Arhive oznaka: početnik

Ko nas to gleda iza ogledala

Prvi dani u dođou

Svi znamo kako to izgleda kada smo početnici i prvi put dođemo na trening Aikidoa. I poznato nam je koliko je to neobično osećanje i koliko nam je sve strano: obukli smo neku čudnu odeću, zavezali nekako pojas, klanjamo se i mumlamo neke strane reči, nervozno i nesigurno imitiramo neku neshvatljivu etikeciju. Onda počne trening i malo po malo učimo kako ne znamo ni da sedimo, ni da stojimo, ni da hodamo, o padanju i da ne govorimo… Ostali u sali nas gledaju i sležu ramenima s razumevanjem. Krišom skreću pogled u stranu…

Dan za danom

Cilj je uvek isti: uraditi tehniku kako valja i ako je moguće – iz prve, što se retko dešava. Zapravo, gotovo nikad. Pre nego što išta uradimo kako valja, čeka nas čitava jednaSeiza otrežnjujuća večnost u kojoj smo potpuno pogrešni, spetljani, vezani u čvor, smešni i teturavi, besprizorno trapavi… pa onda, umišljeno celomudreni, gordo nadmeni… pfffff pa onda pijani od neprikosnovenosti i šta sve ne. Svi smo to prošli, u svakoj Sali se to događa, i naravno, događaće se i dalje.  No, kap znoja na tatamiju jednako je klizava za majstora koliko i za početnika. ’’Čak i majmunu se desi da padne s drveta’’, kaže jedna stara kineska poslovica.

Sticanje iskustva

Jednom sam od starijeg drugara čula da Aikido tehnika ne može biti dobra ako nije lepa – i ne može biti lepa ako nije prava. Ni tada, ni sada nisam se slagala sa ovim stavom. Činilo mi se da podgreva kvazi-holivudsko bahato glumatanje. U svakom slučaju, uvek mi se činilo da svako u dođou može da prozre takvog ’terminatora’ za tili čas. Samopregor, zahvalnost, disciplina, skromnost i neprestano samoispitivanje donose daleko bolji ’imidž ’ od krvožedne oštrine.

Klackalica za instruktore

Istinski nadareni i nadahnuti instruktori prilaze svojoj ulozi bez isticanja svoje ličnosti. Takvi instruktori se prepoznaju po svom razumevanju, produbljenošću i istančanim osećajem za meru. Njihova elegancija potiče iz jezgra zahvalnosti s kojom gledaju na svetAikido: Kokyu nage oko sebe, iz mašte i iz ljubavi prema životu. Takve osobine Japanci vezuju za termin ’shibumi’. Nadareni i nadahnuti instruktor nema interesovanja da se zagleda u ogledalo, širi ramena, seče oštrim pogledom sve oko sebe i s neodobravanjem se odnosi prema svakoj nespretnosti i neznanju drugih. ’Shibumi’ je nešto što se ne vidi u ogledalu i ne odnosi se na pojas, niti na rang, niti obavezno dolazi sa stažom, ili godinama, ili samodestruktivnim, zatupljujućim ponavljanjem… istog. Izgled često vara, lažni imidž još češće… Konačno, svi znamo kako se car proveo u svom novom odelu.

Ogledalo koje ’shibumi’ glača pruža odraz iznutra, nikad spolja. Nekima je interesantnije da glačaju svoje ogledalo iznutra, a nekima da pilje u svoju spoljnu sliku i priliku. Ogledalu je svejedno. Ono uvek daje odraz – onome ko ume da gleda.

Autor: Jelena Drvendžija

Mudrost je… kako da se sasvim živi

Pre dvadesetak godina otkrila sam jednu vrstu bavljenja sobom, rekreacije, borilačke veštine, umetnosti komunikacije… i šta sve ne, i koji se svi zovu zajedničkim imenom Aikido. Naziv asocira na treskanje leđima po strunjači, znoj pršti na sve strane, bolni jauci paraju uši… ali nije baš tako.

Lets dance!

