Arhive oznaka: mač

Mala škola mača – Aiki Ken

U toku novembra i decembra 2011. Aikido Dojo Dunav organizuje

Malu školu mača

Svake srede od 16.11.2011 do 14.12.2011 u vremenu od 21:00 do 22:30 sa instruktorom Aikido Dojo Dunava, Jelenom Drvendžijom, uvežbaćemo osnovne pokrete sa mačem: držanje mača, sekove, blokove i bodove bokenom (drveni mač) koji se koriste u uvežbavanju tehnika Aikidoa.

Svoja iskustva sa seminara Sensei Hiroshi Tade (koje ne propušta u poslednjih 7 godina), iskustva stečena u Aikido klubu Jovica Stanojević kod učitelja Jelene Vrzić  5. Dan, kao i svoja lična iskustva stečena u poslednjih skoro 20 godina vežbanja Aikidoa i bavljenja mačem, Jelena Drvendžija će prikazati u ovoj Maloj školi mača.

Kome je namenjena Mala škola mača

Škola je pre svega predviđena za Aikidoke koji imaju manje iskustva u radu sa mačem. Zbog toga će se osim osnovnih sekova, blokova i bodova bokenom vežbati Suburi (povezani napadi) i osnove Kumi-tačije (forme sa mačem koje se vežbaju u parovima). Kroz ove forme uvežbavaju se i povezuju osnovni elementi rukovanja mačem. Ova škola daće vam dobru osnovu iz koje posle sami možete vežbati Aikiken.

Šta je potrebno da bi se učestvovalo u ovoj školi

Da bi učestvovali u ovoj školi nije potrebno nikakvo predznanje u korišćenju bokena i nije čak potrebno ni da imate sopstveni boken. Nije bitno ni kojoj školi pripadate, ni da li nosite hakamu ili ste tek juče kupili svoj prvi kimono ili još uvek nemate kimono. Bitno je da želite da naučite osnove Aikikena. Za više informacija o samoj školi možete pozvati 069 – 312 68 06 Jelena Drvendžija

Škola mača Sensei Hiroshi Tade

Škola mača koja se izučava u Aikido Dojo Dunavu prati školu mača Sensei Hiroshi Tade (9. Dan). Mač i štap su neizostavan deo njegove škole. Na njegovim polumesečnim seminarima koji se održavaju u Italiji, u trećoj i četvrtoj nedelji jula meseca, mač i štap se

Sensei Hiroshi Tada, osnovni stav sa bokenomizučavaju na svakom popodnevnom trosatnom treningu.

Sensei Hiroshi Tada u intervjuu za Aikido žurnal priča o samostalnom treningu i o neophodnosti vežbanja štapa i mača:

Samostalni trening je izuzetno važan ma kojom se umetnošću bavili. Važno je izgraditi sopstveni program vežbanja, počevši sa trčanjem. U svojim dvadesetim i tridesetim godinama ustajao sam u pola šest izjutra i trčao nekih petnaest kilometara. Kada bi se vratio kući uzimao sam boken i vežbao sek na pripremljenoj gomili pruća. U to doba kuće u Điugaoki su bile udaljenije jedna od druge nego  što su danas, pa sam mogao da pravim buku koliko sam hteo. Vežbao sam metod Đigen-rju škole (Jigen-ryu), koji sam naučio od Učitelja Uješibe u Ivami. U staro doba ratnici iz Sacume (na ostrvu Kjušu) su vežbali zamahujući na snopove pruća deset hiljada puta dnevno. Ja sam u najboljem slučaju uspevao da dostignem pet hiljada udaraca. Prvo bi mi ruke odmah utrnule, ali kasnije sam naučio da udaram čak i tvrdo drvo bez problema. Svoje učenike, studente sa Univerziteta Vaseda i Gakušin hrabrim da vežbaju na ovaj način. Verujem da je to jedan od najboljih načina da se vežba Aikido.

Naravno, nije dobro preterano koristiti fizičku snagu. Boken treba držati lagano, stežući blago malim i domalim prstom u momentu kontakta sa metom. Brzina i sposobnost da se prsti stegnu pravilno će se vremenom prirodno usaglasiti. Ovaj vid lagane vežbe je veoma bitan, jer ako se sve vreme vežba sa mnogo snage, može se steći izuzetno štetna navika da se bacanja izvode preterano silovito ili da se odveć mnogo snage ulaže u poluge, što pak može biti krajnje opasno.“

Jelena Drvendžija, 3.Dan - Šihogiri boken

A ako vas zanima zbog čega je neophodno vežbati mač ukoliko se bavite Aikidoom, pogledajte i sledeće tekstove na ovom sajtu:

Aikido mač i štap – o osnovnim Aikido principima i kako se oni uvežbavaju korišćenjem mača i štapa…

Aikido i samoodbrana  – o tome kako rukovanje mačem i štapom donosi onaj kritičan momentum samopouzdanju…

I obavezno pogledajte kratki klip na kome je Sensei Hideki Hosokawa 7. Dan snimljen na seminaru u Slovačkoj 2004.

Učitelj Hiroshi Tada – intervju

 

Intervju sa šihanom Hiroši Tadom, 9. Dan,  Aikikai

(za Aikido žurnal ovaj intervju je vodio Stenli Pranin)

Aikido žurnal: Koliko sam razumeo, Aikidom ste se upoznali po upisu na Univerzitet Vaseda?

