Arhive oznaka: kinorenma

Učitelj Hiroshi Tada – intervju

 

Intervju sa šihanom Hiroši Tadom, 9. Dan,  Aikikai

(za Aikido žurnal ovaj intervju je vodio Stenli Pranin)

Aikido žurnal: Koliko sam razumeo, Aikidom ste se upoznali po upisu na Univerzitet Vaseda?

Učitelj Tada: Tako je, ali budući da je bio rat nisam mogao da se upišem u dođo sve do marta 1950.

Takođe, na Univerzitetu ste prvo počeli da vežbate karate, pa ste se kasnije preorijentsali na Aikido…

U stvari, nisam imao puno iskustva  u karateu, iako imam Dan zvanje. U prvo vreme sam vežbao i Karate i Aikido, ali sam vremenom počeo da provodim sve više vremena na Aikidou i nisam mogao više da vežbam oboje. Nije stvar u tome da sam mislio da je Aikido bolji, već je moja odluka proizišla iz ogromnog poštovanja koje sam osećao prema učitelju Moriheju Uješibi. Njega sam, poznao od ranije, preko mog oca.

Godine 1942. obreo sam se u Sinkju (Shinkyo, današnji Čang Čun u Mandžuriji), ali se desilo da sam zakasnio na čuvenu demonstraciju koju je učitelj Uješiba izveo na slavnom Kenkoku univerzitetu prilikom proslave godišnjice Univerziteta. Moj rođak koji je godinu dana stariji od mene bio je tamo i posle mi je pričao o toj fantastičnoj izvedbi. Po njegovim rečima gotovo da niko nije mogao normalno da padne ukemi kada bi ga učitelj Uješiba bacio. Pričao je da su ukei delovali kao da ih je udarila visokonaponska struja.

U publikaciji Hombu dođoa pod nazivom Aikido Tankyu, u broju 4, objavljen je Vaš članak u kome pišete o svojoj zbunjenosti nad neobičnim načinom na koji je učitelj Uješiba razmišljao.

Kada sam došao u dođo bilo mi je dvadeset godina, a Učitelj je imao sezdeset sedam, a to je razlika od oko četrdeset šest ili sedam godina. Međutim, on me je sa tolikom lakoćom bacao ma kojom snagom da sam ga napadao, da je delovalo kao da među nama ne postoji razlika u godinama. Kada sada razmišljam o tome, naravno, sve mi to deluje savršeno razumljivo.

U svakom slučaju, njegovo prisustvo je bilo toliko svrarno i opipljivo, i toliko je zračio energijom da sam sve vreme bio svestan da se nalazim pred istinskim majstorom veštine.

 Morihei Ueshiba i Hiroshi TadaDa li ste u isto vreme kada ste počeli da vežbate Aikido prišli i Tempukaiju?

U vreme kada sam počeo da vežbam u Hombu dođou većina članova je bila aktivna u Tempukaiju ili Nišikaiju. Naravno, u to vreme je Hombu dođo brojao svega šest ili sedam članova. Među njima su bili: Keizo Jokozama i njegov mlađi brat, Yusaku, obojica u to doba studenti na Univerzitetu Hitocubaši. Jusaku je u toku rata proveo nekoliko godina u vojnoj akademiji, te se tek nakon rata upisao na Univerzitet. Upravo on me je odveo u Tempukaiji i Ićikukaiji. Nakon toga, još jedna osoba me je podučavala vežbama koje su uključivale post. Ove vežbe, zajedno sa učenjem majstora Uješibe, postale su osnova mog vežbanja Aikidoa.

U Tempukai sam otišao u junu iste godine u kojoj sam se učlanio u Aikikai. Učitelj Nakamura Tempu je izvodio mesečne seminare u Sali Gekoden u hramu Gekokuđi. Kao što je to bio slučaj i sa Aikikaijem, Tempukai takođe nije javno promovisao svoj rad, tako da su se ljudi upoznavali sa njihovim učenjem tek uz preporuku onih koji su već bili članovi. Učitelja Tempua sam tada lično upoznao i kada sam čuo njegovo predavanje, odmah sam poželeo da učim od njega.

Nakamura Tempu (1876-1968)Da li su se Učitelj Uješiba i Učitelj Tempu međusobno poznavali?

