Arhive oznaka: samoodbrana

‘Htej’, ‘smej’…

Kada govorimo o samoodbrani, obično kažem da nisam instruktor samoodbrane i da ne umem nikoga da naučim da se bije na ulici. U stvari, vrlo jasno stavim svima do znanja da me ulična tuča ne zanima, i da takvu poduku potraže na nekom drugom mestu. Ali na časovima Aikidoa, sve vreme skrećem pažnju na jednu zaista neobičnu , ali bitnu istinu: a to je da nema zapovednog načina glagola ‘smeti’, ‘hteti’ i ‘moći’. Ne može se nekome reći: ‘Smej!’ ili ‘Htej!’, ili ‘Moj!’. Mimma Turco 6.Dan(Ovo zvuči kao šala-doskočica, ali iako se na časovima Aikidoa često šalimo, nikada nismo neozbiljni.) Stvar je u dubokoj semantičkoj istini  u poimanju radnji koje sadrže glagoli htenja, smelosti i mogućnosti. Te radnje pripadaju oblasti ličnih odluka. Smeš da probaš da padneš ili ne smeš; ne možeš da uklopiš svoje kretanje u kretanje druge osobe sve dok se ne dogodi da možeš; hoćeš – čak i kada se ne usuđuješ… Sve se ovo potpuno belodano jasno vidi u Aikido sali, iz dana u dan posmatramo svoj odraz koji se ogleda u tim malim ličnim odlukama… koliko i šta smemo i možemo, koliko hoćemo i kakvog je kvaliteta to što hoćemo, šta nam sve to naše unutrašnje biće nalaže… I gledamo kako se tokom vremena naše težnje i mogućnosti menjaju. Baš kao i naše smelosti. I naše poimanje sebe i svojih stremljenja i stavova.

Nepostojanje zapovednog načina ‘voljnih’ glagola odražava duboko usađeno stanovište da se na te voljne radnje ne može, niti pak sme, uticati, čak ni kada se pretvore u negacije. I to je ono što se u Donatella Lagorio 6.DanAikido sali nauči: niko nam ne može zabraniti da hoćemo, smemo ili možemo. U nemogućnosti zabrane ovih voljnih radnji sadržan se princip slobode, egzistencijalistički princip lične odluke u svakom trenutku življenja, bez obzira na stepen ‘ograničenosti’ snage, potencijala i mogućnosti koji je na raspolaganju. Upravo ovu lekciju učimo na stazi Aikidoa, i upravo nam na tu istinu skreću pažnju stariji od nas u Aikido sali. Učimo da se suočavamo sa sobom, da vidimo sebe, prihvatimo ono što možemo i distancu od onoga što još ne smemo.

Svi smo od malih nogu stalno doživljavali da nam nalažu da nešto hoćemo – iako mi to ne želimo, da možemo – iako znamo da ne možemo, da nešto smemo – iako znamo da se bojimo. Tu leži i deo problema i deo vrednosti koračanja stazom Budoa. Vidite li sada koliki je posao pred instruktorima u Aikido sali?! Naspram tog trnovitog puta, naučiti nekoga da šutne nasrtljivca u cevanicu nije vredno pomena, zar ne?!

Autor: Jelena Drvendžija

Umesto dobrodošlice

Aikido je disciplina u kojoj možemo trajati doživotno. To podrazumeva spremnost na istrajavanje i trajanje, ali sa sobom nosi dugoročno ulaganje u dobro zdravlje, mentalnu stabilnost, samopouzdanje i sposobnost uživanja u životu. Da, recimo da nosi i sposobnost za samoodbranu, ako zatreba.

Unutrasnji vrt u Sali Gessoji u TokijuAli Aikido, kao i mnoge druge discipline, ima svoj put. Aikido sala (dojo) nije ništa nalik fitnes centru. A nije ni nalik akademskoj instituciji. Nije ni odmaralište, ni banja. Ako dođemo u Aikido salu sa takvim očekivanjima, to se može pretvoriti u frustrijajuće iskustvo.