Učitelj Tada: Tako je, ali budući da je bio rat nisam mogao da se upišem u dođo sve do marta 1950.

Takođe, na Univerzitetu ste prvo počeli da vežbate karate, pa ste se kasnije preorijentsali na Aikido…

U stvari, nisam imao puno iskustva  u karateu, iako imam Dan zvanje. U prvo vreme sam vežbao i Karate i Aikido, ali sam vremenom počeo da provodim sve više vremena na Aikidou i nisam mogao više da vežbam oboje. Nije stvar u tome da sam mislio da je Aikido bolji, već je moja odluka proizišla iz ogromnog poštovanja koje sam osećao prema učitelju Moriheju Uješibi. Njega sam, poznao od ranije, preko mog oca.

Godine 1942. obreo sam se u Sinkju (Shinkyo, današnji Čang Čun u Mandžuriji), ali se desilo da sam zakasnio na čuvenu demonstraciju koju je učitelj Uješiba izveo na slavnom Kenkoku univerzitetu prilikom proslave godišnjice Univerziteta. Moj rođak koji je godinu dana stariji od mene bio je tamo i posle mi je pričao o toj fantastičnoj izvedbi. Po njegovim rečima gotovo da niko nije mogao normalno da padne ukemi kada bi ga učitelj Uješiba bacio. Pričao je da su ukei delovali kao da ih je udarila visokonaponska struja.

U publikaciji Hombu dođoa pod nazivom Aikido Tankyu, u broju 4, objavljen je Vaš članak u kome pišete o svojoj zbunjenosti nad neobičnim načinom na koji je učitelj Uješiba razmišljao.

Kada sam došao u dođo bilo mi je dvadeset godina, a Učitelj je imao sezdeset sedam, a to je razlika od oko četrdeset šest ili sedam godina. Međutim, on me je sa tolikom lakoćom bacao ma kojom snagom da sam ga napadao, da je delovalo kao da među nama ne postoji razlika u godinama. Kada sada razmišljam o tome, naravno, sve mi to deluje savršeno razumljivo.

U svakom slučaju, njegovo prisustvo je bilo toliko svrarno i opipljivo, i toliko je zračio energijom da sam sve vreme bio svestan da se nalazim pred istinskim majstorom veštine.

 Morihei Ueshiba i Hiroshi TadaDa li ste u isto vreme kada ste počeli da vežbate Aikido prišli i Tempukaiju?

U vreme kada sam počeo da vežbam u Hombu dođou većina članova je bila aktivna u Tempukaiju ili Nišikaiju. Naravno, u to vreme je Hombu dođo brojao svega šest ili sedam članova. Među njima su bili: Keizo Jokozama i njegov mlađi brat, Yusaku, obojica u to doba studenti na Univerzitetu Hitocubaši. Jusaku je u toku rata proveo nekoliko godina u vojnoj akademiji, te se tek nakon rata upisao na Univerzitet. Upravo on me je odveo u Tempukaiji i Ićikukaiji. Nakon toga, još jedna osoba me je podučavala vežbama koje su uključivale post. Ove vežbe, zajedno sa učenjem majstora Uješibe, postale su osnova mog vežbanja Aikidoa.

U Tempukai sam otišao u junu iste godine u kojoj sam se učlanio u Aikikai. Učitelj Nakamura Tempu je izvodio mesečne seminare u Sali Gekoden u hramu Gekokuđi. Kao što je to bio slučaj i sa Aikikaijem, Tempukai takođe nije javno promovisao svoj rad, tako da su se ljudi upoznavali sa njihovim učenjem tek uz preporuku onih koji su već bili članovi. Učitelja Tempua sam tada lično upoznao i kada sam čuo njegovo predavanje, odmah sam poželeo da učim od njega.

Nakamura Tempu (1876-1968)Da li su se Učitelj Uješiba i Učitelj Tempu međusobno poznavali?

Da. Upoznali su se pre mog dolaska, izgleda da ih je povezao otac Tadaši Abe koji je bio član i Tempukaija i učenik majstora Uješibe. U prvo vreme Tempukai je nosi naziv Toicu Tecuigakai (Toitsu Tetsuigakkai, Društo za proučavanje ujedinjene medicine i filozofije). Rad Društva se koncentrisalo na ujedinjenje uma i tela. Učestvovao sam u mnogim eksperimentima koje je izvodio Učitelj Tempu i mnogo sam od njega naučio.

Koliko dugo ste bili aktivni u Tempukaiju?

Bio sam tamo sve do odlaska u Evropu, oktobra 1964. godine. Učitelj Tempu je počinuo u Decembru 1968. Godine. Za tih šest godina, koliko sam inicijalno proveo u Evropi i Učitelj Uješiba i Učitelj Tempu i moj deda, svi su napustili ovaj svet.

Čuo sam da je Učitelj Tempu bio i majstor mača?

Da, bio je majstor Zuihen škole bato-đucua (Zuihen-ryu battojutsu). Ime koje je uzeo, Tempu, dolazi od kineskih karaktera ’ten’ i ’pu’, koji kada se napišu zajedno označavaju formu ’amatsukaze’ koja pripada školi Zuihen ryu, a u kojoj je on bio naročito vičan. Učitelj Tempu je bio potomak gosporada Tačibana, koji je bio daimjo pokrajine Janagava (feudalni gospodar). U pokrajini Janagava poznavanju borilačkih veština posvećivala se velika pažnja, kao i u klanu Saga sa ostrva Kjušu, poznatom po knjizi Hagakure (klasik po pitanju bušido tradicije, posvećen Cunemoto Jamamotou godine 1716.). Sadržaj predavanja Učitelja Tempua bio je toliko sasvim različit od svega što sam do tada čuo, jer se on oslanjao više na sopstveno direktno iskustvo pre nego na bilo kakav intelektualni proces promišljanja. Učitelj Uješiba je govorio na sličan način. Ideje koje se prepoznaju na intelektualnom nivou nikada ne ostavljaju ni blizu tako snažan utisak, niti mogu tako snažno da privuku ljude.

