Arhive oznaka: kiai

Sultani svinga i crvenperka

Sultani svinga

Pre neki dan dok sam se vozila automobilom, iz radija je potekla stara pesma ’Sultans of Swing’, pesma iz mojih tinejdžerskih dana. Dobro znam tu melodiju, karakteristični gust ritam basova, sećam se i reči pesme i volim ono mesto kad kaže: ’… it ain’t what we call ’rock’n’roll…’ 

No kako je pesma tekla postalo mi je sasvim jasno da je ovo očigledno nova verzija koja nosi drugačiji prizvuk u odnosu na original. Dire Straits su je svirali drugačije… A onda sam počela da se pitam da li ja to uopšte slušam pesmu, dakle ritam, reči i muziku ili reprodukujem sadržaj iz sećanja?!

A koliko često tek to radimo na tatamiju, zar ne, posebno kada vežbamo sa dobro poznatim partnerima… A tek na seminarima?! Gledamo gostujućeg majstora kako pokazuje nešto novo, ili delimično novo i onda, umesto da čitavim bićem prionemo na to da oprobamo taj novi metod koji bi mogao na neki način da obogati naš Aikido, mi se nekako zapetljamo i začas klisnemo u tehniku za koju znamo da ’radi’, onako kako ’znamo’ da se ona radi, ili onako kako ’mi’ znamo da se ona radi.

Crvenperka

Otac jednog mog prijatelja je zaljubljenik u fotografisanje u prirodi. Nedavno mi je prilikom posete pokazao neke svoje novije fotografije. Na jednoj od njih vidi se sasvim izbliza slikana nekakva jarko crvena glava ptičice u poluprofilu, tako da joj se jasno vidi jedno tamno, potpuno okruglo oko i silueta kljuna. Primetila sam da je kompozicija fotografije besprekorna, da je odlično uhvaćen trenutak ovlaš okrznutog poluokreta glave, da je to malo biće blještavo crvnog perja prosto … mamilo pitanje: ‘A koja je to ptica?’ Na to je stari fotograf izvadio još jednu fotografiju, istog modela, samo slikanu iz veće udaljenosti. Iznenađenje: moja ptičica je u stvari bio deo ploda jarko rumenog nara, sa peteljkicom umesto kljuna. Sasvim izbliza slikan u makro fokusu, suvarak cveta i nabori rumenkaste kore savršeno su izveli iluziju ptičije glave sa crnim, dugmetastim okom. Još mi pred očima lebdi slika demistifikovane iluzije kao da pita: ’jesi li dovoljno pažljivo sagledala ono što ima da se vidi? Mmm?! A kada ti se ukaže na razliku, jesi li spremna da istu sliku vidiš novim očima?

Misogi

U mnogim dođoima početak nove godine obeležava se odlaskom na obalu reke ili mora, kao i izvođenjem misogi rituala uz snažan kiai. U idealnom slučaju, učesnici bi stupanjem u hladnu vodu i plivanjem ili potapanjem iskusili svežinu novog početka, kao kada su prvi put ušli u salu da se upoznaju sa Aikidom. Takođe u idelanom slučaju svoje bi partnere iz sale, svoj režim vežbanja, svoje navike i svog učitelja sagledavali i upoznavali svežim očima i sa novim stavom. To je lakši deo, čini mi se: videti fizičko obličje nara, osetiti hladnu vodu i primiti iskustvo novog i neočekivanog.

Ali postoji i druga, mentalna komponenta ovom ritualu misogi, ona koja ostaje u nama mnogo duže nego što traje sam ritual, kiai, praznina i bol u grudima, hladnoća ili zajednički doručak koji im sledi… i povratak kući… Taj drugi deo je Ptičica koja nam se pojavi pred očima dok gledamo nešto sasvim uobičajeno i svakodnevno kao simbol našeg napredovanja i prinovljene sposobnosti da prebrodimo trenutke monotonije, napora ili neprijatnosti ili teškoće i tegobe, kako na tatamiju, tako i van njega i da nastavimo dalje, neobojeni trajno i neistrošeni nepovratno tim naporom i teškoćom. Ta ptičica izviri svaki put kada sami sebe iznenadimo upornošću s kojom istrajavamo da dajemo i ulažemo sebe čak i kada cilj deluje neizgledan i nedomašivo dalek, ili nemamo nikakvu ideju kako da mu se primaknemo…ili kada nam cilj naprosto iščezne pred očima… ili kada nam se učini da su nam noge okovane i nemamo snage ni volje ni za šta… Svima nam se to događa i, naravno, događaće se i dalje.

A opet, nije li to suština rituala misogi – odrešito ući i zaplivati vodama života, svaki put iznova, osvežene svesti spremi da se prilagodimo strujama životne stvarnosti, čak i ako naizgled deluje odveć mrzno ili potcenjujuće monotono ili isrpljujuće ili nezahvalno ili… nam čak i ponestaje mašte i energije… ili vodostaj smislenosti postaje zabrinjavajuće nizak.

„Početnički um“

Kako koračamo stazom Aikidoa, naši ciljevi se menjaju; menjamo se i mi sami. Neki motivi pređašnih ’nas’ nestaju u nepovrat. Sve je to prirodan deo rasta i zrenja. Ciljevi koji su se nekada ranije ticali ličnog postignuća i priznanja,  transformišu se vremenom u ogovornost prema grupi, odgovornost da se prenese znanje i dar koji Aikido predstavlja. Takođe, narasta i odgovornost prema sebi: kako da negujemo i čuvamo svoje biće, a da se, pri tom, ne predamo olakim kompromisima, kako da ostanemo istraživači i tragaoci za smislom čak i kada mapa izbledi, ili kada zabasamo u neistraženo i nepoznato; kako da ostanemo istrajni u ponavaljanju istog oblikujući ga i kroteći oštre ivice mladalačke brzine, snage i eksplozivnosti… i nadasve, tu je odgovornost da slušamo i čujemo pesmu koja se peva sada, a ne mentalnu reprodukciju melodije koju smo naučili napamet

Narasta i spremnost da se prihvate naše sopstvene promene i osećaj da ako samo nastavimo da koračamo, negde će put naći nas i otvoriti nam još poneko zlatno polje. Sakriveno pri dnu nara, gleda nas sjajno oko ptičice crvenperke, kao da pita: ’Jesi li zbilja istražio sve što ti Aikido nudi? A šta ako ima još?! Hoćeš li još?! Šta si sve dopustio sebi da naučiš i otkriješ danas? O Aikidou? O sebi?’’

 
Autor: Jelena Drvendžija