Arhive oznaka: Jelena Drvendzija

Povedi namćora u šetnju

Često se dešava da je naš Uke neko koji voli i ne žali truda da zagorča život Toriju, na razne načine mu sabotira napore da izvede tehniku: ne kreće se, ne predaje energiju, napada sa pola snage ili se bezglavo zaleće na Torija ili se ukopava u mestu kako bi ’testirao’ Torijevu tehniku… 

Dakle, …iako ovaj pristup vežbanju ima svoje dobre strane, uglavnom se dešava da iza njega ne stoji ništa više sem neznanja i izmešanih strahova koji proističu iz ograničenog iskustva. Upravo je ograničenost iskustva problem. To je potpuno prirodan korak i svi smo prošli kroz fazu kada smo se osećali sigurni da mi sad znamo ’šta radimo’ i osećali smo želju da to pokažemo tako što smo se odupriarali Torijevoj tehnici. Nažalost, takvi trenuci nisu doneli nikakav kvalitet našem Aikidou, našoj tehnici, niti našem iskustvu.

Možda bi dobro bilo povremeno se setiti da je Aikido umetnost, a da umetnost nije isto što i ulična tuča. Aikido dođo je mesto gde usavršavamo svoju tehniku i istražujemo načine da, u najmanju ruku, zaobiđemo upotrebu sile i izbegnemo nasilje u ostvarivanju svojih ciljeva. To je mesto za učenje, mesto gde se pokret  isprobava bez podozrenja u sebe i druge. I da, dođo je mesto otkrića, bilo hotimičnog ili slučajnog. Na tom mestu moramo uložiti čitavo svoje biće i sve svoje energije, bez zadrške, da bi prevazišli sebe; i tako svaki put. Preuzimamo ulogu Ukea, pa onda ulogu Torija, i sa obe strane proučavamo kretanje i tehniku Aikidoa. 

Često slušamo i čitamo o tome šta znači biti ’dobar’ učenik, biti ’čistog srca’, biti ’prozračnog uma’, biti ’oslobođen ega’… često i sami razmišljamo o tome. Neretko razgovaramo o tome sa prijateljima, zar ne?! Tešimo se svojim herojskim podvizima beskrajne skromnosti, krajnje skrušenosti i nepokolebljivog samopregora. Prećutkujemo trenutke kada smo se doslovce teturali opijeni ponosom i neprikosnovenošću, osećajući da smo prevazišli do tada poznate granice svog umeća i razumevanja. Tako je, svima nam se dešavalo, i naravno, dešavaće se i dalje.

Takođe, ko je od nas izbegao trenutke osujećujućeg nespokoja zbog činjenice da na seminaru moramo da vežbamo sa nekim daleko neiskusnijim od sebe, nekim ko nam postavlja sva ona očekivana, ali prevaziđena, početnička pitanja… a mi bismo baš tada da se bavimo isključivo sobom, svojim nedoumicama i iskušenjima novine… i opet nas hvata nestrpljenje i netrpeljivost sa kojima se treba obračunati svaki put iznova i iznova. Sačuvati mir i vedrinu, velikodušnost i osećaj zahvalnosti za priliku da izađemo na kraj sa još jednim izazovom i naučimo još jednu lekciju. 

Dakle, da bi spoznali kako stvari funkcionišu, moramo ih iskusiti iz prve ruke: dok vežbamo u ulozi Ukea, bilo sa početnikom ili sa vraški sposobnim znalcem, pruža nam se sjajna prilika da osetimo tehniku u svom njenom dejstvu. Samim tim, ima smisla želeti da osetimo tehniku u njenom najboljem izdanju.

No, budući da ni mi, ni ljudi oko nas nisu veliki majstori, pa čak ni naš instruktor nije savršen, deo odgovornosti za savršenstvo tehnike i kvalitet lekcije koja iz nje proizilazi, uveliko prelazi na Ukea. Kada smo Uke, na nama je da izvedemo iskren i valjan napad, da se krećemo bez zazora, da dozvolimo da nam Tori naruši ravnotežu svojim kretanjem, pa tada da nastavimo da se krećemo tražeći za sebe položaj i trenutak da povratimo ravnotežu, ili barem da spasimo sopstvenu kožu tako što ćemo gledati da izađemo iz začaranog kruga; a time osetiti i valjanost bacanja ili bega u pad.

Eto još jednog razloga zbog koga valja kristalizovati svoje padove: onaj ko se ne ustručava da izgubi vertikalni položaj i skotrlja se do poda lakše će dozvoliti sebi da iskrenim napadom prokocka svoj ravnotežni položaj. Svakodnevno oko sebe vidimo ljude koji dozvole da im hvat pukne ili ga sami puštaju iz pukog straha da ne izgube ravnotežu i ne budu ’bačeni prejako’… 

Tek kada sopstvenim telom osetimo kako izgleda bacanje koje oduzima dah i koje osećamo kako nas uvlači u kovitlac svoje energije, počinjemo da spoznajemo šta je sve moguće učiniti kroz Aikido. Svako takvo iskustvo podiže lestvicu očekivanja od samog sebe, i to svaki put deluje namah i novo i prepoznatljivo. Postajemo svesni da sve što smo pre toga radili ’pa, …i nije baš neki Aikido’. (osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija

Sultani svinga i crvenperka

Sultani svinga

Pre neki dan dok sam se vozila automobilom, iz radija je potekla stara pesma ’Sultans of Swing’, pesma iz mojih tinejdžerskih dana. Dobro znam tu melodiju, karakteristični gust ritam basova, sećam se i reči pesme i volim ono mesto kad kaže: ’… it ain’t what we call ’rock’n’roll…’ 

No kako je pesma tekla postalo mi je sasvim jasno da je ovo očigledno nova verzija koja nosi drugačiji prizvuk u odnosu na original. Dire Straits su je svirali drugačije… A onda sam počela da se pitam da li ja to uopšte slušam pesmu, dakle ritam, reči i muziku ili reprodukujem sadržaj iz sećanja?!

A koliko često tek to radimo na tatamiju, zar ne, posebno kada vežbamo sa dobro poznatim partnerima… A tek na seminarima?! Gledamo gostujućeg majstora kako pokazuje nešto novo, ili delimično novo i onda, umesto da čitavim bićem prionemo na to da oprobamo taj novi metod koji bi mogao na neki način da obogati naš Aikido, mi se nekako zapetljamo i začas klisnemo u tehniku za koju znamo da ’radi’, onako kako ’znamo’ da se ona radi, ili onako kako ’mi’ znamo da se ona radi.

Crvenperka

Otac jednog mog prijatelja je zaljubljenik u fotografisanje u prirodi. Nedavno mi je prilikom posete pokazao neke svoje novije fotografije. Na jednoj od njih vidi se sasvim izbliza slikana nekakva jarko crvena glava ptičice u poluprofilu, tako da joj se jasno vidi jedno tamno, potpuno okruglo oko i silueta kljuna. Primetila sam da je kompozicija fotografije besprekorna, da je odlično uhvaćen trenutak ovlaš okrznutog poluokreta glave, da je to malo biće blještavo crvnog perja prosto … mamilo pitanje: ‘A koja je to ptica?’ Na to je stari fotograf izvadio još jednu fotografiju, istog modela, samo slikanu iz veće udaljenosti. Iznenađenje: moja ptičica je u stvari bio deo ploda jarko rumenog nara, sa peteljkicom umesto kljuna. Sasvim izbliza slikan u makro fokusu, suvarak cveta i nabori rumenkaste kore savršeno su izveli iluziju ptičije glave sa crnim, dugmetastim okom. Još mi pred očima lebdi slika demistifikovane iluzije kao da pita: ’jesi li dovoljno pažljivo sagledala ono što ima da se vidi? Mmm?! A kada ti se ukaže na razliku, jesi li spremna da istu sliku vidiš novim očima?

Misogi

U mnogim dođoima početak nove godine obeležava se odlaskom na obalu reke ili mora, kao i izvođenjem misogi rituala uz snažan kiai. U idealnom slučaju, učesnici bi stupanjem u hladnu vodu i plivanjem ili potapanjem iskusili svežinu novog početka, kao kada su prvi put ušli u salu da se upoznaju sa Aikidom. Takođe u idelanom slučaju svoje bi partnere iz sale, svoj režim vežbanja, svoje navike i svog učitelja sagledavali i upoznavali svežim očima i sa novim stavom. To je lakši deo, čini mi se: videti fizičko obličje nara, osetiti hladnu vodu i primiti iskustvo novog i neočekivanog.