Da li bi nam nešto mogli reći o Ićikukaiju?

Čovek po imenu Tetsuju Ogura bio je jedan od poslednjih uči dešija Tešu Jamaoke. U toku perioda Taišo, studenti i sledbenici Ogure su zajedno sa članovima veslačkog kluba Tokijskog carskog univerziteta (današnji Tokijski univerzitet) osnovali udruženje koje je praktikovalo misogi (ritualno pročišćenje postom i lišavanjem). Predvodio ga je Masatecu Inoune. U početku su se članovi Ićikukaija sastajali 19. dana svakog meseca, na dan kada je umro Tešu Jamaoka, i zato se udruženje naziva Ićikukai (ichiku na japanskom znači ’1 i 9’, dakle ’19’).

Kada sam se priključio Udruženju, sastajali smo se u starom dođou Nogata-maći u Nakanu koji potiče iz Taišo perioda. Sedali bismo u seiza položaju od četvrtka do nedelje po deset sati na dan, izgovarajući tiho delova iz norita (šinto molitve), pokušavajući da što dublje osetimo naše biće. Ova praksa po nečemu liči na izgovaranje mantre. Kada se prođe inicijacija i postanete član, onda tek možete učestvovati na sastancima jednom mesečno, uvek u nedelju. Tada bi se izvodila vežba Ićiman-barai u toku koje se zvoncetom koje držite u ruci zvoni deset hiljada puta. Zvuk zvona ne postaje jasan i oštar sve dok vam pokret ruke ne postane automatski. Mnogi od mojih najboljih učenika na časovima koje sada držim rade ovu vežbu.

Da li ste vežbali sa bokenom i đoom?

U jednom periodu Učitelj Uješiba bi se veoma ljutio kada bi učenici u dođou pokušavali da vežbaju sa bokenom ili đoom, i nije uopšte dozvoljavao takve vežbe. Kasnije je, ipak, počeo da podučava oba alata. Kao dete sam dobijao časove streličarstva sa dugim japanskim lukom, što je bila tradicija u mojoj porodici. U srednjoj školi sam, takođe, vežbao kendo. Ovo se dešavalo u toku rata, pa možete zamisliti da nije bilo ni malo orijentisano ka sportskom nadmetanju. Kasnije, pošto sam otpočeo da vežbam Aikido, sam sam uvežbavao zamahe i sekove na jednom drvetu kraj moje kuće.

Samostalni trening je izizetno važan ma kojom se umetnošću bavili. Vazno je izgraditi sopstveni program vežbanja, počevši sa trčanjem. U svojim dvadesetim i tridesetim godinama ustajao sam u pola šest izjutra i trčao nekih petnaest kilometara. Kada bi se vratio kući uzimao sam boken i vežbao sek na pripremljenoj gomili pruća. U to doba kuće u Điugaoki su bile udaljenije jedna od druge nego  što su danas, pa sam mogao da pravim buku koliko sam hteo. Vežbao sam metod Đigen-rju škole (Jigen-ryu), koji sam naučio od Učitelja Uješibe u Ivami. U staro doba ratnici iz Sacume (na ostrvu Kjušu) su vežbali zamahujući na snopove pruća deset hiljada puta dnevno. Ja sam u najboljem slučaju uspevao da dostignem pet hiljada udaraca. Prvo bi mi ruke odmah utrnule, ali kasnije sam naučio da udaram čak i tvrdo drvo bez problema. Svoje učenike, studente sa Univerziteta Vaseda i Gakušin hrabrim da vežbaju na ovaj način. Verujem da je to jedan od najboljih načina da se vežba Aikido.

Naravno, nije dobro preterano koristiti fizičku snagu. Boken treba držati lagano, stežući blago malim i domalim prstom u momentu kontakta sa metom. Brzina i sposobnost da se prsti stegnu pravilno će se vremenom prirodno usaglasiti. Ovaj vid lagane vežbe je veoma bitan, jer ako se sve vreme vežba sa mnogo snage, može se steći izuzetno štetna navika da se bacanja izvode preterano silovito ili da se odveć mnogo snage ulaže u poluge, što pak može biti krajnje opasno.

Lido di Venezia, Italy, 1968. Hiroshi TadaNa žalost, gotovo svuda postoji manjak prostora u dođoima, tako da se vežbe sa bokenom i đoom ređe upražnjavaju. Voleo bih da vidim da se ovo promeni, tako da vežbe sa alatom postanu što češće.

Ovo što sam malopre opisao je bazični način vežbanja seka, ali rad nogu, pokreti ruku i razvoj upotrebe kija kroz kokjuho su drugi izuzetno važni elementi samostalnog vežbanja.

Vi ste vežbali sa Učiteljem Uješibom i zatim ste usklađivali sopstveni način vežbanja u skladu sa onim što ste videli od njega?

