Arhive oznaka: dođo

Aikido trening u Japanu

Aikikai Hombu DojoSistem treninga je manje više sličan u svim dođoima. Cipele se ostavljaju na samom ulazu u zgradu u kojoj je dođo, a ne tek u sali za vežbanje. Ovo važi za sve, bez obzira da li su u pitanju posetioci ili vežbači. Učenici obavezno pre i posle treninga čiste salu. Keikogi (dogi) ostaje u dođou, okačen na vešalicu da se vetri. Vežbač ga nosi sa sobom jedino radi pranja ili u slučaju dužeg odsustvovanja.

Za svaki trening postoji fiksirana satnica ali učenici mogu ući u salu u bilo koje vreme  tokom treninga. Ovo ne treba shvatiti kao „korzo“, već je u pitanju poštovanje japanskog „rastegljivog“ radnog vremena i student dolazi kad može. U nekim školama je potrebno obavestiti učitelja ako unapred znate da ne možete doći na trening. (Takođe, postoje posebni zatvoreni dođoi u koje se dolazi na preporuku i mora se redovno vežbati i po cenu života.) Dojo Jo BokenPravilo je da se tokom treninga sve vreme vežba sa istim partnerom. Novopridošli, ako je neparan, sedi na tatamiju dok ne dođe neki drugi zakasneli vežbač. Ukoliko se niko ne pojavi on će tako sedeti do kraja časa. Ovo nije kazna nego se radi o tome da onaj ko je zakasnio ne ometa one koji već rade. Izuzetak u promeni partnera je moguć, po neki put, ako dođe novi čovek. Na primer, da je prilično snažan ili interesantan po nečem drugom, pa instruktor dozvoli da jedan broj učenika proba i sa „strancem“ neku tehniku.

Posetiocu koji dođu samo da gledaju trening takođe sede na tatamiju ili na drvenom podu pored tatamija (ne postoje nikakve klupe). Ne pričaju međusobno i ne mogu stajati dok posmatraju šta se radi. Instruktori ne daju skoro nikakva usmena objašnjenja tehnike ili principa (izuzetak je u Šin šin toicu aikidou).

Od ukupno, obično, sat vremena treninga učenici efektivno rade skoro 50 minuta. Instruktor malo vremena posveti pojedinačnim ispravkama, a uglavnom se jedna tehnika vežba oko 15 do 20 minuta. Vežbači ne pričaju među sobom bez razloga, već samo ako postoji stvarna potreba da se nešto kaže. Učitelj prilazi samo onima koji rade nepravilno. Tada Hiroshi La Spezia Pokazuje tehnikuČesto puta se može čuti kako se ljudi hvale da im je instruktor posvetio više vremena ili im češće prilazio nego nekom drugom. To u stvari znači da su radili lošije od ostalih. U koncepciji treninga kod malo iskusnijih vežbača ne postoji ono što bi se moglo nazvati zagrevanjem. Svako pre časa radi neke vežbe, po sopstvenoj želji i znanju, a 5 minuta pre početka treninga svi sedaju u seiza položaj i čekaju majstora. Nakon ritualnog pozdrava odmah se počinje sa tehnikama. U svakom hombu dođou radi veći broj instruktora i svaki član sam odlučuje kod koga će dolaziti (ovo ne važi za početnike).

Iz knjige „Aikido“

Branko B. Blažičević

Ponašanje na tatamiju

Etikecija u dođou  s jedne stane povlači korene iz japanske tradicije iz koje je ova veština ponikla, a sa druge strane, izraz je univerzalne pristojnosti i dobrog vaspitanja. Saveti koji slede nikako ne predstavljaju iscpan spisak pravila ponašanja, ali najbolje je prosto biti upoznat sa pravilima i njihovim značenjem, pa zatim slediti dobru praksu gledajući starije učenike u dođou. Ukoliko nas nešto zbunjuje ili imamo nedoumica, uvek se možemo obratiti instruktoru za pojašnjenje i savet.

Obraćanje drugim osobama u dođou

Po tradiciji, pored imena instruktora koji vodi trening, uvek se dodaje ’sensei’ i za vreme vežbanja mu se obraća sa ’sensei’, što u doslovnom prevodu znači ’učitelj’ ili ’onaj koji je išao putem pre mene’. Glavnom instruktoru sale uvek se obraćamo sa ’sensei’, kako za vreme vežbanja, tako i van sale. Mlađi instruktori uglavnom preferiraju manje formalno oslovljavanje. Ukoliko je više instruktora prisutno u sali, obraća im se prezimenom kome se dodaje titula ’sensei’.

U Japanu, polaznici koji duže vežbaju od nas nazivaju se ’sempai’, dok su oni sa manje iskustva u vežbanju ’kohai’. Smatra se učtivim da se iskusnijima obraća kao ’sempai’ ili imenom ili prezimenom uz titulu ’sempai’. Ukoliko nam stariji polaznik naznači da želi da mu se obraćamo samo imenom, sasvim je u redu poslušati ga.