Ali postoji i druga, mentalna komponenta ovom ritualu misogi, ona koja ostaje u nama mnogo duže nego što traje sam ritual, kiai, praznina i bol u grudima, hladnoća ili zajednički doručak koji im sledi… i povratak kući… Taj drugi deo je Ptičica koja nam se pojavi pred očima dok gledamo nešto sasvim uobičajeno i svakodnevno kao simbol našeg napredovanja i prinovljene sposobnosti da prebrodimo trenutke monotonije, napora ili neprijatnosti ili teškoće i tegobe, kako na tatamiju, tako i van njega i da nastavimo dalje, neobojeni trajno i neistrošeni nepovratno tim naporom i teškoćom. Ta ptičica izviri svaki put kada sami sebe iznenadimo upornošću s kojom istrajavamo da dajemo i ulažemo sebe čak i kada cilj deluje neizgledan i nedomašivo dalek, ili nemamo nikakvu ideju kako da mu se primaknemo…ili kada nam cilj naprosto iščezne pred očima… ili kada nam se učini da su nam noge okovane i nemamo snage ni volje ni za šta… Svima nam se to događa i, naravno, događaće se i dalje.

A opet, nije li to suština rituala misogi – odrešito ući i zaplivati vodama života, svaki put iznova, osvežene svesti spremi da se prilagodimo strujama životne stvarnosti, čak i ako naizgled deluje odveć mrzno ili potcenjujuće monotono ili isrpljujuće ili nezahvalno ili… nam čak i ponestaje mašte i energije… ili vodostaj smislenosti postaje zabrinjavajuće nizak.

„Početnički um“

Kako koračamo stazom Aikidoa, naši ciljevi se menjaju; menjamo se i mi sami. Neki motivi pređašnih ’nas’ nestaju u nepovrat. Sve je to prirodan deo rasta i zrenja. Ciljevi koji su se nekada ranije ticali ličnog postignuća i priznanja,  transformišu se vremenom u ogovornost prema grupi, odgovornost da se prenese znanje i dar koji Aikido predstavlja. Takođe, narasta i odgovornost prema sebi: kako da negujemo i čuvamo svoje biće, a da se, pri tom, ne predamo olakim kompromisima, kako da ostanemo istraživači i tragaoci za smislom čak i kada mapa izbledi, ili kada zabasamo u neistraženo i nepoznato; kako da ostanemo istrajni u ponavaljanju istog oblikujući ga i kroteći oštre ivice mladalačke brzine, snage i eksplozivnosti… i nadasve, tu je odgovornost da slušamo i čujemo pesmu koja se peva sada, a ne mentalnu reprodukciju melodije koju smo naučili napamet

Narasta i spremnost da se prihvate naše sopstvene promene i osećaj da ako samo nastavimo da koračamo, negde će put naći nas i otvoriti nam još poneko zlatno polje. Sakriveno pri dnu nara, gleda nas sjajno oko ptičice crvenperke, kao da pita: ’Jesi li zbilja istražio sve što ti Aikido nudi? A šta ako ima još?! Hoćeš li još?! Šta si sve dopustio sebi da naučiš i otkriješ danas? O Aikidou? O sebi?’’

 
Autor: Jelena Drvendžija

Aikido Dojo Dunav, Novi Beograd`

Neuhvatljivi Aiki

‘Ai’ označava harmoniju, a ’ki’ se odnosi na energiju. Sledstveno tome, pojam ’Aiki’ bi trebalo da upućuje na harmonizaciju energije. I dalje je jednako nejasno. Mora da postoji neko bolje objašnjenje. Šta je to Aiki? 

Kada po prvi put vidimo Aikido, malo ko ne pomisli kako tu postoji neka duboka magija koja čini da ljudi naizgled bez napora budu zavitlani preko pola prostorije i da jednako elegantno i okretno ustanu kao da se ništa nije desilo. Moje iskustvo džudo takmičara govorilo mi je da je po sredi biti neka luda koreografija ili igra. Gledala sam kako to drugi rade, a baš na  isti način su bacali i mene. Da li ću i ja ikada moći tako da radim Aikido? I šta je uopšte taj Aiki? Svi odgovori koje sam dobijala na moja pitanja bili su zamotani u neke neprozirne aiki-reči. Objašnjenja, tumačenja, opisi – ništa nisam mogla da razaberem.

Aikido tehnike?

Prvo mi se činilo da je Aiki zbir ispravnog izvođenja svih delova tehnike. Pomeranje nogu, stav, ravnoteža, spiralna putanja kretanja. Tehnike se, naravno, odnose na telo. Aikido mi je tako postao proučavanje biomehanike i fizike. Ukoliko povežem telesno kretanje, dovedem svoje telo u pravilan položaj, krećem se precizno i uravnoteženo, – dakle, sve to ako uradim, da li ću onda priviriti u taj neuhvatljivi Aiki?

Ne. Ali ću time napraviti još jedan korak niz tu čudnu stazu, i onda, ko zna, – možda ga tamo odnekle i ugledam.

Aikido principi?

Kasnije sam počela Aiki da tražim u pojmovnom ucelinjenju. Koncepti, pojmovi, ideje i principi –  to su pitanja uma. Aikido mi je postao vežba povezanosti uma i tela. Ukoliko je za moj um belodano jasno šta moje telo treba da učini – to će mi dati uvid u taj neuhvatljivi Aiki, zar ne?

Ne. Ali će me ponukati dalje niz put, i može biti da ću ga tamo odnekud u daljini raspoznati.

Uporno vežbanje?

I onda se ništa nije dešavalo. Posle nekog vremena prestala sam da tražim taj neuhvatljivi Aiki. Možda je Aiki neki proces, ili putovanje ili prosto orjentacija, pre nego neki utvrđeni cilj. Prestalo je da mi bude bitno da uradim tehniku besprekorno tačno, usresredila sam se na osećaj kretanja i odnosa ukea i torija. Razne tehnike, razne varijante kretanja. Nismo uspevali da brojimo koliko tehnika, koliko različitih ulazaka i mogućih nastavaka. I tako iz dana u dan.

Ukoliko vežbam iskreno, usresređeno i dosledno – hoću li spoznati makar obrise tog neuhvatljivog Aikija? 

Ne. Ali će mi dati dobar vetar u leđa na mojoj vrletnoj stazi, i možda tamo negde, možda mi se Aiki pričini odnekud.

I opet: ne. Ali to više nije bitno. U međuvremenu se neko pojavio i rekao: ’Tvoji pokreti su veoma lepi. To dolazi od vežbe i proučavanja tehnike. Sada treba samo da osećaš. Vidim kako sve vreme u sebi razmišljaš: je li ovo što ja radim u redu? Sada prestani da misliš. Odvoj se od toga. Samo traži osećaj.’

Niko nije rekao da neću morati malo da se potrudim da bih počela da osećam. Ali, ni to nije bitno. Osećaj je dobar. A to je važno. Možda, kada vežbaš tako da se potpuno odvojiš od sebe i potpuno pronađeš sebe, – možda tada nađeš i svoj Aiki.

Šta je uopšte taj Aiki?

Možda je Aiki pristup: Aiki kao ucelinjenje – spoj i međudejstvo. Spojene energije nekako daju daleko više od skupa svojih delova. Celina sadrži delove, ali je ona sama  više nego svi delovi zajedno. 

Možda je Aiki vera da tehniku možeš da izvedeš uvek, i pristup koji ti omogućava da ne brineš možeš li ili ne možeš. Pristup koji je prosto – aktivan: niti agresivan, niti pasivan. Pristup koji slobodno lebdi nad situacijom, slobodan od tipičnih reakcija napada ili bega.

Možda je Aiki prosta činjenica. Prosta izjava činjeničnog stanja: izjava moje vere da u napadu, kada me uke stegne za ruku ili zgrabi ili zamahne da me udari – da ja i dalje imam kontrolu nad sobom. Da dozvoljavam sebi da priđem i stopim se sa napadom. Neki bi to opisali kao sklanjanje sa linije napada, ili upijanje napada, ili izbegavanje. Kako god ga definisali, bitno je da se ne izgubi kontakt sa sobom i da se nastavi kretanje koje dobija oblik tehnike koje će nas na jedan ili drugi način dovesti do nekakvog razrešenja. 

Možda: što manje tehnika deluje kao sukob – to je više Aiki. Nije lako tragati za nečim čega nigde nema kada ga svuda tražite, a kada se prepustite sopstvenom osećaju,  Aiki vam obujmi čitavo biće. Dakle, Aiki – kao ’dozvoliti’, a ne ’učiniti’.

Možda je Aiki kao Zen koan. Što se više skoncentrišemo na pitanje šta je Aiki, to su slabije prilike da ćemo iznedriti odgovor. Odbacivši pitanje, koračajući iz dana u dan vijugavom stazom koja mi je pod nogama, Aiki odgovori sam.

Da li to znači da sam dovoljno odmakla niz stazu i da sam konačno spoznala šta je Aiki?