Da, veoma je značajno pažljivo proučavati sistem samostalnog vežbanja koji upražbnjava vaš učitelj i dobro ga upoznati. Inače, možete zapasti u različite zamke izhitrenih zaključaka što se na posletku svede na besmisleno i iskrivljeno vežbanje. U svakom slučaju, treba s vremena na vreme ponovno proveravati svoje shvatanje onoga što vaš učitelj čini i što ste od njega naučili, te da iz toga ponovo izdvojite osnovne linije koje ćete iznova i iznova proučavati i vežbati dok ih ne učinite svojim. Na taj način se stvara i nadograđuje sopstveni metod vežbanja.

Verujem da, ako želite postati znalac u bilo kojoj oblasti, bilo da su to borilačke veštine, sport, neka od umetnosti, štagod, morate da vežbate najmanje dve hiljade sati godišnje dok ste u svojim dvadesetim i tridesetim. To bi odgovaralo period od pet do šest sati dnevno. Verovatno ove mere variraju od čoveka do čoveka, ali veći deo tog vremena mora biti posvećen samostalnom vežbanju. Posle takvog samostalnog rada idete u dođo ge se naučeno potvrđuje, isprobava i razrađuje.

Korištenje snopa pruća je dobar način da se vežba jer omogućava da se koristi puno više snage nego onda kada vežbate sa partnerom koji je ljudsko biće. Nije probitačno ulagati svu snagu kada vežbate sa čovekom – tada je bolje vežbati postizanje pravilnih, čistih i preciznih linija kretanja.

Da li je Učitej Uješiba ikada pričao o Daito-rju školi ili Onisaburou Degaćiju?

Uvek je Učitelj Uješiba sa najvećim poštovanjem govorio o svojim učiteljima, uključujući majstora Sokakua Takedu i poštovanog Onisaburoa Degućija. Sećam se da je za Daito-rju školu uvek naglašavao da smatra kako ta škola ima odličan metode za vežbanje. Posle treninga je Učitelj Uješiba imao običaj da uđe u dođo kako bi nam ispričao ponešto iz svog iskustva.

Koliko sam čuo Učitelj Uješiba je u tim prilikama pričao i o religiji, naročito o Omoto-kjo učenju…

Da, i ponekad bih vrlo dobro pratio njegovu misao, dok bih ponekad potpuno izgubio nit. Ali on bi uvek rekao: ’Ovo je moj način da iskažem neke pojmove, želim da svako od vas na svoj način razume to o čemu govorim, da sam duboko istraži i prenese moje reči tako da one u tom novom vremenu ne izgube svoj smisao’.

Aikido ima mnogo više vrednosti da ponudi čovečanstvu nego što se to obično pretpostavlja, više čak nego što to pretpostavljaju i ljudi poput mene, koji su mu se posvetili životno. Godine 1952. Kada sam diplomirao na Univerzitetu, moj prijatelji su bili listom iznenađeni mojom odlukom da se posvetim Aikidou, verovatno zato što je rat tak bio iza nas. Za mene, pak, Aikido koji je podučavao Učitelj Uješiba predstavljao je otelotvorenje japanske kulture i u njemu sam video nešto što bi moglo biti izuzetno važno za razvoj japanske kulture.

U stvarnosti, međutim, Aikido je u Evropi brže hvatao svoje korene nego u samom Japanu. Pa ipak, kada se počinje iz početka, u potpuno različitom kulturnom okruženju, nije moguće vežbati Aikido bez jasnog razumevanja o tome šta Aikido jeste i čemu teži. Bez takvih osnova, bilo bi to isto kao ući na voz bez ideje gde će vas taj voz odvesti. Drugim rečima, bitno je imati jasne ciljeve vežbanja od samog početka, a takođe i realistične metode vežbanja. Nije probitačno tražiti od ljudi koji žele da vežbaju puta nedeljno, isto što i od onih koji vežbaju par sati svakog dana. Sasvim je dovoljno da ljudi vežbaju na način koji za njih ima smisla u okviru njihovog ličnog stila života. Oni koji žele da se specijalizuju za Aikido i da duboko istražuju umetnost Aikidoa, pak, moraju imati sasvim jasnu predstavu kuda idu i na koji način će tamo dospeti.

Hiroshi Tada All Japan EmbukaiNe mogu ništa da kažem o tome koji je metod vežbanja ispravan a koji nije. Mnogi iskusni poznavaoci borilačkih veština ne vide ni valjanost ni smisao da kritikuju tehnike drugih, jer ima mnogo slučajeva u kojima neko ko deluje slab iskaže nesvakidašnju i ogromnu snagu.

 Kako biste opisali organizaciju koju ste podigli u Italiji?

Zvaničan naziv italijanskog Aikikaija je L’Associazione di Cultura Tradizionale Giapponese (Udruženje za negovanje tradicionalne japanske kulture). Ova organizacija je priznata od strane Italijanskog ministarstva kulture. Kao što ime kaže, Aikido koji se u okviru ove organizacije vežba ima formu tradicionalne kulture, i potpuno je belodano jasno daono što oni vežbaju ni na koji način nije povezano sa sportom. Verujem da je svakom Japancu koji živi u Japanu teško da razume ovu situaciju. Naime, u Italiji se Aikido vežba kao metod ’meditacije u pokretu’. U Italiji, Švajcarskoj i Nemačkoj izraz ’ki-no-renma’ (razvoj kija) koristi se doslovce na isti način kao u japanskom jeziku.