Mnogi ljudi veruju da se od nekog ko vežba Aikido očekuje fanatični nivo predanosti. U stvarnosti, nije potrebno biti nikakav fanatik da bi se godinama ’živelo’ u Aikido sali. Jedino što je potrebno jeste uverenje i svest da se malim, laganim koracima krećemo napred. Razmišljanje u stilu ’nikada nećemo biti tako ’dobri’ kao Sensei’, ’nismo talentovani’, da smo prestari, prespori, predebeli… čiste su besmislice. Ako primenjujemo tako defetističko razmišljanje, za očekivati je da se tako i osećamo.

Naravno da redovno vežbanje nije uvek lako. Ponekad dolazimo iscpljeni fizički, duhovno i psihološki. Ali biti dobar u Aikidou je lako. Biti odličan je još lakše. Evo kako:

Voli. Dolazi na treninge zato što to voliš. Dozvoli da te duboka želja i potreba vodi putem Aikija. Uživaj u treningu, koliko god se da uživati, ali dozvoli sebi da osetiš da ljubav ide dalje od zadovoljstva i uživanja. Ljubav je pokretač i ideja i obećanje koje Aikido nosi. Vežbaj kod instruktora koga voliš, voli svoje drugare u sali (barem neke…). Voli samog sebe, pre svega. 

Dolazi. Jednostavno: budi redovan. Jednom nedeljno je bolje nego nijednom. Dvaput, tri puta nedeljno je odlično. Više od toga može biti – previše, i predstavljati signal da ignorišemo neke druge aspekte svog života. Valja imati dobru meru. Nije neophodno sve u životu podrediti Aikidou. Ali moramo naći način da osmislimo svoj život tako da se u njemu nađe mesta za Aikido. Ukoliko nemamo kontrolu nad svojim vremenom, nemamo kontrolu nad svojim životom. Ne možemo očekivati da imamo iole uspeha u bilo kojoj disciplini sve dok nemamo dovoljno kontrole nad sobom.

Otvori vidike. Kada nađeš instruktora koji ti odgovara, i školu u koju veruješ, otvori svoj um i prihvati to što ti se nudi. Dok si na tatamiju, nemoj suditi, nemoj kritikovati, ne dovodi u pitanje vrednost lekcije koju dobijaš. Vežbaj sa potpunom predanošću, baš to što ti je pokazano. Nema vremena da se ocenjuje napad, postoji tek toliko vremena da se proceni situacija. Sve vreme koje provodimo na tatamiju treba da  posvetimo održavanju potpunog mira u sebi i živahne pažnje za sve oko nas.

Daj najbolje od sebe. Iskorači van svojih granica barem malkice. Otvori svoj um. Vežbaj kao da tvoj instruktor i tvoji drugari u sali rade nepogrešivo dobro, u pravo vreme i sve u korist tvog ličnog boljitka. To, naravno, ne može biti baš tako, barem ne u svakom trenutku, ali vežbanje mašte i vežbanje projektovanja ličnog stava koji sami odaberemo čini da polako stičemo kontrolu nad svojim fokusom i unutrašnjom atmosferom u sebi. Vežbaj kao da si najbolji mogući ti. 

Procenjuj. Kada izađeš iz dođoa, postavljaj sebi pitanja. Iscepkaj tehniku na sitne komade, pa ih ponovo sklapaj. Razgledaj spojeve. Kritikuj, analiziraj, prilagođavaj. Ma koliko dugo da vežbaš, uvek postoji nešto što može bolje. Kako da popraviš kritična mesta u tehnici, u stavu, u kretanju. Kako se tehnika može bolje objasniti? Ili povezati? Ili produbiti? Na koji način bi mogao efikasnije da učiš? Mi sami moramo da nađemo odgovore na ova pitanja.

Preuzmi odgovornost. Nismo u Diznilendu. Ne postoje posetioci, ni statisti, ni gledaoci. Sami smo odgovorni za sopstveno iskustvo u dođou. Nije ničiji posao da nas zabavi ili inspiriše ili motiviše ili saoseća sa našim jadikovkama ili nedostatnostima. Postavi svoje granice. Ne plaši se moći ili kontrole – pa zbog toga si došao u dođo! Ne možeš biti odgovoran ukoliko nemaš kontrolu. Ali takođe, imaj na umu da u Aikidou kontrolu imamo zajedno, i svi zajedno učimo da je koristimo mudro i sa saosećanjem prema drugom biću.

