Arhive oznaka: ki

Keiko

kokyu

Aikido Keiko je japanski termin za Aikido trening.

Pod uticajem učitelja Hiroši Tade (9. Dan) u Aikido sali Dunav naročitu pažnju posvećujemo sledećim aspektima veštine:

Ki (Životna energija) Moguće ju je negovati, koncentrisati, usmeriti i sprovoditi.
Tanden (Centar) Uspostaviti i održavati ravnotežu i mir centra svog bića.
Kokyu (Disanje) Ciklično disanje i usklađivanje ritma udaha-izdaha i pokreta.
Hanmi (Stav) Kretanje i tehnika su ogledalo stava duha i uma, srca i iskrenog pozitivnog stava prema svetu.
Mushin (Nesputanost uma) Sposobnost pribiranja uma i nepomućene koncentracije duha.
Ukemi (Padovi) Primanje energije kretanja, sticanje sigurnosti i rasterećenosti od gubitka ravnoteže.
Ai (Uklapanje) Sinhronizacija, pravovremenost i usaglašenost brzine i sile sa kretanjem.
Taiso (Zagrevanje) Kombinacija pokreta opuštanja i disanja.
Jo / Boken (Štap / Mač) Vežbaju se samostalno i u parovima (kate).

Autor: Jelena Drvendžija

Smirenost i samopouzdanje

Zbog čega se izgubimo pred javni nastup? Zašto nam se ruke tresu i glas nam postaje neprepoznatljiv? Da li se smirenost može uvežbati? 

“Događa se čoveku da mora govoriti pred velikom publikom. On napiše govor kod kuće, uvežba ga i zakazanog dana izađe na govornicu. Oči slušalaca počinju mu ličiti na uperene strele. U tom trenutku krv mu navire u lice, srce lupa i on ne vidi ništa više osim tamnih senki. Boreći se uspeva reći: „Ja, ja …“, i zatim završava: „… ne znam.“. Slušaoci počnu da se smeju.

S vremena na vreme svi mi srećemo ljude koji pocrvene, ne mogu izustiti ni reč pred drugima niti ih pogledati u lice. Zbunjeni su i smotani. Kada pokušaju da se saberu, još više se zbune.

Prvo da objasnim zbog čega ljudi ne mogu postići smirenost

Ljudska biće prirodno imaju smirenost. Međutim, usled velikog vezivanja za racionalnu stranu, pogotovo za nerazrešene nedoumice, zbog oklevanja da se izabere jedna od više sukobljenih kaimanu facemogućnosti postupanja, pažnja večine ljudi se usresređuje na glavu i njen sadržaj, misli počinju da se obrću sve brže i brže, sposobnost rasuđivanja pada, um vri, žeđ za kontrolom raste, ramena se dižu, celo telo postaje napeto, dah se skraćuje, srce ubrzano kuca i težište tela, koje je prirodno usmereno prema dole, „diže se“. Ki postaje slab, um zgrčen, javlja se i opšte uverenje da je čovekovo prirodno stanje uznemirenost, a da je svako ko uspe bpostići smirenost nešto više od čoveka.

Međutim, ako hoćete postići smirenost, najpre morate verovati, dakle odlučiti se za shvatanje da je čovekovo osnovno stanje upravo smirenost, kao što je osnovna činjenica da je težište tela ispod.

Telo će se staložiti, a um postići smirenost

Ako ne možete biti opušteni, redovno primenjujte Ki meditaciju. Dok beskrajno utišavate talase svesti, zapravo postižete smirenost. Samom Ki meditacijom ulazite u stanje smirenost. Kada ova staloženost dopre i potone u nesveno, primetićete da ostajete mirni čak i u opasnim situacijama.conrast unexpected

Sad ću vam objasniti kako da proverite da li ste postigli smirenost. Ovo može biti posebno korisno kad vam neposredno predstoji provera vaših sposobnosti.

Stanite uspravno, noge razmaknite za širinu ramena. Ruke razmaknite sa strane sa šakama blago savijenim u zglobovima i okrenutim prema telu. Zamahnite sada rukama tako da se susretnu u sredini, ispred vaših očiju. Ovo uradite dok izbrojite do 5. Neka vas vaš partner, u trenutku kad su vam šake u visini očiju, mekano zaustavi jednom rukom i neka ih gurne. Ako vas uspe gurnuti nazad, to znači da vam se težište ruku podiglo zajedno sa rukama, a takođe i tanden, što uzrokuje nestabilnost.

U drugoj vežbi neka vas vaš partner uhvati (dok ste u istom početnom položaju kao malopre) desnom rukom za prste vaše desne ruke i neka vam pomogne da na opušten način ponovo spojite šake u visini očiju. Kad kaže „Stop“, neka mekano oslobodi vašu ruku. Ako vam se prsti i za malo pomaknu, vaš partner moći će da vas gurne. U suprotnom, neće moći da vas pomeri, čak i ako koristi obe ruke, pa čak i ako stojite na jednoj nozi.