Retko ćemo doživeti da nam se stariji učenici obraćaju sa ’kohai’, jer to ume da deluje nipodaštavajuće. Onda kada želimo da istaknemo formalni stav prema nekome, japanska tradicija poznaje obraćanje sa ’Jovan-san’, ili ’Petrovic-san’. Najčešće, srećom, nije potrebno biti toliko formalan. Obraćanje imenom je, uglavnom, savršeno prihvatljivo.

U prilikama kada oslovljavamo učitelje visokog ranga, često se koriste izrazi karakteristični za evropsku kulturu kao što su ’Učitelj Tada’ ili ’Majstor Tada’. Japanski ekvivalenti, kao što je titula ’Shihan’ najčešće se navode samo u pisanom tekstu, dok se u govornom obraćanju obično kaže ’Sensei’.

Ponašanje na tatamiju

Naše ponašanje u dođou i na tatamiju uvek bi trebalo da odražava univerzalni princip poštovanja i zahvalnosti. Nikada se ne smemo upuštati u odmeravanja snage: Aikido tehnike su odveć opasne i mogu dovesti do ozbiljnih povreda ukoliko se nekontrolisano izvode. Ukoliko naš partner oseća bol, ili ako je povređen pa neke pokrete nije kadar da izvede, nikada ga ne smemo prisiljavati na to. Na isti način, ukoliko smo sami povređeni ili imamo zdravstvenih problema, moramo o tome obavestiti partnera sa kojim trenutno vežbamo, i naravno, instruktora koji drži čas kako bi mogao da prilagodi svoja očekivanja i zahteve našim trenutnim mogućnostima.

Instruktor koji vodi čas jedini je autoritet čiji se tehničke smernice prate u toku vežbanja. Uvek se trudimo da u potpunosti izvedemo tehniku onako kako ju je instruktor pokazao.

U toku vežbanja aktivno tražimo iskusnije polaznike kako bi vežbali sa njima, i ne čekamo da se oni ponude da vežbaju sa nama. Takođe, svi gosti koji dođu u salu zaslužuju status počasnog gosta i nikada se ne sme dopustiti da se osećaju izolovano ili usamljeno. Kada vežbamo sa gostom, uvek mu nudimo da vežba prvi, bez obzira na njegovo iskustvo.

Tačnost

Tačnost dolaska na časove i redovnost na časovima reflektuje miran um i staloženo stanje duha.

U salu dolazimo desetak minuta pre početka časa kako bismo zajedno sa drugim polaznicima pripremili tatami za vežbanje, presvukli se i bez žurbe seli na tatami da sačekamo početak časa. Ukoliko zakasnimo na čas, čekamo pred tatamijem dok nam instruktor ne da znak da možemo da se pridružimo času, a zatim izvodimo uobičajene pozdravne naklone. Ukoliko osećamo potrebu da se istegnemo ili zagrejemo, to činimo u uglu sale kako ne bi remetili čas.

Ukoliko postoji razlog zbog koga smo neizostavno morali da zadocnimo na čas (iznenadne obaveze u porodici ili na poslu ili sl.) kašnjenje će nam biti tolerisano, ukoliko u pogodnom trenutku objasnite instruktoru o čemu se radi.

Takođe, smatra se izuzetno lošim gestom napustiti čas pre završetka. Ukoliko postoje neodložni razlozi zbog kojih se mora izaći sa časa, to je prihvatljivo ukoliko se instruktor unapred obavesti.
 
Autor: Aikido Dojo Dunav

Kokyu Ho

Netoksični dođo

Dok vežbaš Aikido, dozvoli sebi da uživaš.
Uživaj u pokretu, radi njega samog.
Nemoj opsesivno pokušavati da tehniku odmah izvedeš ’ispravno’. Samo ćeš se obeshrabriti i početi sebi da prigovaraš kako ’to ništa ne valja’.
Ili ćeš početi da razgovaraš sa partnerom, umesto da vežbaš.
Niko te ne procenjuje i ne ocenjuje.
Nisi na ispitu.
A nisi ni nespretnjaković.
Jednostavno priđi partneru i izvedi pokret.
Onda, ponovo. Još jednom.
I onda nastavi da ponavljaš.
Ponavaljanje će obnoviti povezanost između tvog uma, tela i tvoje energije. Time će i pokreti postati rafiniraniji.
I to ne zato što ćeš dopreti do nekakvog intelektualnog razumevanja, iako će i to doći, već zato što će te pokret uzeti pod svoje.

Kretanje je život

Sensei Zuko Domeniko - Konkyu nage

Udah, pokret i izdah…

Udah… izdah. Disanje i pokret.
Učini sve što je u tvojoj moći u tom pokretu i onda ga zaboravi.
Nisi došao da sudiš bilo kome, niti bilo ko sudi sebi.
U dođo si došao da se pročistiš od svih natruha i balasta koji te sprečavaju da budeš najbolji mogući ti.