Ne. Ne bih rekla… Ali, od pre nekog vremena, svako malo, kada osluškujem menjanje osećaja u vežbanju i kako se produžava kontakt i pristup u tehnici… svako malo dok vežbamo iskrenim intenzitetom, pažnjom, usresređenošću i dopuštamo da nas taj zajednički napor menja  i oblikuje i razvija – svako malo mi se učini da je na delu taj neuhvatljivi Aiki. (Osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija

Džepni durbin ili umemo li da učimo

Samospoznaja

Dok vežbamo, na treningu, dešava se da smo u prilici da vidimo aspekte svog života koji nam inače izmiču u bašti  šarenolike svakodnevice. Tako, na neki način, Aikido može da posluži kao durbin za posmatranje sopstvenog bića, kao neka vrsta džepnog ogledalceta. 

Naš instruktor u nekom trenutku spoznaje zapaža savršeno jasan odraz naše ličnosti i daje nam neprocenjivo vredne savete koje nam mogu razrešiti čvorove i nedoumice sa kojima se rvemo godinama. I može mu biti stalo da nas uputi u to što je prepoznao.

‘’Imaš li strpljenja da ostvariš povezanost sa svojim ukeom ili jurišaš bezglavo u zbrzanu tehniku? Da li se ta ista crta ogleda i u načinu na koji voziš automobil, žurno i nestrpljivo’’?

‘’Da li otpočinješ tehniku ulažući samo polovičnu energiju , a onda ’uhćeš i pufćeš’ i škrgućeš zubima i vučeš ukea koji je, ispostavilo se, daleko jači ili hitriji nego što si unapred očekivao? Da li se i inače u životu provlačiš po principu ’’Ma, lako ćemo!’’ i ’’Zbudžićemo nešto, bre!’’, umesto da uložiš celokupnu svoju pažnju na svaki pojedinačni zadatak na poslu, svakog klijenta, svaki predmet koji ti se nađe na stolu’’?!

‘’Da li nam je uklapanje u pokretu tai-no-henko već u samom začetku osujećen zbog toga što sebi dozvolimo da nas optereti postojanje ukeovog snažnog hvata za ruku? Da li nam inače u životu strepnje i brige zagorčavaju i truju misli’’?

Da li smo opsesivno fokusirani na tehničke detalje koje čine da tehnika nikada ne deluje spontano i prirodno? Da li smo spremni da gazimo po tuđim osećanjima, zarad tvrdoglavog istrajavanja u nekom našem principijalnom stavu? Umemo li da pronađemo prostor lične slobode pokreta i misli u tome što nas podcene, i povrh, umemo li to da iskoristimo?

Nije li lekovito to što često kada se mučimo sa tehnikom,  pa nam instruktor skrene pažnju na neku našu problematičnu tačku, možemo da razmotrimo ima li ta manjkavost odraz i u široj slici našeg života? 

A da razmislimo? Nije li jedino pošteno da zauzvrat za sve te sate koje provedemo vežbajući, dobijemo nešto životno vredno?! Samoodbrana je privlačan motiv, ali koliko smisla ima čekati na priliku da Aikido upotrebimo za nešto što nam možda nikada neće biti ni od kakve koristi? Koliko su nam vredne lekcije iz Aikido sale?! A znamo li da ih iskoristimo?! Znamo li da učimo?! Želimo li da znamo?! (Osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija

Ukemi ili ujedi čudovište za jezik

Stotinu ćeš puta pasti s konja dok jednom ne naučiš jahati, zlatno je pravilo koje vekovima živi u srcu tradicije konjičkog sporta. Pasti s konja, a ostati nepovređen, deo je jahačkog umeća. A pad s konja je odneo više života nego svi  dvoboji. Pad s konja je krajnje opasan protivnik.

Pad

Naši stari su znali za ovo. Isto tako su znali kako im valja činiti s konjima. Mnogi od njih su bili vojnici konjičkih odreda ili konjički oficiri. Koliko u prošlom veku, naši dedovi i pradedovi, konjanici, jurišali su u punom galopu na neprijateljske linije. Borili su se u pravim pravcatim bitkama. Smrt ih je sustizala samo jednom u životu. 

Jednom li pogrešiš, može biti da nikada ne dobiješ narednu priliku.

Danas je drugačije. Jahanje je postalo sport, kao i mnoge borilačke veštine. Sve se svelo na blago i površinsko, rekreativno, imitiranje fundamentalnih tradicija. Firmirana oprema, od zori-papuča do štapa i mača. O futroli za alat i da ne govorimo. A, o zlatnim slovima izvezenom imenu na obiju?! Gizdavi beli keiko-gi i besprekorna hakama. Stvorovi iz mašte. Stvar prestiža. Fantazija.

Za Budoku, strah od neuspeha ne postoji. Strah neizbežno priziva neuspeh. Za potrebe vežbanja, pak, neuspesi su u početku pravi dar. Oni nas teraju da učimo.

Učenje je put ka razotkrivanju nepoznatog koje leži svud oko nas. Nepoznato oko nas upoznajemo suočavajući se s njim direktno i bez zazora. Odmeravamo ga, isprobavamo i odabiramo mogućnosti na raspolaganju.

Ukemi je svuda. Bez ukemija, kada jednom padnemo – teško ćemo ustati.

Pre nekog vremena, sam imala priliku da razgovaram sa negdašnjom šampionkom konjičkog sporta u preskakanju prepona, Italijankom iz Verone. Uz polustidljivi osmeh, priznala mi je da je u mladosti namerno padala s konja da bi naučila da izađe na kraj sa iznenadnim survavanjem sa sedla. Namerno se suljala niz gelendere u staroj neorenesansnoj zgradi gde je odrasla.

Gledala sam je u čudu, kičmom mi je prošla jeza. Do tada sam verovala da jedino džudisti i golmani priznaju važnost učenju padova kako bi sačuvali svoju kožu. A ova osoba je padanje naučila rušeći sebe s konja i stroglavljujući se nad vijugavim stepeništem.

Strah

Pravi protivinici, oni koji nam dođu glave, koji nas najgore povrede… su strah i sumnja. A zanšin, anđo daza, kokoro, to nisu stvari koje se daju naučiti sedeći u fotelji. 

Sećam se vremena, pre dosta godina, kada sam kao devojčica stajala u uglu dođoa, dakle ne na konju, nego na svojim lelujavim nogama, gledala u tatami: pod je delovao taaaaako daleko, da se treba doslovce strmoglaviti nadole, do tatamija, beskrajno daleko od glave, od očiju. I upravo tu leži strah od neuspeha, od stropoštavanja na pod, od povreda – u glavi.

Glava puna strepnje, puna straha: nesigurnost, bojazan, neprijatnost neizvesnosti. Žmarci. Strah. Već vidiš sebe kao nesrećnu gomilu na podu. Strah.

Ukemi

I kako onda protiv toga? Ukemi.

Prebacuješ se preko glave, preko boka, navrat-nanos, nekako, kakogod, sav uglast, komičan, teturav, kao pokvareni robot, nespretno mlataraš na sve strane, kotrljaš ukoso i naopako… Pa, sledeće večeri ponovo ugrizeš čudovište za jezik i ponovo se kotrljaš: preko glave, navrat-nanos, kao pokvareni robot… I onda, narednog puta, ponovo… ti i čudovište, navrat-nanos…

Koliko puta uradiš ukemi na treningu? Po starom pravilu, što više vežbaš, sve bolje ide.

Koliko puta te je ukemi spasao u zaista opasnim situacijama? Na plaži ispod klizavog tuša? U šetnji šumom, kada neoprezno staneš na vlažnu mahovinu? Koliko puta si padao sa bicikla? A na poledici? Koliko puta si čuo nekog u dođou da ispriča kako se iznenada našao u vazduhu i instinktivno se skotrljao i ustao, kao da ništa nije bilo?! Svako od nas ima takve priče. Dešava se svima, i naravno, dešavaće se i dalje. Ukemi.

Hiljadu ukemija je tek ulaznica kojom otvaraš vrata beskrajnom nizu mogućnosti. Tome uopšte nema kraja.

Jednom kada prestaneš da se pribojavaš pada, gubljenja vertikalnosti, ostajanja bez oslonca, osećaćeš se sigurnije. Bolje ćeš i jahati, neopterećen i umiren saznanjem da ćeš se relativno bezbedno dokopati poda ukoliko bude potrebe. Bolje ćeš zamahivati mačem, bolje ćeš trčati, bolje kuvati ili čistiti pod, igrati salsu… živeti sigurniji u sebe.

Život je zlatni rudnik iskustava koja nam stoje na raspolaganju. Ali ne u zvezdama, ne. Sve dok stopalima dodirujemo zemlju, zvezde su nam nedostižne. A da bi prikupili zlatna zrnca, moramo dodirnuti tlo, moramo znati da je u redu prignuti se, prikloniti se tlu čitavim telom, sa potpunim puzdanjem da ćemo moći ponovo da se uspravimo.

Ovakvo saznanje nas hrabri da pritegnemo kajase svog života i držimo uzde u svojim rukama.

Tajna?

Vežbati, disati, rafinirati svoju energiju, uravnoteživati svoje pokrete, saznavati, gledati život u oči, svako malo ujesti kakvo čudovište za jezik i hodati uspravljene kičme. S ponosom i poštovanjem. Biti najbolji mogući ti.