Autor: Aikido Dojo Dunav

Aikido mač i štap

U čemu je, dakle, stvar sa rukovanjem mačem (boken) i štapom (Jo)?!

Prva lekcija koju čujemo u sali za borilačke veštine jeste da je cilj da kao slabiji i manji izađemo na kraj sa daleko krupnijim i snažnijm od sebe… Za žene to i nije problem, budući da vrlo brzo nauče da uspeh izvođenja tehnike zavisi od opuštenosti u toku izvođenja vrlo preciznih pokreta tehnike. I tako, težimo da ’uhvatimo’ tehniku koja nam omogućava uspešan pokret nad nekim ko je veći i jači od nas. Unekoliko, žene imaju određenu prednost, budući da muškaci prvo moraju da obuzdaju prirodni refleks upotrebe snage u toku izvođenja pokreta, pa tek onda da počnu da ’traže’ osećaj za kontakt, pokret iz centra, pravovremenost, opuštenost i tok tehnike.

 

Razgledajući na moje pređašnje iskustvo, uočila sam neke zbilja prelepe obrasce i tehnike koje sa lakoćom primenjujem na ravnopravnim partnerima. Ili snažnijim i većim, a manje iskusnim vežbačima. Ali nedostajalo mi je, pa… određena unutrašnja povezanost elemenata i principa koji u svakom trenutku mogu da se razmešaju i nanovo preslože kako bi odgovorili na iznenadne i promenljive situacije. A to je upravo ono čime nas uče jo i boken.

Snaga je višak

Pre svega, moramo imati u vidu da alat donosi idealnu situaciju ravnopravnosti u snazi i veličini. Pravilno upotrebljen, dugi krak poluge štapa povećava našu snagu nekoliko puta. I to ne samo snagu ruku, već snagu čitavog tela u pokretu. Uzevši štap u ruke, razlike u visini, težini, dužini nogu, ruku… prestaju da budu toliko značajne. Žena sa štapom ili bokenom, jednako je snažna kao i muškarac. Nije tako puno snage potrebno da bi se zadao vraški bolan udarac ili ubod štapom, zar ne?! Ipak, ono što je apsolutno nužno jeste poznavanje obrazaca i principa.

Na šta ciljam: iako je u mnogim salama u kojima sam vežbala isticana važnost opuštenosti, sklanjanja sa linije napada, poštovanja kritične distance, inicijative, provokacije, presretanja protivnikove putanje kretanja, izvlačenja iz ravnotežnog položaja, uklapanja u protivnikov pokret, nepomućenosti namere…, dakle, ipak, ono što smo sve vreme uvežbavali bili su obrasci pokreta. Sa mačem ili štapom u rukama, otkrivamo da je mnogo lakše osetiti i naučiti principe. Jasna putanja brzog zaseka oštrice idealno simplifikuje princip kretanja. Nešto kao obojena, uveličana i uprošćena trodimenzionalna demonstracija napada.

 Aikido principi

Kritična distanca: zamislimo za trenutak – suočeni sa protivnikom koji zamahuje štapom, sasvim nam je lako da sagledamo ko od nas kontroliše centralnu liniju. Pozicija vrha štapa u odnosu na moje telo postaje belodano jasna; ako vrh đoa gleda barem centimetar van moje centralne ose, postoji prilika za mene da se provučem svojim štapom i ostvarim svoj napad. Ovo je naravno, istoventno i u situaciji kada se suočavamo sa nenaoružanim protivnikom, ali tada postizanje toliko nepogrešive percepcije i jasnoće situacije traži ogromno iskustvo i vičnost u ’čitanju’ situacije.

Jo dori, Postizanje kontrole kritične distance takođe je daleko jednostavnije kada se u rukama drži jo ili boken. Suočavanje se odvija na većoj udaljenosti, kritična borbena distanca je takođe izdužena i jasno označena vrhom oružija. Tehnike koje se izvode bez alata zahtevaju dramatično kraću distancu, ne dužu od ispružene ruke, koja pri tom varira iz jednog momenta u drugi; godine i godine vežbe potrebne su da bi se iole pravilno procenjivala brzina kretanja i pravovremenost akcije kada je tako kratka distanca u pitanju. Sa druge strane, iako razlike u veličini, brzini i snazi vežbača ostaju neosporne činjenice, njih uveliko ublažava konstantnost dužine štapa ili mača, kao i jednostavna činjnica da je za pokrivanje dužeg rastojanja potrebno duže vreme. Za učenje i uvežbavanje kako se postiže pravovremenost akcije, to dodatno vreme i dodatni prostor su, naprosto, neprocenjiv dar.

Isto važi i za postizanje osećaja različitih kritičnih distanci između različitih oružija, njihovih dužina i specifičnosti: vežbe u kojima jedan drži boken i drugi jo daju interesantne uvide u brzinu boda u odnosu na liniju seka. I opet: distanca, brzina, pravovremenost, ravnoteža, sve to dobija potpuno novu, ’podebljanu’ dimenziju koju se valja prilagodljivo prihvatiti, te upotrebiti najbolje strane alata koji nam je na raspolaganju. Neprocenjivo vredne su i lekcije kada vežbamo sa nekim ko u rukama ima štap ili mač, a mi ne. Ili obrnuto, kada neko pokušava da nam oduzme boken ili jo.

