Arhive oznaka: tori

Povedi namćora u šetnju

Često se dešava da je naš Uke neko koji voli i ne žali truda da zagorča život Toriju, na razne načine mu sabotira napore da izvede tehniku: ne kreće se, ne predaje energiju, napada sa pola snage ili se bezglavo zaleće na Torija ili se ukopava u mestu kako bi ’testirao’ Torijevu tehniku… 

Dakle, …iako ovaj pristup vežbanju ima svoje dobre strane, uglavnom se dešava da iza njega ne stoji ništa više sem neznanja i izmešanih strahova koji proističu iz ograničenog iskustva. Upravo je ograničenost iskustva problem. To je potpuno prirodan korak i svi smo prošli kroz fazu kada smo se osećali sigurni da mi sad znamo ’šta radimo’ i osećali smo želju da to pokažemo tako što smo se odupriarali Torijevoj tehnici. Nažalost, takvi trenuci nisu doneli nikakav kvalitet našem Aikidou, našoj tehnici, niti našem iskustvu.

Možda bi dobro bilo povremeno se setiti da je Aikido umetnost, a da umetnost nije isto što i ulična tuča. Aikido dođo je mesto gde usavršavamo svoju tehniku i istražujemo načine da, u najmanju ruku, zaobiđemo upotrebu sile i izbegnemo nasilje u ostvarivanju svojih ciljeva. To je mesto za učenje, mesto gde se pokret  isprobava bez podozrenja u sebe i druge. I da, dođo je mesto otkrića, bilo hotimičnog ili slučajnog. Na tom mestu moramo uložiti čitavo svoje biće i sve svoje energije, bez zadrške, da bi prevazišli sebe; i tako svaki put. Preuzimamo ulogu Ukea, pa onda ulogu Torija, i sa obe strane proučavamo kretanje i tehniku Aikidoa. 

Često slušamo i čitamo o tome šta znači biti ’dobar’ učenik, biti ’čistog srca’, biti ’prozračnog uma’, biti ’oslobođen ega’… često i sami razmišljamo o tome. Neretko razgovaramo o tome sa prijateljima, zar ne?! Tešimo se svojim herojskim podvizima beskrajne skromnosti, krajnje skrušenosti i nepokolebljivog samopregora. Prećutkujemo trenutke kada smo se doslovce teturali opijeni ponosom i neprikosnovenošću, osećajući da smo prevazišli do tada poznate granice svog umeća i razumevanja. Tako je, svima nam se dešavalo, i naravno, dešavaće se i dalje.

Takođe, ko je od nas izbegao trenutke osujećujućeg nespokoja zbog činjenice da na seminaru moramo da vežbamo sa nekim daleko neiskusnijim od sebe, nekim ko nam postavlja sva ona očekivana, ali prevaziđena, početnička pitanja… a mi bismo baš tada da se bavimo isključivo sobom, svojim nedoumicama i iskušenjima novine… i opet nas hvata nestrpljenje i netrpeljivost sa kojima se treba obračunati svaki put iznova i iznova. Sačuvati mir i vedrinu, velikodušnost i osećaj zahvalnosti za priliku da izađemo na kraj sa još jednim izazovom i naučimo još jednu lekciju. 

Dakle, da bi spoznali kako stvari funkcionišu, moramo ih iskusiti iz prve ruke: dok vežbamo u ulozi Ukea, bilo sa početnikom ili sa vraški sposobnim znalcem, pruža nam se sjajna prilika da osetimo tehniku u svom njenom dejstvu. Samim tim, ima smisla želeti da osetimo tehniku u njenom najboljem izdanju.

No, budući da ni mi, ni ljudi oko nas nisu veliki majstori, pa čak ni naš instruktor nije savršen, deo odgovornosti za savršenstvo tehnike i kvalitet lekcije koja iz nje proizilazi, uveliko prelazi na Ukea. Kada smo Uke, na nama je da izvedemo iskren i valjan napad, da se krećemo bez zazora, da dozvolimo da nam Tori naruši ravnotežu svojim kretanjem, pa tada da nastavimo da se krećemo tražeći za sebe položaj i trenutak da povratimo ravnotežu, ili barem da spasimo sopstvenu kožu tako što ćemo gledati da izađemo iz začaranog kruga; a time osetiti i valjanost bacanja ili bega u pad.