Telo je odraz uma

Ako je um potpuno miran, tada je mirno i telo. Um se ne može videti, ali se može odrediti njegovo stanje posmatranjem tela. Kad na reč „Stop“ zaustavite ruke i prsti vam ostanu potpuno mirni, to dokazuje da vam je um miran.Vežbe disanja

Pre nego što izađete na proveru sposobnosti (na pozornicu ispit i sl), sami probajte ovu vežbu i proverite zaustavljaju li vam se ruke meko i ostaju li mirne ispred očiju. Ako je to tako, onda vam je i um postigao smirenost. Izađite u ovom stanju, sa samopouzdanjem, na ispit. Lica prisutnih će vam biti vrlo jasna. Ako ih ima hiljadu, ne trebate gledati u sve. Izaberite jednu osobu u pravcu u kome gledate i obratite se njoj. Kad vam se oči pomere, obratite se drugoj osobi. Potpuno je nebitno obraćate li se jednoj ili hiljadam osoba. To je smirenost, bez straha.

Morate, međutim, raditi ovu vežbu često. Ako je uradite prvi put, ili samo u odlučnim trenutcima, nećete moći zaustaviti mekano šake. Morate vežbati svakodnevno kako biste bili sposobni da zadržite prste u potpuno nepomičnom položaju. Na osnovu svakodnevnog vežbanja bićete to u stanju da uradite i onda kad je potrebno. A kako ćete smiriti prste šake ako drhte? Uradite već opisanu vešbu. Tresite ih najbrže što možete 10 do 20 sekundi, pa kada prestanete, ostanite za trenutak tako. Zatim ponovite vežbu stavljanjem šaka ispred lica. Prsti će biti mirni. Ako brzo tresete ruke, prirodno ćete se smiriti. Ovo je drugi od četiri osnovna načela ujedinjenja uma i tela, a kao što sam ranije rekao, kad je jedan princip prisutan, zastupljena su i ostala tri. Ako ovo vežbate svakodnevno, uskoro ćete moći da budete spokojni i bez vežbi, jer je spokoj prirodno, osnovno stanje ljudskog bića.Smirenost i samopouzdanje

Međutim, najvažnije je da svake večeri vežbate Ki meditaciju. Ako vam je tanden kako list papira pričvršćen lepkom, u presudnom trenutku on će ispasti. Ali, ako vam je tanden, kao rupa izbušena bušilicom, tada će biti postojan. Beskonačno sabiranje tandena za polovinu slično je upotrebi najjače bušilice. Pribranost vas osposobljava da budete smireni u teškim i uznemirujućim okolnostima. Važno je da verujete da posedujete moć razvijanja.

Podsvest

Da biste postigli smirenost, važno je izmeniti i podsvesnu stranu. Budući da je vaše, vama svojstveno ponašanje u teškim situacijama navika, a to znači da je usađeno i u podsvest, kad god se nađete u takvoj situaciji, podsvest će prouzrokovati isti, nepovoljan način ponašanja, uznemirenost i rastresenost. Svesni deo je izgrađen od sadržaja nesvesnog. Zato ne možemo svesnim nalogom, samo mišlju, sprečiti uzbuđenje. To je kao da hoćete smiriti uzburkanu vodu rukom. Redovna Ki meditacija i zazen stvaraju novu, pozitivnu naviku koja prodire i u nesvesno i zaokuplja ga menjajući sadržaj, dakle postepeno smenjuje loše navike.

Međutim, još jedna vežba može ubrzati tok promene. Svesni ste u budnom stanju, dok je nesvesno sakriveno u dubinama sve do kritičnog trenutka. Nesvesno, s druge strane, vlada dok spavate, tačnije dok sanjate, a svesno se povlači.Pokušajte ovom vežbom izvući korist iz trenutka kad se ova dva stanja mešaju. Poruka koju svesno oblikujete baš pre nego što ćete zaspati, tone u nesvesno. Kada, na primer, čovek koji inače ustaje kasnije ujutru, želi da se probudi rano, u tri sata, da bi otišao na pecanje ili krenuo na put, on se diže tačno na vreme bez pomoći budilnika. Napomena da je potrebno probuditi se u određeno vreme ostaje u njegovoj podsvesti itera ga da se probudi u tačno vreme. Koristite istu taktiku. Stojeći ispred ogledala pre nego što legnete u krevet, recite na primer: „Ti se ne uzbuđuješ kad govoriš pred ljudima.“ NakamuraTempu TempukaiOvo sam naučio od Tempu Nakamure kad sam bio mlad. Kad se obraćate sopstvenom liku u ogledalu, nalog postaje snažan. Nemojte nikada govoriti: „Ja se ne…“. To slabi nalog, jer vam u ogledalu izgleda kao da ga neko drugi izgovara; obrnuto, kad vi govorite liku, tad se čini kao da se lik obraća vama. Kad ste usadili nalog, ne radite više ništa i odite pravo na spavanje. Bilo kakva dodatna delatnost oslabiće delovanje poruke. Nikada nemojte izgovarati više od jedne poruke za jednu noć. Potreban vam je samo minut. Bez obzira koliko ste zaposleni trebali biste za

Šta je Ki-No-Renma

Doslovno prevedena, reč ‘Ki-No-Renma’ znači „iskovati sopstvenu životnu energiju“.