Kada uvid i razumevanje veze između različitih alata i kritične distance postane intuitivno, dakle stvar trenutnog osećaja, postaje već daleko lakše prilagoditi se različitostima situacija napada i mogućim reakcijama. Iskustvo govori da konstantno variranje distance u golorukim tehnikama obeznađuje početnika u pokušaju da stekne osećaj za kritičnu distancu od drugoga. Ovo, pak, za posledicu najčešće ima neodgovarajuću standardizaciju tehnika koje se ’za potrebe učenja’ deformišu i, nadalje, postaju okamenjene u svojoj ’prilagođenosti’ početnicima kao ’jedini, pravi način’ – nešto što u spontanoj i situacijom uslovljenom suočavanju – naprosto ne postoji. Da ne govorimo o tome kako je petrifikacija smisla tehnike sasvim suprotna svakom principu učenja i razvoja prilagodljivosti reakcija.

Izoštravanje pogleda i meki fokus

Fascinira još jedna stvar u vezi sa vežbanjem mača i štapa u Aikidou: uvežbavanje veštine posmatranja – vizuelnog praćenja i poimanja smisla pokreta. Ne postoji ništa delotvornije, Jo Dori Shihonageverujem, od osećaja kada se mač iz punog zamaha zaustavlja tik od mog čela ili kada vrh dugog štapa u snažnom bodu nađe svoje mesto među mojim nezaštićenim rebrima. Vrlo brzo naučite da pomno pratite svaku nijansu svaki najmanji pokret. Takođe, pažnja da se neko od okolnih vežbača ne povredi u toku izvođenja tehnike na svoj način izoštrava percepciju i perifernu viziju prostora oko nas. Osetljiviji među nama vremenom razviju antene sposobne da konstantno prate 360 stepeni okruženja, sve uz punu pažnju koju zahteva suočavanje sa vežbačem koji u rukama ima isto ili različito oružije. Naravno, vežbanje pažnje, percepcije i budnosti svojstveno je i vežbanju tehnika bez upotrebe alata, ali mi se čini da su dramatična delotvornost osećanja oružija na svojim dlanovima i percepcija oružija u tuđim rukama neprevaziđeno sredstvo poduke u pažnji i budnosti.

Da li vežbati Boken i Jo?

Ni jednog trenutka ne pomišljam da sugerišem kako se svi principi napada i Jelena Drvendžija, 3.Dan - Šihogiri bokenodbrane daju lakše naučiti vežbanjem sa štapom i mačem. Izvođenje iz ravnoteže (kuzuši) daleko se direktnije i dublje oseća u tehnikama Džudoa i Aikidoa bez alata, i naravno, potpuno je neophodno raspolagati barem rudimentarnim poznavanjem principa parterne borbe i zadavanja udaraca.

Ono što pokušavam da naglasim jeste da je vreme provedeno u vežbanju alata u Aikidou nadasve svrsishodan način da se otpočne sa dubljim upoznavanjem principa sukoba, a da u svakom slučaju skraćuje vreme koje  potrebno da dostignu nivo na kome će sa smirenim pouzdanjem moći da se oslone na svoje reakcije.

Autor: Jelena Drvendžija

I forma sa štapom Sensei Tade Hiroshija

Aikido i samoodbrana

Za mnoge žene samoodbrana je jedan od osnovnih motiva koji ih dovodi u sale gde se vežbaju borilačke veštine. Baš iz tog razloga mnoge od nas opredeljujemo se za Aikido, Džudo, Karate ili neku drugu veštinu koja potiče iz tradicije goloruke borbe. Veštine koje uključuju rukovanje oružijem ili ’alatom’ kao što je to slučaj sa Kendom, ili veština rukovanja naginatom, štapom (Jo – dugi štap) obično se ne smatraju za veštine pogodne za vežbanje samoodbrambenih zahvata. Naprosto, kakva je svrha vežbanja rukovanja dvometarskim kopljem ili drvenim mačem (Boken) kada ionako ničeg sličnog neće biti pod rukom u slučaju potrebe za samoodbranom u nekom mračnom sokaku?!

Shihonage

Jo Dori Shihonage

I naravno, ozbiljni instruktori u bilo kojoj sali borilačkih veština nikada neće obećavati ženi — i to pogotovo početnici da će je čas-posla obučiti da se uspešno odbrani od kakvog agresivnog nasrtljivca. Iskustvo džudo takmičara i godine u Aikidou učinili su da verujem kako je vrednost vežbanja borilačke veštine u tome što se vremenom izgradi određeni elegantno-samosvesni stav tela i duha koji bez razmene reči obeshrabruje napad. Takvo viđenje potkrepljuju i studije koje argumentovano i statistički potvrđuju kako je ogromna većina žrtava nasilja u stvari ciljno birana na osnovu vidljivih slabosti. Pa opet, uvežbavanje tehnike koja sa sobom nosi građenje ’aure’ i ’stava’ traži godine posvećenog vežbanja.

Pomislićete, neko ko je odrastao u Džudo sali, pa zatim narednu deceniju posvetio Aikidou – ne može tako lako da zamisli istinski neimenovani užas nekoga sateranog uza hladni, vlažnjikavi zid mračnog suterena napuštene zgrade… i ne može da zamisli šta znači zanemeti od straha i slabosti i nedovoljnosti.

Sa druge strane, da li bi stvarno moje iskustvo Džudo takmičara bilo dovoljno da se suočim, oduprem, razrešim situaciju ili barem ’relativno’ uspešno spasim svoju kožu?!? Dugo sam se boksovala sa ovakvim pitanjima.

