Arhive oznaka: genije

Ko se hvali, taj se kvari ili kreativnost ćoravog genija

Kada me pitaju čime se bavim, kažem da sam ja jedan dosadni bankar. M’ da :), na to mi odlazi veći deo dana. Nisam baš tako zamišljala svoj život, ali tako se dogodilo. Sa druge strane, više od tri-četvrtine svog života provela sam na tatamiju, bilo kao džudo takmičar, bilo na časovima Aikidoa. To me dovodi u čudnu situaciju da sam među bankarima neko ko vodi ’dvostruki život’, odnosno ko istrajava u svojim ’produženim mladalačkim porivima’, koji se čak ’dodiruju s neozbiljnošću’, dok me Aikido instruktori smatraju nekom vrstom polu-profesionalca, ili nekog ko je, nazovimo-to-tako, manje posvećen i manje upućen na razvijanje svoje veštine, jer zaboga, uvek može da računa na platu u banci. ’’Da,’’ kažu, i jedni i drugi, ’’baš je to lepo biti svestran, i mora da je i zanimljivo i uzbudljivo i možda malo naporno…, ali čemu sav taj samopregor, čemu toliko iscrpljivanje, fizičko, finansijsko, …?’’

Pa, dobro, moglo bi biti i gore. Sećam se jednom da me je sestra pred polazak na džudo Aikikentakmičenje pitala – ’’zar se ne bojiš da ćeš biti poslednja, da ćeš izgubiti svaku borbu?’’ Mnogo kasnije, kada smo razgovarali o otvaranju Aikido sale Dunav, pojavilo se slično pitanje: zar se ne brineš da možda nemaš dovoljno znanja da ponudiš ljudima koji dođu u Salu? Zar se ne bojiš da ćeš iz večeri u veče dolaziti u praznu salu i da će se sve to ulaganje u kupovinu tatamija i u zakupljivanje prostora pretvoriti u gorak pepeo skrhanih iluzija?

Odgovor je uvek lako dolazio: ’Da. Da, naravno, bojim se; sve me to plaši. Uvek me je plašilo. Plaši me i mnogo štošta drugo što ne možete ni da pretpostavite, kao što su ljigave morske alge i druge strašne stvari.’ A kada je u pitanju Aikido, meni prvo padne na pamet da se zapitam – zašto? Je li to razložno? Kakve veze strah ima sa Aikidom? Aikido je nešto što radim već decenijama, kao što je moj otac matematičar i povremeno je ’pokazivao’ matematiku deci svojih prijatelja, čak i kada je bio direktor škole. Nikada nikome nije palo na pamet da ga pita da li se plaši da pokazuje nekome kako se rešavaju jednačine, ili geometrijski problemi ili polinomi. Pitanja su uvek: ’kako ide?’ ili ’jeste li već prešli na ’tri nepoznate’?’’.

Sa druge strane, pisci, glumci, sportisti, i uopšte kreativne osobe na svim poljima imamo tu zastrašujuću reputaciju mentalne nestabilnosti. Treba čuti samo priče po svlačionicama sportskih centara, ili pratiti malo novinske članke. Koliko sjajnih bića nastrada i to vrlo rano, najčešće sopstvenom zaslugom. Kreativnost i talenat brzo prestaju da budu čarolija radosnog utočišta, već razorne sile protiv kojih je borba unapred izgubljena. Čak i Stiven King smatra da ga svaka nova knjiga pomalo ’ubije’. I zašto nas takva izjava nimalo ne čudi? Zato što smo potpuno navikli da kreativnost povezujemo sa patnjom. Umetnost uvek nekako vodi uskom stazom nad ponorom.

Meni se ta ideja ne dopada; meni je to naopako. Takođe, mislim da je takvo poimanje stvari opasno, i da obeshrabruje kreativnost u bilo kom pogledu. Obeshrabruje bavljenje sobom i usavršavanje svojih mogućnosti do istinskih granica. Obeshrabruje nas da živimo kao najbolji mogući mi – a takva pomisao je opaka i zastrašujuća. Meni se mnogo više dopada ideja da putujemo stazom upoznavanja i dorađivanja sebe, snažnih energetskih upliva koji raspršuju ravnodušnost – ako smo već rođeni sa receptorima i perceptorima za nadahnutosti svakojake vrste. ’’Znaš’’, rekao mi je pre nekog vremena jedan drug iz Aikido sale, ’’mene u Aikidou jedino lepota interesuje’’.

Tehnika odbrane od nožaI razmišljala sam kako su stare kulture, i čak nama bliski stari Grci i Rimljani imali probitačnije ideje o kreativnosti i stvaralaštvu na svakom polju. Oni su doslovce smatrali da je kreativnost jedno nevidljivo, duhovno biće koje nam povremeno prilazi iz nekog nepoznatog izvora i iz sasvim nepoznatih razloga. Grci su ovakve duhove nazivali daemonima. Sokrat je tvrdio da mu mudrost dolazi od daemona koji mu se obraća iznutra. Rimljani su, takođe, imali sličnu ideju. Za njih je reč ’genije’ bila oznaka za naročito inteligentnu ili visprenu osobu, već za magično, nevidljivo biće koje životari, obitava i deluje u okviru umetnikovog studija. Nešto kao domaći lar ili japanski kami. Genije bi se po svojoj volji pojavljivao i pomagao majstoru u stvaranju i oblikovanju umetničkog dela.