Tada pad neće biti ništa što će te trajno sprečiti da se pridigneš i nastaviš svoj korak, svoju bitku ili svoj galop.

Uostalom, kakvo mi je to čudovište koje više nema jezik da njime prezrivo mrmlja i šuška i palaca?! (Osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija

Umesto dobrodošlice

Aikido je disciplina u kojoj možemo trajati doživotno. To podrazumeva spremnost na istrajavanje i trajanje, ali sa sobom nosi dugoročno ulaganje u dobro zdravlje, mentalnu stabilnost, samopouzdanje i sposobnost uživanja u životu. Da, recimo da nosi i sposobnost za samoodbranu, ako zatreba.

Unutrasnji vrt u Sali Gessoji u TokijuAli Aikido, kao i mnoge druge discipline, ima svoj put. Aikido sala (dojo) nije ništa nalik fitnes centru. A nije ni nalik akademskoj instituciji. Nije ni odmaralište, ni banja. Ako dođemo u Aikido salu sa takvim očekivanjima, to se može pretvoriti u frustrijajuće iskustvo.

Mnogi ljudi veruju da se od nekog ko vežba Aikido očekuje fanatični nivo predanosti. U stvarnosti, nije potrebno biti nikakav fanatik da bi se godinama ’živelo’ u Aikido sali. Jedino što je potrebno jeste uverenje i svest da se malim, laganim koracima krećemo napred. Razmišljanje u stilu ’nikada nećemo biti tako ’dobri’ kao Sensei’, ’nismo talentovani’, da smo prestari, prespori, predebeli… čiste su besmislice. Ako primenjujemo tako defetističko razmišljanje, za očekivati je da se tako i osećamo.

Naravno da redovno vežbanje nije uvek lako. Ponekad dolazimo iscpljeni fizički, duhovno i psihološki. Ali biti dobar u Aikidou je lako. Biti odličan je još lakše. Evo kako:

Voli. Dolazi na treninge zato što to voliš. Dozvoli da te duboka želja i potreba vodi putem Aikija. Uživaj u treningu, koliko god se da uživati, ali dozvoli sebi da osetiš da ljubav ide dalje od zadovoljstva i uživanja. Ljubav je pokretač i ideja i obećanje koje Aikido nosi. Vežbaj kod instruktora koga voliš, voli svoje drugare u sali (barem neke…). Voli samog sebe, pre svega. 

Dolazi. Jednostavno: budi redovan. Jednom nedeljno je bolje nego nijednom. Dvaput, tri puta nedeljno je odlično. Više od toga može biti – previše, i predstavljati signal da ignorišemo neke druge aspekte svog života. Valja imati dobru meru. Nije neophodno sve u životu podrediti Aikidou. Ali moramo naći način da osmislimo svoj život tako da se u njemu nađe mesta za Aikido. Ukoliko nemamo kontrolu nad svojim vremenom, nemamo kontrolu nad svojim životom. Ne možemo očekivati da imamo iole uspeha u bilo kojoj disciplini sve dok nemamo dovoljno kontrole nad sobom.

Otvori vidike. Kada nađeš instruktora koji ti odgovara, i školu u koju veruješ, otvori svoj um i prihvati to što ti se nudi. Dok si na tatamiju, nemoj suditi, nemoj kritikovati, ne dovodi u pitanje vrednost lekcije koju dobijaš. Vežbaj sa potpunom predanošću, baš to što ti je pokazano. Nema vremena da se ocenjuje napad, postoji tek toliko vremena da se proceni situacija. Sve vreme koje provodimo na tatamiju treba da  posvetimo održavanju potpunog mira u sebi i živahne pažnje za sve oko nas.

Daj najbolje od sebe. Iskorači van svojih granica barem malkice. Otvori svoj um. Vežbaj kao da tvoj instruktor i tvoji drugari u sali rade nepogrešivo dobro, u pravo vreme i sve u korist tvog ličnog boljitka. To, naravno, ne može biti baš tako, barem ne u svakom trenutku, ali vežbanje mašte i vežbanje projektovanja ličnog stava koji sami odaberemo čini da polako stičemo kontrolu nad svojim fokusom i unutrašnjom atmosferom u sebi. Vežbaj kao da si najbolji mogući ti. 

Procenjuj. Kada izađeš iz dođoa, postavljaj sebi pitanja. Iscepkaj tehniku na sitne komade, pa ih ponovo sklapaj. Razgledaj spojeve. Kritikuj, analiziraj, prilagođavaj. Ma koliko dugo da vežbaš, uvek postoji nešto što može bolje. Kako da popraviš kritična mesta u tehnici, u stavu, u kretanju. Kako se tehnika može bolje objasniti? Ili povezati? Ili produbiti? Na koji način bi mogao efikasnije da učiš? Mi sami moramo da nađemo odgovore na ova pitanja.

Preuzmi odgovornost. Nismo u Diznilendu. Ne postoje posetioci, ni statisti, ni gledaoci. Sami smo odgovorni za sopstveno iskustvo u dođou. Nije ničiji posao da nas zabavi ili inspiriše ili motiviše ili saoseća sa našim jadikovkama ili nedostatnostima. Postavi svoje granice. Ne plaši se moći ili kontrole – pa zbog toga si došao u dođo! Ne možeš biti odgovoran ukoliko nemaš kontrolu. Ali takođe, imaj na umu da u Aikidou kontrolu imamo zajedno, i svi zajedno učimo da je koristimo mudro i sa saosećanjem prema drugom biću.

Povinuj se. Svoje obaveze prema dođou izmiruj na vreme. Takođe, znaj da tvoje obaveze prema tvom dođou prevazilaze jednostavnu finansijsku transakciju. Tvoj dođo postaje tvoja kuća na putu Aikija. Trudi se da pomogneš da ona bude čista, čvrsta i vitalna. Regrutuj nove članove. Pomozi da se škola pročuje. Deluj uvek tako da iz tebe izbija duh i prijemčivost tvog dođoa. 

Proviri napolje. Ako imaš sreće, tvoj dođo će te ohrabrivati da ideš u druge sale i vežbaš sa drugima. Potraži gde se održavaju seminari, pogledaj kako se vežba na drugim školama. Budi druželjubiv i pokaži poštovanje prema drugima i njihovim pristupu Aikidou. Ljubaznost je deo našeg puta, kao i iskrena briga za druge. Vežbaj ovaj stav sa svima i u svakoj prilici, sve vreme. Budi tragalac za avanturom, ali uvek uz uvažavanje drugih.

Odmori. Ozbiljno. Odvoj vreme za opuštanje. Odredi tačan datum kada se vraćaš, i dozvoli sebi predah. Dozvoli sebi da s vremena na vreme razoriš svoju rutinu (javi drugarima da znaju šta se dešava… jer će inače brinuti). Bićeš iznenađen koliko će bolji tvoj Aikido biti kada se vratiš. Dve nedelje je sasvim dovoljno, pa čak i mesec dana svakih par godina je dobra mera. Stvarno. Imaš moj blagoslov.

Traži. Budi tragalac. Crpi iz sveta oko tebe. Igraj se potrage za skrivenim blagom. Prati onlajn diskusije i učestvuj u razmeni ideja. Razmišljaj, vagaj, procenjuj. Deluj. Traži dalje i dalje, izvan horizonta, traži kontakt sa svim što vidiš ili makar nazireš u daljini, svim što je sada tu i svim što bi moglo biti. Daj priliku svemu. 

Živi. Aikido je način života. Vežbaj svakodnevno. Ranije, kada bih čula svog instruktora da ovo kaže, ta poruka me je brinula.  Danas znam da to znači vežbanje pažnje dok vozim, korigovanje pristupa drugima dok radim ili čekam u redu, vežbanje strpljenja i efikasnosti dok čistim ili perem sudove. Male promene, u pravo vreme, daju ogromne rezultate. Nije li tako sa razvojem tehnike? Ono što pažljivo vežbamo i kultivišemo, postaje bolje i bolje. Pet sekundi Aikidoa, u percepciji, saradnji, komunikaciji, stotinama puta na dan – to je vežbanje Aikidoa.

I opet: voli. Aikido je disciplina ljubavi. Možda ti se ne čini, ali neizbežno je tako. Čak i ako vežbaš samo da bi stekao sposobnost samoodbrane, ipak se odnekud došunja to pitanje ’a zašto želim da se branim i da živim?’. Ispod straha, želje za kontrolom, ambicije, pa čak i ljutnje, leži ljubav. Voliš život. Voliš porodicu, prijatelje, predmete koji su ti dragi. Ljubav je uvek motiv, ma kako je maskirali. Kada je izvučemo iz pakovanja i kamuflaža, vidimo da sve postaje daleko povezanije. Oslonci postaju pouzdaniji i čvršći. Imamo centar, imamo ravnotežu. A sa ravnotežom, imamo i slobodu.