Povinuj se. Svoje obaveze prema dođou izmiruj na vreme. Takođe, znaj da tvoje obaveze prema tvom dođou prevazilaze jednostavnu finansijsku transakciju. Tvoj dođo postaje tvoja kuća na putu Aikija. Trudi se da pomogneš da ona bude čista, čvrsta i vitalna. Regrutuj nove članove. Pomozi da se škola pročuje. Deluj uvek tako da iz tebe izbija duh i prijemčivost tvog dođoa. 

Proviri napolje. Ako imaš sreće, tvoj dođo će te ohrabrivati da ideš u druge sale i vežbaš sa drugima. Potraži gde se održavaju seminari, pogledaj kako se vežba na drugim školama. Budi druželjubiv i pokaži poštovanje prema drugima i njihovim pristupu Aikidou. Ljubaznost je deo našeg puta, kao i iskrena briga za druge. Vežbaj ovaj stav sa svima i u svakoj prilici, sve vreme. Budi tragalac za avanturom, ali uvek uz uvažavanje drugih.

Odmori. Ozbiljno. Odvoj vreme za opuštanje. Odredi tačan datum kada se vraćaš, i dozvoli sebi predah. Dozvoli sebi da s vremena na vreme razoriš svoju rutinu (javi drugarima da znaju šta se dešava… jer će inače brinuti). Bićeš iznenađen koliko će bolji tvoj Aikido biti kada se vratiš. Dve nedelje je sasvim dovoljno, pa čak i mesec dana svakih par godina je dobra mera. Stvarno. Imaš moj blagoslov.

Traži. Budi tragalac. Crpi iz sveta oko tebe. Igraj se potrage za skrivenim blagom. Prati onlajn diskusije i učestvuj u razmeni ideja. Razmišljaj, vagaj, procenjuj. Deluj. Traži dalje i dalje, izvan horizonta, traži kontakt sa svim što vidiš ili makar nazireš u daljini, svim što je sada tu i svim što bi moglo biti. Daj priliku svemu. 

Živi. Aikido je način života. Vežbaj svakodnevno. Ranije, kada bih čula svog instruktora da ovo kaže, ta poruka me je brinula.  Danas znam da to znači vežbanje pažnje dok vozim, korigovanje pristupa drugima dok radim ili čekam u redu, vežbanje strpljenja i efikasnosti dok čistim ili perem sudove. Male promene, u pravo vreme, daju ogromne rezultate. Nije li tako sa razvojem tehnike? Ono što pažljivo vežbamo i kultivišemo, postaje bolje i bolje. Pet sekundi Aikidoa, u percepciji, saradnji, komunikaciji, stotinama puta na dan – to je vežbanje Aikidoa.

I opet: voli. Aikido je disciplina ljubavi. Možda ti se ne čini, ali neizbežno je tako. Čak i ako vežbaš samo da bi stekao sposobnost samoodbrane, ipak se odnekud došunja to pitanje ’a zašto želim da se branim i da živim?’. Ispod straha, želje za kontrolom, ambicije, pa čak i ljutnje, leži ljubav. Voliš život. Voliš porodicu, prijatelje, predmete koji su ti dragi. Ljubav je uvek motiv, ma kako je maskirali. Kada je izvučemo iz pakovanja i kamuflaža, vidimo da sve postaje daleko povezanije. Oslonci postaju pouzdaniji i čvršći. Imamo centar, imamo ravnotežu. A sa ravnotežom, imamo i slobodu.

Kada imamo slobodu, malo šta drugo nam je neophodno.

Autor: Jelena Drvendžija

I forma sa štapom Sensei Tade Hiroshija

Aikido i samoodbrana

Za mnoge žene samoodbrana je jedan od osnovnih motiva koji ih dovodi u sale gde se vežbaju borilačke veštine. Baš iz tog razloga mnoge od nas opredeljujemo se za Aikido, Džudo, Karate ili neku drugu veštinu koja potiče iz tradicije goloruke borbe. Veštine koje uključuju rukovanje oružijem ili ’alatom’ kao što je to slučaj sa Kendom, ili veština rukovanja naginatom, štapom (Jo – dugi štap) obično se ne smatraju za veštine pogodne za vežbanje samoodbrambenih zahvata. Naprosto, kakva je svrha vežbanja rukovanja dvometarskim kopljem ili drvenim mačem (Boken) kada ionako ničeg sličnog neće biti pod rukom u slučaju potrebe za samoodbranom u nekom mračnom sokaku?!

