj učenika proba i sa „strancem“ neku tehniku.

Posetiocu koji dođu samo da gledaju trening takođe sede na tatamiju ili na drvenom podu pored tatamija (ne postoje nikakve klupe). Ne pričaju međusobno i ne mogu stajati dok posmatraju šta se radi. Instruktori ne daju skoro nikakva usmena objašnjenja tehnike ili principa (izuzetak je u Šin šin toicu aikidou).

Od ukupno, obično, sat vremena treninga učenici efektivno rade skoro 50 minuta. Instruktor malo vremena posveti pojedinačnim ispravkama, a uglavnom se jedna tehnika vežba oko 15 do 20 minuta. Vežbači ne pričaju među sobom bez razloga, već samo ako postoji stvarna potreba da se nešto kaže. Učitelj prilazi samo onima koji rade nepravilno. Tada Hiroshi La Spezia Pokazuje tehnikuČesto puta se može čuti kako se ljudi hvale da im je instruktor posvetio više vremena ili im češće prilazio nego nekom drugom. To u stvari znači da su radili lošije od ostalih. U koncepciji treninga kod malo iskusnijih vežbača ne postoji ono što bi se moglo nazvati zagrevanjem. Svako pre časa radi neke vežbe, po sopstvenoj želji i znanju, a 5 minuta pre početka treninga svi sedaju u seiza položaj i čekaju majstora. Nakon ritualnog pozdrava odmah se počinje sa tehnikama. U svakom hombu dođou radi veći broj instruktora i svaki član sam odlučuje kod koga će dolaziti (ovo ne važi za početnike).

Iz knjige „Aikido“

Branko B. Blažičević

DO – Put

SHODO„U Japanu su neke od tradicionalnih i svakodnevnih aktivnosti (npr. priprema čaja, aranžiranje cveća, pisanje) još od davnina postale predmet pažljivog proučavanja. Ljudi veoma posvećeno prilaze studiranju tradicionalnih načina na koji se priprema čaj ili izvode pokreti četkicom za pisanje ili mačem. KADO

Stoga usavršavaju svoje pokrete i svoj pribor i traže mogućnosti da se izraze kroz celishodan i skladan pokret ili postignu oblik i ravnotežu celine, izbegavajući bilo koju tenziju ili napor. Njihovi vešti i stilizovani pokreti dostižu nivo istinske kreativne umetnosti.

No, ni tu nije kraj njihovih proučavanja. Ova umetnost biva produbljena do nivoa sagledavanja u jednostavnim oblicima istinski univerzalnih principa koji se odnose na sam život. Tea_ceremonyNa tom stupnju pokreti četkicom po pirinčanom papiru postaju SHO DO – Put četkice, a umetnost raspoređivanja cvetova u skladnu celinu postaje KA DO – Put cveta. Ove DO forme, ili gledanja na život predstavljaju tradicionale načine sagledavanja sveta i čovekovog mesta u njemu. U isto vreme one su i izraz posvećenosti principu univerzalne jednostavnosti.“

Po H.E. Devey, Japanese Yoga: The Way of Dynamic Meditation

 

Dojo

Moje telo je moj dođo

U prenesenom smislu „dođo“ podrazumeva i pažnju sa kojom učenik prati instrukcije učitelja, kao i način na koji se instruktor odnosi prema svakom učeniku ponaosob. Podrazumeva i duh poštovanja među učenicima bez obzira na njihovo iskustvo, sposobnosti, godine…

Aikido Dojo Dunav je mesto gde dolazimo da bi svakog dana dali najbolje od sebe i da na kraju treninga odemo bolji nego što smo došli. To je mesto gde dolazimo da bi naučili nešto više o sebi, svojim strahovima i svojim mogućnostima. To je mesto gde dolazimo da upoznamo i usavršimo sebe.

Učitelj Zuko Domeniko kaže: „Moje telo je moj dođo.“

 

Upis je u toku!

Aikido je japanska borilačka veština i njen osnovni cilj je usavršavanje duha. Aikido tehnike, vežbe disanjauskladjivanje stanja duha i pokreta, … samo su put (DO) ka postizanju našeg jedinstva (AI) sa životnom energijom (KI).

Aikido je veština kojom postižemo ravnotežu najpre u sebi (kroz vežbe Kinorenme), a zatim i sa okolinom (kroz tehnike), usklađujući naše kretanje sa kretanjem drugih. Kroz napad i odbranu, davanje i primanje energije, kroz jedan udah i jedan izdah, nastaje Aikido.

Upis je na bilo kom treningu tokom čitave godine.

Aikido Dojo Dunav 2013Treninzi se održavaju ponedeljkom , sredom i petkom od 20:30 do 22:00. Sve što vam je potrebno je dobra volja!

Aikido nije  zabavno gledati, mnogo je bolje lično osetiti šta je Aikido za mene. Prvi trening je besplatan.

Nakon toga plaća se mesečna članarina u iznosu od 3000 dinara, a jednom godišnje i godišnja taksa za Aikikai Srbije koja nam obezbeđuje diplome u japanskom glavnom Dojou u Tokiju (Aikikai Hombu Dojo).

Aikido Dojo Dunav je osnovan sa idejom da napravimo mesto gde će nam biti ugodno da izučavamo Aikido. Dojo nije veliki, ima svega 80-tak metara kvadratnih strunjača, pa je broj članova koje možemo primiti ograničen. Glavni domaćin u sali biće vam Jelena Drvendžija 4.Dan Aikikai.

Dobrodošli!

Autor: Aikido Dojo Dunav

Keiko

kokyu

Aikido Keiko je japanski termin za Aikido trening.

Pod uticajem učitelja Hiroši Tade (9. Dan) u Aikido sali Dunav naročitu pažnju posvećujemo sledećim aspektima veštine:

Ki (Životna energija) Moguće ju je negovati, koncentrisati, usmeriti i sprovoditi.
Tanden (Centar) Uspostaviti i održavati ravnotežu i mir centra svog bića.
Kokyu (Disanje) Ciklično disanje i usklađivanje ritma udaha-izdaha i pokreta.
Hanmi (Stav) Kretanje i tehnika su ogledalo stava duha i uma, srca i iskrenog pozitivnog stava prema svetu.
Mushin (Nesputanost uma) Sposobnost pribiranja uma i nepomućene koncentracije duha.
Ukemi (Padovi) Primanje energije kretanja, sticanje sigurnosti i rasterećenosti od gubitka ravnoteže.
Ai (Uklapanje) Sinhronizacija, pravovremenost i usaglašenost brzine i sile sa kretanjem.
Taiso (Zagrevanje) Kombinacija pokreta opuštanja i disanja.
Jo / Boken (Štap / Mač) Vežbaju se samostalno i u parovima (kate).

Autor: Jelena Drvendžija

Šta je Aikido?

Aikido nije sport i nema ničeg zajedničkog s tučom.nikyo

Cilj u sportu je izdejstvovati pobedu, a tuča se uči na ulici. Agresiji i samoljubivoj dominaciji nema mesta u Aikido sali.

Aikido je vrsta komunikacije koja stalno teži samokorekciji u usaglašavanju s trenutnom situacijom. To ne znači uvek biti brži ili jači od druge osobe… ili znati gde boli ako se udari. Kada se vežba na miroljubiv način, Aikido pokazuje put ka iskrenom usavršavanju i primenljiv je u svakom aspektu života i u svakoj prilici.

Aikido traži odgovore na pitanja: da li naše delovanje odgovara prirodi trenutka u kome smo se zatekli? Kakav stav i kakvo kretanje nas može dovesti do razrešenja situacije bez upotrebe sile? Koliko dobro ’’čitamo’’ ono što nam se u trenutku događa? Aikido nudi prostor za istraživanje načina da postignemo ravnotežu sa sobom i sa situacijom i da mirno delujemo u skladu sa momentom.