Kada imamo slobodu, malo šta drugo nam je neophodno.

Autor: Jelena Drvendžija

Psi hramovnici

’Fu’ psi.

Tako ih zovu: ’fu’ psi.

Niste do sada primetili, je li?! Ne mari, tu su oni, motaju se oko vrata vašeg dođoa. U današnje vreme teže ih je primetiti. Gotovo su nevidljivi. Većina ljudi ih nikada ne primeti, čak ni kada im se prikažu pred očima u sred bela dana. Većina nas prosto ne obraća pažnju. Ali oni su, svejedno, tu – tvrdim vam. Pazite ih se. A mogu vam postati i saveznici – ako naučite da ih razumete.

Hram Tozan, Japan

komainu

Kada se daju videti, obično su ponačinjeni u bronzi ili kamenu. Govorim, naravno, o statuama koje po tradiciji čuvaju ulaze u hramove i druga važna zdanja. U stvari su to lavovi, ali nikada to ne bi rekli po njihovom izgledu. Izgledaju baš kao psi, i zato se danas tako i zovu. Kineski ’fu’ psi. Ili ’komainu’ na japanskom. Oni su čuvari dveri. Ponekad su ponačinjeni i u obličju namrgođenih, opakih božanstava rata. Nisam sigurna kako se tada zovu.

Često sam se pitala zašto bi neko uopšte postavljao pse, lavove, demonska božanstva ili bilo šta slično pred svoja vrata?! Oni su čuvari, tu su da zaštite. Da zaštite – šta i od koga? Da odagnaju zloćude prevrtljivce iskvarenog duha?! To mi nikada nije imalo smisla. Istinske vrednosti hramova nikada ne mogu biti poharane, i nije li upravo hram ili škola ili dođo mesto u kome se ljudima nudi način da sebe učine boljim? Ako smo svi tako ispravni i savršeni, zašto su nam takva mesta i dalje potrebna?

Trebale su mi godine vežbanja Aikidoa dok nisam uvidela o čemu se radi. Za to vreme sam često posmatrala kako ljudi dođu u salu, provedu sa nama neko vreme i onda nestanu. Iz čista mira… Pojedu ih psi-hramovnici. Videla sam ljude koji su vežbali mesecima ili čak godinama i onda, najednom, kao da više nisu kadri ni blizu da prođu vratima dođoa. Opet – zbog pasa.

A ja?? Meni se Aikido uvek dopadao, ali moje srce nikada nije bilo ono što bi ljudi nazavli – pravoverno. Menjala sam učitelje, odlazila iz sale u salu, od jednog kluba do drugog. Pre desetak godina, kada sam došla u sadašnji klub, sećam se kako je u jednom periodu moj ego stučenog nosa doslovce cvileo od frustracije zbog mog, svima belodanog, neznanja. Jedino je neki bledunjavi, ali nepokolebljivi prkos razgonio režeći čopor pred vratima dođoa… Čula bih ih satima pre treninga. Kadkad sam ih čula i u snu.

Onda sam shvatila: umetnici i zidari nisu te statue postavljali pred hramove kao stilsku dekoraciju. Ne, postavljali su ih pred vrata kao iskrenu preporuku i upozorenje namernicima. Kao iskreni savet: pazite šta nosite sa sobom. U hramu ili svetilištu ili u dođou ste dobrodošli, ali pre nego što uđete postavljen vam je znak da obratite pažnju šta donosite sa sobom. Psi-hramovnici su u nama. Meni se čini kao čin pažnje i uljudnosti što su u prošlosti pred takva mesta postavljali statue čuvara. I ma koliko rano pre treninga da pođete od kuće, ma koliko da žurite, psi-hramovnici će uvek stići pred dođo pre vas, verujte. Čekaće vas. Uprtih očiju.

Šta radiš ti uopšte ovde? Šta hoceš ti ovde? Zašto nisi negde gde je zabavnije, ili ugodnije? Zašto ne čitaš knjigu, ne gledaš neki dobar film? Zašto se ne baviš nečim kreativnim, ha? Zašto ne pokušaš da radiš nešto što će ti doneti koji dinar? Zašto ne spremiš taj ormar već jednom? Zašto ne izlaziš, zašto se ne baviš svojim životom? Šta će tebi sve ovo? Misliš da ćeš postići nešto? Misliš da si talentovan? Toliki su talentovaniji od tebe… i brže napreduju, normalno. Imaš previše godina. Imaš dve leve noge. Nemaš nikakvu kondiciju, Sediš po čitav dan. Slabunjav si, predebeo si, prespor si. Na kraju, aman, nemaš li ti ništa bolje da radiš sa svojim životom?!

Možeš milion puta da prođeš pored njih i uprkos njima, i možeš svako veče da odlaziš u dođo, ali nikada ih se nećeš osloboditi. Oni će uvek biti tu, motaće se oko vrata. Ako i ne uspeju da ti dođu glave, mnogo puta gledaćeš kako nestaju tvoji drugari, možda čak i tvoji sopstveni učenici.

Nisam sigurna kako učitelji izlaze na kraj sa njima. A možda nauče da se provlače. I dalje nisam uverena u pravovernosti svoga srca, ali zasigurno znam da ovo ima veze sa srcem. Sa srcem i sa potrebom: proćićeš kroz ta vrata zato što to želiš, zato što osećaš, zato što ništa drugo u tom ternutku ne želiš da radiš više nego da uđeš u tu salu i budeš tamo. Zato što je ta želja u tom trenutku snažnija nego tvoj strah ili tvoje sumnje. Proći ćeš kroz ta vrata samo ako je tvoja želja istinita, ako ti osećaš da je istina da je to bolje mesto za tebe nego bilo koje drugo.  Prolazak kroz ta vrata je svaki put životno pitanje – pitanje tvog života, lepote upoznavanja sebe, ovladavanja svojim duhom i tvojim istinskim bićem. Kako uopšte možeš da se dvoumiš?!

Za utehu, kad zakoračiš u salu znaš da su i svi oni koje vidiš unutra takođe morali da prođu pored svojih pasa. I njih njihova sopstvena želja i potreba nosi i vodi. To su tvoji partneri u sali, sa njima vežbaš iz dana u dan. I razumeš da njihovi psi laju i reže drugačije od tvojih, ali da svako od nas mora da se suoči sa sopstvenim vrtlogom postojanosti i nesigurnosti. Daj sve od sebe da zajedno stvorite što opipljiviju atmosferu razumevanja i podrške, znajući da svako od vas, i svako ko uopšte dođe u salu mora prvo svaki put da izađe na kraj sa psima-hramovnicima i svojim sopstvenim poricanjima. 

Jednog dana kada posustaneš pred vratima dođoa, treba da znaš da nisi ni prvi, a sigurno nisi ni poslednji. I treba da znaš da uvek postoji neki trenutak kada je pravo vreme da se okreneš i vratiš kući, ili da nađeš sebi novi dođo, ili da zakoračiš na potpuno drugu stranu. Tvoj učitelj, tvoj dođo, tvoji drugari sa treninga, godine vežbanja, povrede i radosti – svemu tome odrešito okreni leđa. Hrabro zakorači prema novim horizontima koji te više privlače, bez zastajkivanja i bez samosažaljenja.

Moraš, ipak, znati, ma gde da si se uputio – da će tvoji psi-hramovnici tamo stići pre tebe. Većma će se oni postarati da te dočekaju kraj neke nove kapije.

Autor: Jelena Drvendžija

Naklon

Značaj i značenje naklona u japanskoj tradiciji se bitno razlikuje od mesta koje klanjanje ima u evropskoj kulturnoj baštini. Naklon u japanskoj kulturi ne nosi nikakve religiozne konotacije. Naklon je jednostavan izraz poštovanja i prijateljskog stava – kao što je to u evropskoj kulturi rukovanje koje izvodimo u različitim prilikama: pri upoznavanju, ponovnom susretu, kao izraz zahvalnosti, kao podršku ili kao izvinjenje i u mnogim drugim slučajevima.

IMG_6319_1Uglavnom se koriste dve vrste naklona: u sedećem stavu i u stojećem stavu.

Sensei Hiroshi Tada 9.Dan Sedeći naklon izvodi se iz položaja ’seiza’, tj. iz položaja kada sedimo na potkolenicama i petama, sa rukama oslonjenim na butiname. Spuštamo prvo levi dlan ispred sebe na tatami, pa zatim i desni, oblikujući trougao između palčeva i kažiprsta jedne i druge ruke, a telo će se prirodno prikloniti unapred. Težimo da nam kičma ostane nesavijena, i da sedimo što bliže petama. Čelom gotovo dodirnemo trougao između leve i desne nadlanice i ostanemo u tom položaju oko tri sekunde, a onda se vraćamo u početni položaj prateći obrnuti sled pokreta.