Da. Upoznali su se pre mog dolaska, izgleda da ih je povezao otac Tadaši Abe koji je bio član i Tempukaija i učenik majstora Uješibe. U prvo vreme Tempukai je nosi naziv Toicu Tecuigakai (Toitsu Tetsuigakkai, Društo za proučavanje ujedinjene medicine i filozofije). Rad Društva se koncentrisalo na ujedinjenje uma i tela. Učestvovao sam u mnogim eksperimentima koje je izvodio Učitelj Tempu i mnogo sam od njega naučio.

Koliko dugo ste bili aktivni u Tempukaiju?

Bio sam tamo sve do odlaska u Evropu, oktobra 1964. godine. Učitelj Tempu je počinuo u Decembru 1968. Godine. Za tih šest godina, koliko sam inicijalno proveo u Evropi i Učitelj Uješiba i Učitelj Tempu i moj deda, svi su napustili ovaj svet.

Čuo sam da je Učitelj Tempu bio i majstor mača?

Da, bio je majstor Zuihen škole bato-đucua (Zuihen-ryu battojutsu). Ime koje je uzeo, Tempu, dolazi od kineskih karaktera ’ten’ i ’pu’, koji kada se napišu zajedno označavaju formu ’amatsukaze’ koja pripada školi Zuihen ryu, a u kojoj je on bio naročito vičan. Učitelj Tempu je bio potomak gosporada Tačibana, koji je bio daimjo pokrajine Janagava (feudalni gospodar). U pokrajini Janagava poznavanju borilačkih veština posvećivala se velika pažnja, kao i u klanu Saga sa ostrva Kjušu, poznatom po knjizi Hagakure (klasik po pitanju bušido tradicije, posvećen Cunemoto Jamamotou godine 1716.). Sadržaj predavanja Učitelja Tempua bio je toliko sasvim različit od svega što sam do tada čuo, jer se on oslanjao više na sopstveno direktno iskustvo pre nego na bilo kakav intelektualni proces promišljanja. Učitelj Uješiba je govorio na sličan način. Ideje koje se prepoznaju na intelektualnom nivou nikada ne ostavljaju ni blizu tako snažan utisak, niti mogu tako snažno da privuku ljude.

Da li bi nam nešto mogli reći o Ićikukaiju?

Čovek po imenu Tetsuju Ogura bio je jedan od poslednjih uči dešija Tešu Jamaoke. U toku perioda Taišo, studenti i sledbenici Ogure su zajedno sa članovima veslačkog kluba Tokijskog carskog univerziteta (današnji Tokijski univerzitet) osnovali udruženje koje je praktikovalo misogi (ritualno pročišćenje postom i lišavanjem). Predvodio ga je Masatecu Inoune. U početku su se članovi Ićikukaija sastajali 19. dana svakog meseca, na dan kada je umro Tešu Jamaoka, i zato se udruženje naziva Ićikukai (ichiku na japanskom znači ’1 i 9’, dakle ’19’).

Kada sam se priključio Udruženju, sastajali smo se u starom dođou Nogata-maći u Nakanu koji potiče iz Taišo perioda. Sedali bismo u seiza položaju od četvrtka do nedelje po deset sati na dan, izgovarajući tiho delova iz norita (šinto molitve), pokušavajući da što dublje osetimo naše biće. Ova praksa po nečemu liči na izgovaranje mantre. Kada se prođe inicijacija i postanete član, onda tek možete učestvovati na sastancima jednom mesečno, uvek u nedelju. Tada bi se izvodila vežba Ićiman-barai u toku koje se zvoncetom koje držite u ruci zvoni deset hiljada puta. Zvuk zvona ne postaje jasan i oštar sve dok vam pokret ruke ne postane automatski. Mnogi od mojih najboljih učenika na časovima koje sada držim rade ovu vežbu.

Da li ste vežbali sa bokenom i đoom?

U jednom periodu Učitelj Uješiba bi se veoma ljutio kada bi učenici u dođou pokušavali da vežbaju sa bokenom ili đoom, i nije uopšte dozvoljavao takve vežbe. Kasnije je, ipak, počeo da podučava oba alata. Kao dete sam dobijao časove streličarstva sa dugim japanskim lukom, što je bila tradicija u mojoj porodici. U srednjoj školi sam, takođe, vežbao kendo. Ovo se dešavalo u toku rata, pa možete zamisliti da nije bilo ni malo orijentisano ka sportskom nadmetanju. Kasnije, pošto sam otpočeo da vežbam Aikido, sam sam uvežbavao zamahe i sekove na jednom drvetu kraj moje kuće.