Termin „renma“ u Japanu se koristi za opisivanje umetnosti kovanja mača, kroz dugotrajno i istrajno nanošenje i preklapanje slojeva čelika. Sa druge strane, reč „Ki“ (sanskrit: prana), ili ‘Chi’ na kineskom, označava vitalnu energiju koja održava metabolizam, kao i mentalno, emocionalno i duhovno delovanje ljudskog bića.

Ki nije jednostavna energija, nimalo ne liči na recimo, električnu struju. Ki je suptilna sila obdarena inteligencijom, ljubavlju i željama. U ljudskom telu Ki protiče kroz nervni sistem i posebnim kanalima koji se zovu meridijani. Tokom prakse ‘Kinorenme’ pokušavamo da stupio u kontakt, apsorbujemo, prilagodimo i usmerimo ovu silu u nama koja je i lična i univerzalna.

Kinorenma je skup metoda koji se odnose na primenu unutrašnjih tehnika disanja, koncentracije i meditacije na vežbanje tehnike Aikida. Ove tehnike je učitelj Hiroši Tada primio od svog učitelja Nakamura Tempua, a on ih je pak proučio sa učiteljem Radža Yoge, Kalipe. Bez upoznavanja i primene Kinorenme, Aikido tehnike ostaju bez supstance i dubine, kao prazna školjka spoljnih oblika.

Kinorenma je dragocena praksa i za one koji nisu privučeni dinamikom Aikidoa kao meditacije u pokretu. Ona pruža iskustveni i filozofski osnov za povećanje sopsteve unutrašnje energije i duhovni rast.

Tehnike Ki-No-Renme:

  • Tehnike disanja i povećavanja energije (Kokyu);
  • Tehnike koncentracije (Dharana);
  • Otvaranje centara (Tanden);
  • Kontrola 5 čula (Pratiahara);
  • Meditacija (An-đo-daza).

Ciljevi Ki-No-Renme:

  • Povećavanje unutrašnje životne energije;
  • Poboljšanje koncentracije;
  • Opuštanje tenzije tela;
  • Podizanje otpornosti na stres
  • Obezbeđivanje solidne osnove na koju se nadovezuju tehnike Aikidoa.

Autor: Jelena Drvendžija

Vežbe disanja

Razmislite o sebi.  Poručuje li vam telo bolom, umorom, ukočenošću, groznicom, ili otežanim disanjem da želi više pažnje od vas, da mu je potrebna nova energija, odmor od obaveza, mir u kome će moći da vam se obrati i od vas dobije odgovor?! Vežbe disanja su jedan način da pomognemo svom telu i čine osnovu Kinorenme.Vežbe disanja doprinose osećaju mirnoće

Kontrola disanja

Ceo život provedemo dišući, pa ipak, većina taj proces, najvažniji za sva živa bića, ostavlja neistraženim i u domenu nesvesnog. Čovek je jedini u stanju da svesno kontroliše disanje, zaustavlja ga, ubrzava ili usporava.

Potreba da udahnemo je bez premca najvaća naša potreba i prirodni refleks. Zato je od ključne važnosti da vežbom udah pretvorimo u kontrolisani proces kojim osim pluća vazduhom ispunjavamo i stomak, stvarajući osećaj punoće, stabilnosti i snage.

Pravilno disanje

Nakon snažnog, dubokog udaha, vazduh spuštamo u stomak, telo se opušta, ali ne do stanja mlitavosti, već do postizanja osećaja stabilnositi koji karakterišu smirenost i mekoća. Vežbe disanja doprinose razvijanju stabilnosti i ranotežeOva faza u porcesu disanja trebalo bi da se odlikuje našom najvećom unutrašnjom aktivnošću, jer se sveukupna svrha disanja – prikupljanje energije u telu, dešava upravo tada. Sva su čula usmerena ka unutra, da bi se svaki deo tela osetio, sagledao  iz neposredne blizine, iznutra. Stanje anđodaze, potpunog  spoljašnjeg i unutrašnjeg mira, presudno boji ovaj trenutak u vežbi. Zapravo, ovo stanje nam je neophodno.

Izdah je povezan sa iskorišćenjem prikupljene i suspregnute energije. Sve aktivnosti velikog intenziteta, preporučuje se da se obavljaju pri izdahu (podizanje tereta, manevri koji zahtevaju veliku brzinu i snagu, skokovi…). Tada je naša energija, kako fizički tako i duhovno usmerena ka spolja.