Jo Dori Shihonage

Jo Dori Shihonage

Danas verujem da mi je odgovor nešto bliži: niti sam ja ta koja je promašila borilačku veštinu i čije su manjkavosti, kao miroljubivog bića, neuklopive sa stvarnom surovošću i nepredvidivošću ulične tuče, već je sve iskustvo koje sam stekla do tada bilo – jednostavno nedovoljno i neprimereno.

Dugo godina se ništa nije menjalo. Naprosto, izbegavala sam da razmišljam o tome. A onda sam upoznala nekog istinski vičnog rukovanju štapom i mačem i provela narednih 7 godina vežbanja Aikidoa u prevođenju pokreta sa oružijem – u pokret bez oružija. I onda u obrnutom smeru. Vežbanje rukovanja mačem i štapom donelo mi je onaj kritični opseg samopouzdanja: budem li napadnuta, moje biće će odgovoriti s priličnom dozom odrešitosti.

I forma sa štapom Sensei Tade Hiroshija

Jo – I forma Aikikai Italy

U čemu je, dakle, stvar sa rukovanjem mačem i štapom?! Prva lekcija koju učimo u sali za borilačke veštine jeste da je cilj da kao slabiji i manji izađemo na kraj sa daleko krupnijim i snažniima od sebe… Za žene to i nije problem, budući da vrlo brzo nauče da uspeh izvođenja tehnike zavisi od opuštenosti u toku izvođenja vrlo preciznih pokreta tehnike.  I tako, težimo da ’uhvatimo’ tehniku koja nam omogućava uspešan pokret nad nekim ko je veći i jači od nas. Unekoliko, žene imaju određenu prednost, budući da muškaci prvo moraju da obuzdaju prirodni refleks upotrebe snage u toku izvođenja pokreta, pa tek onda da počnu da ’traže’ osećaj za kontakt, pravovremenost, opuštenost i tok tehnike. No, pitanje je kako stoje stvari kada se žena nađe pred izazovom izvođenja tehnike nad jednako vičnim, a daleko snažnijim i krupnijim muškarcem?! Takvi obično umeju da osujete sasvim korektno izvedenu tehniku. Nezgodno.

 Ova razlika u ’snazi’, naročito kada ’znamo’ da smo tehnički potkovanije od momaka, može sasvim da nas obespokoji. U svakom slučaju, jasno je da suočene sa nekim mnogo jačim i većim od sebe, moramo da budemo stvarno vične u onome što radimo. U takvoj situaciji je teško naći dovoljno oslonca za samopouzdanje.

 Razgledajući na moje pređašnje iskustvo, uočila sam neke zbilja prelepe obrasce i tehnike koje sa lakoćom primenjujem na jednako ravnopravnim partnerima. Ili snažnijim i većim, a manje iskusnim vežbačima. Ali nedostajalo mi je, pa… određena unutrašnja povezanost elemenata i principa koji u svakom trenutku mogu da se razmešaju i nanovo preslože kako bi odgovorili na iznenadne i promenljive situacije. A to je upravo ono čime nas uče štap i mač.

 Snaga je višak

Jo dori, odbrana od štapa

Jo dori, odbrana od štapa

Pre svega, moramo imati u vidu da alat donosi idealnu situaciju ravnopravnosti u snazi i veličini. Pravilno upotrebljen, dugi krak poluge štapa povećava našu snagu nekoliko puta. I to ne samo snagu ruku, već snagu čitavog tela u pokretu. Uzevši štap u ruke, razlike u visini, težini, dužini nogu, ruku… prestaju da budu toliko značajne. Žena sa štapom ili mačem, jednako je snažna kao i muškarac. Nije tako puno snage potrebno da bi se zadao vraški bolan udarac ili ubod štapom, zar ne?! Ipak, ono što je apsolutno nužno jeste poznavanje obrazaca i principa.

Na šta ciljam: iako je u mnogim salama u kojima sam vežbala isticana važnost opuštenosti, sklanjanja sa linije napada, poštovanja kritične distance, inicijative, provokacije, presretanja protivnikove putanje kretanja, izvlačenja iz ravnotežnog položaja, uklapanja u protivnikov pokret, nepomućenosti namere…, dakle, ipak, ono što smo sve vreme uvežbavali bili su obrasci poketa. Sa mačem ili štapom u rukama, otkrivamo da je mnogo lakše osetiti i naučiti principe. Ne trikove, i ne varke, i ne cake. Jasna putanja brzog zaseka oštrice idealno simplifikuje princip kretanja. Nešto kao obojena i uveličana i uprošćena trodimenzionalna demonstracija napada.

Aikido principi

Kritična distanca: zamislimo za trenutak – suočeni sa protivnikom koji zamahuje štapom, sasvim nam je lako da sagledamo ko od nas kontroliše centralnu liniju. Pozicija vrha štapa u odnosu na moje telo postaje belodano jasna; ako vrh đoa gleda barem centimetar van moje centralne ose, postoji prilika za mene da se provučem svojim štapom i ostvarim svoj napad. Ovo je naravno, istoventno i u situaciji kada se suočavamo sa nenaoružanim protivnikom, ali tada postizanje toliko nepogrešive percepcije i jasnoće situacije traži ogromno iskustvo i vičnost u ’čitanju’ situacije.

