Arhive oznaka: kotegaeshi

Kakvo je ona sidro… i kakav motor

sa seminara Jelene Vrzić, 5-6. oktobar 2013.

Kotegaeshi seminar

Nije bilo tako davno kada sam se žalila na umor petkom. Dočepali su me se na poslu kao da ja igram neku važnu ulogu iako je verovatno jedino neophodno da igram, po pravilima ili dovoljno blizu njih..

Zato subotom, nedeljom i jednim manjim delom petka postavljam neizvesnu želju za bavljenje sobom između trougla promenljivih tačaka – u najboljem slučaju u sferi Aikidoa. Prošlog vikenda sam ambiciozno planirala čak dva Aikido seminara, a dobila sam… pa, recimo, zagonetku o motoru i sidru. Oh, zagonetke apsolutno nemaju svrhe sa mnom. Izgube svaki smisao. Ja sam već negde drugo pre nego što se i…

Ali ovog subotnjeg i nedeljnog jutra, u kratkim euforičnim naletima osmišljenom kao Aikido seminar na temu tehnike Kote Gaeshi, žena koju već dobro znam i koja je na svoj način vrlo religiozna, izjavila je svoju ljubav prema životu na neočekivan način – u stvari inspirativan. Ona je u Aikido uložila bila pravu strast: a vera je motor njene ambicije. U tom moru se utope sve sumnje i oklevanja da je ‘nemoguće’ prepreka zaustavlja svakoga, pa i tako posvećene kao što je ona.Let

Uvela nas je bila u svoju radionicu i pokazala nam, kao nalepljeno na zid, pregršt tehnika, kretanja, ulazaka u tehniku, prehvata, poluga, bacanja… i ulila nam osećaj i svest: kakvo je to sidro, verovati u sebe i u svoju maštu i u svoju istinsku moć.

I meni je bilo drago da sam došla i potpuno sam razumela – i vise od toga, prihvatila – da je životnu vatru teško održavati samom željom, snagom volje, bilo čime. Verovati u postojanje sopstvene slobode u tehnici je velika pomoć na putu Aikija, što je i u najluksuznijem izdanju – ništa manje nego težak put.

Bilo mi je drago da nije pokušala da me ispita, proveri, ubedi – ne, njen je bio izliv čiste ljubavi nakon nesumnjivo teških nedelja i meseci i meni je bilo drago da sam je videla takvu. Koncept je puno puta viđen, ali ona je bila jedinstveno srećna ova dva jutra. Čist izvor pozitivnih emocija je nešto najlepše što ljudi mogu da emituju.

Ne sudim ni o dubokim izvorima, ni o emocijama. Kao i svako ljudsko biće samo povremeno mogu da se prepoznam i pronađem među njima, ali ne žalim se. Svaki put je važan, lep i izuzetan.  Trenutak.

I još jedna mnogo dobra stvar: osećati zahvalnost… stvar mnogo dobra. (osmeh included!)