Shihonage

Jo Dori Shihonage

I naravno, ozbiljni instruktori u bilo kojoj sali borilačkih veština nikada neće obećavati ženi — i to pogotovo početnici da će je čas-posla obučiti da se uspešno odbrani od kakvog agresivnog nasrtljivca. Iskustvo džudo takmičara i godine u Aikidou učinili su da verujem kako je vrednost vežbanja borilačke veštine u tome što se vremenom izgradi određeni elegantno-samosvesni stav tela i duha koji bez razmene reči obeshrabruje napad. Takvo viđenje potkrepljuju i studije koje argumentovano i statistički potvrđuju kako je ogromna većina žrtava nasilja u stvari ciljno birana na osnovu vidljivih slabosti. Pa opet, uvežbavanje tehnike koja sa sobom nosi građenje ’aure’ i ’stava’ traži godine posvećenog vežbanja.

Pomislićete, neko ko je odrastao u Džudo sali, pa zatim narednu deceniju posvetio Aikidou – ne može tako lako da zamisli istinski neimenovani užas nekoga sateranog uza hladni, vlažnjikavi zid mračnog suterena napuštene zgrade… i ne može da zamisli šta znači zanemeti od straha i slabosti i nedovoljnosti.

Sa druge strane, da li bi stvarno moje iskustvo Džudo takmičara bilo dovoljno da se suočim, oduprem, razrešim situaciju ili barem ’relativno’ uspešno spasim svoju kožu?!? Dugo sam se boksovala sa ovakvim pitanjima.

Jo Dori Shihonage

Jo Dori Shihonage

Danas verujem da mi je odgovor nešto bliži: niti sam ja ta koja je promašila borilačku veštinu i čije su manjkavosti, kao miroljubivog bića, neuklopive sa stvarnom surovošću i nepredvidivošću ulične tuče, već je sve iskustvo koje sam stekla do tada bilo – jednostavno nedovoljno i neprimereno.

Dugo godina se ništa nije menjalo. Naprosto, izbegavala sam da razmišljam o tome. A onda sam upoznala nekog istinski vičnog rukovanju štapom i mačem i provela narednih 7 godina vežbanja Aikidoa u prevođenju pokreta sa oružijem – u pokret bez oružija. I onda u obrnutom smeru. Vežbanje rukovanja mačem i štapom donelo mi je onaj kritični opseg samopouzdanja: budem li napadnuta, moje biće će odgovoriti s priličnom dozom odrešitosti.

I forma sa štapom Sensei Tade Hiroshija

Jo – I forma Aikikai Italy

U čemu je, dakle, stvar sa rukovanjem mačem i štapom?! Prva lekcija koju učimo u sali za borilačke veštine jeste da je cilj da kao slabiji i manji izađemo na kraj sa daleko krupnijim i snažniima od sebe… Za žene to i nije problem, budući da vrlo brzo nauče da uspeh izvođenja tehnike zavisi od opuštenosti u toku izvođenja vrlo preciznih pokreta tehnike.  I tako, težimo da ’uhvatimo’ tehniku koja nam omogućava uspešan pokret nad nekim ko je veći i jači od nas. Unekoliko, žene imaju određenu prednost, budući da muškaci prvo moraju da obuzdaju prirodni refleks upotrebe snage u toku izvođenja pokreta, pa tek onda da počnu da ’traže’ osećaj za kontakt, pravovremenost, opuštenost i tok tehnike. No, pitanje je kako stoje stvari kada se žena nađe pred izazovom izvođenja tehnike nad jednako vičnim, a daleko snažnijim i krupnijim muškarcem?! Takvi obično umeju da osujete sasvim korektno izvedenu tehniku. Nezgodno.

 Ova razlika u ’snazi’, naročito kada ’znamo’ da smo tehnički potkovanije od momaka, može sasvim da nas obespokoji. U svakom slučaju, jasno je da suočene sa nekim mnogo jačim i većim od sebe, moramo da budemo stvarno vične u onome što radimo. U takvoj situaciji je teško naći dovoljno oslonca za samopouzdanje.

