Arhive oznaka: meditacija

Šta je Ki-No-Renma

Doslovno prevedena, reč ‘Ki-No-Renma’ znači „iskovati sopstvenu životnu energiju“.

Termin „renma“ u Japanu se koristi za opisivanje umetnosti kovanja mača, kroz dugotrajno i istrajno nanošenje i preklapanje slojeva čelika. Sa druge strane, reč „Ki“ (sanskrit: prana), ili ‘Chi’ na kineskom, označava vitalnu energiju koja održava metabolizam, kao i mentalno, emocionalno i duhovno delovanje ljudskog bića.

Ki nije jednostavna energija, nimalo ne liči na recimo, električnu struju. Ki je suptilna sila obdarena inteligencijom, ljubavlju i željama. U ljudskom telu Ki protiče kroz nervni sistem i posebnim kanalima koji se zovu meridijani. Tokom prakse ‘Kinorenme’ pokušavamo da stupio u kontakt, apsorbujemo, prilagodimo i usmerimo ovu silu u nama koja je i lična i univerzalna.

Kinorenma je skup metoda koji se odnose na primenu unutrašnjih tehnika disanja, koncentracije i meditacije na vežbanje tehnike Aikida. Ove tehnike je učitelj Hiroši Tada primio od svog učitelja Nakamura Tempua, a on ih je pak proučio sa učiteljem Radža Yoge, Kalipe. Bez upoznavanja i primene Kinorenme, Aikido tehnike ostaju bez supstance i dubine, kao prazna školjka spoljnih oblika.

Kinorenma je dragocena praksa i za one koji nisu privučeni dinamikom Aikidoa kao meditacije u pokretu. Ona pruža iskustveni i filozofski osnov za povećanje sopsteve unutrašnje energije i duhovni rast.

Tehnike Ki-No-Renme:

  • Tehnike disanja i povećavanja energije (Kokyu);
  • Tehnike koncentracije (Dharana);
  • Otvaranje centara (Tanden);
  • Kontrola 5 čula (Pratiahara);
  • Meditacija (An-đo-daza).

Ciljevi Ki-No-Renme:

  • Povećavanje unutrašnje životne energije;
  • Poboljšanje koncentracije;
  • Opuštanje tenzije tela;
  • Podizanje otpornosti na stres
  • Obezbeđivanje solidne osnove na koju se nadovezuju tehnike Aikidoa.

Autor: Jelena Drvendžija

Uvod u Aikido

U početku se Aikido razvio kao veština borenja. Kao takav, zahtevao je poznavanje određenih formi kretanja kojima bi se neutralisao napad protivnika. Vremenom su ove forme manje ili više evoluirale i razdvojile one koji ih podučavaju u različite škole. Međutim, ono što se nikada ne menja kada govorimo o majstorstvu u nekoj borilačkoj veštini je:

 Nije li tako i u životu?

Veliki učitelji Aikidoa, čiji se prikazi veštine mogu videti na filmovima ili uživo, u svojim pokretima deluju fascinantno, zar ne?!  Kako dosegnuti do toga?

Samo uvežbavanje tehničkih formi kretanja može da traje nekoliko godina.  Za ostale elemente  potrebno je znatno više vremena, i to pod uslovom da im se poklanja puna pažnja. Mnogo češće se dešava da onaj ko vežba godinama nije siguran kuda da ide i ostane zarobljen tehničkom formom. Drugim rečima, ostaje lišen osnovne ideje Aikidoa – harmonije na nivou fizičkog i duhovnog.

Majstor Hiroshi Tada, učenik Moriheja Uješibe, jedini je koji već skoro četrdeset godina, na svojim seminarima i časovima pokazuje put kojim se prosta tehnička formu podiže na nivo veštine. Kroz raznovrsni sistem vežbi disanja, koncentracije, razvijanja osetljivosti svih čula, upoznavanja sopstvenog tela i njegovog prirodnog ritma i mogućnosti, tehničke forme dobijaju umetnički nivo i efikasnost.

Kontakt partnera u Budou sličan je onome koji postoji u plesu, s tom razlikom što se  primenjuju principi pitanja i odgovora,  neprekidnog napada i odbrane i odsustva ritma muzike.

U Aikidou ritam dolazi iznutra, vezan je za disanje i energiju koja se razmenjuje, dajući pravo značenje definiciji „koristi se snaga napadača“.