Značaj uspostavljanja kontrole nad izdahom, ogleda se u mogućnosti da ga produžimo u skladu sa potrebom radnje koju vršimo, ili skratimo tako da postane energetsko koplje usmereno ka odabranom cilju – na Istoku poznato kao
Kiai’.

Hara

Centar naše fizičke moći nalazi se u hari (donjem stomaku) te je zato jedan od osnovnih vežbi u Kinorenmi upravo vežba disanja koja povećava kapacitete naše hare. Učitelj Tada to voli da objasni kao „punjenje baterije“.

Vežbe disanja i spremni smo za pokretStanite malo raširenih nogu, blago povijenih kolena i prave kičme. Dlanove stavite na stomak, odmah ispod pupka. Zatvorite oči i posmatrajte sebe. Pokušajte da zamislite kako vazduh putuje kroz vaše telo. Udahnite, spustite vazduh u stomak, zadržite ga dve sekunde i onda polako izdah. Posmatrajte iznutra kako se tokom izdaha energija iz vaše hare širi na dole prema stopalima i na gore prema vrhu glave. Izdah treba da traje dosta duže od udaha. Kad izbacite sav vazduh, napravite malu pauzu, dve sekunde, pa tek onda ponovite čitav ciklus. Već posle nekoliko udaha osetićete kako se prostor ispod vaših dlanova greje.

Ova vežba disanja se može raditi svakodnevno onoliko koliko vam prija, a najlepše je raditi je uveče pred spavanje.

Autor: Aikido Dojo Dunav

Aikido Dojo Dunav, Novi Beograd`

Neuhvatljivi Aiki

‘Ai’ označava harmoniju, a ’ki’ se odnosi na energiju. Sledstveno tome, pojam ’Aiki’ bi trebalo da upućuje na harmonizaciju energije. I dalje je jednako nejasno. Mora da postoji neko bolje objašnjenje. Šta je to Aiki? 

Kada po prvi put vidimo Aikido, malo ko ne pomisli kako tu postoji neka duboka magija koja čini da ljudi naizgled bez napora budu zavitlani preko pola prostorije i da jednako elegantno i okretno ustanu kao da se ništa nije desilo. Moje iskustvo džudo takmičara govorilo mi je da je po sredi biti neka luda koreografija ili igra. Gledala sam kako to drugi rade, a baš na  isti način su bacali i mene. Da li ću i ja ikada moći tako da radim Aikido? I šta je uopšte taj Aiki? Svi odgovori koje sam dobijala na moja pitanja bili su zamotani u neke neprozirne aiki-reči. Objašnjenja, tumačenja, opisi – ništa nisam mogla da razaberem.

Aikido tehnike?

Prvo mi se činilo da je Aiki zbir ispravnog izvođenja svih delova tehnike. Pomeranje nogu, stav, ravnoteža, spiralna putanja kretanja. Tehnike se, naravno, odnose na telo. Aikido mi je tako postao proučavanje biomehanike i fizike. Ukoliko povežem telesno kretanje, dovedem svoje telo u pravilan položaj, krećem se precizno i uravnoteženo, – dakle, sve to ako uradim, da li ću onda priviriti u taj neuhvatljivi Aiki?

Ne. Ali ću time napraviti još jedan korak niz tu čudnu stazu, i onda, ko zna, – možda ga tamo odnekle i ugledam.

Aikido principi?

Kasnije sam počela Aiki da tražim u pojmovnom ucelinjenju. Koncepti, pojmovi, ideje i principi –  to su pitanja uma. Aikido mi je postao vežba povezanosti uma i tela. Ukoliko je za moj um belodano jasno šta moje telo treba da učini – to će mi dati uvid u taj neuhvatljivi Aiki, zar ne?

Ne. Ali će me ponukati dalje niz put, i može biti da ću ga tamo odnekud u daljini raspoznati.

Uporno vežbanje?

I onda se ništa nije dešavalo. Posle nekog vremena prestala sam da tražim taj neuhvatljivi Aiki. Možda je Aiki neki proces, ili putovanje ili prosto orjentacija, pre nego neki utvrđeni cilj. Prestalo je da mi bude bitno da uradim tehniku besprekorno tačno, usresredila sam se na osećaj kretanja i odnosa ukea i torija. Razne tehnike, razne varijante kretanja. Nismo uspevali da brojimo koliko tehnika, koliko različitih ulazaka i mogućih nastavaka. I tako iz dana u dan.

Ukoliko vežbam iskreno, usresređeno i dosledno – hoću li spoznati makar obrise tog neuhvatljivog Aikija? 

Ne. Ali će mi dati dobar vetar u leđa na mojoj vrletnoj stazi, i možda tamo negde, možda mi se Aiki pričini odnekud.