Eto. Sjajno. Eto načina da se psihološki domognemo druge obale i spasimo od posledica kreativnosti. I eto načina da se oslobodimo sujete i narcisoidnosti; ako stvoriš nešto fantastično i prelepo, naravno, moraš za to zahvaliti svom sobnom geniju, zar ne? Svi znaju da je on bio posebno nadahnut i da je prevazišao samog sebe. A ako sve propadne, to pak nije samo tvoja krivica, svi znaju da ti je genije bio zločest i namćorast i samo gledao da sve uprska, kako bi mogao iz prikrajka da se ruga i smejulji i kikoće i cereka. U redu, ništa zato, doći će mu bolji dani.

A onda nas je renesansa i kasnije racionalizam lišio ovakvih utešnih ideja i postavila čoveka i njegovu svest i podsvest i razum iznad svih bogova i svih božanstava i genija i demona i svega ostalog što postoji ili možda i ne. U tom univerzumu nema mesta za duhove, kreativne ili bilo koje druge. I od tog vremena se kaže da je neko genije umesto da ima svog genija. Od te tačke, odgovornost je samo na nama.

Meni se čini da je to velika greška; prevelika je to odgovornost za ljudsku psihu da ne može da se osloni na kreativnu misteriju ili mističnu vezu sa nečim malo većim i moćnijim od svoje nejakosti. A možda i nije. U svakom slučaju, čini se da ima jednako smisla kao i kada se kreativni čin objašnjava kapricom, polu-ludilom, stanjem hipertenzije i hiper-senzitivizma… – kako god ga nazvali, kreativnost nema mnogo veze sa racionalnim i svesnim. A kadkad je zdravo paranormalna.

Ovih dana ja se pak vraćam jednoj drugoj epizodi, takođe veoma dobroj, silom prilika opet, valjda, goneći neke duhove koje vidim samo ja, tražeći za sebe neku vrstu psihološkog otklona i zaštitnog sloja između sebe i oštrih ivica mogućnosti da ne budem zadovoljna svojim polaganjem za četvrti Dan stepen u Aikidou. I sećam se da sam nakon svih onih intenzivnih priprema i vežbanja, na kraju, jutro pre ispita, podigla pogled i pomislila: slušaj ti, tamo, znam da sam jako daleko od perfekcije… ali uradiću sve što znam i mogu, razumeš, sve živo. I to je to. Ako hoćeš da to liči na nešto, moraš da se pojaviš i uradiš svoj deo posla. U redu? I dovraga, čak i ako se ne pojaviš, ja ću nastaviti dalje i bez tvoje pomoći jer je Aikido nešto što ja volim da radim. Ali da znaš da ja sad idem tamo i da ću dati sve od sebe, eto.

 Tehnika kontroleI onda, kada je sve već prošlo, i kada sam na miru gledala slike sa polaganja, opet mi se pojavila ta ideja kako su se u prošlosti u pustinjama Severne Afrike Beduini iz dugačkih karavana uveče okupljali da sede kraj vatre i izvode ritualne plesove na mesečini, satima, sve do svanuća. Jesu li oni bili savršeni, jesu li igrali perfektno, bez greške, potpuno savršeno? Jesu li oni bili profesionalci? Jesu li bili najpredanije posvećeni svojoj veštini igre? A opet, svako malo, nešto bi se dogodilo i neko od igrača bi se zaneo. Vi sad znate o čemu govorim, jer smo svi videli na koncertima i na sportskim terenima, pa i na školskim priredbama i na običnim časovima, kako ljudi prevazilaze sebe. Kao da čovek doslovce prolazi kroz kapiju ne radeći ništa što već hiljadu puta ranije nije radio, ali ovog puta se sve sklopi, ovog puta ga nešto obasja iznutra, neki novi izvor sjaja. I mi to svi znamo da prepoznamo.

Kada se tako nešto događalo tamo u pustinji, ljudi su i tada znali to da prepoznaju. I dali su mu ime. Spojili bi dlanove i šaputali ’’Allah, Allah, Allah, Bog, Bog, Bog.’’ U značenju ’eto božijeg dela’. Uzgred, kada su Mavari osvojili Španiju, oni su doneli svoje običaje, ali se tokom vremena uzvik izobličio iz Allah, Allah, Allah, u olé, olé, olé, koji se i danas čuje – u zanosu flamenko plesa, da ne pominjemo borbe s bikovima. Sjano, maestralno, bravo, olé!

Posle svega, kada me je jedan drugar pitao, ’a jesi li imala tremu?’, kako da mu objasnim. Nisam se plašila, nisam se više ni brinula, išla sam da radim ono što odavno radim. Da se pojavim i radim Aikido najbolje što mogu. Svaki sledeći napad, svaku pojedinačnu tehniku, od početka do kraja; i onda Zanshin, trenutak spokoja. Dakle, ako se ćoravom geniju prohte to da budem bolja od sebe same, olé, sjajno! A ako genije okrene glavu na drugu stranu, pa šta, nastavljamo dalje, i olé za nas, jer dajemo sve od sebe.

Ostavili su nam stari Beduini još jednu poduku. Nemojmo se smejati onome ko zbog ljubavi gubi ponos; već onome ko zbog ponosa gubi ljubav. Jer nije isto kada je čovek u pustinji, i kada je pustinja u čoveku.

Autor: Jelena Drvendžija