Ova vrsta vežbi zahteva izvesnu zrelost vežbača, ali ne zahteva prethodno poznavanje borilačkih veština ili prethodno izgrađenu fizičku kondiciju.

Najveći kvalitet koji neka aktivnost može imati u današnjem dobu je da zadovolji potrebe za psihofizičkom relaksacijom i usavršavanjem, svakoga ko to poželi, bez obzira na pol i uzrast, a da to traje celog života. Nije čudo što se danas čuje kako je Aikido iz sistema borenja evoluirao u filozofski stav prema životu i okruženju.

Budo u današnjem vremenu pomaže da naučimo kako da organizujemo svoju energiju i svoj život, kako da vladamo sobom.  Vežbanjem osoba stiče senzibilnost i sigurnost u sebe i svoje osećaje, pa tako umesto da bude zatečena – biva pripremljena za sve što joj život donosi.  Budo danas predstavlja način da se izborimo sa vremenom i svetom koji nas okružuje.

Upoznajući Aikido upoznajemo se sa načinom života čiji je osnovni moto harmonija sa sobom i drugima. Aikido je predivno prilagodljiv mogućnostima svakog pojedinca. Zato ga bez straha od neuspeha ili povreda treba probati. Bogatstvo i siromaštvo našeg života zapravo zavise od nas samih.

Autor: Jelena Drvendžija

Zazen

Taisen Deshimaru u položaju zazen.U dođou u kome vežbam, meditacija u sedećem položaju (zazen) prirodno nadopunjuje tehnike Aikidoa. Zazen je ključni pojam za razumevanje japanskog sistema borlačkih veština.

Aikidô se ponakad naziva i ‘Zen u pokretu’: (za) sedeći stav, (zen) meditacija.

Celovitost Aikidoa obuhvata kako stabilnost i nepomućenost Zazena, tako i harmoničnu dinamiku Aikido tehnika.

Učitelj Hiroši Tada često ponavlja da pojam ‘zazen’ u potpunosti odgovara značenju izraza anjôdaza.

ANJÔ DAZA (Anđodaza)

Uvek je problematično, a najčešće je i neuputno pokušavati prevesti starinske reči iz orijentalnih tradicija u moderan jezik zapadnih kultura. Vremenska i kulturna udaljenost čini da svaki pokušaj prevođenja umnogome gubi na jasnoći i preciznsoti. Pa ipak, kadkad je nužno, makar orjentacije radi, upoznati se sa barem grubim značenjem izraza koje sa sobom nosi tradicionalni orijentalni pogled na svet:

An - Biti spokojan, nepomuećnog duha, smiren i tih

 

AN – Biti spokojan, nepomuećnog duha, smiren i tih

Jo - Popripraviti se, ponačiniti se, učiniti sebe spremnim

 

JÔ – Popripraviti se, ponačiniti se, učiniti sebe spremnim,

Da - Pojačavajući verbalni prefix ( ‘baš-‘, ‘upravo’, ‘naprosto’)

 

DA – Pojačavajući verbalni prefix ( ‘baš-‘, ‘upravo’, ‘naprosto’)

Za - Sedeći, sedište, pozicija, položaj

 

ZA – Sedeći, sedište, pozicija, položaj

U najopštijem smislu, termin anjôdaza mogli bismo prevesti kao „sedeti mirno, uspravljenih leđa’, ili ‘sedeti stabilno i mirno“, ili pak,  „pronaći mesto za spokoj“.

Odmah primećujemo da takve opšte odrednice nude bezbroj mogućnosti za različita tumačenja. Slično je i drugim dragocenim rečima Zen budizma: mushin, munen, muga – čiji je horizont mogućih interpretacija teško i sagledati. Pa ipak, učenik koji se ne zadovoljava time da u nekakvoj kvazi-intelektualnoj raspravi nabraja moguća značenja i definicije, radije sebe podvrgava direktnom  čulno-iskustvenom doživljaju i intuitivnim razumevanju.

Učitelj Tada, za edukativne svrhe termin anjôdaza objašnjava kao stanje u kome se svest oslobađa od prijanjanja za bilo koji pojedinačan objekat/čulno opažanje/misao/problem. U takvom psihofizičkom stanju duh je smiren ali priseban,  pripravan je ali ne prijanja ni za kakvo aktivno razmišljanje.

Autor: Jelena Drvendžija