I opet: ne. Ali to više nije bitno. U međuvremenu se neko pojavio i rekao: ’Tvoji pokreti su veoma lepi. To dolazi od vežbe i proučavanja tehnike. Sada treba samo da osećaš. Vidim kako sve vreme u sebi razmišljaš: je li ovo što ja radim u redu? Sada prestani da misliš. Odvoj se od toga. Samo traži osećaj.’

Niko nije rekao da neću morati malo da se potrudim da bih počela da osećam. Ali, ni to nije bitno. Osećaj je dobar. A to je važno. Možda, kada vežbaš tako da se potpuno odvojiš od sebe i potpuno pronađeš sebe, – možda tada nađeš i svoj Aiki.

Šta je uopšte taj Aiki?

Možda je Aiki pristup: Aiki kao ucelinjenje – spoj i međudejstvo. Spojene energije nekako daju daleko više od skupa svojih delova. Celina sadrži delove, ali je ona sama  više nego svi delovi zajedno. 

Možda je Aiki vera da tehniku možeš da izvedeš uvek, i pristup koji ti omogućava da ne brineš možeš li ili ne možeš. Pristup koji je prosto – aktivan: niti agresivan, niti pasivan. Pristup koji slobodno lebdi nad situacijom, slobodan od tipičnih reakcija napada ili bega.

Možda je Aiki prosta činjenica. Prosta izjava činjeničnog stanja: izjava moje vere da u napadu, kada me uke stegne za ruku ili zgrabi ili zamahne da me udari – da ja i dalje imam kontrolu nad sobom. Da dozvoljavam sebi da priđem i stopim se sa napadom. Neki bi to opisali kao sklanjanje sa linije napada, ili upijanje napada, ili izbegavanje. Kako god ga definisali, bitno je da se ne izgubi kontakt sa sobom i da se nastavi kretanje koje dobija oblik tehnike koje će nas na jedan ili drugi način dovesti do nekakvog razrešenja. 

Možda: što manje tehnika deluje kao sukob – to je više Aiki. Nije lako tragati za nečim čega nigde nema kada ga svuda tražite, a kada se prepustite sopstvenom osećaju,  Aiki vam obujmi čitavo biće. Dakle, Aiki – kao ’dozvoliti’, a ne ’učiniti’.

Možda je Aiki kao Zen koan. Što se više skoncentrišemo na pitanje šta je Aiki, to su slabije prilike da ćemo iznedriti odgovor. Odbacivši pitanje, koračajući iz dana u dan vijugavom stazom koja mi je pod nogama, Aiki odgovori sam.

Da li to znači da sam dovoljno odmakla niz stazu i da sam konačno spoznala šta je Aiki?

Ne. Ne bih rekla… Ali, od pre nekog vremena, svako malo, kada osluškujem menjanje osećaja u vežbanju i kako se produžava kontakt i pristup u tehnici… svako malo dok vežbamo iskrenim intenzitetom, pažnjom, usresređenošću i dopuštamo da nas taj zajednički napor menja  i oblikuje i razvija – svako malo mi se učini da je na delu taj neuhvatljivi Aiki. (Osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija

Uvod u Aikido

U početku se Aikido razvio kao veština borenja. Kao takav, zahtevao je poznavanje određenih formi kretanja kojima bi se neutralisao napad protivnika. Vremenom su ove forme manje ili više evoluirale i razdvojile one koji ih podučavaju u različite škole. Međutim, ono što se nikada ne menja kada govorimo o majstorstvu u nekoj borilačkoj veštini je:

 Nije li tako i u životu?

Veliki učitelji Aikidoa, čiji se prikazi veštine mogu videti na filmovima ili uživo, u svojim pokretima deluju fascinantno, zar ne?!  Kako dosegnuti do toga?

Samo uvežbavanje tehničkih formi kretanja može da traje nekoliko godina.  Za ostale elemente  potrebno je znatno više vremena, i to pod uslovom da im se poklanja puna pažnja. Mnogo češće se dešava da onaj ko vežba godinama nije siguran kuda da ide i ostane zarobljen tehničkom formom. Drugim rečima, ostaje lišen osnovne ideje Aikidoa – harmonije na nivou fizičkog i duhovnog.

Majstor Hiroshi Tada, učenik Moriheja Uješibe, jedini je koji već skoro četrdeset godina, na svojim seminarima i časovima pokazuje put kojim se prosta tehnička formu podiže na nivo veštine. Kroz raznovrsni sistem vežbi disanja, koncentracije, razvijanja osetljivosti svih čula, upoznavanja sopstvenog tela i njegovog prirodnog ritma i mogućnosti, tehničke forme dobijaju umetnički nivo i efikasnost.

Kontakt partnera u Budou sličan je onome koji postoji u plesu, s tom razlikom što se  primenjuju principi pitanja i odgovora,  neprekidnog napada i odbrane i odsustva ritma muzike.

U Aikidou ritam dolazi iznutra, vezan je za disanje i energiju koja se razmenjuje, dajući pravo značenje definiciji „koristi se snaga napadača“.