 Razgledajući na moje pređašnje iskustvo, uočila sam neke zbilja prelepe obrasce i tehnike koje sa lakoćom primenjujem na jednako ravnopravnim partnerima. Ili snažnijim i većim, a manje iskusnim vežbačima. Ali nedostajalo mi je, pa… određena unutrašnja povezanost elemenata i principa koji u svakom trenutku mogu da se razmešaju i nanovo preslože kako bi odgovorili na iznenadne i promenljive situacije. A to je upravo ono čime nas uče štap i mač.

 Snaga je višak

Jo dori, odbrana od štapa

Jo dori, odbrana od štapa

Pre svega, moramo imati u vidu da alat donosi idealnu situaciju ravnopravnosti u snazi i veličini. Pravilno upotrebljen, dugi krak poluge štapa povećava našu snagu nekoliko puta. I to ne samo snagu ruku, već snagu čitavog tela u pokretu. Uzevši štap u ruke, razlike u visini, težini, dužini nogu, ruku… prestaju da budu toliko značajne. Žena sa štapom ili mačem, jednako je snažna kao i muškarac. Nije tako puno snage potrebno da bi se zadao vraški bolan udarac ili ubod štapom, zar ne?! Ipak, ono što je apsolutno nužno jeste poznavanje obrazaca i principa.

Na šta ciljam: iako je u mnogim salama u kojima sam vežbala isticana važnost opuštenosti, sklanjanja sa linije napada, poštovanja kritične distance, inicijative, provokacije, presretanja protivnikove putanje kretanja, izvlačenja iz ravnotežnog položaja, uklapanja u protivnikov pokret, nepomućenosti namere…, dakle, ipak, ono što smo sve vreme uvežbavali bili su obrasci poketa. Sa mačem ili štapom u rukama, otkrivamo da je mnogo lakše osetiti i naučiti principe. Ne trikove, i ne varke, i ne cake. Jasna putanja brzog zaseka oštrice idealno simplifikuje princip kretanja. Nešto kao obojena i uveličana i uprošćena trodimenzionalna demonstracija napada.

Aikido principi

Kritična distanca: zamislimo za trenutak – suočeni sa protivnikom koji zamahuje štapom, sasvim nam je lako da sagledamo ko od nas kontroliše centralnu liniju. Pozicija vrha štapa u odnosu na moje telo postaje belodano jasna; ako vrh đoa gleda barem centimetar van moje centralne ose, postoji prilika za mene da se provučem svojim štapom i ostvarim svoj napad. Ovo je naravno, istoventno i u situaciji kada se suočavamo sa nenaoružanim protivnikom, ali tada postizanje toliko nepogrešive percepcije i jasnoće situacije traži ogromno iskustvo i vičnost u ’čitanju’ situacije.

Postizanje kontrole kritične distance takođe je daleko jednostavnija kada se u rukama drži štap ili mač. Suočavanje se odvija na većoj udaljenosti, kritična borbena distanca je takođe udaljenija i jasno označena vrhom oružija. Tehnike koje se izvode bez alata zahtevaju dramatično kraću distancu, ne dužu od ispružene ruke, koja pri tom varira iz jednog momenta u drugi; godine i godine vežbe potrebne su da bi se iole pravilno procenjivala brzina kretanja i pravovremenost akcije kada je tako kratka distanca u pitanju. Sa druge strane, iako razlike u veličini, brzini i snazi vežbača ostaju neosporne činjenice, njih uvliko ublažava konstantnost dužine štapa ili mača, kao i jednostavna činjnica da je za pokrivanje dužeg rastojanja potrebno duže vreme. Za učenje kako se postiže pravovremenost akcije, to  dodatno vreme i dodatni prostor je, naprosto, neprocenjiv dar.