Autor: Jelena Drvendžija

Instruktor – Aikido Dojo Dunav

Aikido Dojo Dunav neguje školu Sensei Hiroshi Tade IX Dan Aikikai Hombu. Sensei Hiroshi Tada jedini je od učenika Moriheja Ueshibe, koji osim tehnika Aikidoa podučava i metode duhovnog usavršavanja koje su neodvojivi deo Aikidoa. Aikido Dojo Dunav je član organizacije Aikikai Srbije koju Hombu Dojo prepoznaje kao organizaciju od međunarodnog kredibiliteta (Hombu Recoginition).

Jelena Drvendžija, 3.Dan Aikikai Hombu

Jelena Drvendžija, IV Dan Aikikai

Jelena Drvendžija je na tatamiju od svoje 11. godine; najpre kao savezni džudo takmičar, da bi od svojih 20-tih, posle niza takmičarskih povreda, 1993. godine počela da vežba Aikido.

Godine 2003. polaže za prvi Dan; iste godine prelazi kod Jelene Vrzić u Aikido klub ’’Jovica Stanojević’’ i upoznaje školu Sensei Tade Hiroshi.

Jelena se od 2005. pridružuje svom učitelju na seminarima u Italiji. Godinu dana kasnije, polaže za drugi Dan, a 2009. za treći Dan. U novembru 2014. u Beogradu polaže za četvrti Dan stepen.

Svoje usavršavanje nastavlja na polumesečnim seminarima učitelja Hiroshi Tade, kao i na drugim evropskim Aikido seminarima učitelja Seićira Enda, Domenika Zuka, Kosime Turko i Donatele Lagorio.

U proleće 2014. provela je više od mesec dana u Tokiju vežbajući u Hombu dođou i u sali Gessoji gde podučava učitelj Tada. U okviru ekipe iz sale Gessoji učestvovala na 54. po redu godišnjem prikazu veštine Aikidoa u tokijskom Budokanu (All Japan Embukai).

Autor: Aikido Dojo Dunav

Šta je Aikido?

Šta je Aikido?

Jelena Drvendžija, 3.Dan - Šihogiri bokenAko se pitaš: Šta je to Aikido? Da li je Aikido za mene? Koju školu da odaberem? … i pri tom si student, u decembru ćeš imati priliku da nađeš odgovore na sva ova pitanja. Aikido Dojo Dunav tokom čitavog decembra organizuje besplatne treninge Aikidoa za sve početnike studente. Potrebno je samo da se pojaviš na treningu (ponedeljak, sreda ili petak od 20:00 do 21:30) u sali Aikido Dojo Dunav u ulici Narodnih heroja 30, Novi Beograd. Uvek nas možete pozvati i telefonom na 069 – 312- 68 – 06.

Da bi znao šta te očekuje u jednom Aikido dođou pogledaj

Aikido za početnike

Kako odabrati borilačku veštinu

Kada razmišljamo o tome da bi se bavili nekom borilačkom veštinom, naravno, prvo pitanje je kako odabrati borilačku veštinu. Da bi znao šta je Aikido i da li je to borilačka veština za tebe, najbolje je da probaš. U samom dođou lako ćeš videti da li je to pokret, ritam, uopšte ambijent koji tebi odgovara. Mesec dana je dovoljno vremena da ili zaključiš da Aikido nije za tebe ili ostaneš nepovratno inficiran lepotom Aikidoa.

Aikido i samoodbrana

Uvod u Aikido

Umesto dobrodošlice

Drugi korak je naći odgovarajuću školu

U Aikidou, za razliku od ostalih borilačkih veština, nema takmičenja, nema pobednika i nema poraženih. Nema šampiona, ali nema ni gubitnika. Ne postoji najbolji i najjači učitelj, niti najbolja škola. Aikido je traganje i prvi korak u tom traganju je traganje za učiteljem. Kad budeš u dođou koji je za tebe znaćeš. Ako ga ne nađeš iz prve, probaj sledeći…

Kad pronađeš školu i učitelja shvatićeš da ni tu nije kraj tvoje odgovornosti. Učitelj ti neće dati Aikido. Pokazaće ti put i naučiti te kuda da gledaš. Ostalo je na tebi. Slučajni prolaznici ti mogu pomoći tako što će ti tu i tamo staviti pokoji znak pored puta.

Aikido u svakodnevnom životu

 

 

Mala škola mača – Aiki Ken

U toku novembra i decembra 2011. Aikido Dojo Dunav organizuje

Malu školu mača

Svake srede od 16.11.2011 do 14.12.2011 u vremenu od 21:00 do 22:30 sa instruktorom Aikido Dojo Dunava, Jelenom Drvendžijom, uvežbaćemo osnovne pokrete sa mačem: držanje mača, sekove, blokove i bodove bokenom (drveni mač) koji se koriste u uvežbavanju tehnika Aikidoa.

Svoja iskustva sa seminara Sensei Hiroshi Tade (koje ne propušta u poslednjih 7 godina), iskustva stečena u Aikido klubu Jovica Stanojević kod učitelja Jelene Vrzić  5. Dan, kao i svoja lična iskustva stečena u poslednjih skoro 20 godina vežbanja Aikidoa i bavljenja mačem, Jelena Drvendžija će prikazati u ovoj Maloj školi mača.

Kome je namenjena Mala škola mača

Škola je pre svega predviđena za Aikidoke koji imaju manje iskustva u radu sa mačem. Zbog toga će se osim osnovnih sekova, blokova i bodova bokenom vežbati Suburi (povezani napadi) i osnove Kumi-tačije (forme sa mačem koje se vežbaju u parovima). Kroz ove forme uvežbavaju se i povezuju osnovni elementi rukovanja mačem. Ova škola daće vam dobru osnovu iz koje posle sami možete vežbati Aikiken.

Šta je potrebno da bi se učestvovalo u ovoj školi

Da bi učestvovali u ovoj školi nije potrebno nikakvo predznanje u korišćenju bokena i nije čak potrebno ni da imate sopstveni boken. Nije bitno ni kojoj školi pripadate, ni da li nosite hakamu ili ste tek juče kupili svoj prvi kimono ili još uvek nemate kimono. Bitno je da želite da naučite osnove Aikikena. Za više informacija o samoj školi možete pozvati 069 – 312 68 06 Jelena Drvendžija

Škola mača Sensei Hiroshi Tade

Škola mača koja se izučava u Aikido Dojo Dunavu prati školu mača Sensei Hiroshi Tade (9. Dan). Mač i štap su neizostavan deo njegove škole. Na njegovim polumesečnim seminarima koji se održavaju u Italiji, u trećoj i četvrtoj nedelji jula meseca, mač i štap se

Sensei Hiroshi Tada, osnovni stav sa bokenomizučavaju na svakom popodnevnom trosatnom treningu.

Sensei Hiroshi Tada u intervjuu za Aikido žurnal priča o samostalnom treningu i o neophodnosti vežbanja štapa i mača:

Samostalni trening je izuzetno važan ma kojom se umetnošću bavili. Važno je izgraditi sopstveni program vežbanja, počevši sa trčanjem. U svojim dvadesetim i tridesetim godinama ustajao sam u pola šest izjutra i trčao nekih petnaest kilometara. Kada bi se vratio kući uzimao sam boken i vežbao sek na pripremljenoj gomili pruća. U to doba kuće u Điugaoki su bile udaljenije jedna od druge nego  što su danas, pa sam mogao da pravim buku koliko sam hteo. Vežbao sam metod Đigen-rju škole (Jigen-ryu), koji sam naučio od Učitelja Uješibe u Ivami. U staro doba ratnici iz Sacume (na ostrvu Kjušu) su vežbali zamahujući na snopove pruća deset hiljada puta dnevno. Ja sam u najboljem slučaju uspevao da dostignem pet hiljada udaraca. Prvo bi mi ruke odmah utrnule, ali kasnije sam naučio da udaram čak i tvrdo drvo bez problema. Svoje učenike, studente sa Univerziteta Vaseda i Gakušin hrabrim da vežbaju na ovaj način. Verujem da je to jedan od najboljih načina da se vežba Aikido.