Ova vrsta vežbi zahteva izvesnu zrelost vežbača, ali ne zahteva prethodno poznavanje borilačkih veština ili prethodno izgrađenu fizičku kondiciju.

Najveći kvalitet koji neka aktivnost može imati u današnjem dobu je da zadovolji potrebe za psihofizičkom relaksacijom i usavršavanjem, svakoga ko to poželi, bez obzira na pol i uzrast, a da to traje celog života. Nije čudo što se danas čuje kako je Aikido iz sistema borenja evoluirao u filozofski stav prema životu i okruženju.

Budo u današnjem vremenu pomaže da naučimo kako da organizujemo svoju energiju i svoj život, kako da vladamo sobom.  Vežbanjem osoba stiče senzibilnost i sigurnost u sebe i svoje osećaje, pa tako umesto da bude zatečena – biva pripremljena za sve što joj život donosi.  Budo danas predstavlja način da se izborimo sa vremenom i svetom koji nas okružuje.

Upoznajući Aikido upoznajemo se sa načinom života čiji je osnovni moto harmonija sa sobom i drugima. Aikido je predivno prilagodljiv mogućnostima svakog pojedinca. Zato ga bez straha od neuspeha ili povreda treba probati. Bogatstvo i siromaštvo našeg života zapravo zavise od nas samih.

Autor: Jelena Drvendžija

I forma sa štapom Sensei Tade Hiroshija

Aikido i samoodbrana

Za mnoge žene samoodbrana je jedan od osnovnih motiva koji ih dovodi u sale gde se vežbaju borilačke veštine. Baš iz tog razloga mnoge od nas opredeljujemo se za Aikido, Džudo, Karate ili neku drugu veštinu koja potiče iz tradicije goloruke borbe. Veštine koje uključuju rukovanje oružijem ili ’alatom’ kao što je to slučaj sa Kendom, ili veština rukovanja naginatom, štapom (Jo – dugi štap) obično se ne smatraju za veštine pogodne za vežbanje samoodbrambenih zahvata. Naprosto, kakva je svrha vežbanja rukovanja dvometarskim kopljem ili drvenim mačem (Boken) kada ionako ničeg sličnog neće biti pod rukom u slučaju potrebe za samoodbranom u nekom mračnom sokaku?!

Shihonage

Jo Dori Shihonage

I naravno, ozbiljni instruktori u bilo kojoj sali borilačkih veština nikada neće obećavati ženi — i to pogotovo početnici da će je čas-posla obučiti da se uspešno odbrani od kakvog agresivnog nasrtljivca. Iskustvo džudo takmičara i godine u Aikidou učinili su da verujem kako je vrednost vežbanja borilačke veštine u tome što se vremenom izgradi određeni elegantno-samosvesni stav tela i duha koji bez razmene reči obeshrabruje napad. Takvo viđenje potkrepljuju i studije koje argumentovano i statistički potvrđuju kako je ogromna većina žrtava nasilja u stvari ciljno birana na osnovu vidljivih slabosti. Pa opet, uvežbavanje tehnike koja sa sobom nosi građenje ’aure’ i ’stava’ traži godine posvećenog vežbanja.

Pomislićete, neko ko je odrastao u Džudo sali, pa zatim narednu deceniju posvetio Aikidou – ne može tako lako da zamisli istinski neimenovani užas nekoga sateranog uza hladni, vlažnjikavi zid mračnog suterena napuštene zgrade… i ne može da zamisli šta znači zanemeti od straha i slabosti i nedovoljnosti.

Sa druge strane, da li bi stvarno moje iskustvo Džudo takmičara bilo dovoljno da se suočim, oduprem, razrešim situaciju ili barem ’relativno’ uspešno spasim svoju kožu?!? Dugo sam se boksovala sa ovakvim pitanjima.

Jo Dori Shihonage

Jo Dori Shihonage

Danas verujem da mi je odgovor nešto bliži: niti sam ja ta koja je promašila borilačku veštinu i čije su manjkavosti, kao miroljubivog bića, neuklopive sa stvarnom surovošću i nepredvidivošću ulične tuče, već je sve iskustvo koje sam stekla do tada bilo – jednostavno nedovoljno i neprimereno.

Dugo godina se ništa nije menjalo. Naprosto, izbegavala sam da razmišljam o tome. A onda sam upoznala nekog istinski vičnog rukovanju štapom i mačem i provela narednih 7 godina vežbanja Aikidoa u prevođenju pokreta sa oružijem – u pokret bez oružija. I onda u obrnutom smeru. Vežbanje rukovanja mačem i štapom donelo mi je onaj kritični opseg samopouzdanja: budem li napadnuta, moje biće će odgovoriti s priličnom dozom odrešitosti.