Samostalni trening je izizetno važan ma kojom se umetnošću bavili. Vazno je izgraditi sopstveni program vežbanja, počevši sa trčanjem. U svojim dvadesetim i tridesetim godinama ustajao sam u pola šest izjutra i trčao nekih petnaest kilometara. Kada bi se vratio kući uzimao sam boken i vežbao sek na pripremljenoj gomili pruća. U to doba kuće u Điugaoki su bile udaljenije jedna od druge nego  što su danas, pa sam mogao da pravim buku koliko sam hteo. Vežbao sam metod Đigen-rju škole (Jigen-ryu), koji sam naučio od Učitelja Uješibe u Ivami. U staro doba ratnici iz Sacume (na ostrvu Kjušu) su vežbali zamahujući na snopove pruća deset hiljada puta dnevno. Ja sam u najboljem slučaju uspevao da dostignem pet hiljada udaraca. Prvo bi mi ruke odmah utrnule, ali kasnije sam naučio da udaram čak i tvrdo drvo bez problema. Svoje učenike, studente sa Univerziteta Vaseda i Gakušin hrabrim da vežbaju na ovaj način. Verujem da je to jedan od najboljih načina da se vežba Aikido.

Naravno, nije dobro preterano koristiti fizičku snagu. Boken treba držati lagano, stežući blago malim i domalim prstom u momentu kontakta sa metom. Brzina i sposobnost da se prsti stegnu pravilno će se vremenom prirodno usaglasiti. Ovaj vid lagane vežbe je veoma bitan, jer ako se sve vreme vežba sa mnogo snage, može se steći izuzetno štetna navika da se bacanja izvode preterano silovito ili da se odveć mnogo snage ulaže u poluge, što pak može biti krajnje opasno.

Lido di Venezia, Italy, 1968. Hiroshi TadaNa žalost, gotovo svuda postoji manjak prostora u dođoima, tako da se vežbe sa bokenom i đoom ređe upražnjavaju. Voleo bih da vidim da se ovo promeni, tako da vežbe sa alatom postanu što češće.

Ovo što sam malopre opisao je bazični način vežbanja seka, ali rad nogu, pokreti ruku i razvoj upotrebe kija kroz kokjuho su drugi izuzetno važni elementi samostalnog vežbanja.

Vi ste vežbali sa Učiteljem Uješibom i zatim ste usklađivali sopstveni način vežbanja u skladu sa onim što ste videli od njega?

Da, veoma je značajno pažljivo proučavati sistem samostalnog vežbanja koji upražbnjava vaš učitelj i dobro ga upoznati. Inače, možete zapasti u različite zamke izhitrenih zaključaka što se na posletku svede na besmisleno i iskrivljeno vežbanje. U svakom slučaju, treba s vremena na vreme ponovno proveravati svoje shvatanje onoga što vaš učitelj čini i što ste od njega naučili, te da iz toga ponovo izdvojite osnovne linije koje ćete iznova i iznova proučavati i vežbati dok ih ne učinite svojim. Na taj način se stvara i nadograđuje sopstveni metod vežbanja.

Verujem da, ako želite postati znalac u bilo kojoj oblasti, bilo da su to borilačke veštine, sport, neka od umetnosti, štagod, morate da vežbate najmanje dve hiljade sati godišnje dok ste u svojim dvadesetim i tridesetim. To bi odgovaralo period od pet do šest sati dnevno. Verovatno ove mere variraju od čoveka do čoveka, ali veći deo tog vremena mora biti posvećen samostalnom vežbanju. Posle takvog samostalnog rada idete u dođo ge se naučeno potvrđuje, isprobava i razrađuje.

Korištenje snopa pruća je dobar način da se vežba jer omogućava da se koristi puno više snage nego onda kada vežbate sa partnerom koji je ljudsko biće. Nije probitačno ulagati svu snagu kada vežbate sa čovekom – tada je bolje vežbati postizanje pravilnih, čistih i preciznih linija kretanja.

Da li je Učitej Uješiba ikada pričao o Daito-rju školi ili Onisaburou Degaćiju?