Naravno, nije dobro preterano koristiti fizičku snagu. Boken treba držati lagano, stežući blago malim i domalim prstom u momentu kontakta sa metom. Brzina i sposobnost da se prsti stegnu pravilno će se vremenom prirodno usaglasiti. Ovaj vid lagane vežbe je veoma bitan, jer ako se sve vreme vežba sa mnogo snage, može se steći izuzetno štetna navika da se bacanja izvode preterano silovito ili da se odveć mnogo snage ulaže u poluge, što pak može biti krajnje opasno.“

Jelena Drvendžija, 3.Dan - Šihogiri boken

A ako vas zanima zbog čega je neophodno vežbati mač ukoliko se bavite Aikidoom, pogledajte i sledeće tekstove na ovom sajtu:

Aikido mač i štap – o osnovnim Aikido principima i kako se oni uvežbavaju korišćenjem mača i štapa…

Aikido i samoodbrana  – o tome kako rukovanje mačem i štapom donosi onaj kritičan momentum samopouzdanju…

I obavezno pogledajte kratki klip na kome je Sensei Hideki Hosokawa 7. Dan snimljen na seminaru u Slovačkoj 2004.

Učitelj Hiroshi Tada – intervju

 

Intervju sa šihanom Hiroši Tadom, 9. Dan,  Aikikai

(za Aikido žurnal ovaj intervju je vodio Stenli Pranin)

Aikido žurnal: Koliko sam razumeo, Aikidom ste se upoznali po upisu na Univerzitet Vaseda?

Učitelj Tada: Tako je, ali budući da je bio rat nisam mogao da se upišem u dođo sve do marta 1950.

Takođe, na Univerzitetu ste prvo počeli da vežbate karate, pa ste se kasnije preorijentsali na Aikido…

U stvari, nisam imao puno iskustva  u karateu, iako imam Dan zvanje. U prvo vreme sam vežbao i Karate i Aikido, ali sam vremenom počeo da provodim sve više vremena na Aikidou i nisam mogao više da vežbam oboje. Nije stvar u tome da sam mislio da je Aikido bolji, već je moja odluka proizišla iz ogromnog poštovanja koje sam osećao prema učitelju Moriheju Uješibi. Njega sam, poznao od ranije, preko mog oca.

Godine 1942. obreo sam se u Sinkju (Shinkyo, današnji Čang Čun u Mandžuriji), ali se desilo da sam zakasnio na čuvenu demonstraciju koju je učitelj Uješiba izveo na slavnom Kenkoku univerzitetu prilikom proslave godišnjice Univerziteta. Moj rođak koji je godinu dana stariji od mene bio je tamo i posle mi je pričao o toj fantastičnoj izvedbi. Po njegovim rečima gotovo da niko nije mogao normalno da padne ukemi kada bi ga učitelj Uješiba bacio. Pričao je da su ukei delovali kao da ih je udarila visokonaponska struja.

U publikaciji Hombu dođoa pod nazivom Aikido Tankyu, u broju 4, objavljen je Vaš članak u kome pišete o svojoj zbunjenosti nad neobičnim načinom na koji je učitelj Uješiba razmišljao.

Kada sam došao u dođo bilo mi je dvadeset godina, a Učitelj je imao sezdeset sedam, a to je razlika od oko četrdeset šest ili sedam godina. Međutim, on me je sa tolikom lakoćom bacao ma kojom snagom da sam ga napadao, da je delovalo kao da među nama ne postoji razlika u godinama. Kada sada razmišljam o tome, naravno, sve mi to deluje savršeno razumljivo.

U svakom slučaju, njegovo prisustvo je bilo toliko svrarno i opipljivo, i toliko je zračio energijom da sam sve vreme bio svestan da se nalazim pred istinskim majstorom veštine.

 Morihei Ueshiba i Hiroshi TadaDa li ste u isto vreme kada ste počeli da vežbate Aikido prišli i Tempukaiju?

U vreme kada sam počeo da vežbam u Hombu dođou većina članova je bila aktivna u Tempukaiju ili Nišikaiju. Naravno, u to vreme je Hombu dođo brojao svega šest ili sedam članova. Među njima su bili: Keizo Jokozama i njegov mlađi brat, Yusaku, obojica u to doba studenti na Univerzitetu Hitocubaši. Jusaku je u toku rata proveo nekoliko godina u vojnoj akademiji, te se tek nakon rata upisao na Univerzitet. Upravo on me je odveo u Tempukaiji i Ićikukaiji. Nakon toga, još jedna osoba me je podučavala vežbama koje su uključivale post. Ove vežbe, zajedno sa učenjem majstora Uješibe, postale su osnova mog vežbanja Aikidoa.

U Tempukai sam otišao u junu iste godine u kojoj sam se učlanio u Aikikai. Učitelj Nakamura Tempu je izvodio mesečne seminare u Sali Gekoden u hramu Gekokuđi. Kao što je to bio slučaj i sa Aikikaijem, Tempukai takođe nije javno promovisao svoj rad, tako da su se ljudi upoznavali sa njihovim učenjem tek uz preporuku onih koji su već bili članovi. Učitelja Tempua sam tada lično upoznao i kada sam čuo njegovo predavanje, odmah sam poželeo da učim od njega.

Nakamura Tempu (1876-1968)Da li su se Učitelj Uješiba i Učitelj Tempu međusobno poznavali?

Da. Upoznali su se pre mog dolaska, izgleda da ih je povezao otac Tadaši Abe koji je bio član i Tempukaija i učenik majstora Uješibe. U prvo vreme Tempukai je nosi naziv Toicu Tecuigakai (Toitsu Tetsuigakkai, Društo za proučavanje ujedinjene medicine i filozofije). Rad Društva se koncentrisalo na ujedinjenje uma i tela. Učestvovao sam u mnogim eksperimentima koje je izvodio Učitelj Tempu i mnogo sam od njega naučio.

Koliko dugo ste bili aktivni u Tempukaiju?

Bio sam tamo sve do odlaska u Evropu, oktobra 1964. godine. Učitelj Tempu je počinuo u Decembru 1968. Godine. Za tih šest godina, koliko sam inicijalno proveo u Evropi i Učitelj Uješiba i Učitelj Tempu i moj deda, svi su napustili ovaj svet.

Čuo sam da je Učitelj Tempu bio i majstor mača?

Da, bio je majstor Zuihen škole bato-đucua (Zuihen-ryu battojutsu). Ime koje je uzeo, Tempu, dolazi od kineskih karaktera ’ten’ i ’pu’, koji kada se napišu zajedno označavaju formu ’amatsukaze’ koja pripada školi Zuihen ryu, a u kojoj je on bio naročito vičan. Učitelj Tempu je bio potomak gosporada Tačibana, koji je bio daimjo pokrajine Janagava (feudalni gospodar). U pokrajini Janagava poznavanju borilačkih veština posvećivala se velika pažnja, kao i u klanu Saga sa ostrva Kjušu, poznatom po knjizi Hagakure (klasik po pitanju bušido tradicije, posvećen Cunemoto Jamamotou godine 1716.). Sadržaj predavanja Učitelja Tempua bio je toliko sasvim različit od svega što sam do tada čuo, jer se on oslanjao više na sopstveno direktno iskustvo pre nego na bilo kakav intelektualni proces promišljanja. Učitelj Uješiba je govorio na sličan način. Ideje koje se prepoznaju na intelektualnom nivou nikada ne ostavljaju ni blizu tako snažan utisak, niti mogu tako snažno da privuku ljude.