I forma sa štapom Sensei Tade Hiroshija

Jo – I forma Aikikai Italy

U čemu je, dakle, stvar sa rukovanjem mačem i štapom?! Prva lekcija koju učimo u sali za borilačke veštine jeste da je cilj da kao slabiji i manji izađemo na kraj sa daleko krupnijim i snažniima od sebe… Za žene to i nije problem, budući da vrlo brzo nauče da uspeh izvođenja tehnike zavisi od opuštenosti u toku izvođenja vrlo preciznih pokreta tehnike.  I tako, težimo da ’uhvatimo’ tehniku koja nam omogućava uspešan pokret nad nekim ko je veći i jači od nas. Unekoliko, žene imaju određenu prednost, budući da muškaci prvo moraju da obuzdaju prirodni refleks upotrebe snage u toku izvođenja pokreta, pa tek onda da počnu da ’traže’ osećaj za kontakt, pravovremenost, opuštenost i tok tehnike. No, pitanje je kako stoje stvari kada se žena nađe pred izazovom izvođenja tehnike nad jednako vičnim, a daleko snažnijim i krupnijim muškarcem?! Takvi obično umeju da osujete sasvim korektno izvedenu tehniku. Nezgodno.

 Ova razlika u ’snazi’, naročito kada ’znamo’ da smo tehnički potkovanije od momaka, može sasvim da nas obespokoji. U svakom slučaju, jasno je da suočene sa nekim mnogo jačim i većim od sebe, moramo da budemo stvarno vične u onome što radimo. U takvoj situaciji je teško naći dovoljno oslonca za samopouzdanje.

 Razgledajući na moje pređašnje iskustvo, uočila sam neke zbilja prelepe obrasce i tehnike koje sa lakoćom primenjujem na jednako ravnopravnim partnerima. Ili snažnijim i većim, a manje iskusnim vežbačima. Ali nedostajalo mi je, pa… određena unutrašnja povezanost elemenata i principa koji u svakom trenutku mogu da se razmešaju i nanovo preslože kako bi odgovorili na iznenadne i promenljive situacije. A to je upravo ono čime nas uče štap i mač.

 Snaga je višak

Jo dori, odbrana od štapa

Jo dori, odbrana od štapa

Pre svega, moramo imati u vidu da alat donosi idealnu situaciju ravnopravnosti u snazi i veličini. Pravilno upotrebljen, dugi krak poluge štapa povećava našu snagu nekoliko puta. I to ne samo snagu ruku, već snagu čitavog tela u pokretu. Uzevši štap u ruke, razlike u visini, težini, dužini nogu, ruku… prestaju da budu toliko značajne. Žena sa štapom ili mačem, jednako je snažna kao i muškarac. Nije tako puno snage potrebno da bi se zadao vraški bolan udarac ili ubod štapom, zar ne?! Ipak, ono što je apsolutno nužno jeste poznavanje obrazaca i principa.

Na šta ciljam: iako je u mnogim salama u kojima sam vežbala isticana važnost opuštenosti, sklanjanja sa linije napada, poštovanja kritične distance, inicijative, provokacije, presretanja protivnikove putanje kretanja, izvlačenja iz ravnotežnog položaja, uklapanja u protivnikov pokret, nepomućenosti namere…, dakle, ipak, ono što smo sve vreme uvežbavali bili su obrasci poketa. Sa mačem ili štapom u rukama, otkrivamo da je mnogo lakše osetiti i naučiti principe. Ne trikove, i ne varke, i ne cake. Jasna putanja brzog zaseka oštrice idealno simplifikuje princip kretanja. Nešto kao obojena i uveličana i uprošćena trodimenzionalna demonstracija napada.

Aikido principi

Kritična distanca: zamislimo za trenutak – suočeni sa protivnikom koji zamahuje štapom, sasvim nam je lako da sagledamo ko od nas kontroliše centralnu liniju. Pozicija vrha štapa u odnosu na moje telo postaje belodano jasna; ako vrh đoa gleda barem centimetar van moje centralne ose, postoji prilika za mene da se provučem svojim štapom i ostvarim svoj napad. Ovo je naravno, istoventno i u situaciji kada se suočavamo sa nenaoružanim protivnikom, ali tada postizanje toliko nepogrešive percepcije i jasnoće situacije traži ogromno iskustvo i vičnost u ’čitanju’ situacije.

Postizanje kontrole kritične distance takođe je daleko jednostavnija kada se u rukama drži štap ili mač. Suočavanje se odvija na većoj udaljenosti, kritična borbena distanca je takođe udaljenija i jasno označena vrhom oružija. Tehnike koje se izvode bez alata zahtevaju dramatično kraću distancu, ne dužu od ispružene ruke, koja pri tom varira iz jednog momenta u drugi; godine i godine vežbe potrebne su da bi se iole pravilno procenjivala brzina kretanja i pravovremenost akcije kada je tako kratka distanca u pitanju. Sa druge strane, iako razlike u veličini, brzini i snazi vežbača ostaju neosporne činjenice, njih uvliko ublažava konstantnost dužine štapa ili mača, kao i jednostavna činjnica da je za pokrivanje dužeg rastojanja potrebno duže vreme. Za učenje kako se postiže pravovremenost akcije, to  dodatno vreme i dodatni prostor je, naprosto, neprocenjiv dar.