Eto još jednog razloga zbog koga valja kristalizovati svoje padove: onaj ko se ne ustručava da izgubi vertikalni položaj i skotrlja se do poda lakše će dozvoliti sebi da iskrenim napadom prokocka svoj ravnotežni položaj. Svakodnevno oko sebe vidimo ljude koji dozvole da im hvat pukne ili ga sami puštaju iz pukog straha da ne izgube ravnotežu i ne budu ’bačeni prejako’… 

Tek kada sopstvenim telom osetimo kako izgleda bacanje koje oduzima dah i koje osećamo kako nas uvlači u kovitlac svoje energije, počinjemo da spoznajemo šta je sve moguće učiniti kroz Aikido. Svako takvo iskustvo podiže lestvicu očekivanja od samog sebe, i to svaki put deluje namah i novo i prepoznatljivo. Postajemo svesni da sve što smo pre toga radili ’pa, …i nije baš neki Aikido’. (osmeh included!)

Autor: Jelena Drvendžija

Naklon

Značaj i značenje naklona u japanskoj tradiciji se bitno razlikuje od mesta koje klanjanje ima u evropskoj kulturnoj baštini. Naklon u japanskoj kulturi ne nosi nikakve religiozne konotacije. Naklon je jednostavan izraz poštovanja i prijateljskog stava – kao što je to u evropskoj kulturi rukovanje koje izvodimo u različitim prilikama: pri upoznavanju, ponovnom susretu, kao izraz zahvalnosti, kao podršku ili kao izvinjenje i u mnogim drugim slučajevima.

IMG_6319_1Uglavnom se koriste dve vrste naklona: u sedećem stavu i u stojećem stavu.

Sensei Hiroshi Tada 9.Dan Sedeći naklon izvodi se iz položaja ’seiza’, tj. iz položaja kada sedimo na potkolenicama i petama, sa rukama oslonjenim na butiname. Spuštamo prvo levi dlan ispred sebe na tatami, pa zatim i desni, oblikujući trougao između palčeva i kažiprsta jedne i druge ruke, a telo će se prirodno prikloniti unapred. Težimo da nam kičma ostane nesavijena, i da sedimo što bliže petama. Čelom gotovo dodirnemo trougao između leve i desne nadlanice i ostanemo u tom položaju oko tri sekunde, a onda se vraćamo u početni položaj prateći obrnuti sled pokreta.

Naklon u stojećem stavu izvodimo tako što spojimo pete i uspravimo se. Muškarci nastavljaju naklon tako što ruke postave sa strane tela, dok žene dlanove pomere na butine, te se iz tog položaja, prave kičme naklone unapred za oko 15-30%. Kao i kod sedećeg naklona, ostajemo u priklonjenom položaju oko tri sekunde, nakon čega se vraćamo u ispravljeni stav.

Etikecija nalaže da naklon izvodimo u sledećim prilikama:

Na početku i na kraju časa

Naklon učiteljuNa početku i na kraju časa polaznici se postroje u liniju tako da gledaju u centralnu tačku sale ’Shomen’ ispred koga stoji instruktor. Svi zajedno se prvo naklone slici O-Senseija, zatim se učenici i instruktor naklone jedni drugima i izgovore učtivo molbu da vežbaju zajedno. Na kraju časa se naklone i izraze zahvalnost što su vežbali zajedno. Nakon što instruktor izađe sa tatamija, učenici se ponovo naklone čelu sale i svim partnerima sa kojima su vežbali.

Naklon partneru odabranom za vežbanje

Kada odaberemo partnera za vežbanje, prvo mu se naklonimo. Isto učinimo i kada instruktor da znak za prekidanje vežbe. U slučaju da se oboje nalazimo u sedećem položaju, izvešćemo sedeći naklon, ako oboje stojimo, izvešćemo stojeći naklon. Nije neophodno prekidati tok vežbanja i izvoditi naklon svaki put kada zamenimo uloge ukea i torija, dakle onoga koji pruža tehniku i onoga koji tehniku prima.

Naklon instruktoru za dodatne savete

Ukoliko nam instruktor priđe i ponudi dodatne informacije ili savete, uvek mu se naklonimo u sedećem položaju. Ukoliko se nalazimo vrlo blizu para kome instruktor nudi dodatna objašnjenja, učtivo je prekinuti vežbanje i sesti da bi mu se napravilo više mesta da demonstrira željenu tehniku, tiho ispratimo dodatne savete i nakon toga se naklonimo kao da se instruktor obraćao nama.

Dodela Aikido diplomaKada se slučajno sudarimo sa drugim vežbačima na času

Ukoliko se slučajno sudarimo sa nekim, odmah upitamo da li je druga osoba povređena ili oseća bol i izvinimo se uz naklon. Zatim tiho nastavljamo vežbanje. Ukoliko je osoba povređena ili nije u stanju da nastavi vežbanje odmah se poziva instruktor.

U toku polaganja za stepenove i primanja diploma

Kada priđemo instruktoru da primimo diplomu, prvo se naklonimo, primimo je,  zatim je odložimo na stranu, pa se ponovo naklonimo i zatim povučemo.