Uvek je Učitelj Uješiba sa najvećim poštovanjem govorio o svojim učiteljima, uključujući majstora Sokakua Takedu i poštovanog Onisaburoa Degućija. Sećam se da je za Daito-rju školu uvek naglašavao da smatra kako ta škola ima odličan metode za vežbanje. Posle treninga je Učitelj Uješiba imao običaj da uđe u dođo kako bi nam ispričao ponešto iz svog iskustva.

Koliko sam čuo Učitelj Uješiba je u tim prilikama pričao i o religiji, naročito o Omoto-kjo učenju…

Da, i ponekad bih vrlo dobro pratio njegovu misao, dok bih ponekad potpuno izgubio nit. Ali on bi uvek rekao: ’Ovo je moj način da iskažem neke pojmove, želim da svako od vas na svoj način razume to o čemu govorim, da sam duboko istraži i prenese moje reči tako da one u tom novom vremenu ne izgube svoj smisao’.

Aikido ima mnogo više vrednosti da ponudi čovečanstvu nego što se to obično pretpostavlja, više čak nego što to pretpostavljaju i ljudi poput mene, koji su mu se posvetili životno. Godine 1952. Kada sam diplomirao na Univerzitetu, moj prijatelji su bili listom iznenađeni mojom odlukom da se posvetim Aikidou, verovatno zato što je rat tak bio iza nas. Za mene, pak, Aikido koji je podučavao Učitelj Uješiba predstavljao je otelotvorenje japanske kulture i u njemu sam video nešto što bi moglo biti izuzetno važno za razvoj japanske kulture.

U stvarnosti, međutim, Aikido je u Evropi brže hvatao svoje korene nego u samom Japanu. Pa ipak, kada se počinje iz početka, u potpuno različitom kulturnom okruženju, nije moguće vežbati Aikido bez jasnog razumevanja o tome šta Aikido jeste i čemu teži. Bez takvih osnova, bilo bi to isto kao ući na voz bez ideje gde će vas taj voz odvesti. Drugim rečima, bitno je imati jasne ciljeve vežbanja od samog početka, a takođe i realistične metode vežbanja. Nije probitačno tražiti od ljudi koji žele da vežbaju puta nedeljno, isto što i od onih koji vežbaju par sati svakog dana. Sasvim je dovoljno da ljudi vežbaju na način koji za njih ima smisla u okviru njihovog ličnog stila života. Oni koji žele da se specijalizuju za Aikido i da duboko istražuju umetnost Aikidoa, pak, moraju imati sasvim jasnu predstavu kuda idu i na koji način će tamo dospeti.

Hiroshi Tada All Japan EmbukaiNe mogu ništa da kažem o tome koji je metod vežbanja ispravan a koji nije. Mnogi iskusni poznavaoci borilačkih veština ne vide ni valjanost ni smisao da kritikuju tehnike drugih, jer ima mnogo slučajeva u kojima neko ko deluje slab iskaže nesvakidašnju i ogromnu snagu.

 Kako biste opisali organizaciju koju ste podigli u Italiji?

Zvaničan naziv italijanskog Aikikaija je L’Associazione di Cultura Tradizionale Giapponese (Udruženje za negovanje tradicionalne japanske kulture). Ova organizacija je priznata od strane Italijanskog ministarstva kulture. Kao što ime kaže, Aikido koji se u okviru ove organizacije vežba ima formu tradicionalne kulture, i potpuno je belodano jasno daono što oni vežbaju ni na koji način nije povezano sa sportom. Verujem da je svakom Japancu koji živi u Japanu teško da razume ovu situaciju. Naime, u Italiji se Aikido vežba kao metod ’meditacije u pokretu’. U Italiji, Švajcarskoj i Nemačkoj izraz ’ki-no-renma’ (razvoj kija) koristi se doslovce na isti način kao u japanskom jeziku.

Autor: Aikido Dojo Dunav

Šta je Ki-No-Renma

Doslovno prevedena, reč ‘Ki-No-Renma’ znači „iskovati sopstvenu životnu energiju“.

Termin „renma“ u Japanu se koristi za opisivanje umetnosti kovanja mača, kroz dugotrajno i istrajno nanošenje i preklapanje slojeva čelika. Sa druge strane, reč „Ki“ (sanskrit: prana), ili ‘Chi’ na kineskom, označava vitalnu energiju koja održava metabolizam, kao i mentalno, emocionalno i duhovno delovanje ljudskog bića.