Naklon u stojećem stavu izvodimo tako što spojimo pete i uspravimo se. Muškarci nastavljaju naklon tako što ruke postave sa strane tela, dok žene dlanove pomere na butine, te se iz tog položaja, prave kičme naklone unapred za oko 15-30%. Kao i kod sedećeg naklona, ostajemo u priklonjenom položaju oko tri sekunde, nakon čega se vraćamo u ispravljeni stav.

Etikecija nalaže da naklon izvodimo u sledećim prilikama:

Na početku i na kraju časa

Naklon učiteljuNa početku i na kraju časa polaznici se postroje u liniju tako da gledaju u centralnu tačku sale ’Shomen’ ispred koga stoji instruktor. Svi zajedno se prvo naklone slici O-Senseija, zatim se učenici i instruktor naklone jedni drugima i izgovore učtivo molbu da vežbaju zajedno. Na kraju časa se naklone i izraze zahvalnost što su vežbali zajedno. Nakon što instruktor izađe sa tatamija, učenici se ponovo naklone čelu sale i svim partnerima sa kojima su vežbali.

Naklon partneru odabranom za vežbanje

Kada odaberemo partnera za vežbanje, prvo mu se naklonimo. Isto učinimo i kada instruktor da znak za prekidanje vežbe. U slučaju da se oboje nalazimo u sedećem položaju, izvešćemo sedeći naklon, ako oboje stojimo, izvešćemo stojeći naklon. Nije neophodno prekidati tok vežbanja i izvoditi naklon svaki put kada zamenimo uloge ukea i torija, dakle onoga koji pruža tehniku i onoga koji tehniku prima.

Naklon instruktoru za dodatne savete

Ukoliko nam instruktor priđe i ponudi dodatne informacije ili savete, uvek mu se naklonimo u sedećem položaju. Ukoliko se nalazimo vrlo blizu para kome instruktor nudi dodatna objašnjenja, učtivo je prekinuti vežbanje i sesti da bi mu se napravilo više mesta da demonstrira željenu tehniku, tiho ispratimo dodatne savete i nakon toga se naklonimo kao da se instruktor obraćao nama.

Dodela Aikido diplomaKada se slučajno sudarimo sa drugim vežbačima na času

Ukoliko se slučajno sudarimo sa nekim, odmah upitamo da li je druga osoba povređena ili oseća bol i izvinimo se uz naklon. Zatim tiho nastavljamo vežbanje. Ukoliko je osoba povređena ili nije u stanju da nastavi vežbanje odmah se poziva instruktor.

U toku polaganja za stepenove i primanja diploma

Kada priđemo instruktoru da primimo diplomu, prvo se naklonimo, primimo je,  zatim je odložimo na stranu, pa se ponovo naklonimo i zatim povučemo.

Ponašanje na tatamiju

Etikecija u dođou  s jedne stane povlači korene iz japanske tradicije iz koje je ova veština ponikla, a sa druge strane, izraz je univerzalne pristojnosti i dobrog vaspitanja. Saveti koji slede nikako ne predstavljaju iscpan spisak pravila ponašanja, ali najbolje je prosto biti upoznat sa pravilima i njihovim značenjem, pa zatim slediti dobru praksu gledajući starije učenike u dođou. Ukoliko nas nešto zbunjuje ili imamo nedoumica, uvek se možemo obratiti instruktoru za pojašnjenje i savet.

Obraćanje drugim osobama u dođou

Po tradiciji, pored imena instruktora koji vodi trening, uvek se dodaje ’sensei’ i za vreme vežbanja mu se obraća sa ’sensei’, što u doslovnom prevodu znači ’učitelj’ ili ’onaj koji je išao putem pre mene’. Glavnom instruktoru sale uvek se obraćamo sa ’sensei’, kako za vreme vežbanja, tako i van sale. Mlađi instruktori uglavnom preferiraju manje formalno oslovljavanje. Ukoliko je više instruktora prisutno u sali, obraća im se prezimenom kome se dodaje titula ’sensei’.

U Japanu, polaznici koji duže vežbaju od nas nazivaju se ’sempai’, dok su oni sa manje iskustva u vežbanju ’kohai’. Smatra se učtivim da se iskusnijima obraća kao ’sempai’ ili imenom ili prezimenom uz titulu ’sempai’. Ukoliko nam stariji polaznik naznači da želi da mu se obraćamo samo imenom, sasvim je u redu poslušati ga.

Retko ćemo doživeti da nam se stariji učenici obraćaju sa ’kohai’, jer to ume da deluje nipodaštavajuće. Onda kada želimo da istaknemo formalni stav prema nekome, japanska tradicija poznaje obraćanje sa ’Jovan-san’, ili ’Petrovic-san’. Najčešće, srećom, nije potrebno biti toliko formalan. Obraćanje imenom je, uglavnom, savršeno prihvatljivo.

U prilikama kada oslovljavamo učitelje visokog ranga, često se koriste izrazi karakteristični za evropsku kulturu kao što su ’Učitelj Tada’ ili ’Majstor Tada’. Japanski ekvivalenti, kao što je titula ’Shihan’ najčešće se navode samo u pisanom tekstu, dok se u govornom obraćanju obično kaže ’Sensei’.

Ponašanje na tatamiju

Naše ponašanje u dođou i na tatamiju uvek bi trebalo da odražava univerzalni princip poštovanja i zahvalnosti. Nikada se ne smemo upuštati u odmeravanja snage: Aikido tehnike su odveć opasne i mogu dovesti do ozbiljnih povreda ukoliko se nekontrolisano izvode. Ukoliko naš partner oseća bol, ili ako je povređen pa neke pokrete nije kadar da izvede, nikada ga ne smemo prisiljavati na to. Na isti način, ukoliko smo sami povređeni ili imamo zdravstvenih problema, moramo o tome obavestiti partnera sa kojim trenutno vežbamo, i naravno, instruktora koji drži čas kako bi mogao da prilagodi svoja očekivanja i zahteve našim trenutnim mogućnostima.

Instruktor koji vodi čas jedini je autoritet čiji se tehničke smernice prate u toku vežbanja. Uvek se trudimo da u potpunosti izvedemo tehniku onako kako ju je instruktor pokazao.

U toku vežbanja aktivno tražimo iskusnije polaznike kako bi vežbali sa njima, i ne čekamo da se oni ponude da vežbaju sa nama. Takođe, svi gosti koji dođu u salu zaslužuju status počasnog gosta i nikada se ne sme dopustiti da se osećaju izolovano ili usamljeno. Kada vežbamo sa gostom, uvek mu nudimo da vežba prvi, bez obzira na njegovo iskustvo.

Tačnost

Tačnost dolaska na časove i redovnost na časovima reflektuje miran um i staloženo stanje duha.

U salu dolazimo desetak minuta pre početka časa kako bismo zajedno sa drugim polaznicima pripremili tatami za vežbanje, presvukli se i bez žurbe seli na tatami da sačekamo početak časa. Ukoliko zakasnimo na čas, čekamo pred tatamijem dok nam instruktor ne da znak da možemo da se pridružimo času, a zatim izvodimo uobičajene pozdravne naklone. Ukoliko osećamo potrebu da se istegnemo ili zagrejemo, to činimo u uglu sale kako ne bi remetili čas.

Ukoliko postoji razlog zbog koga smo neizostavno morali da zadocnimo na čas (iznenadne obaveze u porodici ili na poslu ili sl.) kašnjenje će nam biti tolerisano, ukoliko u pogodnom trenutku objasnite instruktoru o čemu se radi.

Takođe, smatra se izuzetno lošim gestom napustiti čas pre završetka. Ukoliko postoje neodložni razlozi zbog kojih se mora izaći sa časa, to je prihvatljivo ukoliko se instruktor unapred obavesti.
 
Autor: Aikido Dojo Dunav

Kokyu Ho

Netoksični dođo

Dok vežbaš Aikido, dozvoli sebi da uživaš.
Uživaj u pokretu, radi njega samog.
Nemoj opsesivno pokušavati da tehniku odmah izvedeš ’ispravno’. Samo ćeš se obeshrabriti i početi sebi da prigovaraš kako ’to ništa ne valja’.
Ili ćeš početi da razgovaraš sa partnerom, umesto da vežbaš.
Niko te ne procenjuje i ne ocenjuje.
Nisi na ispitu.
A nisi ni nespretnjaković.
Jednostavno priđi partneru i izvedi pokret.
Onda, ponovo. Još jednom.
I onda nastavi da ponavljaš.
Ponavaljanje će obnoviti povezanost između tvog uma, tela i tvoje energije. Time će i pokreti postati rafiniraniji.
I to ne zato što ćeš dopreti do nekakvog intelektualnog razumevanja, iako će i to doći, već zato što će te pokret uzeti pod svoje.

Kretanje je život

Sensei Zuko Domeniko - Konkyu nage

Udah, pokret i izdah…

Udah… izdah. Disanje i pokret.
Učini sve što je u tvojoj moći u tom pokretu i onda ga zaboravi.
Nisi došao da sudiš bilo kome, niti bilo ko sudi sebi.
U dođo si došao da se pročistiš od svih natruha i balasta koji te sprečavaju da budeš najbolji mogući ti.