Dođo je mesto gde, uz zahvalnost, imaš priliku da budeš ti.
Odustani od poziranja, glume i visokih očekivanja. Budi samo onaj najbolji mogući ti.

Uzdisanje nad dubokim mislima je beskorisno i jalovo.
Pokušavanje da umom dopreš do razumevanja tehnike pre nego što je izvedeš ravno je gubljenju vremena.
Uradi bilo šta. Bilo šta je već početak.

Ne postoji „pogrešan“ pokret

Postoji samo pokret koji je više ili manje u skladu sa situacijom, ali za početak možeš da uradiš samo ono što je u tvojoj moći, eto tako.
Što se više krećeš, pokret postaje sve bolji. Napredak je prosto – nizbežan!
Ali samo pod uslovom da se krećeš.
Stajanje i gledanje neće te odvesti nikuda.
Prosto učini ono što ti se učini najboljim u tom trenutku, i onda ga slobodno zaboravi. Pusti da taj pokret prohuji i da ga više nema. Nema ga.
Sutra je novi dan.

Zapamti, ipak, ovde se radi o borilačkom putu. Jedina stvar koja te neće odvesti nikuda osim u turobnost i bol – jeste da se zatvoriš, slediš i ukočiš.

Sensei Zuko Domeniko - Tenchinage

Pokret

Kočenje je refleksna reakcija, proizvod stare, preživljene traume, roditeljskog ukoravanja ili loše poduke gde su ti govorili da to što radiš ne valja, da je pogrešno, da ne valjaš, da si loš, da si prespor, predebeo, prestar, da nisi dorastao, da si šeprtlja, da si prenizak ili …
Ništa od ovoga ne nosi poduku i ne uči te da postaneš bolji. U suštini, takva ’poduka’ nije ništa drugo do nasilje. Nisi ti taj koji je ’pogrešan’, već je to nasilnik koji te sputava. Daj sebi priliku da ne budeš pogrešan, daj sebi pokret.

Niko ne očekuje da ti tehnika bude besprekorna

Barem ne u prvih pedeset godina. Posle pedeset godina moraćeš ozbiljno da se posvetiš rafinisanju svoje tehnike.
I…
Tome nikada neće biti kraja. Ali sada je – sada.
Počni privim malim korakom.
Čak i najveći učitelji, i najiskusniji majstori i dalje uče i nikada ne prestaju da uče.

Prema tome, dok treniraš dopusti sebi da učiš i da uživaš u tome.
Da, istina je, nalaziš se u tradicionalnom dođou. Pokaži poštovanje.
Da, istina je, vežbaš borilačku veštinu. Probudi svoje instinkte, svu budnost i pažnju.
Da, istina je: vežbaš kretanja, vežbaš um i  duh, to traži da budeš prisutan celim bićem.
Ali prevashodno, zatisni svoj ego, dnevne brige, svoju prošlost, tuđa očekivanja i pritiske. Ostavi ih napolju.

Kada se na ulazu u dođo nakloniš, potrudi se da osetiš kako ulaziš u ’duhovni prostor’ gde ti i tvoji prijatelji razmenjujete energiju, ne napade.

Ostalo je manje važno.

Ništa u vezi sa tobom nije „neodgovarajuće“

Svakom od nas se događa da tu i tamo zarđamo od životnih okolnosti i nedostatka prilike da fino naštelujemo svoj lični instrument za život, svoj duh i celokupno svoje biće.

Jelena Drvendzija - Koshinage

Dopusti pokret…

Iako poneko dozvoli sebi da to zaboravi, svi smo mi počeli sa „određenom“ dozom nespretnosti, tri leve noge i šeprtljastostim mlataranjem, ako ne i samodestruktivnim navikama pokupljenim uzput, iz sporta ili neke druge veštine.

I to je život. Prihvati ga. Prihvati sebe. I prihvati da svaka nova aktivnost koju upoznaješ po prvi put nosi određenu dozu neprijatnosti. To je posledica promene. Promene uznemiravaju naše navike, inerciju našeg okamenjenog, ustaljenog i poznatog života.
Nije to ništa naročito, to je samo još jedna stvar koja će se vremenom menjati.
Aikido se uči kroz stalan, uporan, nanomilimetarski sticaj novih pokreta. Transformacija je neminovna, ali joj treba dati vremena i priliku da se izbori sa starim.

Promena je lekovita, i za tebe i za one oko tebe, i za društvo, pa i za svet.
Još jednom, uživaj dok vežbaš, dok učiš, dozvoli sebi da se krećeš, dozvoli sebi pokret. Budi dobar prema svom instrumentu za život.

Autor: Jelena Drvendžija