Da li bi nam nešto mogli reći o Ićikukaiju?

Čovek po imenu Tetsuju Ogura bio je jedan od poslednjih uči dešija Tešu Jamaoke. U toku perioda Taišo, studenti i sledbenici Ogure su zajedno sa članovima veslačkog kluba Tokijskog carskog univerziteta (današnji Tokijski univerzitet) osnovali udruženje koje je praktikovalo misogi (ritualno pročišćenje postom i lišavanjem). Predvodio ga je Masatecu Inoune. U početku su se članovi Ićikukaija sastajali 19. dana svakog meseca, na dan kada je umro Tešu Jamaoka, i zato se udruženje naziva Ićikukai (ichiku na japanskom znači ’1 i 9’, dakle ’19’).

Kada sam se priključio Udruženju, sastajali smo se u starom dođou Nogata-maći u Nakanu koji potiče iz Taišo perioda. Sedali bismo u seiza položaju od četvrtka do nedelje po deset sati na dan, izgovarajući tiho delova iz norita (šinto molitve), pokušavajući da što dublje osetimo naše biće. Ova praksa po nečemu liči na izgovaranje mantre. Kada se prođe inicijacija i postanete član, onda tek možete učestvovati na sastancima jednom mesečno, uvek u nedelju. Tada bi se izvodila vežba Ićiman-barai u toku koje se zvoncetom koje držite u ruci zvoni deset hiljada puta. Zvuk zvona ne postaje jasan i oštar sve dok vam pokret ruke ne postane automatski. Mnogi od mojih najboljih učenika na časovima koje sada držim rade ovu vežbu.

Da li ste vežbali sa bokenom i đoom?

U jednom periodu Učitelj Uješiba bi se veoma ljutio kada bi učenici u dođou pokušavali da vežbaju sa bokenom ili đoom, i nije uopšte dozvoljavao takve vežbe. Kasnije je, ipak, počeo da podučava oba alata. Kao dete sam dobijao časove streličarstva sa dugim japanskim lukom, što je bila tradicija u mojoj porodici. U srednjoj školi sam, takođe, vežbao kendo. Ovo se dešavalo u toku rata, pa možete zamisliti da nije bilo ni malo orijentisano ka sportskom nadmetanju. Kasnije, pošto sam otpočeo da vežbam Aikido, sam sam uvežbavao zamahe i sekove na jednom drvetu kraj moje kuće.

Samostalni trening je izizetno važan ma kojom se umetnošću bavili. Vazno je izgraditi sopstveni program vežbanja, počevši sa trčanjem. U svojim dvadesetim i tridesetim godinama ustajao sam u pola šest izjutra i trčao nekih petnaest kilometara. Kada bi se vratio kući uzimao sam boken i vežbao sek na pripremljenoj gomili pruća. U to doba kuće u Điugaoki su bile udaljenije jedna od druge nego  što su danas, pa sam mogao da pravim buku koliko sam hteo. Vežbao sam metod Đigen-rju škole (Jigen-ryu), koji sam naučio od Učitelja Uješibe u Ivami. U staro doba ratnici iz Sacume (na ostrvu Kjušu) su vežbali zamahujući na snopove pruća deset hiljada puta dnevno. Ja sam u najboljem slučaju uspevao da dostignem pet hiljada udaraca. Prvo bi mi ruke odmah utrnule, ali kasnije sam naučio da udaram čak i tvrdo drvo bez problema. Svoje učenike, studente sa Univerziteta Vaseda i Gakušin hrabrim da vežbaju na ovaj način. Verujem da je to jedan od najboljih načina da se vežba Aikido.

Naravno, nije dobro preterano koristiti fizičku snagu. Boken treba držati lagano, stežući blago malim i domalim prstom u momentu kontakta sa metom. Brzina i sposobnost da se prsti stegnu pravilno će se vremenom prirodno usaglasiti. Ovaj vid lagane vežbe je veoma bitan, jer ako se sve vreme vežba sa mnogo snage, može se steći izuzetno štetna navika da se bacanja izvode preterano silovito ili da se odveć mnogo snage ulaže u poluge, što pak može biti krajnje opasno.

Lido di Venezia, Italy, 1968. Hiroshi TadaNa žalost, gotovo svuda postoji manjak prostora u dođoima, tako da se vežbe sa bokenom i đoom ređe upražnjavaju. Voleo bih da vidim da se ovo promeni, tako da vežbe sa alatom postanu što češće.

Ovo što sam malopre opisao je bazični način vežbanja seka, ali rad nogu, pokreti ruku i razvoj upotrebe kija kroz kokjuho su drugi izuzetno važni elementi samostalnog vežbanja.

Vi ste vežbali sa Učiteljem Uješibom i zatim ste usklađivali sopstveni način vežbanja u skladu sa onim što ste videli od njega?

Da, veoma je značajno pažljivo proučavati sistem samostalnog vežbanja koji upražbnjava vaš učitelj i dobro ga upoznati. Inače, možete zapasti u različite zamke izhitrenih zaključaka što se na posletku svede na besmisleno i iskrivljeno vežbanje. U svakom slučaju, treba s vremena na vreme ponovno proveravati svoje shvatanje onoga što vaš učitelj čini i što ste od njega naučili, te da iz toga ponovo izdvojite osnovne linije koje ćete iznova i iznova proučavati i vežbati dok ih ne učinite svojim. Na taj način se stvara i nadograđuje sopstveni metod vežbanja.

Verujem da, ako želite postati znalac u bilo kojoj oblasti, bilo da su to borilačke veštine, sport, neka od umetnosti, štagod, morate da vežbate najmanje dve hiljade sati godišnje dok ste u svojim dvadesetim i tridesetim. To bi odgovaralo period od pet do šest sati dnevno. Verovatno ove mere variraju od čoveka do čoveka, ali veći deo tog vremena mora biti posvećen samostalnom vežbanju. Posle takvog samostalnog rada idete u dođo ge se naučeno potvrđuje, isprobava i razrađuje.

Korištenje snopa pruća je dobar način da se vežba jer omogućava da se koristi puno više snage nego onda kada vežbate sa partnerom koji je ljudsko biće. Nije probitačno ulagati svu snagu kada vežbate sa čovekom – tada je bolje vežbati postizanje pravilnih, čistih i preciznih linija kretanja.

Da li je Učitej Uješiba ikada pričao o Daito-rju školi ili Onisaburou Degaćiju?

Uvek je Učitelj Uješiba sa najvećim poštovanjem govorio o svojim učiteljima, uključujući majstora Sokakua Takedu i poštovanog Onisaburoa Degućija. Sećam se da je za Daito-rju školu uvek naglašavao da smatra kako ta škola ima odličan metode za vežbanje. Posle treninga je Učitelj Uješiba imao običaj da uđe u dođo kako bi nam ispričao ponešto iz svog iskustva.

Koliko sam čuo Učitelj Uješiba je u tim prilikama pričao i o religiji, naročito o Omoto-kjo učenju…

Da, i ponekad bih vrlo dobro pratio njegovu misao, dok bih ponekad potpuno izgubio nit. Ali on bi uvek rekao: ’Ovo je moj način da iskažem neke pojmove, želim da svako od vas na svoj način razume to o čemu govorim, da sam duboko istraži i prenese moje reči tako da one u tom novom vremenu ne izgube svoj smisao’.

Aikido ima mnogo više vrednosti da ponudi čovečanstvu nego što se to obično pretpostavlja, više čak nego što to pretpostavljaju i ljudi poput mene, koji su mu se posvetili životno. Godine 1952. Kada sam diplomirao na Univerzitetu, moj prijatelji su bili listom iznenađeni mojom odlukom da se posvetim Aikidou, verovatno zato što je rat tak bio iza nas. Za mene, pak, Aikido koji je podučavao Učitelj Uješiba predstavljao je otelotvorenje japanske kulture i u njemu sam video nešto što bi moglo biti izuzetno važno za razvoj japanske kulture.