Dođo je mesto gde, uz zahvalnost, imaš priliku da budeš ti.
Odustani od poziranja, glume i visokih očekivanja. Budi samo onaj najbolji mogući ti.

Uzdisanje nad dubokim mislima je beskorisno i jalovo.
Pokušavanje da umom dopreš do razumevanja tehnike pre nego što je izvedeš ravno je gubljenju vremena.
Uradi bilo šta. Bilo šta je već početak.

Ne postoji „pogrešan“ pokret

Postoji samo pokret koji je više ili manje u skladu sa situacijom, ali za početak možeš da uradiš samo ono što je u tvojoj moći, eto tako.
Što se više krećeš, pokret postaje sve bolji. Napredak je prosto – nizbežan!
Ali samo pod uslovom da se krećeš.
Stajanje i gledanje neće te odvesti nikuda.
Prosto učini ono što ti se učini najboljim u tom trenutku, i onda ga slobodno zaboravi. Pusti da taj pokret prohuji i da ga više nema. Nema ga.
Sutra je novi dan.

Zapamti, ipak, ovde se radi o borilačkom putu. Jedina stvar koja te neće odvesti nikuda osim u turobnost i bol – jeste da se zatvoriš, slediš i ukočiš.

Sensei Zuko Domeniko - Tenchinage

Pokret

Kočenje je refleksna reakcija, proizvod stare, preživljene traume, roditeljskog ukoravanja ili loše poduke gde su ti govorili da to što radiš ne valja, da je pogrešno, da ne valjaš, da si loš, da si prespor, predebeo, prestar, da nisi dorastao, da si šeprtlja, da si prenizak ili …
Ništa od ovoga ne nosi poduku i ne uči te da postaneš bolji. U suštini, takva ’poduka’ nije ništa drugo do nasilje. Nisi ti taj koji je ’pogrešan’, već je to nasilnik koji te sputava. Daj sebi priliku da ne budeš pogrešan, daj sebi pokret.

Niko ne očekuje da ti tehnika bude besprekorna

Barem ne u prvih pedeset godina. Posle pedeset godina moraćeš ozbiljno da se posvetiš rafinisanju svoje tehnike.
I…
Tome nikada neće biti kraja. Ali sada je – sada.
Počni privim malim korakom.
Čak i najveći učitelji, i najiskusniji majstori i dalje uče i nikada ne prestaju da uče.

Prema tome, dok treniraš dopusti sebi da učiš i da uživaš u tome.
Da, istina je, nalaziš se u tradicionalnom dođou. Pokaži poštovanje.
Da, istina je, vežbaš borilačku veštinu. Probudi svoje instinkte, svu budnost i pažnju.
Da, istina je: vežbaš kretanja, vežbaš um i  duh, to traži da budeš prisutan celim bićem.
Ali prevashodno, zatisni svoj ego, dnevne brige, svoju prošlost, tuđa očekivanja i pritiske. Ostavi ih napolju.

Kada se na ulazu u dođo nakloniš, potrudi se da osetiš kako ulaziš u ’duhovni prostor’ gde ti i tvoji prijatelji razmenjujete energiju, ne napade.

Ostalo je manje važno.

Ništa u vezi sa tobom nije „neodgovarajuće“

Svakom od nas se događa da tu i tamo zarđamo od životnih okolnosti i nedostatka prilike da fino naštelujemo svoj lični instrument za život, svoj duh i celokupno svoje biće.

Jelena Drvendzija - Koshinage

Dopusti pokret…

Iako poneko dozvoli sebi da to zaboravi, svi smo mi počeli sa „određenom“ dozom nespretnosti, tri leve noge i šeprtljastostim mlataranjem, ako ne i samodestruktivnim navikama pokupljenim uzput, iz sporta ili neke druge veštine.

I to je život. Prihvati ga. Prihvati sebe. I prihvati da svaka nova aktivnost koju upoznaješ po prvi put nosi određenu dozu neprijatnosti. To je posledica promene. Promene uznemiravaju naše navike, inerciju našeg okamenjenog, ustaljenog i poznatog života.
Nije to ništa naročito, to je samo još jedna stvar koja će se vremenom menjati.
Aikido se uči kroz stalan, uporan, nanomilimetarski sticaj novih pokreta. Transformacija je neminovna, ali joj treba dati vremena i priliku da se izbori sa starim.

Promena je lekovita, i za tebe i za one oko tebe, i za društvo, pa i za svet.
Još jednom, uživaj dok vežbaš, dok učiš, dozvoli sebi da se krećeš, dozvoli sebi pokret. Budi dobar prema svom instrumentu za život.

Autor: Jelena Drvendžija

I forma sa štapom Sensei Tade Hiroshija

Aikido i samoodbrana

Za mnoge žene samoodbrana je jedan od osnovnih motiva koji ih dovodi u sale gde se vežbaju borilačke veštine. Baš iz tog razloga mnoge od nas opredeljujemo se za Aikido, Džudo, Karate ili neku drugu veštinu koja potiče iz tradicije goloruke borbe. Veštine koje uključuju rukovanje oružijem ili ’alatom’ kao što je to slučaj sa Kendom, ili veština rukovanja naginatom, štapom (Jo – dugi štap) obično se ne smatraju za veštine pogodne za vežbanje samoodbrambenih zahvata. Naprosto, kakva je svrha vežbanja rukovanja dvometarskim kopljem ili drvenim mačem (Boken) kada ionako ničeg sličnog neće biti pod rukom u slučaju potrebe za samoodbranom u nekom mračnom sokaku?!

Shihonage

Jo Dori Shihonage

I naravno, ozbiljni instruktori u bilo kojoj sali borilačkih veština nikada neće obećavati ženi — i to pogotovo početnici da će je čas-posla obučiti da se uspešno odbrani od kakvog agresivnog nasrtljivca. Iskustvo džudo takmičara i godine u Aikidou učinili su da verujem kako je vrednost vežbanja borilačke veštine u tome što se vremenom izgradi određeni elegantno-samosvesni stav tela i duha koji bez razmene reči obeshrabruje napad. Takvo viđenje potkrepljuju i studije koje argumentovano i statistički potvrđuju kako je ogromna većina žrtava nasilja u stvari ciljno birana na osnovu vidljivih slabosti. Pa opet, uvežbavanje tehnike koja sa sobom nosi građenje ’aure’ i ’stava’ traži godine posvećenog vežbanja.

Pomislićete, neko ko je odrastao u Džudo sali, pa zatim narednu deceniju posvetio Aikidou – ne može tako lako da zamisli istinski neimenovani užas nekoga sateranog uza hladni, vlažnjikavi zid mračnog suterena napuštene zgrade… i ne može da zamisli šta znači zanemeti od straha i slabosti i nedovoljnosti.

Sa druge strane, da li bi stvarno moje iskustvo Džudo takmičara bilo dovoljno da se suočim, oduprem, razrešim situaciju ili barem ’relativno’ uspešno spasim svoju kožu?!? Dugo sam se boksovala sa ovakvim pitanjima.

Jo Dori Shihonage

Jo Dori Shihonage

Danas verujem da mi je odgovor nešto bliži: niti sam ja ta koja je promašila borilačku veštinu i čije su manjkavosti, kao miroljubivog bića, neuklopive sa stvarnom surovošću i nepredvidivošću ulične tuče, već je sve iskustvo koje sam stekla do tada bilo – jednostavno nedovoljno i neprimereno.

Dugo godina se ništa nije menjalo. Naprosto, izbegavala sam da razmišljam o tome. A onda sam upoznala nekog istinski vičnog rukovanju štapom i mačem i provela narednih 7 godina vežbanja Aikidoa u prevođenju pokreta sa oružijem – u pokret bez oružija. I onda u obrnutom smeru. Vežbanje rukovanja mačem i štapom donelo mi je onaj kritični opseg samopouzdanja: budem li napadnuta, moje biće će odgovoriti s priličnom dozom odrešitosti.

I forma sa štapom Sensei Tade Hiroshija

Jo – I forma Aikikai Italy

U čemu je, dakle, stvar sa rukovanjem mačem i štapom?! Prva lekcija koju učimo u sali za borilačke veštine jeste da je cilj da kao slabiji i manji izađemo na kraj sa daleko krupnijim i snažniima od sebe… Za žene to i nije problem, budući da vrlo brzo nauče da uspeh izvođenja tehnike zavisi od opuštenosti u toku izvođenja vrlo preciznih pokreta tehnike.  I tako, težimo da ’uhvatimo’ tehniku koja nam omogućava uspešan pokret nad nekim ko je veći i jači od nas. Unekoliko, žene imaju određenu prednost, budući da muškaci prvo moraju da obuzdaju prirodni refleks upotrebe snage u toku izvođenja pokreta, pa tek onda da počnu da ’traže’ osećaj za kontakt, pravovremenost, opuštenost i tok tehnike. No, pitanje je kako stoje stvari kada se žena nađe pred izazovom izvođenja tehnike nad jednako vičnim, a daleko snažnijim i krupnijim muškarcem?! Takvi obično umeju da osujete sasvim korektno izvedenu tehniku. Nezgodno.