Postizanje kontrole kritične distance takođe je daleko jednostavnija kada se u rukama drži štap ili mač. Suočavanje se odvija na većoj udaljenosti, kritična borbena distanca je takođe udaljenija i jasno označena vrhom oružija. Tehnike koje se izvode bez alata zahtevaju dramatično kraću distancu, ne dužu od ispružene ruke, koja pri tom varira iz jednog momenta u drugi; godine i godine vežbe potrebne su da bi se iole pravilno procenjivala brzina kretanja i pravovremenost akcije kada je tako kratka distanca u pitanju. Sa druge strane, iako razlike u veličini, brzini i snazi vežbača ostaju neosporne činjenice, njih uvliko ublažava konstantnost dužine štapa ili mača, kao i jednostavna činjnica da je za pokrivanje dužeg rastojanja potrebno duže vreme. Za učenje kako se postiže pravovremenost akcije, to  dodatno vreme i dodatni prostor je, naprosto, neprocenjiv dar.

Isto važi i za postizanje osećaja različitih kritičnih distanci između različitih oružija, njihovih dužina i specifičnosti: vežbe u kojima jedan drži mač i drugi štap daju interesantne uvide u brzinu boda u odnosu na liniju seka. I opet, distanca, brzina, pravovremenost, ravnoteža, sve to dobija potpuno novu, ’izmeštenu’ dimenziju na koju se valja prilagodljivo prihvatiti, te upotrebiti najbolje strane alata koji nam je na raspolaganju. Opet, na svoj način neprocenjivo vredne su i lekcije kada vežbamo sa nekim ko u rukama ima štap ili mač, a mi ne. Ili obrnuto, kada neko pokušava da nam oduzme mač ili štap.

Kada uvid  i razumevanje veze između različitih alata i kritične distance postane intuitivna, postaje već daleko lakše prilagoditi se različitostima situacija napada i mogućim reakcijama. Iskustvo govori da konstantno variranje distance u golorukim tehnikama obeznađuje postizanje osećaja za kritičnu distancu prostora lične sigurnosti. Ovo, pak, za posledicu najčešće ima neodgovarajuću standardizaciju tehnika koje se ’za potrebe učenja’ deformišu i, nadalje, postaju okamenjene u svojoj ’prilagođenosti’ kao ’jedini, pravi način’ – nešto što u spontanoj i situacijom uslovljenom suočavanju – naprosto ne postoji. Da ne govorimo o tome kako je petrifikacija smisla tehnike sasvim suprotna svakom principu učenja i razvoja prilagodljivosti reakcija.

Izoštravanje pogleda i meki fokus

Fascinirajuća je još jedna stvar u vezi sa vežbanjem mača i štapa u Aikidou: uvežbavanje veštine observacije – vizuelnog praćenja i poimanja smisla pokreta. Ne postoji ništa delotvornije, verujem, od osećaja kada se mač iz punog zamaha zaustavlja tik od mog čela ili kada vrh dugog štapa u snažnom bodu nađe svoje mesto među mojim nezaštićenim rebrima. Vrlo brzo naučite da pomno pratite svaku nijansu svaki najmanji pokret protivnika. Takođe, pažnja da se neko od okolnih vežbača ne povredi u toku izvođenja tehnike na svoj način izoštrava percepciju i perifernu viziju prostora oko nas. Osetljiviji među nama vremenom razviju antene sposobne za konstantno praćenje 360 stepeni okruženja, sve uz punu pažnju koju zahteva suočavanje sa vežbačem koji u rukama ima isto ili različito oružije. Naravno, vežbanje pažnje, percepcije i budnosti svojstveno je i vežbanju tehnika bez upotrebe alata, ali mi se čini da je dramatična delotvornost osećanja oružija na svojim dlanovima i percepcija oružija u tuđim rukama neprevaziđeno sredstvo poduke u pažnji i budnosti.

Ni jednog trenutka ne pomišljam da sugerišem kako se svi principi napada i odbrane mogu lakše naučiti vežbanjem sa štapom i mačem. Izvođenje iz ravnoteže (kuzuši) daleko se direktnije i dublje oseća u tehnikama Džudoa i Aikidoa bez alata, i naravno, potpuno je neophodno raspolagati barem rudimentarnim poznavanjem principa parterne borbe i zadavanja udaraca.

Ono što pokušavam da naglasim jeste da je vreme provedeno u vežbanju alata u Aikidou nadasve svrsishodan način da se otpočne sa dubljim upoznavanjem principa sukoba, a da u svakom slučaju skraćuje vreme koje je ženama (naravno, i muškarcima) potrebno da dostignu nivo na kome će sa smirenim pouzdanjem moći da se oslone na svoje reakcije odbrane.

Vežbanje tehnika sa ‘alatom’ nudi specifičnu priliku istančavanja osećaja za kontakt, pokret iz centra, pravovremenost, opuštenost i tok tehnike, da ne govorimo o upotrebi dugog kraka poluge, variranju kritične distance napada, i razvijanju specifičnog vizuelnog praćenja i poimanja smisla pokreta. Slabo šta može da se meri sa vežbanjem mača i štapa u postizanju izoštrene percepcije fokusa i periferne vizije.

I dakle, kada me danas pitaju šta bih radila kada… bih se našla zatečena i presretnuta sama u kakvom tamnom sokaku… Ja pomislim: ’’Pa kako sama?! Sa mnom su moj Boken i moj Đo! Hej, batice, nas je troje, a ti si sam! (Osmeh included)’’

Autor: Jelena Drvendžija