U stvarnosti, međutim, Aikido je u Evropi brže hvatao svoje korene nego u samom Japanu. Pa ipak, kada se počinje iz početka, u potpuno različitom kulturnom okruženju, nije moguće vežbati Aikido bez jasnog razumevanja o tome šta Aikido jeste i čemu teži. Bez takvih osnova, bilo bi to isto kao ući na voz bez ideje gde će vas taj voz odvesti. Drugim rečima, bitno je imati jasne ciljeve vežbanja od samog početka, a takođe i realistične metode vežbanja. Nije probitačno tražiti od ljudi koji žele da vežbaju puta nedeljno, isto što i od onih koji vežbaju par sati svakog dana. Sasvim je dovoljno da ljudi vežbaju na način koji za njih ima smisla u okviru njihovog ličnog stila života. Oni koji žele da se specijalizuju za Aikido i da duboko istražuju umetnost Aikidoa, pak, moraju imati sasvim jasnu predstavu kuda idu i na koji način će tamo dospeti.

Hiroshi Tada All Japan EmbukaiNe mogu ništa da kažem o tome koji je metod vežbanja ispravan a koji nije. Mnogi iskusni poznavaoci borilačkih veština ne vide ni valjanost ni smisao da kritikuju tehnike drugih, jer ima mnogo slučajeva u kojima neko ko deluje slab iskaže nesvakidašnju i ogromnu snagu.

 Kako biste opisali organizaciju koju ste podigli u Italiji?

Zvaničan naziv italijanskog Aikikaija je L’Associazione di Cultura Tradizionale Giapponese (Udruženje za negovanje tradicionalne japanske kulture). Ova organizacija je priznata od strane Italijanskog ministarstva kulture. Kao što ime kaže, Aikido koji se u okviru ove organizacije vežba ima formu tradicionalne kulture, i potpuno je belodano jasno daono što oni vežbaju ni na koji način nije povezano sa sportom. Verujem da je svakom Japancu koji živi u Japanu teško da razume ovu situaciju. Naime, u Italiji se Aikido vežba kao metod ’meditacije u pokretu’. U Italiji, Švajcarskoj i Nemačkoj izraz ’ki-no-renma’ (razvoj kija) koristi se doslovce na isti način kao u japanskom jeziku.

Autor: Aikido Dojo Dunav

Aikido mač i štap

U čemu je, dakle, stvar sa rukovanjem mačem (boken) i štapom (Jo)?!

Prva lekcija koju čujemo u sali za borilačke veštine jeste da je cilj da kao slabiji i manji izađemo na kraj sa daleko krupnijim i snažnijm od sebe… Za žene to i nije problem, budući da vrlo brzo nauče da uspeh izvođenja tehnike zavisi od opuštenosti u toku izvođenja vrlo preciznih pokreta tehnike. I tako, težimo da ’uhvatimo’ tehniku koja nam omogućava uspešan pokret nad nekim ko je veći i jači od nas. Unekoliko, žene imaju određenu prednost, budući da muškaci prvo moraju da obuzdaju prirodni refleks upotrebe snage u toku izvođenja pokreta, pa tek onda da počnu da ’traže’ osećaj za kontakt, pokret iz centra, pravovremenost, opuštenost i tok tehnike.

 

Razgledajući na moje pređašnje iskustvo, uočila sam neke zbilja prelepe obrasce i tehnike koje sa lakoćom primenjujem na ravnopravnim partnerima. Ili snažnijim i većim, a manje iskusnim vežbačima. Ali nedostajalo mi je, pa… određena unutrašnja povezanost elemenata i principa koji u svakom trenutku mogu da se razmešaju i nanovo preslože kako bi odgovorili na iznenadne i promenljive situacije. A to je upravo ono čime nas uče jo i boken.

Snaga je višak

Pre svega, moramo imati u vidu da alat donosi idealnu situaciju ravnopravnosti u snazi i veličini. Pravilno upotrebljen, dugi krak poluge štapa povećava našu snagu nekoliko puta. I to ne samo snagu ruku, već snagu čitavog tela u pokretu. Uzevši štap u ruke, razlike u visini, težini, dužini nogu, ruku… prestaju da budu toliko značajne. Žena sa štapom ili bokenom, jednako je snažna kao i muškarac. Nije tako puno snage potrebno da bi se zadao vraški bolan udarac ili ubod štapom, zar ne?! Ipak, ono što je apsolutno nužno jeste poznavanje obrazaca i principa.

Na šta ciljam: iako je u mnogim salama u kojima sam vežbala isticana važnost opuštenosti, sklanjanja sa linije napada, poštovanja kritične distance, inicijative, provokacije, presretanja protivnikove putanje kretanja, izvlačenja iz ravnotežnog položaja, uklapanja u protivnikov pokret, nepomućenosti namere…, dakle, ipak, ono što smo sve vreme uvežbavali bili su obrasci pokreta. Sa mačem ili štapom u rukama, otkrivamo da je mnogo lakše osetiti i naučiti principe. Jasna putanja brzog zaseka oštrice idealno simplifikuje princip kretanja. Nešto kao obojena, uveličana i uprošćena trodimenzionalna demonstracija napada.

 Aikido principi

Kritična distanca: zamislimo za trenutak – suočeni sa protivnikom koji zamahuje štapom, sasvim nam je lako da sagledamo ko od nas kontroliše centralnu liniju. Pozicija vrha štapa u odnosu na moje telo postaje belodano jasna; ako vrh đoa gleda barem centimetar van moje centralne ose, postoji prilika za mene da se provučem svojim štapom i ostvarim svoj napad. Ovo je naravno, istoventno i u situaciji kada se suočavamo sa nenaoružanim protivnikom, ali tada postizanje toliko nepogrešive percepcije i jasnoće situacije traži ogromno iskustvo i vičnost u ’čitanju’ situacije.

Jo dori, Postizanje kontrole kritične distance takođe je daleko jednostavnije kada se u rukama drži jo ili boken. Suočavanje se odvija na većoj udaljenosti, kritična borbena distanca je takođe izdužena i jasno označena vrhom oružija. Tehnike koje se izvode bez alata zahtevaju dramatično kraću distancu, ne dužu od ispružene ruke, koja pri tom varira iz jednog momenta u drugi; godine i godine vežbe potrebne su da bi se iole pravilno procenjivala brzina kretanja i pravovremenost akcije kada je tako kratka distanca u pitanju. Sa druge strane, iako razlike u veličini, brzini i snazi vežbača ostaju neosporne činjenice, njih uveliko ublažava konstantnost dužine štapa ili mača, kao i jednostavna činjnica da je za pokrivanje dužeg rastojanja potrebno duže vreme. Za učenje i uvežbavanje kako se postiže pravovremenost akcije, to dodatno vreme i dodatni prostor su, naprosto, neprocenjiv dar.

Isto važi i za postizanje osećaja različitih kritičnih distanci između različitih oružija, njihovih dužina i specifičnosti: vežbe u kojima jedan drži boken i drugi jo daju interesantne uvide u brzinu boda u odnosu na liniju seka. I opet: distanca, brzina, pravovremenost, ravnoteža, sve to dobija potpuno novu, ’podebljanu’ dimenziju koju se valja prilagodljivo prihvatiti, te upotrebiti najbolje strane alata koji nam je na raspolaganju. Neprocenjivo vredne su i lekcije kada vežbamo sa nekim ko u rukama ima štap ili mač, a mi ne. Ili obrnuto, kada neko pokušava da nam oduzme boken ili jo.