Isto važi i za postizanje osećaja različitih kritičnih distanci između različitih oružija, njihovih dužina i specifičnosti: vežbe u kojima jedan drži mač i drugi štap daju interesantne uvide u brzinu boda u odnosu na liniju seka. I opet, distanca, brzina, pravovremenost, ravnoteža, sve to dobija potpuno novu, ’izmeštenu’ dimenziju na koju se valja prilagodljivo prihvatiti, te upotrebiti najbolje strane alata koji nam je na raspolaganju. Opet, na svoj način neprocenjivo vredne su i lekcije kada vežbamo sa nekim ko u rukama ima štap ili mač, a mi ne. Ili obrnuto, kada neko pokušava da nam oduzme mač ili štap.

Kada uvid  i razumevanje veze između različitih alata i kritične distance postane intuitivna, postaje već daleko lakše prilagoditi se različitostima situacija napada i mogućim reakcijama. Iskustvo govori da konstantno variranje distance u golorukim tehnikama obeznađuje postizanje osećaja za kritičnu distancu prostora lične sigurnosti. Ovo, pak, za posledicu najčešće ima neodgovarajuću standardizaciju tehnika koje se ’za potrebe učenja’ deformišu i, nadalje, postaju okamenjene u svojoj ’prilagođenosti’ kao ’jedini, pravi način’ – nešto što u spontanoj i situacijom uslovljenom suočavanju – naprosto ne postoji. Da ne govorimo o tome kako je petrifikacija smisla tehnike sasvim suprotna svakom principu učenja i razvoja prilagodljivosti reakcija.

Izoštravanje pogleda i meki fokus

Fascinirajuća je još jedna stvar u vezi sa vežbanjem mača i štapa u Aikidou: uvežbavanje veštine observacije – vizuelnog praćenja i poimanja smisla pokreta. Ne postoji ništa delotvornije, verujem, od osećaja kada se mač iz punog zamaha zaustavlja tik od mog čela ili kada vrh dugog štapa u snažnom bodu nađe svoje mesto među mojim nezaštićenim rebrima. Vrlo brzo naučite da pomno pratite svaku nijansu svaki najmanji pokret protivnika. Takođe, pažnja da se neko od okolnih vežbača ne povredi u toku izvođenja tehnike na svoj način izoštrava percepciju i perifernu viziju prostora oko nas. Osetljiviji među nama vremenom razviju antene sposobne za konstantno praćenje 360 stepeni okruženja, sve uz punu pažnju koju zahteva suočavanje sa vežbačem koji u rukama ima isto ili različito oružije. Naravno, vežbanje pažnje, percepcije i budnosti svojstveno je i vežbanju tehnika bez upotrebe alata, ali mi se čini da je dramatična delotvornost osećanja oružija na svojim dlanovima i percepcija oružija u tuđim rukama neprevaziđeno sredstvo poduke u pažnji i budnosti.

Ni jednog trenutka ne pomišljam da sugerišem kako se svi principi napada i odbrane mogu lakše naučiti vežbanjem sa štapom i mačem. Izvođenje iz ravnoteže (kuzuši) daleko se direktnije i dublje oseća u tehnikama Džudoa i Aikidoa bez alata, i naravno, potpuno je neophodno raspolagati barem rudimentarnim poznavanjem principa parterne borbe i zadavanja udaraca.

Ono što pokušavam da naglasim jeste da je vreme provedeno u vežbanju alata u Aikidou nadasve svrsishodan način da se otpočne sa dubljim upoznavanjem principa sukoba, a da u svakom slučaju skraćuje vreme koje je ženama (naravno, i muškarcima) potrebno da dostignu nivo na kome će sa smirenim pouzdanjem moći da se oslone na svoje reakcije odbrane.

Vežbanje tehnika sa ‘alatom’ nudi specifičnu priliku istančavanja osećaja za kontakt, pokret iz centra, pravovremenost, opuštenost i tok tehnike, da ne govorimo o upotrebi dugog kraka poluge, variranju kritične distance napada, i razvijanju specifičnog vizuelnog praćenja i poimanja smisla pokreta. Slabo šta može da se meri sa vežbanjem mača i štapa u postizanju izoštrene percepcije fokusa i periferne vizije.

I dakle, kada me danas pitaju šta bih radila kada… bih se našla zatečena i presretnuta sama u kakvom tamnom sokaku… Ja pomislim: ’’Pa kako sama?! Sa mnom su moj Boken i moj Đo! Hej, batice, nas je troje, a ti si sam! (Osmeh included)’’

Autor: Jelena Drvendžija