 Ova razlika u ’snazi’, naročito kada ’znamo’ da smo tehnički potkovanije od momaka, može sasvim da nas obespokoji. U svakom slučaju, jasno je da suočene sa nekim mnogo jačim i većim od sebe, moramo da budemo stvarno vične u onome što radimo. U takvoj situaciji je teško naći dovoljno oslonca za samopouzdanje.

 Razgledajući na moje pređašnje iskustvo, uočila sam neke zbilja prelepe obrasce i tehnike koje sa lakoćom primenjujem na jednako ravnopravnim partnerima. Ili snažnijim i većim, a manje iskusnim vežbačima. Ali nedostajalo mi je, pa… određena unutrašnja povezanost elemenata i principa koji u svakom trenutku mogu da se razmešaju i nanovo preslože kako bi odgovorili na iznenadne i promenljive situacije. A to je upravo ono čime nas uče štap i mač.

 Snaga je višak

Jo dori, odbrana od štapa

Jo dori, odbrana od štapa

Pre svega, moramo imati u vidu da alat donosi idealnu situaciju ravnopravnosti u snazi i veličini. Pravilno upotrebljen, dugi krak poluge štapa povećava našu snagu nekoliko puta. I to ne samo snagu ruku, već snagu čitavog tela u pokretu. Uzevši štap u ruke, razlike u visini, težini, dužini nogu, ruku… prestaju da budu toliko značajne. Žena sa štapom ili mačem, jednako je snažna kao i muškarac. Nije tako puno snage potrebno da bi se zadao vraški bolan udarac ili ubod štapom, zar ne?! Ipak, ono što je apsolutno nužno jeste poznavanje obrazaca i principa.

Na šta ciljam: iako je u mnogim salama u kojima sam vežbala isticana važnost opuštenosti, sklanjanja sa linije napada, poštovanja kritične distance, inicijative, provokacije, presretanja protivnikove putanje kretanja, izvlačenja iz ravnotežnog položaja, uklapanja u protivnikov pokret, nepomućenosti namere…, dakle, ipak, ono što smo sve vreme uvežbavali bili su obrasci poketa. Sa mačem ili štapom u rukama, otkrivamo da je mnogo lakše osetiti i naučiti principe. Ne trikove, i ne varke, i ne cake. Jasna putanja brzog zaseka oštrice idealno simplifikuje princip kretanja. Nešto kao obojena i uveličana i uprošćena trodimenzionalna demonstracija napada.

Aikido principi

Kritična distanca: zamislimo za trenutak – suočeni sa protivnikom koji zamahuje štapom, sasvim nam je lako da sagledamo ko od nas kontroliše centralnu liniju. Pozicija vrha štapa u odnosu na moje telo postaje belodano jasna; ako vrh đoa gleda barem centimetar van moje centralne ose, postoji prilika za mene da se provučem svojim štapom i ostvarim svoj napad. Ovo je naravno, istoventno i u situaciji kada se suočavamo sa nenaoružanim protivnikom, ali tada postizanje toliko nepogrešive percepcije i jasnoće situacije traži ogromno iskustvo i vičnost u ’čitanju’ situacije.

Postizanje kontrole kritične distance takođe je daleko jednostavnija kada se u rukama drži štap ili mač. Suočavanje se odvija na većoj udaljenosti, kritična borbena distanca je takođe udaljenija i jasno označena vrhom oružija. Tehnike koje se izvode bez alata zahtevaju dramatično kraću distancu, ne dužu od ispružene ruke, koja pri tom varira iz jednog momenta u drugi; godine i godine vežbe potrebne su da bi se iole pravilno procenjivala brzina kretanja i pravovremenost akcije kada je tako kratka distanca u pitanju. Sa druge strane, iako razlike u veličini, brzini i snazi vežbača ostaju neosporne činjenice, njih uvliko ublažava konstantnost dužine štapa ili mača, kao i jednostavna činjnica da je za pokrivanje dužeg rastojanja potrebno duže vreme. Za učenje kako se postiže pravovremenost akcije, to  dodatno vreme i dodatni prostor je, naprosto, neprocenjiv dar.

Isto važi i za postizanje osećaja različitih kritičnih distanci između različitih oružija, njihovih dužina i specifičnosti: vežbe u kojima jedan drži mač i drugi štap daju interesantne uvide u brzinu boda u odnosu na liniju seka. I opet, distanca, brzina, pravovremenost, ravnoteža, sve to dobija potpuno novu, ’izmeštenu’ dimenziju na koju se valja prilagodljivo prihvatiti, te upotrebiti najbolje strane alata koji nam je na raspolaganju. Opet, na svoj način neprocenjivo vredne su i lekcije kada vežbamo sa nekim ko u rukama ima štap ili mač, a mi ne. Ili obrnuto, kada neko pokušava da nam oduzme mač ili štap.

Kada uvid  i razumevanje veze između različitih alata i kritične distance postane intuitivna, postaje već daleko lakše prilagoditi se različitostima situacija napada i mogućim reakcijama. Iskustvo govori da konstantno variranje distance u golorukim tehnikama obeznađuje postizanje osećaja za kritičnu distancu prostora lične sigurnosti. Ovo, pak, za posledicu najčešće ima neodgovarajuću standardizaciju tehnika koje se ’za potrebe učenja’ deformišu i, nadalje, postaju okamenjene u svojoj ’prilagođenosti’ kao ’jedini, pravi način’ – nešto što u spontanoj i situacijom uslovljenom suočavanju – naprosto ne postoji. Da ne govorimo o tome kako je petrifikacija smisla tehnike sasvim suprotna svakom principu učenja i razvoja prilagodljivosti reakcija.

Izoštravanje pogleda i meki fokus

Fascinirajuća je još jedna stvar u vezi sa vežbanjem mača i štapa u Aikidou: uvežbavanje veštine observacije – vizuelnog praćenja i poimanja smisla pokreta. Ne postoji ništa delotvornije, verujem, od osećaja kada se mač iz punog zamaha zaustavlja tik od mog čela ili kada vrh dugog štapa u snažnom bodu nađe svoje mesto među mojim nezaštićenim rebrima. Vrlo brzo naučite da pomno pratite svaku nijansu svaki najmanji pokret protivnika. Takođe, pažnja da se neko od okolnih vežbača ne povredi u toku izvođenja tehnike na svoj način izoštrava percepciju i perifernu viziju prostora oko nas. Osetljiviji među nama vremenom razviju antene sposobne za konstantno praćenje 360 stepeni okruženja, sve uz punu pažnju koju zahteva suočavanje sa vežbačem koji u rukama ima isto ili različito oružije. Naravno, vežbanje pažnje, percepcije i budnosti svojstveno je i vežbanju tehnika bez upotrebe alata, ali mi se čini da je dramatična delotvornost osećanja oružija na svojim dlanovima i percepcija oružija u tuđim rukama neprevaziđeno sredstvo poduke u pažnji i budnosti.

Ni jednog trenutka ne pomišljam da sugerišem kako se svi principi napada i odbrane mogu lakše naučiti vežbanjem sa štapom i mačem. Izvođenje iz ravnoteže (kuzuši) daleko se direktnije i dublje oseća u tehnikama Džudoa i Aikidoa bez alata, i naravno, potpuno je neophodno raspolagati barem rudimentarnim poznavanjem principa parterne borbe i zadavanja udaraca.

Ono što pokušavam da naglasim jeste da je vreme provedeno u vežbanju alata u Aikidou nadasve svrsishodan način da se otpočne sa dubljim upoznavanjem principa sukoba, a da u svakom slučaju skraćuje vreme koje je ženama (naravno, i muškarcima) potrebno da dostignu nivo na kome će sa smirenim pouzdanjem moći da se oslone na svoje reakcije odbrane.

Vežbanje tehnika sa ‘alatom’ nudi specifičnu priliku istančavanja osećaja za kontakt, pokret iz centra, pravovremenost, opuštenost i tok tehnike, da ne govorimo o upotrebi dugog kraka poluge, variranju kritične distance napada, i razvijanju specifičnog vizuelnog praćenja i poimanja smisla pokreta. Slabo šta može da se meri sa vežbanjem mača i štapa u postizanju izoštrene percepcije fokusa i periferne vizije.

I dakle, kada me danas pitaju šta bih radila kada… bih se našla zatečena i presretnuta sama u kakvom tamnom sokaku… Ja pomislim: ’’Pa kako sama?! Sa mnom su moj Boken i moj Đo! Hej, batice, nas je troje, a ti si sam! (Osmeh included)’’

Autor: Jelena Drvendžija