Isto važi i za postizanje osećaja različitih kritičnih distanci između različitih oružija, njihovih dužina i specifičnosti: vežbe u kojima jedan drži mač i drugi štap daju interesantne uvide u brzinu boda u odnosu na liniju seka. I opet, distanca, brzina, pravovremenost, ravnoteža, sve to dobija potpuno novu, ’izmeštenu’ dimenziju na koju se valja prilagodljivo prihvatiti, te upotrebiti najbolje strane alata koji nam je na raspolaganju. Opet, na svoj način neprocenjivo vredne su i lekcije kada vežbamo sa nekim ko u rukama ima štap ili mač, a mi ne. Ili obrnuto, kada neko pokušava da nam oduzme mač ili štap.

Kada uvid  i razumevanje veze između različitih alata i kritične distance postane intuitivna, postaje već daleko lakše prilagoditi se različitostima situacija napada i mogućim reakcijama. Iskustvo govori da konstantno variranje distance u golorukim tehnikama obeznađuje postizanje osećaja za kritičnu distancu prostora lične sigurnosti. Ovo, pak, za posledicu najčešće ima neodgovarajuću standardizaciju tehnika koje se ’za potrebe učenja’ deformišu i, nadalje, postaju okamenjene u svojoj ’prilagođenosti’ kao ’jedini, pravi način’ – nešto što u spontanoj i situacijom uslovljenom suočavanju – naprosto ne postoji. Da ne govorimo o tome kako je petrifikacija smisla tehnike sasvim suprotna svakom principu učenja i razvoja prilagodljivosti reakcija.

Izoštravanje pogleda i meki fokus

Fascinirajuća je još jedna stvar u vezi sa vežbanjem mača i štapa u Aikidou: uvežbavanje veštine observacije – vizuelnog praćenja i poimanja smisla pokreta. Ne postoji ništa delotvornije, verujem, od osećaja kada se mač iz punog zamaha zaustavlja tik od mog čela ili kada vrh dugog štapa u snažnom bodu nađe svoje mesto među mojim nezaštićenim rebrima. Vrlo brzo naučite da pomno pratite svaku nijansu svaki najmanji pokret protivnika. Takođe, pažnja da se neko od okolnih vežbača ne povredi u toku izvođenja tehnike na svoj način izoštrava percepciju i perifernu viziju prostora oko nas. Osetljiviji među nama vremenom razviju antene sposobne za konstantno praćenje 360 stepeni okruženja, sve uz punu pažnju koju zahteva suočavanje sa vežbačem koji u rukama ima isto ili različito oružije. Naravno, vežbanje pažnje, percepcije i budnosti svojstveno je i vežbanju tehnika bez upotrebe alata, ali mi se čini da je dramatična delotvornost osećanja oružija na svojim dlanovima i percepcija oružija u tuđim rukama neprevaziđeno sredstvo poduke u pažnji i budnosti.

Ni jednog trenutka ne pomišljam da sugerišem kako se svi principi napada i odbrane mogu lakše naučiti vežbanjem sa štapom i mačem. Izvođenje iz ravnoteže (kuzuši) daleko se direktnije i dublje oseća u tehnikama Džudoa i Aikidoa bez alata, i naravno, potpuno je neophodno raspolagati barem rudimentarnim poznavanjem principa parterne borbe i zadavanja udaraca.

Ono što pokušavam da naglasim jeste da je vreme provedeno u vežbanju alata u Aikidou nadasve svrsishodan način da se otpočne sa dubljim upoznavanjem principa sukoba, a da u svakom slučaju skraćuje vreme koje je ženama (naravno, i muškarcima) potrebno da dostignu nivo na kome će sa smirenim pouzdanjem moći da se oslone na svoje reakcije odbrane.

Vežbanje tehnika sa ‘alatom’ nudi specifičnu priliku istančavanja osećaja za kontakt, pokret iz centra, pravovremenost, opuštenost i tok tehnike, da ne govorimo o upotrebi dugog kraka poluge, variranju kritične distance napada, i razvijanju specifičnog vizuelnog praćenja i poimanja smisla pokreta. Slabo šta može da se meri sa vežbanjem mača i štapa u postizanju izoštrene percepcije fokusa i periferne vizije.

I dakle, kada me danas pitaju šta bih radila kada… bih se našla zatečena i presretnuta sama u kakvom tamnom sokaku… Ja pomislim: ’’Pa kako sama?! Sa mnom su moj Boken i moj Đo! Hej, batice, nas je troje, a ti si sam! (Osmeh included)’’

Autor: Jelena Drvendžija