Kada uvid i razumevanje veze između različitih alata i kritične distance postane intuitivno, dakle stvar trenutnog osećaja, postaje već daleko lakše prilagoditi se različitostima situacija napada i mogućim reakcijama. Iskustvo govori da konstantno variranje distance u golorukim tehnikama obeznađuje početnika u pokušaju da stekne osećaj za kritičnu distancu od drugoga. Ovo, pak, za posledicu najčešće ima neodgovarajuću standardizaciju tehnika koje se ’za potrebe učenja’ deformišu i, nadalje, postaju okamenjene u svojoj ’prilagođenosti’ početnicima kao ’jedini, pravi način’ – nešto što u spontanoj i situacijom uslovljenom suočavanju – naprosto ne postoji. Da ne govorimo o tome kako je petrifikacija smisla tehnike sasvim suprotna svakom principu učenja i razvoja prilagodljivosti reakcija.

Izoštravanje pogleda i meki fokus

Fascinira još jedna stvar u vezi sa vežbanjem mača i štapa u Aikidou: uvežbavanje veštine posmatranja – vizuelnog praćenja i poimanja smisla pokreta. Ne postoji ništa delotvornije, Jo Dori Shihonageverujem, od osećaja kada se mač iz punog zamaha zaustavlja tik od mog čela ili kada vrh dugog štapa u snažnom bodu nađe svoje mesto među mojim nezaštićenim rebrima. Vrlo brzo naučite da pomno pratite svaku nijansu svaki najmanji pokret. Takođe, pažnja da se neko od okolnih vežbača ne povredi u toku izvođenja tehnike na svoj način izoštrava percepciju i perifernu viziju prostora oko nas. Osetljiviji među nama vremenom razviju antene sposobne da konstantno prate 360 stepeni okruženja, sve uz punu pažnju koju zahteva suočavanje sa vežbačem koji u rukama ima isto ili različito oružije. Naravno, vežbanje pažnje, percepcije i budnosti svojstveno je i vežbanju tehnika bez upotrebe alata, ali mi se čini da su dramatična delotvornost osećanja oružija na svojim dlanovima i percepcija oružija u tuđim rukama neprevaziđeno sredstvo poduke u pažnji i budnosti.

Da li vežbati Boken i Jo?

Ni jednog trenutka ne pomišljam da sugerišem kako se svi principi napada i Jelena Drvendžija, 3.Dan - Šihogiri bokenodbrane daju lakše naučiti vežbanjem sa štapom i mačem. Izvođenje iz ravnoteže (kuzuši) daleko se direktnije i dublje oseća u tehnikama Džudoa i Aikidoa bez alata, i naravno, potpuno je neophodno raspolagati barem rudimentarnim poznavanjem principa parterne borbe i zadavanja udaraca.

Ono što pokušavam da naglasim jeste da je vreme provedeno u vežbanju alata u Aikidou nadasve svrsishodan način da se otpočne sa dubljim upoznavanjem principa sukoba, a da u svakom slučaju skraćuje vreme koje  potrebno da dostignu nivo na kome će sa smirenim pouzdanjem moći da se oslone na svoje reakcije.

Autor: Jelena Drvendžija

Ko nas to gleda iza ogledala

Prvi dani u dođou

Svi znamo kako to izgleda kada smo početnici i prvi put dođemo na trening Aikidoa. I poznato nam je koliko je to neobično osećanje i koliko nam je sve strano: obukli smo neku čudnu odeću, zavezali nekako pojas, klanjamo se i mumlamo neke strane reči, nervozno i nesigurno imitiramo neku neshvatljivu etikeciju. Onda počne trening i malo po malo učimo kako ne znamo ni da sedimo, ni da stojimo, ni da hodamo, o padanju i da ne govorimo… Ostali u sali nas gledaju i sležu ramenima s razumevanjem. Krišom skreću pogled u stranu…

Dan za danom

Cilj je uvek isti: uraditi tehniku kako valja i ako je moguće – iz prve, što se retko dešava. Zapravo, gotovo nikad. Pre nego što išta uradimo kako valja, čeka nas čitava jednaSeiza otrežnjujuća večnost u kojoj smo potpuno pogrešni, spetljani, vezani u čvor, smešni i teturavi, besprizorno trapavi… pa onda, umišljeno celomudreni, gordo nadmeni… pfffff pa onda pijani od neprikosnovenosti i šta sve ne. Svi smo to prošli, u svakoj Sali se to događa, i naravno, događaće se i dalje.  No, kap znoja na tatamiju jednako je klizava za majstora koliko i za početnika. ’’Čak i majmunu se desi da padne s drveta’’, kaže jedna stara kineska poslovica.

Sticanje iskustva

Jednom sam od starijeg drugara čula da Aikido tehnika ne može biti dobra ako nije lepa – i ne može biti lepa ako nije prava. Ni tada, ni sada nisam se slagala sa ovim stavom. Činilo mi se da podgreva kvazi-holivudsko bahato glumatanje. U svakom slučaju, uvek mi se činilo da svako u dođou može da prozre takvog ’terminatora’ za tili čas. Samopregor, zahvalnost, disciplina, skromnost i neprestano samoispitivanje donose daleko bolji ’imidž ’ od krvožedne oštrine.

Klackalica za instruktore

Istinski nadareni i nadahnuti instruktori prilaze svojoj ulozi bez isticanja svoje ličnosti. Takvi instruktori se prepoznaju po svom razumevanju, produbljenošću i istančanim osećajem za meru. Njihova elegancija potiče iz jezgra zahvalnosti s kojom gledaju na svetAikido: Kokyu nage oko sebe, iz mašte i iz ljubavi prema životu. Takve osobine Japanci vezuju za termin ’shibumi’. Nadareni i nadahnuti instruktor nema interesovanja da se zagleda u ogledalo, širi ramena, seče oštrim pogledom sve oko sebe i s neodobravanjem se odnosi prema svakoj nespretnosti i neznanju drugih. ’Shibumi’ je nešto što se ne vidi u ogledalu i ne odnosi se na pojas, niti na rang, niti obavezno dolazi sa stažom, ili godinama, ili samodestruktivnim, zatupljujućim ponavljanjem… istog. Izgled često vara, lažni imidž još češće… Konačno, svi znamo kako se car proveo u svom novom odelu.

Ogledalo koje ’shibumi’ glača pruža odraz iznutra, nikad spolja. Nekima je interesantnije da glačaju svoje ogledalo iznutra, a nekima da pilje u svoju spoljnu sliku i priliku. Ogledalu je svejedno. Ono uvek daje odraz – onome ko ume da gleda.

Autor: Jelena Drvendžija

Mudrost je… kako da se sasvim živi

Pre dvadesetak godina otkrila sam jednu vrstu bavljenja sobom, rekreacije, borilačke veštine, umetnosti komunikacije… i šta sve ne, i koji se svi zovu zajedničkim imenom Aikido. Naziv asocira na treskanje leđima po strunjači, znoj pršti na sve strane, bolni jauci paraju uši… ali nije baš tako.

Lets dance!

Pre će biti da se radi o nekom starom američkom filmu u kome svi od tinejdžera punih snova do najgorih baraba i gangstera i domaćica, svi žele da se pojave u klubu gde muzika svira. Naročito je atmosfera fenomenalna: kombinacija blistave baletske dvorane i big band-a, svi su naelektrisani, od početnika do iskusnih vežbača – i apsolutno svi uživaju.  Pa, druženje i igra su bili prvi koji su odbacili rasne podele, odnosno pokazali koji je to nesvarljiv shit – if you can dance, lets dance. Patuljak s džinom, debeli sa mršavim, mladi sa starim, žuti sa belim… lets just bloody dance! Lets bloody live! Lets…

Uz sve poštovanje stroge etikecije, Aikido daje utisak dobrog provoda. Tempo ume da bude jako brz ili vrlo lagan i svrha je primiti energiju, otkotrljati se, pa ustati u jednom dahu,…  i uživati. Partneri se menjaju. Aikido sala nije mesto za ples i udvaranje (iako mnogi ljudi dolaze kao parovi i ljubav se desi svuda), već okuplja ljude koji uživaju u pokretu i ujedinjeni su tim zajedničkim interesom. Svi vežbaju sa svima, uloge se menjaju posle četiri izvođenja tehnike. Vežbanje sa istim partnerom traje obično do promene tehnike, ponekad dve promene i to nakon što se dogovore da je to okay, i svaki put se zahvale jedno drugom. Možda će kasnije u toku treninga vežbati opet.