Ki nije jednostavna energija, nimalo ne liči na recimo, električnu struju. Ki je suptilna sila obdarena inteligencijom, ljubavlju i željama. U ljudskom telu Ki protiče kroz nervni sistem i posebnim kanalima koji se zovu meridijani. Tokom prakse ‘Kinorenme’ pokušavamo da stupio u kontakt, apsorbujemo, prilagodimo i usmerimo ovu silu u nama koja je i lična i univerzalna.

Kinorenma je skup metoda koji se odnose na primenu unutrašnjih tehnika disanja, koncentracije i meditacije na vežbanje tehnike Aikida. Ove tehnike je učitelj Hiroši Tada primio od svog učitelja Nakamura Tempua, a on ih je pak proučio sa učiteljem Radža Yoge, Kalipe. Bez upoznavanja i primene Kinorenme, Aikido tehnike ostaju bez supstance i dubine, kao prazna školjka spoljnih oblika.

Kinorenma je dragocena praksa i za one koji nisu privučeni dinamikom Aikidoa kao meditacije u pokretu. Ona pruža iskustveni i filozofski osnov za povećanje sopsteve unutrašnje energije i duhovni rast.

Tehnike Ki-No-Renme:

  • Tehnike disanja i povećavanja energije (Kokyu);
  • Tehnike koncentracije (Dharana);
  • Otvaranje centara (Tanden);
  • Kontrola 5 čula (Pratiahara);
  • Meditacija (An-đo-daza).

Ciljevi Ki-No-Renme:

  • Povećavanje unutrašnje životne energije;
  • Poboljšanje koncentracije;
  • Opuštanje tenzije tela;
  • Podizanje otpornosti na stres
  • Obezbeđivanje solidne osnove na koju se nadovezuju tehnike Aikidoa.

Autor: Jelena Drvendžija

Vežbe disanja

Razmislite o sebi.  Poručuje li vam telo bolom, umorom, ukočenošću, groznicom, ili otežanim disanjem da želi više pažnje od vas, da mu je potrebna nova energija, odmor od obaveza, mir u kome će moći da vam se obrati i od vas dobije odgovor?! Vežbe disanja su jedan način da pomognemo svom telu i čine osnovu Kinorenme.Vežbe disanja doprinose osećaju mirnoće

Kontrola disanja

Ceo život provedemo dišući, pa ipak, većina taj proces, najvažniji za sva živa bića, ostavlja neistraženim i u domenu nesvesnog. Čovek je jedini u stanju da svesno kontroliše disanje, zaustavlja ga, ubrzava ili usporava.

Potreba da udahnemo je bez premca najvaća naša potreba i prirodni refleks. Zato je od ključne važnosti da vežbom udah pretvorimo u kontrolisani proces kojim osim pluća vazduhom ispunjavamo i stomak, stvarajući osećaj punoće, stabilnosti i snage.

Pravilno disanje

Nakon snažnog, dubokog udaha, vazduh spuštamo u stomak, telo se opušta, ali ne do stanja mlitavosti, već do postizanja osećaja stabilnositi koji karakterišu smirenost i mekoća. Vežbe disanja doprinose razvijanju stabilnosti i ranotežeOva faza u porcesu disanja trebalo bi da se odlikuje našom najvećom unutrašnjom aktivnošću, jer se sveukupna svrha disanja – prikupljanje energije u telu, dešava upravo tada. Sva su čula usmerena ka unutra, da bi se svaki deo tela osetio, sagledao  iz neposredne blizine, iznutra. Stanje anđodaze, potpunog  spoljašnjeg i unutrašnjeg mira, presudno boji ovaj trenutak u vežbi. Zapravo, ovo stanje nam je neophodno.

Izdah je povezan sa iskorišćenjem prikupljene i suspregnute energije. Sve aktivnosti velikog intenziteta, preporučuje se da se obavljaju pri izdahu (podizanje tereta, manevri koji zahtevaju veliku brzinu i snagu, skokovi…). Tada je naša energija, kako fizički tako i duhovno usmerena ka spolja.

Značaj uspostavljanja kontrole nad izdahom, ogleda se u mogućnosti da ga produžimo u skladu sa potrebom radnje koju vršimo, ili skratimo tako da postane energetsko koplje usmereno ka odabranom cilju – na Istoku poznato kao
Kiai’.

Hara

Centar naše fizičke moći nalazi se u hari (donjem stomaku) te je zato jedan od osnovnih vežbi u Kinorenmi upravo vežba disanja koja povećava kapacitete naše hare. Učitelj Tada to voli da objasni kao „punjenje baterije“.