Pre će biti da se radi o nekom starom američkom filmu u kome svi od tinejdžera punih snova do najgorih baraba i gangstera i domaćica, svi žele da se pojave u klubu gde muzika svira. Naročito je atmosfera fenomenalna: kombinacija blistave baletske dvorane i big band-a, svi su naelektrisani, od početnika do iskusnih vežbača – i apsolutno svi uživaju.  Pa, druženje i igra su bili prvi koji su odbacili rasne podele, odnosno pokazali koji je to nesvarljiv shit – if you can dance, lets dance. Patuljak s džinom, debeli sa mršavim, mladi sa starim, žuti sa belim… lets just bloody dance! Lets bloody live! Lets…

Uz sve poštovanje stroge etikecije, Aikido daje utisak dobrog provoda. Tempo ume da bude jako brz ili vrlo lagan i svrha je primiti energiju, otkotrljati se, pa ustati u jednom dahu,…  i uživati. Partneri se menjaju. Aikido sala nije mesto za ples i udvaranje (iako mnogi ljudi dolaze kao parovi i ljubav se desi svuda), već okuplja ljude koji uživaju u pokretu i ujedinjeni su tim zajedničkim interesom. Svi vežbaju sa svima, uloge se menjaju posle četiri izvođenja tehnike. Vežbanje sa istim partnerom traje obično do promene tehnike, ponekad dve promene i to nakon što se dogovore da je to okay, i svaki put se zahvale jedno drugom. Možda će kasnije u toku treninga vežbati opet.

Da li je Aikido za mene?

Kod Aikidoa genetski faktor nije presudan, lokalni talenti i zanesenjaci izniču podjednako među svim bojama i uzrastima. Nije retkost da u sali vidimo ljude u poznim godinama s takvim osećajem za sklad da  ne moraju nikakve egzibicije da pokazuju: takoreći jedva pomeraju stopala i delove tela.  A deluje hipnotično.  Svako ima šanse da bude dobar (što ne znači da svako jeste, to su različite stvari). Ima mladih i starih, debelih i mršavih, visokih i minijaturnih, svi vežbaju sa svima.

Kultura Dalekog istoka

U srži Aikidoa leži kultura Dalekog istoka. Naglu popularnost je stekao sedamdesetih i osamdesetih kada je popunio jaz između odlaska Brus Lija i tek dolazećeg Karate Kida. Naročito dobro se primio kod tadašnje generacije studenata. Aikido sadrži intrigantno dvojstvo: s jedne strane prilično je dinamičan i pun improvizacija jer mu koreni leže u nečemu što je u minulim vremenima bila borba mačem, kopljem i golim rukama, i kao takav on je idealan za mlade svih uzrasta. Sa druge strane, Aikido se oslanja na tradiciju ezoteričnih znanja o meditaciji, koncentraciji i vežbama disanja – što privlači odrasle, zrele ljude, mahom intelektualce.

Aikido kao igra

Razne studije potvrđuju da ljudi manje pate od depresija i mozak odlično funkcioniše ukoliko se redovno upražnjava neka vrsta igre. Aikido ima jednu dodatnu stranu – on polazi od toga da ljudi koji vežbaju zajedno i koji se možda nikada prethodno nisu sreli, poštuju jedan drugog, jer od njih oboje zavisi celo iskustvo i zajednički cilj je da u raspletu situacije steknu i uvid i estetsko iskustvo.  Aikido uči da konflikt nije tabu; da ga je moguće kontrolisati i usmeravati. Takođe, Aikido uči da ni kontakt nije tabu, ali da se granice ne smeju preći.

Magična tehnika

Jedna od univerzalnih osobina svakog zaljubljenika u Aikido je da veruje u postojanje magične tehnike. Nije mit u pitanju. Kompletno nepredvidiva stvar, ponekad se desi sa nekim sa kime si vežbao puno puta pre toga, a ponekad je u pitanju neko koga si video tada i nikada više. Desi se, i trenutak u kome shvatiš da se dešava je kao rađanje sunca u tvojim grudima, blage vatre i tečne miline i kako su tvoje grudi male jednom suncu, ono se širi i raste, i ti sa njim.

Takvi su trenuci sublimacija samog postojanja i svega što si do tada učio, bez budućnosti, planova i kalkulacija,  tvoja umetnost i tehnika je našla svoj par i sve to uz soundtrack nečega što bi u drugačijem ritmu bilo pogibeljno loše po naše zglobove, kosti i zdravlje. Neponovljiva, ova iskustva i kao sećanja menjaju agregatna stanja jednog običnog, kalcifikovanog ljudskog duha, they liquify and solify, make the deadest in the room come alive. Traju nekad par sekundi, nekada desetinu minuta, tek koliko traje dok instruktor ne promeni tehniku i ne razmeša vežbače.

Ja imam nekoliko koje čuvam. Ponekad, kad sam dobro raspoložena, čini mi se da sam totalno i neuračunljivo srećna da sam bila u stanju da učestvujem, stvorim svoju polovinu takve magije. A kad sam u lošem stanju pa se setim, razumem da je baš tako: nuračunljivo i neodgovorno sam srećna, jer sam ponekad saučesnik u magičnom. This is living.

Autor: Jelena Drvendžija