Da li je Aikido za mene?

Kod Aikidoa genetski faktor nije presudan, lokalni talenti i zanesenjaci izniču podjednako među svim bojama i uzrastima. Nije retkost da u sali vidimo ljude u poznim godinama s takvim osećajem za sklad da  ne moraju nikakve egzibicije da pokazuju: takoreći jedva pomeraju stopala i delove tela.  A deluje hipnotično.  Svako ima šanse da bude dobar (što ne znači da svako jeste, to su različite stvari). Ima mladih i starih, debelih i mršavih, visokih i minijaturnih, svi vežbaju sa svima.

Kultura Dalekog istoka

U srži Aikidoa leži kultura Dalekog istoka. Naglu popularnost je stekao sedamdesetih i osamdesetih kada je popunio jaz između odlaska Brus Lija i tek dolazećeg Karate Kida. Naročito dobro se primio kod tadašnje generacije studenata. Aikido sadrži intrigantno dvojstvo: s jedne strane prilično je dinamičan i pun improvizacija jer mu koreni leže u nečemu što je u minulim vremenima bila borba mačem, kopljem i golim rukama, i kao takav on je idealan za mlade svih uzrasta. Sa druge strane, Aikido se oslanja na tradiciju ezoteričnih znanja o meditaciji, koncentraciji i vežbama disanja – što privlači odrasle, zrele ljude, mahom intelektualce.

Aikido kao igra

Razne studije potvrđuju da ljudi manje pate od depresija i mozak odlično funkcioniše ukoliko se redovno upražnjava neka vrsta igre. Aikido ima jednu dodatnu stranu – on polazi od toga da ljudi koji vežbaju zajedno i koji se možda nikada prethodno nisu sreli, poštuju jedan drugog, jer od njih oboje zavisi celo iskustvo i zajednički cilj je da u raspletu situacije steknu i uvid i estetsko iskustvo.  Aikido uči da konflikt nije tabu; da ga je moguće kontrolisati i usmeravati. Takođe, Aikido uči da ni kontakt nije tabu, ali da se granice ne smeju preći.

Magična tehnika

Jedna od univerzalnih osobina svakog zaljubljenika u Aikido je da veruje u postojanje magične tehnike. Nije mit u pitanju. Kompletno nepredvidiva stvar, ponekad se desi sa nekim sa kime si vežbao puno puta pre toga, a ponekad je u pitanju neko koga si video tada i nikada više. Desi se, i trenutak u kome shvatiš da se dešava je kao rađanje sunca u tvojim grudima, blage vatre i tečne miline i kako su tvoje grudi male jednom suncu, ono se širi i raste, i ti sa njim.

Takvi su trenuci sublimacija samog postojanja i svega što si do tada učio, bez budućnosti, planova i kalkulacija,  tvoja umetnost i tehnika je našla svoj par i sve to uz soundtrack nečega što bi u drugačijem ritmu bilo pogibeljno loše po naše zglobove, kosti i zdravlje. Neponovljiva, ova iskustva i kao sećanja menjaju agregatna stanja jednog običnog, kalcifikovanog ljudskog duha, they liquify and solify, make the deadest in the room come alive. Traju nekad par sekundi, nekada desetinu minuta, tek koliko traje dok instruktor ne promeni tehniku i ne razmeša vežbače.

Ja imam nekoliko koje čuvam. Ponekad, kad sam dobro raspoložena, čini mi se da sam totalno i neuračunljivo srećna da sam bila u stanju da učestvujem, stvorim svoju polovinu takve magije. A kad sam u lošem stanju pa se setim, razumem da je baš tako: nuračunljivo i neodgovorno sam srećna, jer sam ponekad saučesnik u magičnom. This is living.

Autor: Jelena Drvendžija

Šta je Ki-No-Renma

Doslovno prevedena, reč ‘Ki-No-Renma’ znači „iskovati sopstvenu životnu energiju“.

Termin „renma“ u Japanu se koristi za opisivanje umetnosti kovanja mača, kroz dugotrajno i istrajno nanošenje i preklapanje slojeva čelika. Sa druge strane, reč „Ki“ (sanskrit: prana), ili ‘Chi’ na kineskom, označava vitalnu energiju koja održava metabolizam, kao i mentalno, emocionalno i duhovno delovanje ljudskog bića.

Ki nije jednostavna energija, nimalo ne liči na recimo, električnu struju. Ki je suptilna sila obdarena inteligencijom, ljubavlju i željama. U ljudskom telu Ki protiče kroz nervni sistem i posebnim kanalima koji se zovu meridijani. Tokom prakse ‘Kinorenme’ pokušavamo da stupio u kontakt, apsorbujemo, prilagodimo i usmerimo ovu silu u nama koja je i lična i univerzalna.

Kinorenma je skup metoda koji se odnose na primenu unutrašnjih tehnika disanja, koncentracije i meditacije na vežbanje tehnike Aikida. Ove tehnike je učitelj Hiroši Tada primio od svog učitelja Nakamura Tempua, a on ih je pak proučio sa učiteljem Radža Yoge, Kalipe. Bez upoznavanja i primene Kinorenme, Aikido tehnike ostaju bez supstance i dubine, kao prazna školjka spoljnih oblika.

Kinorenma je dragocena praksa i za one koji nisu privučeni dinamikom Aikidoa kao meditacije u pokretu. Ona pruža iskustveni i filozofski osnov za povećanje sopsteve unutrašnje energije i duhovni rast.

Tehnike Ki-No-Renme:

  • Tehnike disanja i povećavanja energije (Kokyu);
  • Tehnike koncentracije (Dharana);
  • Otvaranje centara (Tanden);
  • Kontrola 5 čula (Pratiahara);
  • Meditacija (An-đo-daza).

Ciljevi Ki-No-Renme:

  • Povećavanje unutrašnje životne energije;
  • Poboljšanje koncentracije;
  • Opuštanje tenzije tela;
  • Podizanje otpornosti na stres
  • Obezbeđivanje solidne osnove na koju se nadovezuju tehnike Aikidoa.

Autor: Jelena Drvendžija

Vežbe disanja

Razmislite o sebi.  Poručuje li vam telo bolom, umorom, ukočenošću, groznicom, ili otežanim disanjem da želi više pažnje od vas, da mu je potrebna nova energija, odmor od obaveza, mir u kome će moći da vam se obrati i od vas dobije odgovor?! Vežbe disanja su jedan način da pomognemo svom telu i čine osnovu Kinorenme.Vežbe disanja doprinose osećaju mirnoće

Kontrola disanja

Ceo život provedemo dišući, pa ipak, većina taj proces, najvažniji za sva živa bića, ostavlja neistraženim i u domenu nesvesnog. Čovek je jedini u stanju da svesno kontroliše disanje, zaustavlja ga, ubrzava ili usporava.

Potreba da udahnemo je bez premca najvaća naša potreba i prirodni refleks. Zato je od ključne važnosti da vežbom udah pretvorimo u kontrolisani proces kojim osim pluća vazduhom ispunjavamo i stomak, stvarajući osećaj punoće, stabilnosti i snage.