Vežbe disanja i spremni smo za pokretStanite malo raširenih nogu, blago povijenih kolena i prave kičme. Dlanove stavite na stomak, odmah ispod pupka. Zatvorite oči i posmatrajte sebe. Pokušajte da zamislite kako vazduh putuje kroz vaše telo. Udahnite, spustite vazduh u stomak, zadržite ga dve sekunde i onda polako izdah. Posmatrajte iznutra kako se tokom izdaha energija iz vaše hare širi na dole prema stopalima i na gore prema vrhu glave. Izdah treba da traje dosta duže od udaha. Kad izbacite sav vazduh, napravite malu pauzu, dve sekunde, pa tek onda ponovite čitav ciklus. Već posle nekoliko udaha osetićete kako se prostor ispod vaših dlanova greje.

Ova vežba disanja se može raditi svakodnevno onoliko koliko vam prija, a najlepše je raditi je uveče pred spavanje.

Autor: Aikido Dojo Dunav

Uvod u Aikido

U početku se Aikido razvio kao veština borenja. Kao takav, zahtevao je poznavanje određenih formi kretanja kojima bi se neutralisao napad protivnika. Vremenom su ove forme manje ili više evoluirale i razdvojile one koji ih podučavaju u različite škole. Međutim, ono što se nikada ne menja kada govorimo o majstorstvu u nekoj borilačkoj veštini je:

 Nije li tako i u životu?

Veliki učitelji Aikidoa, čiji se prikazi veštine mogu videti na filmovima ili uživo, u svojim pokretima deluju fascinantno, zar ne?!  Kako dosegnuti do toga?

Samo uvežbavanje tehničkih formi kretanja može da traje nekoliko godina.  Za ostale elemente  potrebno je znatno više vremena, i to pod uslovom da im se poklanja puna pažnja. Mnogo češće se dešava da onaj ko vežba godinama nije siguran kuda da ide i ostane zarobljen tehničkom formom. Drugim rečima, ostaje lišen osnovne ideje Aikidoa – harmonije na nivou fizičkog i duhovnog.

Majstor Hiroshi Tada, učenik Moriheja Uješibe, jedini je koji već skoro četrdeset godina, na svojim seminarima i časovima pokazuje put kojim se prosta tehnička formu podiže na nivo veštine. Kroz raznovrsni sistem vežbi disanja, koncentracije, razvijanja osetljivosti svih čula, upoznavanja sopstvenog tela i njegovog prirodnog ritma i mogućnosti, tehničke forme dobijaju umetnički nivo i efikasnost.

Kontakt partnera u Budou sličan je onome koji postoji u plesu, s tom razlikom što se  primenjuju principi pitanja i odgovora,  neprekidnog napada i odbrane i odsustva ritma muzike.

U Aikidou ritam dolazi iznutra, vezan je za disanje i energiju koja se razmenjuje, dajući pravo značenje definiciji „koristi se snaga napadača“.

Ova vrsta vežbi zahteva izvesnu zrelost vežbača, ali ne zahteva prethodno poznavanje borilačkih veština ili prethodno izgrađenu fizičku kondiciju.

Najveći kvalitet koji neka aktivnost može imati u današnjem dobu je da zadovolji potrebe za psihofizičkom relaksacijom i usavršavanjem, svakoga ko to poželi, bez obzira na pol i uzrast, a da to traje celog života. Nije čudo što se danas čuje kako je Aikido iz sistema borenja evoluirao u filozofski stav prema životu i okruženju.

Budo u današnjem vremenu pomaže da naučimo kako da organizujemo svoju energiju i svoj život, kako da vladamo sobom.  Vežbanjem osoba stiče senzibilnost i sigurnost u sebe i svoje osećaje, pa tako umesto da bude zatečena – biva pripremljena za sve što joj život donosi.  Budo danas predstavlja način da se izborimo sa vremenom i svetom koji nas okružuje.

Upoznajući Aikido upoznajemo se sa načinom života čiji je osnovni moto harmonija sa sobom i drugima. Aikido je predivno prilagodljiv mogućnostima svakog pojedinca. Zato ga bez straha od neuspeha ili povreda treba probati. Bogatstvo i siromaštvo našeg života zapravo zavise od nas samih.

Autor: Jelena Drvendžija