Pravilno disanje

Nakon snažnog, dubokog udaha, vazduh spuštamo u stomak, telo se opušta, ali ne do stanja mlitavosti, već do postizanja osećaja stabilnositi koji karakterišu smirenost i mekoća. Vežbe disanja doprinose razvijanju stabilnosti i ranotežeOva faza u porcesu disanja trebalo bi da se odlikuje našom najvećom unutrašnjom aktivnošću, jer se sveukupna svrha disanja – prikupljanje energije u telu, dešava upravo tada. Sva su čula usmerena ka unutra, da bi se svaki deo tela osetio, sagledao  iz neposredne blizine, iznutra. Stanje anđodaze, potpunog  spoljašnjeg i unutrašnjeg mira, presudno boji ovaj trenutak u vežbi. Zapravo, ovo stanje nam je neophodno.

Izdah je povezan sa iskorišćenjem prikupljene i suspregnute energije. Sve aktivnosti velikog intenziteta, preporučuje se da se obavljaju pri izdahu (podizanje tereta, manevri koji zahtevaju veliku brzinu i snagu, skokovi…). Tada je naša energija, kako fizički tako i duhovno usmerena ka spolja.

Značaj uspostavljanja kontrole nad izdahom, ogleda se u mogućnosti da ga produžimo u skladu sa potrebom radnje koju vršimo, ili skratimo tako da postane energetsko koplje usmereno ka odabranom cilju – na Istoku poznato kao
Kiai’.

Hara

Centar naše fizičke moći nalazi se u hari (donjem stomaku) te je zato jedan od osnovnih vežbi u Kinorenmi upravo vežba disanja koja povećava kapacitete naše hare. Učitelj Tada to voli da objasni kao „punjenje baterije“.

Vežbe disanja i spremni smo za pokretStanite malo raširenih nogu, blago povijenih kolena i prave kičme. Dlanove stavite na stomak, odmah ispod pupka. Zatvorite oči i posmatrajte sebe. Pokušajte da zamislite kako vazduh putuje kroz vaše telo. Udahnite, spustite vazduh u stomak, zadržite ga dve sekunde i onda polako izdah. Posmatrajte iznutra kako se tokom izdaha energija iz vaše hare širi na dole prema stopalima i na gore prema vrhu glave. Izdah treba da traje dosta duže od udaha. Kad izbacite sav vazduh, napravite malu pauzu, dve sekunde, pa tek onda ponovite čitav ciklus. Već posle nekoliko udaha osetićete kako se prostor ispod vaših dlanova greje.

Ova vežba disanja se može raditi svakodnevno onoliko koliko vam prija, a najlepše je raditi je uveče pred spavanje.

Autor: Aikido Dojo Dunav

Povedi namćora u šetnju

Često se dešava da je naš Uke neko koji voli i ne žali truda da zagorča život Toriju, na razne načine mu sabotira napore da izvede tehniku: ne kreće se, ne predaje energiju, napada sa pola snage ili se bezglavo zaleće na Torija ili se ukopava u mestu kako bi ’testirao’ Torijevu tehniku… 

Dakle, …iako ovaj pristup vežbanju ima svoje dobre strane, uglavnom se dešava da iza njega ne stoji ništa više sem neznanja i izmešanih strahova koji proističu iz ograničenog iskustva. Upravo je ograničenost iskustva problem. To je potpuno prirodan korak i svi smo prošli kroz fazu kada smo se osećali sigurni da mi sad znamo ’šta radimo’ i osećali smo želju da to pokažemo tako što smo se odupriarali Torijevoj tehnici. Nažalost, takvi trenuci nisu doneli nikakav kvalitet našem Aikidou, našoj tehnici, niti našem iskustvu.

Možda bi dobro bilo povremeno se setiti da je Aikido umetnost, a da umetnost nije isto što i ulična tuča. Aikido dođo je mesto gde usavršavamo svoju tehniku i istražujemo načine da, u najmanju ruku, zaobiđemo upotrebu sile i izbegnemo nasilje u ostvarivanju svojih ciljeva. To je mesto za učenje, mesto gde se pokret  isprobava bez podozrenja u sebe i druge. I da, dođo je mesto otkrića, bilo hotimičnog ili slučajnog. Na tom mestu moramo uložiti čitavo svoje biće i sve svoje energije, bez zadrške, da bi prevazišli sebe; i tako svaki put. Preuzimamo ulogu Ukea, pa onda ulogu Torija, i sa obe strane proučavamo kretanje i tehniku Aikidoa. 

Često slušamo i čitamo o tome šta znači biti ’dobar’ učenik, biti ’čistog srca’, biti ’prozračnog uma’, biti ’oslobođen ega’… često i sami razmišljamo o tome. Neretko razgovaramo o tome sa prijateljima, zar ne?! Tešimo se svojim herojskim podvizima beskrajne skromnosti, krajnje skrušenosti i nepokolebljivog samopregora. Prećutkujemo trenutke kada smo se doslovce teturali opijeni ponosom i neprikosnovenošću, osećajući da smo prevazišli do tada poznate granice svog umeća i razumevanja. Tako je, svima nam se dešavalo, i naravno, dešavaće se i dalje.

Takođe, ko je od nas izbegao trenutke osujećujućeg nespokoja zbog činjenice da na seminaru moramo da vežbamo sa nekim daleko neiskusnijim od sebe, nekim ko nam postavlja sva ona očekivana, ali prevaziđena, početnička pitanja… a mi bismo baš tada da se bavimo isključivo sobom, svojim nedoumicama i iskušenjima novine… i opet nas hvata nestrpljenje i netrpeljivost sa kojima se treba obračunati svaki put iznova i iznova. Sačuvati mir i vedrinu, velikodušnost i osećaj zahvalnosti za priliku da izađemo na kraj sa još jednim izazovom i naučimo još jednu lekciju. 

Dakle, da bi spoznali kako stvari funkcionišu, moramo ih iskusiti iz prve ruke: dok vežbamo u ulozi Ukea, bilo sa početnikom ili sa vraški sposobnim znalcem, pruža nam se sjajna prilika da osetimo tehniku u svom njenom dejstvu. Samim tim, ima smisla želeti da osetimo tehniku u njenom najboljem izdanju.

No, budući da ni mi, ni ljudi oko nas nisu veliki majstori, pa čak ni naš instruktor nije savršen, deo odgovornosti za savršenstvo tehnike i kvalitet lekcije koja iz nje proizilazi, uveliko prelazi na Ukea. Kada smo Uke, na nama je da izvedemo iskren i valjan napad, da se krećemo bez zazora, da dozvolimo da nam Tori naruši ravnotežu svojim kretanjem, pa tada da nastavimo da se krećemo tražeći za sebe položaj i trenutak da povratimo ravnotežu, ili barem da spasimo sopstvenu kožu tako što ćemo gledati da izađemo iz začaranog kruga; a time osetiti i valjanost bacanja ili bega u pad.

Eto još jednog razloga zbog koga valja kristalizovati svoje padove: onaj ko se ne ustručava da izgubi vertikalni položaj i skotrlja se do poda lakše će dozvoliti sebi da iskrenim napadom prokocka svoj ravnotežni položaj. Svakodnevno oko sebe vidimo ljude koji dozvole da im hvat pukne ili ga sami puštaju iz pukog straha da ne izgube ravnotežu i ne budu ’bačeni prejako’… 

Tek kada sopstvenim telom osetimo kako izgleda bacanje koje oduzima dah i koje osećamo kako nas uvlači u kovitlac svoje energije, počinjemo da spoznajemo šta je sve moguće učiniti kroz Aikido. Svako takvo iskustvo podiže lestvicu očekivanja od samog sebe, i to svaki put deluje namah i novo i prepoznatljivo. Postajemo svesni da sve što smo pre toga radili ’pa, …i nije baš neki Aikido’. (osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija